you're good but you're a not a jedi yet

Kako se mogu nazvati blogerom, kad pišem jednom u mesec dana?

Stani odmah. Imam dobre vesti. Postala sam master. Magistrirala sam sa temom „Economic Value of User-Generated Content: An investigation into productive practices of users MOG website“, pre dve nedelje na mome home univerzitetu – Universita degli Studi di Firenze. Koga zanima teza malo šire i neki od mojih zaključaka, evo malo na mom engleskom blogu.

Firenca je ista kao i prošle godine, prepuna turista, kao da krize nema. Oni i dalje zuje po gradu, idu po crkvama i galerijama, piju vino u baštama, jedu super klopu u restoranima i imitiraju Italijane kad uveče izađu na aperitivo. Italijani su u bili u šoku zbog stravičnog zemljotresa koji je zadesio pokrajnu Abruzzo.

Čak je glupi klovn ispred Galerije Ufizzi isti kao pre, ako prođem tuda, uhvati zadnje točkove bicikla da ne mogu da okrećem pedale na zadovoljstvo publike koja sedi na stepenicama.



Dok ne počnem da se bavim ozbiljnim stvarima u životu, I am partying like it is 1999.
Bila sam na Handsome Furs, sinoć na Gilesu P. (oduševljenje kad je pustio Seu Jorgea, pesmu „Carolina“), večeras Indi go, a sutra Supernatural.

Više sreće no pameti

Pre otprilike dve nedelje ovde u Firenci je bio prazink San Giovanni, svetac zaštitnik grada. Ništa nije radilo normalno, a krenem ja uveče da gledam vatromet, navodno je nezaboravan. Pošto ćemo posle negde da svratimo da popijemo nešto, ajde da podignem pare. Svratim do bankomata otvorim novčanik, kartice nigde. Krećem da premotavam glavi šta sam radila. Dan pre toga bila u knjižari kupila dve knjige, posle toga došla kući i uopšte nigde nisam izlazila. Mora da je u knjižari, ali to je nemoguće proveriti. Deset uveče, traje festa. I pitanje da li su to oni primetili ili je neko od mušterija iskoristio priliku i napravio haos sa mojim karticom preko interneta. Zovem Beograd „Ako su ti ukrali karticu, novu ćeš da dobiješ za mesec dana“. U novčaniku imam pet evra.

Sutra su mi se izvinjavali u Paperback Exchange knjižari kako je moguće da nisu primetili da sam ostavila karticu. Pa kad nisam ni ja primetila, kako bi oni.

Prekjuče vidim nema mi telefona, mora da sam ga ostavila kući. Kad sam stigla, zovem da vidim gde je sakriven, javlja se neko, priča na engleskom.

- Ej jel ovo tvoj telefon, našao sam ga u autobusu 23.

- Da, da. Jel hoćeš da mi ga vratiš, tu su mi svi bitni telefoni, a sam telefon ne vredi više od 30 evra. Plus je roze za devojčice.

- Naravno da ću da ti ga vratim, ja sam Jehovin svedok, ne mogu da uzimam tuđe stvari to je previše za moju savest.

- Ok, kako se zoveš i gde ćemo da se nađemo?

- Zovem se Noni i sa Filipina sam. Vidimo se sutra u podne na stanici Santa Maria Novella.

Noni je kasnio pola sata, ali mi je vratio telefon i dao nekoliko pamfleta o tome kako je planeta zemlja u opasnosti, a Isus Hrist je naš spasitelj.

Notte Bianca

Bela noć u Firenci znači da su u jednom delu grada, u ovom slučaju južni deo preko reke - Oltrarno, svi barovi i restorani otvoreni celu noć, nema saobraćaja (sem nesnosnih motora koji se probijaju čak i kroz gužvu), na svakom uglu je po jedan bend koji svira uživo.



U jednoj ulici izneli su stolove napolje, tu smo jeli picu oko 1 posle ponoći, dva momka sa gitarama su svirali tarantelu, dok je treći pevao nešto što bi ja nazvala popularna opera. Drveni stolovi sa svećama - potpuni Lady and the Tramp doživljaj.

firenze rocks

Besplatan koncert, pa još i besplatno pivo. Gde to ima? U okviru nedelje mode ili tako nekakvog sajma Pitti Imagine, Lee Jeans pod sumnjivom parolom Denim is important for rock n’roll as electric guitar, je sponzorisao koncert tri elektro pop benda u saradnji sa Vice Magazinom. Free beer + free goodies. I gomila hipstera koji studiraju na Polimodi.

