Tuesday, July 22, 2008

kako sam nisam deportovana na kraju


Mies van der Rohe paviljon u parku Montjuic, Barcelona

Mnogi su mi rekli da se žalim na Italiju i da niko to ne želi da sluša. E pa žao mi je što vam kvarim sliku sa razglednice (mada koliko sam pisala o tome koliko volim Toskanu i svim aspektima bella vita, mislim da imam pravo na to), ali stvari stoje tako – Italija je jedan birokratski pakao kafkijanskih razmera. Da bi uspešno izašao iz tog lavirinta treba vam veza i strpljenje zen budiste. Znači zemlja na koju se treba naviknuti. Kao Srbija. E ako je već tako, čini mi se da ću ipak dati šansu majci Srbiji.

Zašto ovo pišem? I čemu ovaj naslov.

Ukratko, svako ko dođe ovde na malo duže (od tri meseca) treba da se prijavi za dozvolu boravka. To je u svakoj evropskoj zemlji formalnost i sve se završi za maksimalno 2 meseca. Sem ovde. Prijavila sam se krajem januara, treba da se pojavim 25. avgusta da mi uzmu otiske i da me slikaju. Za to se dobija poziv, koji ja nisam dobila, kako sam saznala to je za drugu priču. Dozvolu bi mi onda izdali verovatno za naredna dva do tri meseca, bukvalno do kraja trajanja moje Šengen vize. Činjenica da sam strani student ništa ne menja, čeka se u istom redu sa sezonskim radnicima i imigrantima. Odem ja do policije da pitam da li može taj datum da se pomeri napred, neću biti tu u tom trenutku.

Od snagatora na ulazu ne stignem nikog ništa da pitam. Kaže on meni, moraš da dođeš i to direktnim letom iz tvoje države, ne smeš da uđeš ni iz jedne druge. „Ali ja sam to već uradila, ušla sam iz Slovenije, ima multiple entry Šengen vizu“. „Po italijanskom zakonu, moraš da imaš dozvolu boravka da bi putovala.“ „Jel to znači da mi viza ne važi?“. „Važi, ali tek kad dobiješ dozvolu“.

Posle ovog razgovora, bila sam ubeđena da će mi praviti problem kad budem išla/vraćala se iz Barselone. U to me je uverilo još više ono što se desilo tetki moje drugarice. Ona je žena Indonežanka, prvi put putuje u Evropu vraćena kući, jer joj je na vizi pisalo single entry, a ona sletela u Švajcarsku, pa odatle za Milano. Ako tetka sa Jave zaslužuje ovo, ja sam nagrabusila. Toliko sam maltretirala ljude ovde sa svojom paranojom, da su krenule da se prave šale o tome kako ću da čamim u zatvoru, „ako je ovo poslednji put da se vidimo, znaj da te volim“ i slično.

To ti je kad slušaš idiota koji radi na prijavnici u policiji. Mislim možda je on u pravu, ali niko ne proverava let iz Pize do Đirone u Španiji, pošto su to mali aerodromi na koje uglavnom sleću low cost kompanije isključivo iz EU zemalja. Nemam ni pečat da sam ikada izlazila. E sad se osećam kao kreten. Srećni kreten.

2 comments:

Marica said...

eh eh...
Ne bih se kladila da su Cesi gori od Italijana, al' verovatno su tu negde ;)
Ja sam taj problem s prijavljivanjem resila tako sto se nigde vise ne prijavljujem ;) i ako sam pre par meseci imala jako neprijatno iskustvo zbog toga.
nego, necu da kukam na tvom blogu jer imam svoj ;)

popkitchen said...

Draga Marice prochitala sam .... sta da ti kazem drz'se. Koliko chesto me je muka hvatala od srpske svakodnevnice, isto tako emigrantska neizvesnost ne obechava.

Nadam se da ce se tvoj problem razreshiti uskoro.

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails