you had to be there

Preuzimam na sebe da zahvalim svima koji su bili na Popboks žurci, nadam se da im je bilo prijatno. Oni koji nisu uspeli da dođu propustili su: Feist, Roisin Murphy, Herberta, Missy Elliot, N.E.R.D., Girl Talk, Basement Jaxx, Kelis, Bananaramu, My Robot Friend, Seelenluft, The Raveonettes, Camera Obscura, Belle and Sebastian, Gnarls Barkley, Curtis Mayfield, Jamie Liddell, Cansai de Ser Sexy, Mačela (posle i u svom DJ setu), Bobana Petrovića, Justina Timberlakea and many more.

Do sledeće prilike.

happy birthday !!!

Popboks web magazine ovih dana proslavlja dve godine postojanja! Tim povodom sledećeg utorka, 26. decembra, organizujemo zabavu kako bismo obeležili ovaj značajan jubilej.

Muziku će, osim Popboksovaca, puštati DJ Illusion Excluder (raspitajte se o identitetu ove persone), Marčelo, Nikola Džoni Vujović i Tica iz benda Manisent i Mentalnost.

Pozivamo vas da svojim prisustvom uveličate naše slavlje, kao što ste nas svo ovo vreme podržavali i učvrstili u ideji da postojanje jednog pop sajta na srpskom jeziku zaista ima smisla.

Lokacija provoda je klub Ana 4 Pištolja, a tačno u 21:00 počinje bogat zabavno-umetnički program (i happy hour koji će trajati do 23h).

Be there or be square !!!

The Long Goodbye

Top 3 filma Roberta Altmana

Nashville

Veze između politike i narodne muzike nisu započele sa turbo-folkom, osmom sednicom i Memorandumom SANU, to je već apslovirano u verovatno najboljem Altmanovom filmu. Stare i nove country zvezde, politička kampanja za izmišljenog kandidata, gomila ljudi u kadrovima i kamera koja je kao da je zalutala tu da uzme delić realnosti – spontano, a majstorski orkestrirano, Altmanov trademark koji će mnogi da kopiraju, a samo njemu će da pođe za rukom da to izvede kako treba. Preobilje, samozadovoljnost i uljukanost – America, happy 200^th birthday!.

McCabe and Mrs. Miller

Winter Lady Leonarda Cohena tokom špice obećava da ovo nije običan vestern. McCabe svodnik i kockar, gizdav, sujetan i neposlovan i Mrs Miller, prostitutka oštra i odlučna, koja preuzima da mu vodi poslove u planinskoj zabiti pod nazivom Presbyterian church, su neobičan par koje igraju u to vreme par Warren Beatty i Julie Christie. Konačni obračun kao i svakom vesternu, ali ovde u snegu i jedna od najlepših scena ikada, Mrs Miller koja nestaje u opijumskoj izmaglici, jer zna da je sve gotovo i pre nego što joj je ljubavnik ubijen.

Short Cuts

Priče Raymonda Carvera, više od 20 likova, slučajnosti, preplitanje priča, svakodnevnica obična i teskobna. Suludi vikend i otrežnjavajući ponedeljak.

maja ide kod doktora

U ovoj epizodi naša junakinja se šokira yet another time kao da ju je mama rodila na sred Champs Elyseesa i time pokazuje da nije problem što su ljudi ružni, prljavi i zli, već što ona očekuje da budu drugačiji, iako sve pokazuje da to nije slučaj.

Elem sve počinje od jednog mladeža, koji nije morao da se ukloni, ali ajde kad smo već to proverili i ako može da se uradi besplatno u državnoj bolnici, sa nekoliko meseci čekanja, zašto da ne. Mislila sam da će se moj susret sa plastičnim hirurgom odigrati u još uvek dalekim četrdesetim, kada skapiram da taj botox i nije tako loša stvar, ali desilo se ranije i to nepredviđeno upalo je da to obavi hot shot doktor. Slučajno ili zato što imam manje od 30 godina, pošto čovek nije gledao ni kojim je redom ko došao već bi izašao iz sale, pogledom prešao preko gospođa srednjih godina i baka u pidžamama, koje sve čekaju u odvratnom, malom hodniku (u bolnici gde je snimana Variola Vera, prvi domaći horror zaraza film) i pozvao neku od malobrojnih devojaka koje su isto sedele tu.

Doktor je mešavina dorćolskog mangupa i bad lieutenanta, psuje bez prestanka dok radi, valjda misli da to opušta ljude ili prosto može mu se. U trenutku dok sam ja ležala na stolu, pitao je kolegu koji se tu vrzmao kada će konačno da mu nabaci neku prijateljicu, ali ne njegovu “nego prijateljicu tvoje kćerke, to sa 18 godina je najbolje, zar ne”, na šta nisam odgovorila, pošto sam gledala konac i iglu u njegovim rukama.

“Jel te boli?”

“Ne, samo me malo cima.”

“Cima te, a?”

Kontrola je zamišljena tako što ga grupa pacijenata, juri po bolnici, dok on ide i šarmira mlađe koleginice, koje cvrkuću, što mogu da ga zovu po imenu, a ne doktor XY. U hodniku stojimo ja i jedan momak, kad sam krenula da uđem, doktor me pita da li sam mu dala telefon (momku iz hodnika) i šta čekam “Daću mu posle, ajde sad da skinemo zavoj”. On to uradi, nešto promrlja, skapiram da nisam gotova i da i dalje moram da ga jurim okolo, pošto je zbrisao.

Dok sam ga čekala ispred kancelarije, videla sam da je opremljena nekim fensi nameštajem, ima laminat, ukrasne kese pune stoje na ormaru i automatska brava – to je sve od plate, jel?

Momak iz hodnika mu daje svoju vizit kartu, pošto je zubni tehničar, daje je i meni, doktor me pita zašto sam nestrpljiva (pa zato što mi je idealno jutro koje počinje u buđenjem pre zore, čekanjem u hodniku u podrumu gde rekord o broju ljudi na kubnom metru preti da bude oboren, neukusnim šalama nekoga kome je položaj takav da to ne bi smeo da radi), gde je moja vizit karta, šta sam u horoskopu i koje sam godište. Kažem uzela sam kartu, ali imam zubara. “Jel ti treba plastični hirurg?” Traži olovku da bi on pomogao momku da dođe do mog telefona, lik se smeje, neprijatno mu je, a i oženjen je.

“Jel se ti sa doktorom znaš od ranije?” pita me kad smo izašli napolje.

“Ne, prvi put sam ga videla u životu pre neki dan”.

“A kako on ovako sa tobom?”.

Pa kako stvarno? Batici to prolazi, svi su oduševljeni, pa ko od Srba ne psuje, žene gotive što im matori hirurg, uopšte posvećuje pažnju. Jel trebalo da mu kažem “marš bre!”, ili da napravim scenu dostojnu jedne Biljane Srbljanović, kako ne sme on tako, dokle “ja kao građanin ove zemlje treba da trpim maltretiranje i da se savijam pred bilo kakvim oblikom moći, kad treba da bude obrnuto, treba on da cvika preda mnom”, a ne da ja sve ovo ignorišem pošto :

a) nisam završila ono zbog čega sam došla

b) lik komunicira tako sa ženama, provocira, navlači te ili da ti bude neprijatno ili da padneš u zanos u prisustvu nepatvorenog mužjaka, koji je tu i neki baja, da ako bilo šta kažete biće “šta si se ti primila (mala) ?”

