Pre otprilike dve nedelje ovde u Firenci je bio prazink San Giovanni, svetac zaštitnik grada. Ništa nije radilo normalno, a krenem ja uveče da gledam vatromet, navodno je nezaboravan. Pošto ćemo posle negde da svratimo da popijemo nešto, ajde da podignem pare. Svratim do bankomata otvorim novčanik, kartice nigde. Krećem da premotavam glavi šta sam radila. Dan pre toga bila u knjižari kupila dve knjige, posle toga došla kući i uopšte nigde nisam izlazila. Mora da je u knjižari, ali to je nemoguće proveriti. Deset uveče, traje festa. I pitanje da li su to oni primetili ili je neko od mušterija iskoristio priliku i napravio haos sa mojim karticom preko interneta. Zovem Beograd „Ako su ti ukrali karticu, novu ćeš da dobiješ za mesec dana“. U novčaniku imam pet evra.
Sutra su mi se izvinjavali u Paperback Exchange knjižari kako je moguće da nisu primetili da sam ostavila karticu. Pa kad nisam ni ja primetila, kako bi oni.
Prekjuče vidim nema mi telefona, mora da sam ga ostavila kući. Kad sam stigla, zovem da vidim gde je sakriven, javlja se neko, priča na engleskom.
- Ej jel ovo tvoj telefon, našao sam ga u autobusu 23.
- Da, da. Jel hoćeš da mi ga vratiš, tu su mi svi bitni telefoni, a sam telefon ne vredi više od 30 evra. Plus je roze za devojčice.
- Naravno da ću da ti ga vratim, ja sam Jehovin svedok, ne mogu da uzimam tuđe stvari to je previše za moju savest.
- Ok, kako se zoveš i gde ćemo da se nađemo?
- Zovem se Noni i sa Filipina sam. Vidimo se sutra u podne na stanici Santa Maria Novella.
Noni je kasnio pola sata, ali mi je vratio telefon i dao nekoliko pamfleta o tome kako je planeta zemlja u opasnosti, a Isus Hrist je naš spasitelj.
No comments:
Post a Comment