hoce li vam faliti bk?

Meni ne. Ali da li je to ispravna odluka ili ne nije ono što me zanima preterano, nego sam čitala teksto o toj dodeli frekvencija u Vremenu, kao i o članovima Radio difuznog saveta, koji bi valjda trebalo da budu skup ne znam kakvih stučnjaka u svojim oblastima, poznati, poštovani i nezavisni (potpuno besmislen kriterijum, obzirom da ih biraju poslanici), a deluju kao skup likova skupljen potpuno slučajno, i jedini zaključak koji sam mogla da izvedem (iz teksta, pošto nisam preterano pratila celu situaciju - sem onoga što je emitovano sa tih javnih intervjua, koji su me po formi podsećali na na ove provokativne talk show emisije, koje su popularne u poslednje vreme u kojima se svi trude da nadmudre jedni druge) je da je u pitanju situacija slična onoj gde profesor da nekom da peticu a nekom jedinicu, bez obzira ko zna više, jer eto može mu se ... valjda po onoj logici koja je važila kad su mi baba i deda išli u školu Bog zna za pet, ja za četiri, a ti nema šta da se buniš. Baš u tom tekstu, iznad slike članova saveta stoji na engleskom Republican Broadcast Agency, što mi je skroz čudno i budi učiteljicu u meni, jer ako nešto pripada republici onda je 'republic', a ako neko podržava državno uređenje republike ili je član Republikanske stranke, onda je 'republican'. Ima li to veze sa dolaskom Fox News-a, koji je u Americi ultra konzervativna, desničarska televizija? Ili je u pitanju čista nepismenost, neznanje jer ko očekuje od medija da budu primer za bilo šta.

Inače na televiziji ionako nema šta da se gleda, od kada sve ono što je zanimljivo (Lost i Domaćice pre svega) je moguće nabaviti preko interneta ili čistom geekovskom razmenom.
Ali ipak mislim da sam pronašla savršen tv zabavu, to jest nije baš čista zabava u pitanju već više zabava kroz učenje. U poslednje vreme sam potpuno navučena na viasat history, u kombinaciji sa discovery channel-om i BBC Prime-om. Odlična stvar sa history kanalom je da kad god se uključite ima nekakav manje ili više zanimljiv sadržaj, a pošto ja gledam tv potpuno neredovno, uglavnom kad jedem kući, mogu da se uključim na pola emisije o Albertu Speeru, a da drugu polovinu odgledam neki drugi dan sasvim slučajno, jer se emisije često repriziraju. Inače nacisti su fascinacija za sve te kvazi istorijske tv kanale, pa u poslednjih mesec dana sam gledala pored spomenutog Speera, emisiju o poslednjem preživelom liku iz bunkera, emisiju o tome kako su Nemci izgubili vojno drugi svetski rat, čak i dva dela tv filma. lošeg btw. o Hitleru, koji su nedavno radili Amerikanci, gde Hitlera igra Robert Carlyle.
Čak sam ponovo gledala, doduše ne cela već na preskok četiri dela sjajnog In Search of Shakespeare Michaela Wooda, iako sam ranije to gledala na dvd-u. A sinoć me ništa nije moglo odvojiti od emisije o Hillary Clinton (!) na BBC Prime-u.
Odoh sad da slušam Marah, koje ovde reklamiraju kao omiljeni bend Nick Hornby-ja, a zvuče kao reminiscencija na Springsteenov period iz ranih sedamdesetih, ali dobila sam preporuku (i besplatne karte, da se ne lažemo) da zvuče sjajno uživo.