Ili je treba stvarno da nađem plastičnog hirurga, da se vidi that we’re on the same page i time rešim sve ostale probleme u životu? Jebi ga ne znam da li bi mi takav doktor pomogao da mi se na licu ne pokazuju prezir i gađenje u trenucima koji to zahtevaju?

i'm only sleeping

Kritiku treba prihvatiti konstruktivno. Pogotovu ako dolazi od kolega blogera/recenzenata. Takođe nedavno čuh preporuku jednog novinara da treba pisati po jedan tekst dnevno da bi se ostalo u formi. Ideje ne manjkaju, samo motivacija. Ali zar nije to problem svih nas?

Ponovo sam uletela u zamku čitanja teorijskih, predugih pisanija, koja mi ne idu kako treba, ali kako sam ja mazohista ne puštam knjigu dok ne završim svih 400 strana, mada sam počela da je varam sa strane sa Mamom Leone Miljenka Jergovića, koga toplo preporučujem. I taman kad sam pomislila kako je nemoguće nabaviti neku drugu njegovu knjigu u ovoj državi, videh sinoć prolazeći bulevarom da je Rende izdalo roman Buick Rivera. Zabava do Nove godine, super !

Inače otvaram diskusiju o super albumima u godini koja se polako završava. Totalni disaster, ako mene neko pita. Gnarls Barkley i Beirut – jedino što je zvučalo inovativno. Calexico, Yo La Tengo i the Decemberists – jedan stepen bolje od prethodnog albuma. Možda sam nešto (mnogo) propustila. Već se pribojavam da je Beck velika bela postmoderna prevara, svi albumi od Odelay su mu fileri, poneka pesma da valja, sve ostalo neuspešni eksperimenti i puka reciklaža. Kažu ljudi da je Belle and Sebastian super, ali nikako nisam uspela da se primim. Lambchop smara. Thom Yorke je bio kolateralna šteta kolapsa kompjutera, ali činjenica da sam ga nisam ponovo skinula, govori dovoljno.

Obožavam Dylana, ali izem ti godinu u kojoj sedamdesetogodišnjak ima najbolji album.

Pet pesama koje slušam od jutros, pored naslovne:

The Beatles – Martha my dear

The Beatles – Julia

The Beatles – Here, there and everywhere

The Beatles – She’s leaving home

The Beatles – Eleanor Rigby

I sve od iste grupe. Šta ću kad me mrzi da dejtujem, da ispitujem okolo, ja bi odmah ljubav, sreću, toplinu i sigurnost.

A možda je to reakcija na slušanja novog albuma Joanne Newsom. Remek delo ili pretenciozno sranje?

Odoh da čistim kuću. Ja sam jedan od onih ljudi koji obožavaju čistoću, ali ih strašno mrzi da čiste, tako da tajno priželjkujem Monicu iz Friendsa za cimerku.

P.S. dok sam tražila linkove za post, naišla sam na još neke naslove o kojima treba raspravljati: The Knife, The Czars, Twilight Singers, Regina Spektor, TV on the Radio, Alexi Murdoch (definitivno ulazi na listu ličnih favorita, kao i Justin Timberlake)

alive and kicking

Konačno. Ali to ne bi bilo moguće bez mog prijatelja Chucka iz Severne kalifornije. On se čovek kači na forume na kojima jadnici, kao i ja u jednom trenutku ostavljaju poruke koji uglavnom počinju sa HELP!!!! i onda laički pokušavaju da objasne svoj problem. Chuck preporučuje način kako pisati post na forumu kada ste u stanju potpunog očaja. Bez obzira na to, forum etikecija mora da se poštuje. Meni očigledno treba da se dese gluposti više puta, ali donosim svečanu odluku da od sada pa nadalje pravim backup backup-a. Chuck, hvala ti ko bratu.

Šta sam radila u međuvremenu dok ste vi mogli na ekranu da vidite delove isprekidanog koda? Nisam se nervirala, čudno ali istinito. Pustila sam da me sila vodi. Na skupštini otadžbinske uprave donete su dve odluke:

1) prestajem sa pretplatom za RTS. Razlog 2 reči, početna slova A i V.

2) Neću da glasam na referendumu. Iako sam pristalica demokratskog procesa, neću da učestvujem u ovoj šaradi, koja je doneta preko noći, potpuno zanemarivši isti taj proces. Užasno mrzim te periode nacionalne mobilizacije, bio to Ustav ili Kosovo, ako mala deca krenu da čitaju sastave ili krenu razna udruženja da šalju telegrame podrške – that’s it, znak da se povlačim u svoju jazbinu.

Pokušavala sam da čitam knjigu koja mi uopšte ne prija, po filmu za koji mislim da je pretenciozni izbljuvak. Dokučiti razlog nije baš lako – ali mislim da je među top 5, da verovatno da ako to neko spomene, a verovatno neće ja kažem ‘ e da čitala sam to’. I pored poslednjeg nepročitanog Murakamija i njegove biografije ostavljene za kraj, ja sebe maltretiram. Nekako zaobilazim, to često radim kad treba da konzumiram ono što sam dugo tražila, onda mi treba posebno raspoloženje, muzika, krevet, jastuk, ne mogu da čitam takvu knjigu u autobusu na putu za Bbrdo, zar ne?

I poslednje. Išla sam na koncert koji je organizovan za Indigo godišnjicu. Što se tiče spomenute večeri, ja nisam baš čest posetilac, iako mi je muzika super, to je baš ono što ja volim, ali ne volim baš prostore u kojima Indy-go gostuje. Nije pitanje da li sam snob (a možda i jesam), već ne mogu da podesem nedostatak vazduha, dim i pivo koje me je u petak zalilo dva puta. Raspored je bio ovakav – Endorfin ja sam njih skapirala kao arhi-tinejdžerski bend muški odgovor na Super sa Karamelom, iako baš ne znam koliko imaju godina, pa mi je prijatno iznenađenje koliko su usvirani, sa druge strane vrsta muzike i tekstovi koji su totalno high school, čini se da je ovde dostignuće što ovaj bend postoji, trudi se da svira i ima svoje stvari (naprema obradama, što je uglavnom ono što takvi bendovi rabe), posle njih Repetitor koji su otišli ipak korak dalje – basistkinja i bubnjarka, i pevač/gitarista koji deluje pomalo stidljivo da ne kažem feminizirano, ali kad stane pred mikrofon i krene da cepa, taj prvi utisak postaje potpuno nevažan. Tekstovi su ustvari tipično adolescentsko zapitkivanje o svetu oko sebe, ali zato je svirka zrela, očigledni uzori Sonic Youth ili Jon Spencer Blues Explosion, sa sobom vode grupu tvrdokornih fanova. Last but not least – Autopark. U početku ozvučenje i tehnika im nisu bili naklonjeni, a i do tada, prostorija u kojoj su svirali je postala zagušljiva do nepodnošljivosti. Ali oni su bili hrabriji. Izvori su tvrdili da će svirati više novih pesama – tačno, mada su ljudi i dalje dovikivali svoje favorite u nadi da će im bend ispuniti želju. Meni je užasno teško da komentarišem pesme koje sam po prvi put čula i to na koncertu, prosto Autopark nije ta vrsta benda, traži određenu vrstu posvećenosti. Čini mi se da su stvari brže, imaju čak i duet. Tek u ovom izvođenju shvatam da je Na ivici jedna od najpotresnijih pop pesama na srpskom jeziku, a ulazi u i mnogo širi izbor.

