beogradska scena u new york timesu

Rachel Doyle koja je pisala tekst o noćnom životu u Beogradu, nije fascinirana turbo folkom, igranjem na stolu do zore, ona piše o klubovima (KC Grad, 20/44) i bendovima (Petrol, Svi na pod! i Repetitor), koji su aktuelni za barem jedan deo Beograđana.

Ako ovo ne ubedi Njujorčane da krenu u buljucima ka Beogradu, ništa neće.

nikadjekraj

Kad mi kažu da je Beograd veliki grad, ne verujem im.

Da li bi ikada u Njujorku sedela za istim stolom sa Interpolom ili u Londonu pila čaj sa Nick Caveom i PJ Harvey? A sinoć sticajem okolnosti, završih za istim stolom u kafani sa Koletom iz Velikog prezira. U kafiću je išla muzika koju sam ja birala, a Kole je u jednom trenutku prepoznao Fleet Foxes i rekao je ta pesma bolja od onoga što je bilo na njihovom prvom albumu. Složila sam se sa tim, ali onda nisam izdržala, a da ne dopustim sebi jedan izliv iskrenosti: „Inače moram da ti kažem da je koncert od pre nedelju dana bio u potpunosti fenomenalan, nisam bila na tako dobrom domaćem koncertu još od Partibrejkersa 95. na Tašu. Možda to tebi ne govori mnogo, ali je u mojoj ličnoj mitologiji to jako velika stvar.“ On se nasmejao i rekao da mu naravno znači.

A da je bilo toliko dobro, da svi koji su to propustili imaju debeo razlog da žale. Barem dva dana sam imala blesavi kez na licu, što u kasnim dvadesetim nije beznačajna stvar. Naravno i ja imam razlog da žalim. Došla sam na koncert u pola deset, a Lula Mae je već završila. Dobra stvar za veliki grad, koncerti počinju na vreme. Loša stvar za mene, Lula je jedan od najzanimljivijih bendova, koji nema paralelu na domaćoj sceni. Zaslužuju da sledeći put dođem na njihov koncert pola sata ranije.

devojke iz Lule Mae

Stigli smo tačno na početak svirke Autoparka. Nekadašnja introvertna ekipa, zagledana u svoje pertle, samouvereno cepa na sceni. Iz srca i stomaka. Mada neki misle da je srce mnogo važnije. Uvežbanost i harizma, ovo je sve ono što smo od njih očekivali.

Autopark

A onda je došao bend zbog koga smo svi došli i posle nekoliko pesama, taman na Samo tebe znam, kad su Koletu ispale naočare na pod, bilo je jasno da ovo nije obična svirka. Beogradska publika je svoju zadršku ostavila na garderobi. Grupno pevanje, dizanje ruku u vazduh, tela u pokretu. Niko ne ćaska sa strane, niko se ne doziva mobilnim ko na poselu, svi su svesni koliko je jedinstveno ono što im se dešava. Posle završene pesme, Kole kaže „super“ jer jeste super i jer Veliki prezir to sve zaslužuje.

"super"

Izgledali su tako veliki, kao zvezde, kao ljudi koji su komponovali soundtrack života svih prisutnih. Duboko sam uverena da to sem tog osećanja sreće i smisla, ono što se desilo prošle nedelje nema neki širi značaj. Često ubeđujem ljude oko sebe da i danas su ljudima potrebne nekakve zvezde, govoreći da možda Koja, Milan Mladenović ili Cane, nisu hteli da budu zvezde ko Brega i Crvena jabuka, ali su hteli da žive od muzike. To jest da žive za muziku. Ali najverovatnije grešim. Nema danas zvezda, ima ljudi koji imaju šta da kažu, koji nešto znače. Ali oni sigurno piju pivo u istim zagušljivim podrumima ko i svi ostali, kao i mi rade od 9 do 5, i krpe se između petnestog i prvog. Možda im je muzika sve što imaju, ali ih ono što je van toga ih plaši. Bolje da budem ovde, da nigde ne idem, sedim kući, da se nigde ne pojavljujem, peva Kole. Kao da ih je nečeg malo blam. Jer valjda je svakog normalnog malo blam od svakodnevice, od stvari na koje ne može da okrene glavu. Gori grad, a predsednik se češlja, svaki tinejdžer zna razliku između genocida i stravičnog zločina, pa kako da te ne bude blam. Ako postoji neka tekovina devedesetih koja je preživela sve ove koalicije onda je to osećanje stida. Nosiš ga tako, kao prišivenog za jaknu svuda sa sobom, a ništa ti ne pomaže taj osećaj samoispravnosti.
Možda samo da se lakše prepoznamo na ulici, kad u mraku ne pevamo Nema hrabrosti, Gubi me sudbina, Nema hrabrosti, Dobro je ili Nikadjekraj.