The Tunas su bend iz Bolonje. Sviraju garažni rok, a specifični su po devojci za koju misliš evo sad će da propeva, a ona nikako, samo igra, igra, igra...

Radio Days su isto Italijani, pevač peva, a gitarista najavljuje pesme. U jednom trenutku kaže “Francesi, va fan culo!”. Jel to zbog fudbala? Retro takođe. Sviraju po jednu pesmu od Bitlsa i jednu od The Who.

Za The Teenagers sam čula i pre. To jest njihovu pesmu o Scarlett Johansson. Pre nego što je počela i sama da peva. Totalni pozeri. U jednom trenutku, pevač poziva ljude da se popnu na binu. I dalje vrcka, dok obezbeđenje ne zna šta da radi sem od muke za glavu da se uhvati. Svirali najkraće.

Hoću detaljne izveštaje sa Bonnie Prince Billyja. Uživajte!!!

st.nick

Nick Cave, Villa Solaria, Firenca, 30.05.2008
photos by Enio Pinto Miranda

Cave nije izneverio i pored činjenice da je kiša padala četiri puta, šta više to je doprinelo biblijskoj atmosferi na poljani, okruženoj čempresima. Svirao je uglavnom stvari sa novog albuma (Night of the Lotus Eaters, Midnight Man, Dig Lazarus Dig, Lie Down Here and Be My Girl, More News From Nowhere, We Call Upon the Author), plus greatest hits numere (Red Right Hand, Deanna, Let Love In, Mercy Seat, The Ship Song, Into My Arms i Stagger Lee sa kojom je završio koncert), što nekome ko ga sluša uživo po prvi put savršeno odgovara.

Na poslednjem albumu, Cave zvuči mnogo energičnije i razuzdanije nego muzičari upola mlađi od njega. Nick Cave je jedini muškarac preko 50 godina kome je dozvoljeno da farba kosu.

Javite kako je bilo u Beogradu.

savršeni biftek

Mojim roditeljima koji su u poseti, večeras je poslednje veče u Firenci pa sam htela da ih vodim na večeru. Specijalitet – bistecca alla fiorentina, ogroman krvavi stejk, pečen na roštilju, bez dodatnih začina, a mek kao duša. Pre toga antipasti – bruschette (paradajz, bosiljak, beli luk i maslinovo ulje na prepečenom hlebu), crostini misti (hleb na koji je namazana pašteta od džigerice, takođe toskanski specijalitet) i neki sir. Crno vino naravno. Po preporuci moje cimerke smo otišli u tratoriju Za Za, koja se nalazi na trgu na kome je preko dana najveća pijaca u Firenci. Na ulazu slike poznatih gostiju – Bill Cosby, Ben Afleck, Marcia Cross iz Desperate Housewives i Liam Neeson, između ostalih. E ako je Ben Afleku dobro, biće i meni. Dok nije došla naduvena kelnerica. Da li je to turistička stvar ili ne – koliko ja znam bistecca se naplaćuje po 100 grama, ona je uobičajene veličine između pola kilograma i 900 grama. I uz najbolju nameru, među nama je jedan muškarac, mi ne možemo da pojedemo kilogram a u Za Zi ne nude na 100 grama nego samo kilo ili kilo i po. Već sam jela na drugom mestu i tamo nisu imali nikakav problem da nam donesu 600 gr. A nema smisla da jedemo neko drugo meso na roštilju to možeš svuda ili pastu, već smo probali sve moguće u ovih nedelju dana. Hoću stejk o kome prosle mogu na pričam/blogujem! Pošto nismo mogli da se dogovorimo, okrenuli smo se i otišli. Ja nisam Amerikanka koja će ovo da smatra šarmantnim, ja sam iz istočne Evrope i neću uslugu koja me podesća na letovanje u Crnoj Gori od pre sedam godina (ne želim neko da se uvredi, obožavam jadransku obalu, pa i Crnu Goru, ali oduvek mi se činilo da Crnogorcima nije deo mentaliteta da nekog služe, oni su tu da misle ili pišu junačku poeziju). Ne znam da li ovo predstavlja tipičnu Italiju, to jest sigurna sam da ne. Mene Italijani užasno podsećaju na nas, prosto ne znaš na koga ćeš da naletiš. Pre neki dan u Pizi, tri kelnerice se nas služile, svaki put smo ponavljali šta hoćemo. U Sijeni smo klopu čekali sat vremena, ali je bila sjajna. A za sebe ću da zadržim adresu Tratorie Anita u centru grada, na 100 metara od Galerije Ufizzi gde za 10 evra može se pojesti pasta, jelo sa mesom, krompir ili salata, vino i kafa na kraju.