Odlazimo odmah po završetku koncerta, znojavi i smrdljivi, ali mnogo veseliji.

Are you a potential chevening scholar?

Fuck yeah.

Ulazim ja unutra, malo mi je frka, valjda zato što ta parada traje već ceo dan, šta ako su svi otišli ili ako je u pitanju predavanje a ja kasnim čitava četiri sata. Ali evo ga tu profesor, drži maramice u jednoj a brufen u drugoj …

- Ne znam da li me se sećate, ali ja sam bila …..?

Očigledno je da se ne seća ko sam ja, ali definitivno prepoznaje mesto koje sam mu spomenula.

- Jel ovo nešto zvanično, da li da čekam da me neko upozna ili …

- Evo ja ću da vam pomognem, ova gospođa (ime zaboravih jebiga) je Vice Dean na Westminster University.

- Westminster, fantastično, to mi je prvi izbor.

I nemojte da mislite da to nisam rekla gospođi u roze kompletu sa pokvarenim zubima. Ispričasmo se, malo ona, malo ja, malo manje ubedljivo ja (zašto lepo nisam napamet naučila ceo sajt Westminstera, glupa sam kobila) da bi na kraju dobila ‘You speak very good English’. Like that will do me any good.

Vraćam se profesoru, mozak mi radi 300 na sat, nemam baš mnogo tema za razgovor i da mu se baš, baš dopadnem i da me sad zapamti. Mogla sam da mu kažem ‘ kada ste doveli onog Belgijanca smarača da nam drži predavanje, iako su svi slali SMS poruke međusobno, a jedan drugar je čak zvao sve ljude mobilnim da proveri ko drži telefon uključen, ja sam stvarno slušala, čak i onih 15 minuta što je pričao dok nam je trajala pauza, i da nije toliko pričao ja bi mu stvarno postavljala pitanja, legitimna, prava pitanja’, ali nisam. Rekla sam:

- Jeste li vi bili na programu?

- Jesam. 1999.

- Znate vi ste pomogli mojoj prijateljici kojoj sad počinju postdiplomske …

- Da, da znam, ona je dobila knjigu

- A ja sam dobila nagradu!

Mene samu je iznenadila brzina sa kojom sam ovo ispalila. Čovek u panici može da zaboravi sve principe dostojanstvenog držanja, garant. Mada je pitanje koliko se ja inače držim dostojanstveno, ali se nikad nisam ovoliko trudila da se nekom dopadnem.

Tu je i domaća kordinatorka pas na vratima pakla, uz nju ovi Britanci izgledaju kao pravi mekušci, što valjda i jesu. Krećem da postavljam pitanja koja imam zapisano, ovde mi nije bitna da li će da me zapamti, mada šta bi škodilo, nego mi stvarno trebaju te informacije.

- Ove oblasti koje ste napisali jel samo ono dolaze u obzir?

- Šta bi ste vi hteli?

Kažem.

- Gde radite?

- U McCann Ericksonu.

- Kako planirate magistarskim studijama povećate kapacitete McCann Ericksona?

Kapacitete?

I’d like to teach the world to sing. I’d like to buy the world a Coke. Iskorenim siromaštvo, sex trafficking i terorizam. Kapacitete? Nemam pojma.

- Pa znate ja ne znam da li ću ja posle toga raditi tamo.

- Morate da znate. Vidite ovi ljudi (nabraja imena sve samih bivših ministara, japija i wanna-be članova propalih rock grupa iz 80-ih) oni su svi znali šta hoće da rade.

Ako hoćete da radite u privatnoj kompaniji, zašto bismo vam mi dali stipendiju. To neće biti prioritet.

Sve oko mene su uglavnom neki apsolventi, nemaju iskustva, mogu sa njima da čistim pod, ali ovu nema šanse da zajebem sa pričom o evropskoj integraciji, lošem akademskom sistemu i kako ja vidim svoje šanse. Imam mesec dana da smislim šta bi moglo da prođe, a da ima nekakve veze sa mnom i mojim interesovanjima. Mesec dana da postanem prijatelj malih Roma, Moldavki i lokalne zajednice. Reči: regionalno povezivanje, podizanje kapaciteta i iključivanje šire zajednice su ključne. Svi predlozi dobrodošli.

o vraćanju kući

Ovoga puta dugo očekivani odmor mi je doneo sve što treba – zaboravila sam odakle sam, šta radim i gde radim. Postojalo je samo sunce, more, pesak i knjige. Spavanje od najkasnije 11 uveče i obavezno popodne. Jahala sam na kamili iako sam krenula u pustinju bez te namere i to se potvrdilo kao totalno neočekivani filmski doživljaj. Digresija – zanimljivo mi je da je svako na izgled ‘nezaboravno’, ‘veoma uzbudljivo’ iskustvo, već posredovano uglavnom filmom, tj. iako sam na primer gledala dokumentarce o pustinji, nikad neću reći ‘bilo je kao na TV-u’, ili isto kao u knjizi, ili ‘ovo nigde nisam video’ već ako je ovako poetično i lišeno bilo kakvih ometajućih faktora, a ovo je bilo slučaj, jer miljama okolo nije bilo ničega – onda mora da je pravo stiglo iz Holivuda, da ne spominjem filmske poljubce. Improvizovani karavan se sporo pomera u jednom pravcu, pesak svuga dokle pogled doseže, dok sunce zalazi iza jednog velikog erga (savladala sam pustinjski žargon, sad morate vi, za početak Čaj u Sahari). Posle toga, jurcanje po pustinji land cruiserima u velikoj brzini, preskakanje preko peščanih dina, Arapi vozači koji se takmiče u egzibicijama, fatamorgana, Star Wars seoce, planinske oaze … Cenjkanje, kavezi za ptice, preskupi ćilimi i šarena keramika. Deca koja se niodkuda pojavljuju u pustinji i odmah vam oko vrata kače razne džidža biže, a ako to uspeju gotovo je onda morate da platite. Sela na jugu u kojima ljudi žive u kućama od blata, bez podova, polu dovršenim, magarci vuku čitave porodice na kolima, ali i dalje možete naći znak za prodaju Coca-cole na arapskom. Niske građevine, gde samo minaret džamije odskače iz tog pejzaža belih kuća i plavih prozora.

Pa zašto sam se onda vratila?

Iako stalno kukam kako sam umorna od ranog jutra i kako previše preuzimam na sebe, shvatila sam da ja ne umem da se odmaram, stvarno. Ne volim da se sunčam, mada moj ten to baš i ne dopušta, osećam se kako se kuvam u loncu. Ako se ne kupam ili spavam onda čitam, mislim zanimljiv je i meni pogled na more, pesak i palme, ali ne toliko ja to vidim i izgleda da to meni ne budi nikakvu želju da blejanjem u prazno, više mi deluje kao desktop image, ok lepo je ali ajde nešto da klikćem/radim/zanimam se. Tako sam pročitala 300 strana Dave Eggersa za dva dana. I pošto mi nije ostalo materijala za zanimaciju, ne umem da crtam, mislim da sam sve svoje quasy arty slike već snimila, već sam krenula da mislim o tome kako mi nedostaje moja soba, gledanje serija (moram da završim Gilmore Girls što pre), pričanje telefonom, sedenje na kafi negde u urbanoj sredini, moj kompjuter, Soulseek, čitanje redovnih sadržaja na netu …. znam užasna sam osoba, to jest ne nisam, samo nisam osoba za prirodu, razumem je, mislim da je potrebna, ali ja NE MOGU DUGO DA BUDEM TAMO. Čak i moru koje obožavam.