Fotografije via NaDlanu.com

art is work

Ako smatram da je ironija vrhunac humora, a panično se bojim opšteg mesta, u koje po prirodi stvari upadam povremeno, nećete me čuti da često kažem za nešto da je inspirativno. A to sigurno ne bi očekivala da se desi povodom dokumentarca o dizajnu. To Inform and Delight je film o Miltonu Glaseru, legendi grafičkog dizajna, koji tokom svoje duge karijere se bavio najrazličitijim aspektima dizajna: vizuelnim identitetom, ilustracijom, izradom postera, omota albuma i knjiga, između ostalog.

Nemojte očekivati da vam ja pričam nešto o dizajnu. Lepo – nije lepo, duhovito – glupo, efektno – prenatrpano, to su kategorije koje ja poznajem. Uprkos tome, mislim da umem da prepoznam kako jednostavan simbol, reč i crtež, igra oblicima, može da sadrži bljesak ingenioznosti. Da kaže mnogo više od onoga što očekujete, da vas iznenadi. Po Glaseru, to je suština komunikacije, on to zove “mentalnom zagonetkom”, momenat kad jedan simbol pokrene proces razmišljanja, koji zatim bude čitljiv masama ljudi.

Glaser će ostati zapamćen kao čovek koji je smislio logo I Love New York, osnovao New York magazine, uradio legendarne postere kao što je onaj sa psihodeličnim frizurom Bob Dylana, ali to predstavlja samo delić njegovog opusa. Sposobnost da precizno formuliše ideju vizuelnim sredstvima, kao i široko obrazovanje o najrazličitijim stvarima, koje je vidljivo u radu, su učinile da Milton Glaser bude jedan od najuticajnijih primenjenih umetnika 20. veka. A u pitanju je čovek, jako prijatne pojave, sa konstantnim osmehom, strašću za ono što radi. Kako nemam ni trunku talenta za vizuelnu umetnost, da se nekim slučajem nađem u njegovom društvu, volela bih da mi priča o hrani (užasno duhovit deo filma kad priča o svojoj majci Jevrejki iz Bronksa kako pravi špagete sa kečapom i krem-sirom, koje kasnije prži u masti) i transformativnom dejstvu Italije na njegovo poimanje umetnosti, pa i sveta uopšte. Pošto pomalo znam i o jednoj i drugoj stvari, dovoljno je za početak.

U nekadašnjoj Robnoj kući Beograd u Knez Mihajlovoj može da se vidi izabrana retrospektiva njegovog rada narednih mesec dana. Za film i izložbu je zaslužan magazin Kvart u čijem najnovijem izdanju možete pročitati intervju sa Glaserom, koji je napravio Aleksandar Maćašev. Takođe u najnovijem broju objavljen je i manifest, tj. spisak pravila kojih se Milton Glaser držao tokom svoje karijere, koji je obavezna lektira.

Posle filma Mirko Ilić, takođe svetski poznat dizajner, je pričao o svom iskustvu sa Glaserom, sa kojim se sarađivao na knjizi Design of Dissent, koja se bavi politički provokativnim dizajnom. Priča o skromnosti, disciplini i posvećenosti se savšeno uklapa u ono što su gledaoci videli na filmu. Što ih je na jedan način i prosvetilo. Jer kad ste bili u bioskopu i dočekali kraj filma i počeli da spontano tapšete, iako nijedan od aktera u filmu nije prisutan u publici.

ulična umetnost u kuhinji

Ko o čemu baba o uštipcima, ja o stensilima. Sinoć je u Kulturnom centru Grad podeljen kalendar uličnih radova TKV u produkciji agencije Unibrand i štamparije Tipografik plus.