Dva lokala od celebrity tratorije našli smo restoran Garibardi, gde nikakav problem nije bio da se nađe stejk od 700 grama. I gde se vino služi u bokalu od više od litra.

Salute!

Za maštanje o čemu se uopšte radi i gde ćemo da jedemo kada next year, we will be millionaires dodajem sliku ulaza (nisam stigla dalje) u najskuplji restoran u Firenci i jedini sa tri zvezdice u Michelin vodiču - Enoteca Pinchiorri, gde fiksni meni košta samo 225 evra, bez vina naravno.

žalbeni hor

Projekat koji okuplja građane različitih svetskih gradova, tokom kojeg se formira hor koji pravi pesmu u kome će biti iznete sve žalbe građana na život u tom gradu je stigao u Firencu. Complaints Choir je veoma sličan Horkestaru. Kad se uporede snimci različitih gradova, hor u Firenci je bio jako zabavan. Javni peformans pred zainteresovanim sugrađanima je upriličen na Piazzi Santa Croce, ispred bazilike i tačno ispod skulpture Dantea.

gogol bordello

Koncert grupe Gogol Bordello, proshle subote u Firenci. Vishe o tome ovde.

Italija glasa

za koga da glasamo?

Danas se održavaju vanredni parlamentarni izbori u Italiji. Kampanja je prošla u znaku najavljenog velikog povratka Silvija Berluskonija, lidera desne koalicije Ill Popolo Della Liberta, što recimo znači Ljudi slobode ili slobodarski narod, koju pored njega čine i neofašističke stranke i separatistička Liga za sever (Lega Nord). O Berluskoniju sve znate – on je italijanski Karić, samo hiljadu puta gori i realno moćniji. Vlasnik je većine privatnih medija u Italiji (to je bio i dok je bio Premijer, navodno je preneo ovlašćenja na nekog drugog), koji su simbol današnje televizije u Italiji – i kakva jeste i kako je vide sa strane – reklame i gole devojke, kao i kluba A.C. Milan. Konflikt interesa i korupcija su obeležili njegova prethodna dva mandata. Plus, neukusne šale. Anglosaksonski mediji, pogotovu The Economist u tome prednjači, tretiraju Berluskonija i kao veoma opasnog i neverovatnog vulgarnog. Pored mafije, on je jedan od razloga zašto se na Italiju gleda sa nepoverenjem.

Na drugoj strani je koalicija koju predvodi bivši gradonačelnik Rima, Walter Veltroni, koja je ustvari nastavak koalicije koju je u prethodnom mandatu vodio Romano Prodi. Veltroni sa 52 godine izgleda kao da je 20 godina stariji od 71-ogodišnjeg Berlusconija (farba kosu redovno i podvrgao se više puta plastičnoj hirurgiji). Sve ukupno Italijani biraju između više od 10 lista, od kojih meni pažnju privlači lider hrišćanskih demokrata Casini koji liči na George Clooneya i krajnje levičarska koalicija La Sinstra l’Acrobaleno (Rainbow Left), koju čini mešavina komunističkih i ekoloških stranaka. Mogu da se pohvale time da je jedan od lidera otvoreno gay, što je velika stvar u zemlji u kojoj su svi veliki katolici (mada i Berlusconi a bogme i hrišćanski demokrata Casini su razvedeni). Treba napomenuti da upravo zbog tih ekstremnih levičara i njihovog ucenjivačkog potencijala i pala prethodna Prodijeva vlada.

Toskana je tradicionalno levičarski nastrojena i ovde su Berlusconiju male šanse, ali treba sačekati sutra uveče (izbori traju dva dana) da se vide konačni rezultati. Bojazan za povratak desnice je realna, mnogi mladi i ne glasaju, ne vide nikakvu perspektivu za sebe, bez obzira ko je na vlasti.

na kauču

Dosta više tih besnih postova!

Nemili događaji od prošle nedelje će da ostave teške posledice po sve nas. Time sam se

bavila prošli vikend, računala procente na predstojećim izborima, nervirala zašto mi se niko ne javlja iz naše ambasade u Rimu gde sam se prijavila da glasam (lepo je to rekao Dragan Marković Palma, ostavili smo samo kafe kuvarice u najvažnijim diplomatskim centrima). Verovatno je to intenzivirano time što sam ovde sama, ne želim sa strancima da o tome pričam.