P.S. ovo neće ući u moje zvanične putopise. Horori paket aranžmana, nezadovljni, razmaženi turisti, ponašanje naših sunarodnika u autobusu kao na ekskurziji, preglasni ljudi i glupe šale. Imam par primera da ponudim da vidite kako ja ustvari nisam snob, već da ljudi brate nisu normalni i ne znaju šta hoće. Avioni Jata su poslednja oaza slobode na ovom svetu, tvrdim ja (e ovo bi se svidelo Momi Kaporu & co. koji padaju na taj jedinstveni srBski mentalitet i sve njegove manifestacije, kao poslednja brana od industrijalizovane/globalizovane civilizacije). Tamo možete da šljocate foto aparatima koliko god hoćete, unosite vodu i sok, ručni prtljag koji je veći od prtljaga-prtljaga. Primer, nargile u plastičnim torbama, da to imaju ovi Pakistanci, rođeni u Engleskoj, Amerika bi već bila na kolenima, kad se malo razmisli koliko tu može da stane ekspoloziva. Jedan batica ja snimao čitav let video kamerom, ok možda je studentski film, možda prvi put leti avionim, sve mu je oprošteno, ali da li on shvata koliko je ovo dragoceno u svetu plastičnih, providnih kesa u kojima unosite samo bare essentials i ništa drugo što izaziva sumnju.

All inclusive takođe velika varka, ako mislite da ćete za vaš aranžman od nekoliko stotina evra da dobijete, erotsku masažu, šampanjac, kaviar i ludilo u stilu P. Diddijevih žurki. Dvoje pobornika ove varjante iz našeg hotela, koji su imali milion zamerki na to koje koktele dobijaju i kako je moguće da oni jedu istu hranu kao jadnici polu pansiona, su se ipak snažno vezali sa svoje all inclusive narukvice, tako da su i prošli pasošku kontrolu sa njima. Ok, sentimentalnost je naša osobina, pored one kako je bitno pokazati da si jeo i pio kao car pred komšijama i rođacima. I to je sve u redu. Jedino što sam juče dobila poziv od mog saputnika, koji je iz tramvaja, video all inclusive par kako šeta Nemanjinom sa sve narukvicama. Pomislila sam da oni možda misle da su ove narukvice kao one u filmu sa Rutgerom Hauerom u kome ako skineš onu ogrlicu, eksplodiraš. Ljudi ako ih vidite razuverite ih, pomozimo im nekako.

it's forty,but for you my friend i'll give you 35

dokle smo stigli

šeherezada, naša verna pratilja

les colombes

draga mama,

ovde nam je super, kupamo se i suncamo sa faktorom 50, danas je arapin prineo svoju ruku mojoj i krenuo da se cereka ...... u petak sahara, a onda ponovo ista rutina sa mnogo mnogo spavanja.

uzasno je tesko pisati blog na arapskoj tastaturi, popkitchen se vraca sledece nedelje....
stay tuned !!!!!

oh, superman

Jedini genije ikada potekao sa ovih, a i onih prostora, čovek koji ’’je izmislio 20. vek’’ je rođen na današnji dan pre 150 godina.Bio je prijatelj sa Mark Twainom, koji je voleo nauku i pare, koje su inače poticale od njegove žene, bogate miraždžike, je stalno ulagao u potpuno nemoguće patente, koju su svi redom propadali. Večeras će Lauri Anderson, performans umetnica i saputnica Lou Reeda, izvesti peformans inspirisan Teslom na otvaranju Belefa. Jedan od najboljih savremenih pisaca Paul Auster mu je posvetio veliki deo svog romana Mesečeva palata. Jack i Meg White iz White Stripes-a su veliki poštovaoci. U novom filmu Chistophera Nolana (Memento), Teslu će igrati David Bowie.

Imam slikovnicu sa crtežima Duška Petričevića i tekstom Duška Radovića ’’Nikola Tesla: Priča o detinjstvu’’, koja govori o prijatelju mačku, neprijatelju gusanu, dve zubate tetke koje jure da ga poljube (domaća varjanta Patty i Selme) i plaše ga konstantno i fascinaciji grmljavinom.

Bio je suton. Pomilovao sam svog mačka i tada se dogodilo čudo od kog sam zanemeo. Moja ruka je izazvala pljusak praskavih varnica a iznad mačkovih leđa stvorilo se polje svetlosti. Otac mi je bio vrlo uman čovek: na svako pitanje imao je odgovor. Ali ova pojava je i za njega bila nova. Ipak zaključio je da to ne može biti ništa drugo do elektricitet, onaj isti koji se javlja i na drveću za vreme oluje.

.... and if the double-decker bus, crashes into us

Petak popodne, 5 sati završavam posao, tuširam se i mokre kose izlećem napolje … spavam u autobusu. Taksista u NS me je odrao, nemam energije da se svađam niti natežem sa njim. Hvala bogu, organizacija exita se smilovala na sirote male hrčke koji rade i ne mogu da dolaze da lično podignu akreditacije, tako da ih izdaju i tokom trajanja festivala. Nikad nisam bila na main stageu, a da je dan, ne racunajući dočekivanje jutra cupkajući po prašini. Svira Playboy, ja sam mislila da oni ne postoje, da im je jedina svrha zadovoljavanje sestara Kovač. Nema veze barem će na Mondou dobiti pozitivnu recenziju. Srećem se sa bratom, što zbog toga što nastupa Dizzy Rascal, što zato što mi je mama to naredila. Dizzy nastupa umesto Kelis, kojoj sam se ja neviđeno radovala, ali šta je tu je. Nosi Flavor Flav naočare sa belim okvirom … ima još jednog pratioca, ne znam ko je moraćete da se raspitate kod tvrdokornijih hip hop fanova. People pleasing momenat, pogotovu za one koji očigledno stoje tu da bi imali bolju poziciju za Morrissey-a, je pitanje ‘Do U like rockn’roll?’, kreće We Will Rock You, dve pesme od Gunsa, Smoke on the Water rif, završava sa Nirvanom, sidekick MC igra (ko Bez iz Happy Mondays-a ili onaj lik iz Prodigya), Dizzy kao repuje preko Smells like teen spirit, ili peva ‘here we are now, entertain us’ ….Ostajem na istom mestu, mada ne mogu sebi da objasnim zašto, ima hiljade fanova The Smiths ili Morrissey-a koji zaslužuju da stoje na 10 metara od bine, a pritisak raste, prostor se smanjuje. Srećem drugaricu iz gimnazije koja ima majicu Fur is Dead i planira da stoji uz samu ogradu, tek tad kapiram da nosi roze majicu sa prasetom na kome piše FREE … no pun intended.