"Jao, kako si ti mlada" rekla sam kad sam je upoznala. I ne neću reći ništa više o njoj, sem toga da se super oblači, da se bavi različitim načinima komunikacije i da se od nje očekuju velike stvari. Za početak posredstvom kalendara imaćemo TKV radove u kuhinji.

daily pics#3 - delicious

Restoran Zaplet je redak restoran koji ima svoju radionicu u kojoj se spremaju hleb, peciva i kolači. Pored toga što je praktičan, prostor je super moderan - visoki plafoni, zid od cigle, super osmišljeno osvetljenje, gomila kuvara na policama i sprava za pravljenje divota za jelo. As though I died and went to heaven.

I da naravno da sam zaboravila foto aparat, morate da mi verujete na reč, aparat na telefonu jednostavno nije dovoljno dobar. Ali imam svedoke, više od 30 njih. Moja firma je odlučila da tu napravi novogodišnju žurku i dobila 5+ za originalnost, zato što je pribavila nekoliko kuvara da nadgleda nas kuvare amatere, savremene žene koje u kuhinju nikad ne ulaze i ekipu koja je samo došla da se zeza i da pije. Zadaci teški, počevši od predjela brusketa sa tikvicama, prolećnih rolnica, suvih šljiva u slanini, tartar bifeka, preko rižota sa kozicama i raviola sa rikotom i spanaćem, do rosbifa i glazirane patke. I to nije kraj - tiramisu i tart sa malinom i čokoladom. Mora da sam nešto zaboravila. E da, moje koleginice koje mese hleb.

stensili u kvartu

Ovo je samo ilustracije radi, znam da ćete otrčati do prvog kioska da kupite novi broj magazina Kvart.

daily pic#2

Novi pregled iz zemlje i sveta, iz zemlje za svet na engleskom blogu. Da li je Beograd novi Prag? Nemam pojma u Pragu bila nisam. Bila naporna nedelja, mrzi me da prevodim.

daily pic#1

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, malobrojna grupa Beograđana maršira protiv fašizma. Da se zapitaš koliko smo se mi ustvari zajebali. Nije propalo 10 godina pod Miloševićem, ispašće propalo je mnogo više. Pod istim prozorom odakle sam ovo slikala, protestvuje već danima grupa radnika Trudbenika, zbog po njihovom ubeđenju lopovske privatizacije. Pored fensi izloga nove robne kuće Beograd, u kojoj ženske čarape koštaju 1000 dinara.

Pored Borke P. i šačice (ali stvarno šačice) studenata, anti-globalista, anarho-sindikalistističkih zgubidana, bilo je više policajaca i fotografa.

Hit dana

Transitions Online je povodom 20 godina od pada zida napravio specijalan sajt posvećen ovoj temi.

Serbian History X

Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.

Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.


Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.

Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.


copyright biro.org.yu

all i've ever learned from love

Leonard Cohen je gospodin. Onaj koji nosi odelo i šešir. I podigne ga sa glave u znak poštovanja. Taj soj će sve manje značiti u danima koji dolaze.


U više od dva i po sata svirke, pretvorio je jedno sportsko igralište, što Arena zasigurno jeste, u intimni klub. U mesto gde poezija najvažnija stvar na svetu. Gde ljubav, gubitak, tuga i nada nisu samo velike reči, a pri tom prazne kao na čestitkama i sladunjavim pop pesmama, već života vredan ideal. Gde pričati o Bogu nema nikakvu zatupljujuće religioznu konotaciju.

O poeziji je mnogo toga rekao moj profesor Paunović. O svirci Popboks.
Ja delim kraj jednog od mojih omiljenih filmova, tužan naravno i poseban, i zbog korišćenja muzike Leonarda Cohena.

