Posle Bambi Molestersa (o kojima u javnosti mislim očigledno drugačije), francuska pop retro novo talasna Nouvelle Vague atrakcija je posetila naš grad. Postava je akustična, sa kontrabasom i dve zanosne pevačice, jedna opasna, grlata, sexy, uvrće se po bini kao trbušna plesačica a druga je slatka mala, sa repićima, sva šašava (na Too Drunk to Fuck poliva publiku pivom). Uvežbane su, imaju i koreografije, malo pričaju na francuskom a malo na engleskom. Priča koja je vezana za ovaj band je da Marc Collin i Oliver Libaux, koji su suština čitavog projekta (a to je projekat, zasigurno) su birali atraktivne mlade pevačice, koje navodno nikad nisu čule za pesme u originalu. Yeah, right. Blue Monday, Melt with You, Teenage Kicks, Just Can't Get Enough, Guns of Brixton se ređaju, atmosfera je kao na nečijoj godišnjici mature 1986. recimo, što je u svakom slučaju bolje nego pet godina mature gde moja prijateljica, trenutno nastanjena u Nemačkoj grli mikrofon i peva 'Moj Beograde, zagrli me ...' Prvi bis je jedna od najboljih pesama ikada Love Will Tear Us Apart, koju slušam u poslednje vreme u izvođenju Jose Gonzalesa. Posle toga mogu da odem napolje srećna pevajući 'I go out on Friday night, I come back Saturday morning', osećajući kao da neko nad mnom cele nedelje vrši oglednu vežbu iz kapitalizma. Posle toga samo Marčelo može da prođe.
No comments:
Post a Comment