Morrissey je kao moderni Frenk Sinatra, u smokingu od koga uskoro ne ostaje ništa, košulja će završiti u publici. Pokreti su mu kao kod Elvisa, sa vitlanjem kabla za mikrofon, na video beamu slika Oscar Wilde-a, prvog engleskog enfant terrible-a, pravog prethodnika. How Soon is Now? urlaju svi oko mene, lik iz Slovenije i dvojica naših bez majica (ostvaruje mi se noćna mora, znojavi muškarci u gužvi). Ozvučenje tek odavde zvuči kako treba, znači godinama sam pravila grešku, ako hoćeš nešto da čuješ, treba da razmeniš fluide sa potpuno neprivlačnim ljudima (koji očigledno ne misle tako) ili da dozvoliš da te mali pijani Englez poliva pivom … skapiravši moj ‘alisa u zemlji čuda’ osećaj, ljubazni Novosađanin mi se nudi da zamenimo mesta, time doprinosi da promenim mišljenje o ovom gradu i njegovim stanovnicima. Morrissey ređa hitove, poprilično očekivano, čekirala sam set listu iz Zagreba, ali nema veze, glas savršen, nema nepotrebne priče, sem nekog tipičnog hejtovanja (Freedom kaže da čim nas zadirkuje, znači da mu je stalo), ali ko još očekuje ‘najbolja ste publika’ momente od Morrissey-a. Glas mu je savršen, to tek sad kapiram, skocentrisan je na sebe … ima izmišljenog prijatelja u publici, zove se Julia.

Na bis samo jedna stvar, ali dovoljno za kraj, efektni Irish Blood, English Heart sa neprevaziđenim ‘and no regime can buy or sell me’.

monday monday

Ustajanje rano ujutru je još jedan od onih mitova koje treba raskrinkati. Pogotovu što uglavnom dolazi od roditelja i škole (establishmenta znači). Ustati rano znači dopustiti mogućnost da vam se jedan dan obrne nekoliko puta, prosto to što ste dobro raspoloženi oko 12 ujutru ne znači da će to potrajati. Tako da umesto onih lepo napisanih obaveza u mojoj agendi od reciklinog papira, pola dana ili čak ceo ja providim bypassujući nepredviđene okolnosti. Počelo je sinoć u 12 noću sa pucanjem cevi na ulici, nastavilo je maničnim zvanjem vodovoda i psovanjem baba koje su 5 puta išle da uzimaju vodu iz cisterne, kao i momaka iz lokalne autoperionice. Deadlinovi, kordinisanje poslova koji dati drugim ljudima, čak i neodložne obaveze su bačene u drugi plan pred glavnim ciljem – kod koga se sad istuširati.

Sedam je uveče, vraćam se prvobitnom planu. Balans današnjeg dana je dva odbijanja: za posao na koji sam čak i zaboravila, i stipendija za postdiplomske (koju dobro obavešteni ekpert pokušava da pretvori u dobru vest, čekamo da odustane neka udavača Moldavka ili neki genije Ukrajinac, koji je već primljen negde drugde pa da ja upadnem .... malo verovatno). I dva plusa: voda koja je došla, puna peska ... i akreditacija za Exit, koji sam već potpuno otpisala.

Jutros sam pročitala da nam je premijer u Engleskoj izjavio da je ’Srbija umorna’, valjda poistovećujući se sa onim ’država to sam ja’. Za njega citat Katarine Cakane Anđelić (Vesna Trivalić u Otvorenim vratima)’preporučujem groblje kao mesto oporavka’.

A za ostale hit dana Monday, Monday

Monday Monday, so good to me,
Monday Monday, it was all I hoped it would be
Oh Monday morning, Monday morning couldn't guarantee
That Monday evening you would still be here with me.

Monday Monday, can't trust that day,
Monday Monday, sometimes it just turns out that way
Oh Monday morning, you gave me no warning of what was to be
Oh Monday Monday, how yould cou leave and not take me.

zašto nikada ne treba praviti planove pt.1

Šanse da su brčkati nožne prste u Egejskom moru se smanjuju sve više iz dana u dan. Ideja da odem na odmor da ne bi mislila o svoj poslu, statusu i planovima deluje sve neizvesnija jer me sve vraća na posao, status i planove. Nevezano za pitanja stalnog-povremenog posla, je nešto što ima veze sa blamovima u mojoj porodici o kojima sam već pričala, onomad kad smo nazdravili za Ratka M. i tim da sve više to utiče na moju inače veoma tolerantnu personu. Uhvatila sam sebe u momentu čistog šovinizma, izazvanog pravim očajem u kome proklinjem tamo nekog debelog i masnog, malog, dlakavog Grka ... nek se zove Jorgos radi lakše vizuelizacije, koji će da procenjuje da li ja (plavokosa i plavooka) sam dovoljno evropljanka i ne-dovoljno jadnica koja će sa odmora da kidne da zarađuje novac po Grčkoj kao ilegalni imigrant. Odluka će pasti zar par dana, verovatno ću provesti deset dana raja u zemlji u kojoj aktivno operišu ćelije Al'Quede.

ja tarzan, ti ...

Mislim da svaka devojka sanja da neko napiše pesmu o njoj, ili ako ne to onda da barem postoji pesma sa njenim imenom. Bojim se da pesme koje imaju moje pravo ime u nazivu se isključivo naručuju na svadbama ili se pevaju na stolu, a pošto to mi baš i nije in the spirit of popkitchen, okrenula sam se svom nadimku. Povodom rođendana veoma drage osobe koja je ovaj nadimak i smislila, malo sam napregla male sive ćelije i konsultovala soulseek da bi napravila Jane Songs. Bend koji me uzasno nervira a to su Maroon 5 (jel neko čuo moronskije ime, zvuči kao username za mail, pogotovu sa ovim brojem, jel Maroon je valjda bio zauzet) ima album pod nazivom Songs About Jane, ali nijednu pesmu o njoj.

Neke stvari nisu ni ušle na kompilaciju, recimo Mojave 3 Queen Jane, jer sam zaboravila da ga ubacim u folder, kao ni bizarnosti tipa Jane You Ignorant Slut od opskurnog benda Combat Wounded Veteran.

Belle and Sebastian – Lazy Line Painter Jane

Bob Dylan – Queen Jane Approximately

Bobby Darin – Plain Jane

Cowboy Junkies – Sweet Jane

David Bowie (u potpuno neprepoznatljivom izdanju) – Little Liza Jane

Dock Boggs – Aunt Jane Blues

Dr. John – Little Liza Jane

INXS – Salvation Jane

Jane Birkin and Serge Gainsbourg – Jane B.

Jane’s Addiction – Jane says

Jazzberry Ram – Sleepy Jane

Leadbelly – Little Liza Jane

Mitch Ryder – Baby Jane (Mo Mo Jane)

Nick Cave and the Bad Seeds – Crow Jane

Nick Drake – Hazy Jane I

Nick Drake – Hazy Jane II

Nina Simone – Little Liza Jane

Oh No! Oh My! – Jane is Fat

PJ Harvey – Me Jane

Rod Stewart – Baby Jane

Sly and the Family Stone – Jane is a Groupee

Sonic Youth and Cypress Hill – I love you Mary Jane

Sufjan Stevens – Inaugural Pop for Jane Margaret Byrne

Swans – Jane Mary Cry One More Tear

The Beatles – What’s the New Mary Jane

The Pagans – Her Name was Jane

The Rolling Stones – Lady Jane

The Velvet Underground – Jack and Jane

The Wrens – Jane Fakes a Hug

Timon – Bitter Thoughts of Little Jane

Tom Petty and the Heartbreakers – Last Dance of Mary Jane

nazdravlje

Pre neki dan kad sam bila kod roditelja desilo se nešto skroz neočekivano. Sedim ja sa njima, imamo goste, tu je jedna od mojih najdražih rođaka, tetka moje mame, žena u ozbiljnim godinama, ali ipak pomalo detinjasta i naivna. I sad krenemo mi da nazdravimo pošto imamo jednu prinovu u porodici, i moja baba-tetka kaže u svom stilu ’’Neka bude zdravlja i sreće za sve dobre ljude u ovoj zemlji’’, na to ja odgovorim nešto u stilu ’’kako je to lepo ....’’, ’’... i da nikada ne uhvate Ratka Mladića’’. Šta ?????? Pitam ja ’pa odakle vam to’, a ona mi kaže eto treba tako da ’’ne bude sve njima po volji’’.