Winter Lady u filmu Roberta Altmana McCabe and Mrs Miller

pesničenje

Sećam se iz prvih školskih dana nečega što se zvalo Majska pesnička štafeta. Na opštinskom takmičenju ponela sam drugu nagradu za pesmu na temu „Proleće je stiglo u naš grad“. Posle se ispostavilo da je prvonagrađena pesma bila falsifikat pesme iz tada popularnog dečijeg časopisa Tik Tak. Toliko o poštenju. Toliko o poeziji. Posle ovog iskustva ne bi mi palo na pamet da razmišljam o pisanju poezije da trenutno nemamo na delu novu pesničku štafetu tokom koje se javno trenira aktivna poezija.

Večeras u Rexu od 8 – Pesničenje. Čitanje poezije, performans, blamovi i aplauzi, muzičke pauze i video radovi.

surf's up!

indy pop + americana + electro = jane and zoe@brod

Rano jutro i ja se budim, zgutam OJ, uzmem skejt i odem do Venice Beacha da se provozam, onda podmažem dasku, pa na talase, preskočim dve bele i sve vreme pevušim..

We've been on the run
Driving in the sun
Looking out for #1
California here we come..

phantom planet, rogue wave, the thrills, deportees, blink 182, modest mouse, rooney, the beach boys, nada surf, bambi molesters, last shadow puppets, friendly fires, passion pit, florence and the machine, joni mitchell

Vidimo se u petak 12. juna u pabu Brod u Despota Stefana/29. novembra od 8 do 2 ujutru.

Šta sam naučila o tenisu?

Ko se potrudi videce Djokovica kako trenira iza mreze

Priznajem, slabo ja poznajem sport. Pošto pamtim svakava imena, pošto mi je mozak naštelovan na triviju, znam imena raznih sportista, klubove i trenere, ali ne zato što pratim, jer samo mi još jedna stvar za praćenje fali, nego slušam muškarce kako pričaju, pa se to zalepi. To ponekad može biti korisno kasnije. Sa muškarcima naravno. Ali kad sam bila klinka gledajuću Moniku Seleš htela sam da postanem teniserka. Trenirala godinu-dve i to je to. Naravno da sam danas ponosna na naše tenisere, ali prosto nemam živaca za meč u televizijskom prenosu.

Sa druge strane, ja obožavam medije. Pa tako šansa da radim u press centru ATP turnira je ustvari super prilika. Em što sam pogledala dva meča – uživo je sjajno, verujte mi vi kolege laici. Em što sam se družila sa novinarima. Jedan od njih je Vincent Cognet iz francuskog L’Equipa. Francuz koji priča engleski, sluša The Who i raspituje se za beogradske kafane. Ja ne pričam francuski, ali pokušala sam da pročitam ovaj članak koristeću znanje drugih romanskih jezika i čini mi se da je Vincent napravio zanimljivu priču. Sa jedne strane pratio turnir, sa druge zanimao ga je Beograd, srpski mentalitet, reakcije ljudi na turnir.Evo teksta, pod nazivom Bienvenue au Djokovic Open ovde.

you're good but you're a not a jedi yet

Kako se mogu nazvati blogerom, kad pišem jednom u mesec dana?

Stani odmah. Imam dobre vesti. Postala sam master. Magistrirala sam sa temom „Economic Value of User-Generated Content: An investigation into productive practices of users MOG website“, pre dve nedelje na mome home univerzitetu – Universita degli Studi di Firenze. Koga zanima teza malo šire i neki od mojih zaključaka, evo malo na mom engleskom blogu.

Firenca je ista kao i prošle godine, prepuna turista, kao da krize nema. Oni i dalje zuje po gradu, idu po crkvama i galerijama, piju vino u baštama, jedu super klopu u restoranima i imitiraju Italijane kad uveče izađu na aperitivo. Italijani su u bili u šoku zbog stravičnog zemljotresa koji je zadesio pokrajnu Abruzzo.

Čak je glupi klovn ispred Galerije Ufizzi isti kao pre, ako prođem tuda, uhvati zadnje točkove bicikla da ne mogu da okrećem pedale na zadovoljstvo publike koja sedi na stepenicama.