Ali to niko ne želi da sluša od mene. Ni ja sama sebe ne želim da slušam.

Zato sam prvo išla da pijem u subotu veče.

A u nedelju sam išla u park. Tamo su Kubanci okupljeni, jedu roštilj, puštaju muziku, igraju fudbal, sede na travi. Možda preterujem, ali imigranti u Firenci deluju nekako nesrećno, kad ih viđam po autobusu ili oko železničke stanice (ovo zvuči kao stereotip, ali šta da radim kad je tamo koncentracija veća). Italijani često objašnjavaju svoje ekonomske probleme prilivom velikog broja imigranata. Za to nemaju nikakav plan integracije, sporost, neefikasnost, italijanske birokratije nije mit, to je istina. Mislim da ne postoji niko će da kaže “e ovo što sam završio brzo, da ne poveruješ”. Kubanci iz parka baš deluju srećno kao sa razglednice.

Italijani isto tako familijarno idu u park. Nisam baš razmela porodičnu dramu, koja se čini mi se vodila oko toga da mama nije dala sinu da vozi bicikl, onda je on urlao, na kraju je tata uzeo dečiji bajs i zapalio, pošto to više nije mogao da sluša.

staro na biciklu

mlado na biciklu

Jedan od mojih profesora je u najmanju ruku ego manijak – na svakom predavanju moramo da slušamo o njegovom životu. Pored toga, on je nacionalista malograđanin, samo priča o Italiji, Rimu, katoličkoj crkvi, najsmešniji je pokušaj da se odbrani autentičnost mafije, kako je to stari sicilijanski koncept odbrane od strane vlasti, a ne već 100 godina sinonim za organizovan kriminal prvo ovde, a onda i u celom svetu. Zato je od nas tražio da pišemo tome šta nama znači da dolazimo odakle dolazimo. Tj. šta za mene znači biti Srpkinja. Pošto sam nekako shvatila za sve ostale, mi ćemo još dugo biti prvo Srbi, pa onda ljudi, i da od razmišljanja o tome, kao i o nesigurnoj budućnosti nema leba, možeš da zamisliš kako mi je ovo super leglo. On kaže da Italijani od kojih je ovo tražio ranije budu uglavnom iznenađeni pitanjem, jer navodno nikad nisu razmišljali o tome. Čini mi se da to nije potpuna istina, ali u svakom slučaju za Srbe, moju generaciju barem, to je konstantno pitanje. Ili borba. Naravno da i ja znam ljude na koje ni rat, kriza, politika nije ostavilo nikakve posledice. Ali generalno mi jesmo odrastali sa pitanjem zašto nam se dešava to što nam se dešava. Pošto sad i sama intenzivno razmišljam o tome, a ne želim, uopšte mi se nije pisalo. To je kao nametnuti odlazak kod psihoanalitičara. Da se neko ne brine, nisam pisala ni o ratu, sankcijama, Miloševiću, ni gibanici, freskama kosovskih manastira, beogradskim splavovima, zlatiborskim jutrima. Pisala sam o mojoj porodici.

Onda sledeće predavanje, kako se formira identitet – prvo lični, onda i kolektivni. Zadatak – napišite šta vi mislite da drugi misle o vašoj zemlji. Ima li kraja ovome?

Pa ili niko ne zna gde je, ili meša sa Sirijom, Sibirom, ili pita kako sam preživela rat. Neko spomene bivšu Jugoslaviju. Neko je rekao „Ja kad čujem Jugoslavija, ja pomislim na Cigane!?“. A onda da se piše o tome kako vidimo zemlju nekog od naših kolega. Kina. Onaj profesor od malopre koga sam ogovarala je komentarisao demonstracije u vezi Tibeta, kako to ne bi trebalo tako da se radi. Kina će se uvrediti. „To je kao da opalite nekom šamar u javnosti, zato što vam se ne sviđa“. Neki se osećaju prebijeni, ispljuvani i osavljeni na ulici tako već više od deceniju. E sad ću da se osvetim. Kineska hrana, China towns iz američkih filmova, masakr na Tienamenu, film koji nismo odgledali prošle godine na Festivalu autorskog filma, jedno dete po porodici, kulturna revolucija, smog, imigratni koji prodaju đubre po novobeogradskim pijacama.

Kineskinja nije znala ništa da napiše o Srbiji.

ako je Evropa kao ova kucha, onda ...