Posle toga pričala sam o tome sa prijateljem, koji živi tamo sa ’’njima’’, raspravljali smo o suludom predlogu da li penzionerima treba oduzeti pravo glasa i da li diaspora (tj. ludi četnici iz Čikaga, oni što se kunu u kralja i otadžbinu, a odavno se zovu Majkl ili Džordž) isto treba da glasaju na izborima u matici, iako odluke nekakve vlasti neće uticati na njihov život ni na jedan način. Da postavim pitanje ovako da li ja treba da trpim zato što Srbin iz Pitsburga misli da je Voja K. pravi anti-komunista ili da je Toma prava Srbenda domaćin? Ja mislim da ne. Prijatelj, koga inače više treba pogađa povećanje cene komunalne takse u Queensu, misli da da.

Nekada sam bila u stanju da zastupam najrazličitije stavove na bazi toga da li je to ispravno ili ne, sada valjda razumevanje se polako troši. A ako se pitate ko su ljudi koji vam rade o glavi, verovatno sede sa vama za istim stolom na nedeljnom ručku.

24 sata

Trenutno sam u sred projekta, koji ustvari znači da radim šta stignem, jer pare se mogu zaraditi još možda mesec dana i onda ništa do septembra. Da bi čitavu stvar učinila zanimljivijom, odlučila sam da popišem sta sam sve preslušala u poslednja 24 sata od muzike, sa sve prvim utiscima.

Mark Lanegan and Isobell Campbell – Ballad of the Broken Seas

On iskusan i grubog glasa, ona tako mlada, prava sirena, alt country at its finest … Lee Hazelwood and Nancy Sinatra za 21.vek

Jenny Lewis and the Watson Twins – Rabbit Furcoat

Kad čujem ovako pričljivu, a ne preterano melodičnu muziku, prosto mi je žao sto sam prestala da idem na časove gitare, da li isla na časove matematike pre prijemni ispit za gimnaziju, a to mi je koristilo u životu do ..... Ne znam u čemu je oduševljenje kad ima milion ovakvih riba, koje ne znaju preterano dobro da pevaju, a ni da sviraju, mnogo dave i fale im neke malo intenzivnije emocije, jer su sve pesme tako ravne … Jedna je Aimee Man, sve ostalo je smaranje. Moj bend bi zvucao mnogo bolje.

Matthew Sweet and Susanna Hoffs – Under the Covers

Obrade (The Beatles, Who, Neil Young and Love) u zajednickom izvodjenju power pop kantautora Matthew Sweet-a nekadašnje pevačice The Bangles (ko se seća Walk Like an Egyptian). Nista više od uživanja u pevanju njihovih omiljenih pesama, što ponekad je sasvim dovoljno. Mislim da ću ovaj album da slušam kad god poželim da pevam

Mogwai – Mr. Beast

Nečujni vokali, repeticija, klavir, dosta klavira … definitvno zasluzuje vise slusanja.

The Raconteurs – Broken Boy Soldiers

Side projekat Jack Whita iz Whitte Stripes i Brendan Bensona, ne znam zašto ništa mi nije ušlo u glavu sem prve pesme/singla Steady as She Goes, a i to zvuči kao White Stipes.

Regina Spektor – Begin to Hope

Posle Karenn Ann, Hanne Hukkelberg, Juane Moline i ostalih šaputavih cica, evo jedne koja ima nešto više da ponudi. Svira klavir (zar se ne vidi da mi je to omiljeni instrument u poslednje vreme, skakutala sam od sreće kad sam saznala da će PJ Harvey da snimi album isključivo uz klavirsku pratnju), ima interesantne tekstove, može se reći da je ženska verzija Rufusa Wainwrighta, bez gay baroka. Ne bi trebalo da vas prezime zbuni, Regina nema nikakve veze sa Phill wall-of-sound Spectorom (a ima i k koje je razlikuje), ona je začuđujuće rođena u Moskvi da bi sa 10 godina emigrirala sa porodicom u Bronx, što me neodoljivo podseća na jednu prijateljicu iz Brooklyna, trenutno na privremenom radu u Londonu, a koje od sinoć ne prestaje da sluša ovaj album zahvatljujući preporuci iz Srbije.

Yeah, yeah, yeahs – Show Your Bones

Posle odličnog ali malo hladnog prvog albuma, Yeah, yeah, yeahs nastavljaju tamo gde su stali, proširujući svoj MTV potencijal, prvim singlom Gold Lion. Karen O ostaje najveća pozerka indi scene, ali pošto ima karakterističan glas i stav sve ću joj oprostiti, čak i trenutnu debilastu frizuru, koja izgleda kao Luise Brooks meets Friar Tuck.

Zero 7 – The Garden

Ovo je ono što moj mlađi brat zove coffee shop muzika, koju ja i moji prijatelji fenseri slušamo dok pijemo kafu. Nije daleko od istine, ali album iz proseka izvlači prisustvo Jose Gonzaleza, koji je moj apsolutni favorit, ali i ceo svet to polako počinje da shvata.

ko će da izdrži?

Tri ili četiri meseca bez omiljene nam serije. Sve epizode su odgledane, kao bonus DVD o snimanju pilot-a i dodacima o stvaranju ideje za seriju, izboru glumaca, izgubljenim scenama, svi podcasti odslušani, pogotovu oni o tome šta će biti tema treće sezone, ova dvojica producenata i kreatora serije (Damon Lindelof i Carlton Cuse) su neviđeno neozbiljni tako da mi uopšte nije jasno šta će od toga stvarno biti, a šta ne ...

Kad će da izađe taj DVD druge sezone u Americi da i to piratišemo? Postoji ogromna razlika u gledanju prve i druge sezone, jer većina je ljudi odgledala prvu sezonu odjednom, a drugu su već zakačili raspored u Americi pa su onda gledali jednu epizodu nedeljno što malo razvodni ugođaj, plus je bilo nekoliko kreni – stani pauza. Tako da je sad pravo vreme da se napravi druga sezona maraton.

Inače iako je serija po mom mišljenju genijalna, u smislu likova, njihovih odnosa, detalja, referenci, a pogotovu premise, čini mi se da ljude već počinje da nervira komplikovanje zapleta i uvođenje novih likova. Čak ima i besnih reakcija. Pa da je sve previdljivo ne bi vam bilo zanimljivo – pravo pitanje je da li želite da se iznenadite ili da vaša teorija pobedi? Ipak je ovo serija, a ne Cluedo. Be carefull what you wish for.

Do tada ko hoće može da sluša omiljenu muziku Matthew Foxa, a to je su The Arcade Fire, Sigur Ros, I Am Kloot and Modest Mouse.

