Naleteh na dva interesantna teksta u domaćim novinama koji se kritički, relativno promišljeno, bez apokaliptične gorljivosti iza koje se krije neobaveštenost, odnose prema fenomenu web 2.0 -a. Oba su pisali novinari koje čitam i inače i oba se se pozivaju na strane autore. U Politici u tekstu Milana Mišića „Zaglpljivanje Internetom“, autor na ličnom primeru razmatra tezu kako internet bukvalno oblikuje naš misaoni proces, evo banalnog primera – smanjena koncentracija za čitanje obimnih knjiga, potreba da se do informacije dođe istog trenutka, da se bude povezan non-stop (kad sam tražila stan bitnije od adrese mi je bilo da li ima internet vezu) u stalnom kontaktu sa drugima (koliko puta dnevno proveravate šta vam rade prijatelji na Facebooku). Mišić upućuje na kritiku kulture amatera Nicholasa Carra, koji za ovo najviše krivi Google. Nemoguće je a ne pomisliti da ovakav pristup je suštinski elitistički da znanje pripada samo nekima i da u vremenu Wikipedije je neozbiljno pozivati na bilo kakvu vrstu prosvetiteljstva.
Sa druge strane Teofil Pančić donosi recenziju neobjavljene knjige Andrewa Keena The Cult of an Amateur – How Today’s Internet is Killing Our Culture. Teofil tvrdi da gomila naroda koja truća na blogovima samo uništava kvalitetno novinarstvo, unosi kakofoniju u javni prostor, obezvređuje znanje i podstiče mediokritetski amaterizam. Moja prva reakcija je ovo delimično tačno. Blogovi nam daju privid da naše mišljenje vredi, da nas neko čita, da možda doprinosimo nečemu. U moru tinejdžerske poezije, ličnih dnevnika i svakakvih trač baljezgarija, postoje blogovi koji su se isprofilisali. Stekli kredibilitet možda čak i veći od takozvanog kvalitetnog, tradicionalnog novinarstva, koje funkcioniše pod šinjelom korporativnih interesa, a kod nas tajnih službi. Da web 2.0 ima uticaja na politiku jasno je svima. Čuju se glasovi da ako Barack Obama bude izabran za prvog crnog predsednika Amerike za to će veliku zaslugu imati web aktivizam njegovih pristalica i Facebook.
Web 2.0 nije promenio svet, on je promenio samo deo sveta na sunčanijoj strani tehnološkog ambisa.
Počela sam da čitam knjigu Don Tapscotta i Anthony Williamsa Wikinomics: How Mass Collaboration Changes Everything. Kad vidite ovaj pompezan naslov, već vam je jasno o čemu se radi – slavljenje networkinga, sharinga, peeringa, sve u ime kulturne revolucije, bez spominjanja ko od svega toga ima profit. Javljam se kad pročitam celu.
3 comments:
ne tako davno slični tekstovi su pisani o televiziji, a pre toga o radiju.
verovatno će slično biti i za sedamnaest-osamnaest godina, kada novi, napredniji, vid komunikacije zum-zum bude uzeo maha.
dušebrižništvo je mnogima omiljeni hobi.
Posto sam tokom vikenda bila u kontaktu samo sa offline medijima, izvadila sam beleske-citate iz oba teksta koja si pomenula, nameravajuci da pisem o njima.
A evo i sta ja mislim: Uprkos tome sto u oba teksta i, sudeci po njima, knjigama na koje se pozivaju, ima dosta dobrih zapazanja, ja se sustinski slazem sa Spidlorisom. A onako odokativno (dakle, moguce i pogresno) bih rekla da su se Misic i Pancic pozabavili ovih fenomenima, ali ne bas dovoljno i previse. Kao sto i sama kazes, u gomili blogova, nadju se i visoko-kvaliteni, na You Tube se u brdu gluposti nadju i vredne stvari itd. No, manje od cinjenice da je moguce naci dobre primere, meni je bitnije to da su i web i web 2.0 samo mediji, dakle samo forme, dakle neutralni sami po sebi, te je kritika da su oni kao takvi za nesto krivi, ili sami po sebi dobri ili losi, bespredmetna. Sto se tice Keena, rekla bih (takodje pausalno) da bi on da zauzme poziciju medju web-skepticima (po principu: Bolje prvi medju skepticima nego poslednji medju fanovima).
I tako:) Izvini na ovolikom komentaru, ali uzela si mi temu:)
media mix sorry stvarno.
Sta da radish kad razmishljamo u istom pravcu. To sam zaboravila da spomenem, a vidim da si ti - ako hoces o nechemu da prichas onda ili ga hvali nevidjeno ili zauzmi poziciju kritichara. U oba sluchaja izbacujesh samog sebe na javnu scenu.
Post a Comment