Za one koji ne navijaju za dalje razvijanje romantičnih osećanja na ostrvu, moram da priznam da moj desktop krasi slika Jack i Kate, ali ne iz serije, već neka slikana za časopis neki – izgledaju kao super par (sad se zna za koga ja navijam), svaki put kad je vidim (100 puta dnevno) srce mi poskoči a osmeh mi ozari lice.

untitled

mora da se tako zvala barem jedna stvar, ako ne i sve koje su pre nekoliko ponedeljaka svirali HAUTZINGER/HINTERREGER u Rexu na Ring Ringu, moj brat je nagađao da se možda neka pesma zove ‘nothingness is eternity’ ili nešto u tom stilu. Danas svaki savremeni umetnik koji ne zna šta bi … onda lupi untitled i svi problemi su rešeni, to već pripada određenoj kategoriji i ima oreol visoke umetnosti. Sigurna sam da postoji čitava istorija dela koja se pod imenom untitled. A ova dvojica stvarno sviraju ono što bi bez problema moglo da bude zvučna podloga nekog bijenala or something, jer u pitanju je sama proizvodnja zvuka, bez melodije, ritma, koja probija granice strukture pesme ili čak klasične kompozicije. Jedan je zadužen za trubu, više za testiranje mogućnosti trube van samog sviranja, što u praksi zvuči da on pokušava da stvori zvuk duvajući, ali ne svirajući u trubu, ako ja to dobro kapiram. A drugi je iza semplera, iako nikakvog ritma nema, on đuska i uvija se celo vreme, s’vremena na vreme malo ispušta glasove koji su procesovani kroz kompjuter. Neko nam posle reče da se to zove novi redukcionizam.

A Rex je to veče bio prepun, sve karte prodate, jedva uđosmo, pod pretnjom da ćemo se ugušiti u sali. Čim su ova dvojica krenuli da reduciraju, gomila fensera koja se malopre lomila da uđe je krenula sa vratima, ipak trebalo je sve to izdržati.

Ja sam u jednom momentu skapirala da me događanja na sceni dekoncentrišu, pa sam se naslonila na zid i zatvorila oči, pa ako ste videli takvu ludaju koja ovako prima muzičke nadražaje, to sam bila ja. Pored mene je stajao Žikica Simić, koga sam pre par nedelja ranije videla na Marah, kako jednom svom vršnjaku došaptava ’’Ovo je stvarno pravi rock n’roll’’. A Marah su pravi red blooded Americans, sa sve šalama o bejzbolu i pričama između pesama koje idu otprilike ovako ’’Ovu pesmu posvećujemo našem roundiju, he’s a really the coolest guy’’ ili ’’We’ve been on tour for the past 6 monts, we’re so horny, this guy in the front row looks so hot to me now’’. Praše i sve pesme im zvuče kao sa albuma The Wild, The Innocent and E Street Shuffle. Posle su nas zvali na pijanku u hotel sa sve spominjanjem tačnog broja sobe.

A maca i to je iz potpuno untitled razloga, to nije the cat koju smo čuvali u Bariču tokom prvomajskih praznika, to je a cat, poor little nameless slob.

koji put

o evroviziji, koju btw. ne gledah, što me ne sprečava da komentarišem. Ranije su se samo gay sajtovi bavili in-depth analizom, ali sad i ovi hipsteri počinju, pa možete skinuti pobedničku pesmu sa Pitchforka, a jedna Amerikanka se pozabavila Severininim stajlingom, poredeći je sa Lil Kim, što možete pročitati ovde.

ko ima dolara ....

Ni odmor nije ono što je nekad bio ... iz moje perspektive to počinje da zvuči kao pravo mučenje. Prvo agencije i one ribe koje u njima rade i daju mi poluinformacije me nerviraju, a zatim i one fotokopirane stranice sa cenama i gde ja samo gledam gde da se ubacim sa terminom i novčano (jel treba da spominjem da to jedno ne ide sa drugim), onda imena hotela bez slika ili ikakve informacije gde se to uopšte nalazi, zatim svuda kao pravi paranoik naslućujem srpsku biznis praksu, prevare i zavlačenje – sve to kod mene budi iracionalnu paniku. Jadan onaj koji putuje sa mnom. Najluđe je što ja obožavam da putujem, da mogu da biram bila bi globtrotter po zanimanju, ali posle malo razmišljanja sam skapirala da ja gotovo nikad nisam putovala u tim paket aranžmanima. Ako je bilo more, onda kod nekog u kuću, ako je inostranstvo, ako ne kod nekog u kuću, onda učenje jezika ili razni studentski seminari (evropske integracije kao izgovor za pijanstvo, pa najbolje se integrišu oni koji se smuvaju – ako nas podnapite Rumunke ne uvedu u EU, onda ne znam, da ne spominjem vezu između Mađara, koji je definitivno najružnija osoba na svetu – prava žaba i Izabele, Nemice po rođenju, koja je studirala u USA, priča italijanski tečno a i srpski jer od 1996 živi u Banja Luci – sa ovakvim profilom može samo da bude špijun). Sad mi treba odmor kao ozeblo sunce i tih tričavih 10 dana, moram da uglavim u nekakav aranžman. Naravno ovde se potvrđuje da želje i mogućnosti nikako ne idu zajedno – tj. ako se ide u prijateljsku Grčku onda moram da mislim deset dana šta ću da jedem ( a to mu dođe moja najveća opsesija), jer hotel je previše a na drugim mestima, ne znam kakvo je more, ne bi baš da se kupam u bazenu .... I taman odustasmo od grčkih ostrva, i prebacismo se u Afriku, kad slučajno surfujući dođoh do zlata vrednog podatka, a to je da Calexico 28.08 sviraju na Kritu. Načula sam mogućnost čak i da sviraju ovde, ali u svakom slučaju ako je u to vreme, onda definitivno nisam tu, pa zašto ne bi išla tamo.

Kad je pronađen relativno odgovarajući smeštaj i vreme, onda smo došli do nove prepreke (zar je neko mislio da će ovo ići lako) a to je viza ... koja je nesigurna za dobijanje za nekog u mom statusu, plus zahteva prijavljanje na biro, gomilu garancija – koje su potpuno protivrečne - ona u kojoj jedan od mojih roditelja garantuje da me izdržava i ona u kojoj piše koliko zarađujem honorarno/ilegalno, pa ako Grci ovo sve progutaju, evo mene kako pevam love the run, but not the race ..... A u Crnu Goru kako stvari stoje sigurno nećemo ići.

nepametne stvari

popkitchen ni na koji način ne želi da krši izbornu tišinu uoči referenduma, ali ovo prosto ne može da prođe nezapaženo. Sledi citat govora Predraga Bulatovića sa mitinga, koji je prekinut povicima pristalica Mila Đukanovića ’’Milo, Milo’’, ’’Nije ovo Srbija’’.

’’ Predrag Bulatović, vama koji skandirate tom čoveku, šalje poljubac jer vi nijeste krivi za to. Moja poruka Rožajama i Crnoj Gori sa ovog trga – Crna Gora ne smije da bude podeljena. Moj otac, djed i pradjed uložili su sve za stvaranje Crne Gore državom ..... Za mene je Crna Gora u srcu najveća na svijetu. Ja želim da ona bude slobodna ali to ne može, kad činovnici tajne policije mogu da instuiraju maloletnike i delikvente da rade nepametne stvari’’ obratio se Bulatović Rožajcima. ’’Vi ćete momci, ubrzo skandirati Peđa, Peđa. Vi ćete preći na moju stranu i ja ću vas primiti ’’ bile su Bulatovićeve riječi.

long time ago we used to be friends

Već sam počela da dobijam komentare usmene i pismene kako ništa ne pišem, lenja sam a ceo svet čeka moje mišljenje o ovom ili onom...yeah, right. Kapiram ja da je suština bloga da bude updateovan često, ali posle posla i gledanja po pet epizoda Veronice Mars svaki dan, kome je još do pisanja. Patience, my dear Watson još 4 epizode do kraja druge sezone, misterija samo što nije razrešena do kraja.

hoce li vam faliti bk?

Meni ne. Ali da li je to ispravna odluka ili ne nije ono što me zanima preterano, nego sam čitala teksto o toj dodeli frekvencija u Vremenu, kao i o članovima Radio difuznog saveta, koji bi valjda trebalo da budu skup ne znam kakvih stučnjaka u svojim oblastima, poznati, poštovani i nezavisni (potpuno besmislen kriterijum, obzirom da ih biraju poslanici), a deluju kao skup likova skupljen potpuno slučajno, i jedini zaključak koji sam mogla da izvedem (iz teksta, pošto nisam preterano pratila celu situaciju - sem onoga što je emitovano sa tih javnih intervjua, koji su me po formi podsećali na na ove provokativne talk show emisije, koje su popularne u poslednje vreme u kojima se svi trude da nadmudre jedni druge) je da je u pitanju situacija slična onoj gde profesor da nekom da peticu a nekom jedinicu, bez obzira ko zna više, jer eto može mu se ... valjda po onoj logici koja je važila kad su mi baba i deda išli u školu Bog zna za pet, ja za četiri, a ti nema šta da se buniš. Baš u tom tekstu, iznad slike članova saveta stoji na engleskom Republican Broadcast Agency, što mi je skroz čudno i budi učiteljicu u meni, jer ako nešto pripada republici onda je 'republic', a ako neko podržava državno uređenje republike ili je član Republikanske stranke, onda je 'republican'. Ima li to veze sa dolaskom Fox News-a, koji je u Americi ultra konzervativna, desničarska televizija? Ili je u pitanju čista nepismenost, neznanje jer ko očekuje od medija da budu primer za bilo šta.

Inače na televiziji ionako nema šta da se gleda, od kada sve ono što je zanimljivo (Lost i Domaćice pre svega) je moguće nabaviti preko interneta ili čistom geekovskom razmenom.
Ali ipak mislim da sam pronašla savršen tv zabavu, to jest nije baš čista zabava u pitanju već više zabava kroz učenje. U poslednje vreme sam potpuno navučena na viasat history, u kombinaciji sa discovery channel-om i BBC Prime-om. Odlična stvar sa history kanalom je da kad god se uključite ima nekakav manje ili više zanimljiv sadržaj, a pošto ja gledam tv potpuno neredovno, uglavnom kad jedem kući, mogu da se uključim na pola emisije o Albertu Speeru, a da drugu polovinu odgledam neki drugi dan sasvim slučajno, jer se emisije često repriziraju. Inače nacisti su fascinacija za sve te kvazi istorijske tv kanale, pa u poslednjih mesec dana sam gledala pored spomenutog Speera, emisiju o poslednjem preživelom liku iz bunkera, emisiju o tome kako su Nemci izgubili vojno drugi svetski rat, čak i dva dela tv filma. lošeg btw. o Hitleru, koji su nedavno radili Amerikanci, gde Hitlera igra Robert Carlyle.
Čak sam ponovo gledala, doduše ne cela već na preskok četiri dela sjajnog In Search of Shakespeare Michaela Wooda, iako sam ranije to gledala na dvd-u. A sinoć me ništa nije moglo odvojiti od emisije o Hillary Clinton (!) na BBC Prime-u.
Odoh sad da slušam Marah, koje ovde reklamiraju kao omiljeni bend Nick Hornby-ja, a zvuče kao reminiscencija na Springsteenov period iz ranih sedamdesetih, ali dobila sam preporuku (i besplatne karte, da se ne lažemo) da zvuče sjajno uživo.

zvanično

Danas je potvrđeno na devedesetdvojkinom sajtu i Popboxu da će u petak 7. jula Kelis nastupiti na Exitu. Pored toga što je najzanimljivija rn'b pojava i prva osoba koja je počela da sarađuje sa The Neptunes (pre Justina i Britney), Kelis će da posluži kao test za ovdašnju, pretpostavljam mlađu publiku jer je talentovanija, bezobraznija i sočnija od JK & Seke zajedno (x10). Kad Kelis ispuni svoju edukativnu funkciju, možemo slobodno da odemo na koncert istinske legende, koji nije ostario sa dostojanstvom, već će ostaviti srce na bini i dati nam smeh, suze i znoj uz karakterističan kez pokvarenjaka, a onda valjda otići u Švajcarsku da menja krv.

battle of bands

Poslednjih dana se priča ko dolazi od bendova u skorijoj budućnosti, ko ne. Massive Attack ne dolaze sigurno, ali ako bi zvučali onako kako je bilo na exitu, pre dve godine, onda bolje.
Prvo ide ova vest sa kulture B92. Nakon današnjeg sastanka Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade Srbije i Makse Ćatovića, direktora producentske kuće Komuna, rešen je problem u vezi sa održavanjem koncerta sastava Rolling Stones na Hipodromu, tako što je postignut dogovor i potpisan ugovor sa Agencijom za Privatizaciju, odnosno Centrom za Stečaj.
Zanimljivo je da je glavna osoba sa pregovore u vladi, poznati ugovarač sahrana po muzejima, DM 'gospodine sudija ne znam ko je pisao ono saopštenje, samo sam se šalio', čiji je arch nemesis Čeda Jovanović, koji je isto bio osoba za kontakt kad su Stonesi u pitanju u prethodnoj vladi, čak je i davao intervjue ispred postera Rolling Stonesa u kancelariji, valjda je fan, što baš ne bi mogla da garantujem za malopre spomenutog Mihajlova. OK, znači 1:0 za dss. Već mogu da vidim Voju K. na hipodromu između Jočića i Bulatovića, kako reminiscira sećanja na mladost. Ja neću biti tamo, već nadam se na exitu, shaking my booty na Kelis. Možda se i mimoiđem sa hot lips Vučićem, koji se vraća sa koncerta Franz Ferdinanda. Ali tamo neće biti gradonačelnica NS, jedino ako se ne pojavi Nick Cave. Današnji NIN (what a suprise) donosi intervju sa Majom G pod naslovom 'Zapad će prihvatiti radikale'
''Razgovor počinjemo glavnim kulturnim događajem u Novo Sadum Sadu, izložbom slavnog Endija Vorhola, što je veoma teško povezati sa stvorenom slikom o radikalima. Endi Vorhol je obeležio čitavo jedno razdoblje, on je za mene i moju generaciju bio umetnik koji je stalo pomerao granice. Imam i ja neke ideje, pa sam predložila da čitava izložba ima muzičku podlogu Velvet Undergrounda i da mlade generacije shvate uz kakvu umetnost smo odrastali. Ne strahujete da će vaši birači biti šokirani takvim projektom? Da li je to suviše veliki iskorak za radikale?
To su stereotipi o radikalima, pogotovu kad je reč o meni . Ja sam urbani nacionalista. Rođena sam u Novom Sadu, odrasla na asfatu, a kada bi ste došli kod mene u kuću, videli biste koliko imam knjiga o Vorholu, koliko albuma Nick Cavea, Velvet Undergrounda i čitave te ekipe iz tog perioda (pitanje za Maju koji je to period, razmak između Kejva i VU je najmanje 10 god)
Gde se to dodiruju Nick Cave i radikali? Šta ih spaja? Ja. Naša Maja (smeh). Smeh, indeed. Jel ideja iza svega ovoga da se zbune birače da ne znaju za koga da glasaju?