Dok ne počnem da se bavim ozbiljnim stvarima u životu, I am partying like it is 1999.
Bila sam na Handsome Furs, sinoć na Gilesu P. (oduševljenje kad je pustio Seu Jorgea, pesmu „Carolina“), večeras Indi go, a sutra Supernatural.

like virginity once lost

Gde: Pub Brod, 29. novembra 36
Kad: subota, 21.02.09; 20-02
Šta: Teenage love,teenage angst and everything in between. Songs we loved as teenagers.
A šta to ustvari znači: Lemonheads, Buffalo Tom, Oasis&Blur, Afghan Whigs, The Smiths, Sonic Youth, Pavement, The Replacements, Pixies, Beck and so much more.

White city#2

Drugi broj časopisa White City je na kioscima.

Ako sam ga našla ja (kiosk na bulevaru, blizu JATove poslovnice, kod Markove crkve), naći ćete ga i vi. A tamo, svašta nešto. Interesantan tekst o vraćanju iz inostranstva u Srbiju. I u suprotnom pravcu – odlazak u inostranstvo na studije.

E da sam dobila cent za svaki put kad me je neko pitao „Kako si ti uspela da odeš? Kako to ja da uradim?“, imala bi .... 10 dolara. Ali u svakom slučaju, sve što ja znam o tome je u tekstu pod nazivom Westward Bound. Odgovore na dalje dileme – da li da stavim sve u isti koverat ili posebno, da li TOEFL može da se polaže kasnije (može), FedEX ili DHL, naplaćujem. Čitanje motivacionog – po višoj tarifi.

Ako ste propustili prvi broj, na sajtu časopisa su okačeni svi tekstovi. I cover story o hipsterima. Komentari su dobrodošli.

premotavanje

Priznajem ulenjila sam se. Ili odsustvo sa blog(ova) potvrđuje tezu da je količina vremena provedena na internetu u direktnoj vezi sa smanjenim aktivnostima u društvenom životu. Prijalo je manuti se kompjutera i viđati se sa prijateljima po raznim beogradskim okupljalištima. Manje je prijatno rasčišćavati kuću, iako za to postoji vredan razlog, život u dvoje zar nije pravo vreme za to? Pritom nađu se tu svakavi artefakti po fiokama, koje niko nije otvarao godinama.








Ma koliko ja se narogušila na teze tipa „MySpace mi je pokvario dete“, „pao godinu na fakultetu zbog interneta“ ili „forumaši nemaju devojke“, u slučaju 14 meseci studiranja u inostranstvu, količina blogovanja (čitanja i pisanja) je recipročna nedostatku pravih prijatelja. Koga sam nervirala sa temama „super mesta za izlazak u Londonu/ pročitala sam jutros u Guardianu/koncerti na kojima sam bila/klopa koju sam jela u Italji, pa zalivala Chiantijem“, rest easy, od sada pa nadalje teme su lokalne. Da budem preciznija, pišu se iz lokalnog konteksta.




Ponedeljak nije dobar dan za izlaženje, ali je pravo vreme za promociju knjige Borisa Dežulovića Christkind. Jedan od najboljih hrvatskih pisaca i najduhovitijih kolumnista, a i naš sugrađanin (Srbi pojedite se živi, em su Hrvati trenutno bolji pisci, em su došli da nam to natrljaju na nos) je upriličio predstavljanje svog prvog romana, koji je u matičnoj državi ovenčan priznanjem knjiga godine u izboru dnevnika Jutarnji list. Srpski izdavač je ogranak VBZ-a, gde je urednik Vladimir Arsenijević i ja sam očekivala zabavnu promociju u kafiću Bitefa, a ne književno veče na sceni ovog pozorišta sa dvojicom mrsomuda iz Betona, kao voditeljima programa. „Od odličnog novinara, dobismo solidnog pisca“, reče jedan tokom regularnih višeminutnih solilokvija. Možda su dvojica kritičara imali dobre namere, ali nisu imali nikakav koncept, ugušili su Dežulovića svojim opservacijama koje ni posle nekoliko minuta nisu pokazivale tendenciju da poprime formu pitanja. Bilo kakvog, ne mora da bude zanimljivo. Neko posle upita zašto je kod Hrvata bolji prijem pisaca srednje generacije među čitaocima i medijima. Nek se prisete FAK-a (Festivala A književnosti), koji je u direktnom, neformalnom pristupu uspeo da približi dobre knjige ljudima. Pre nekoliko dana, Christkind je u Beogradu dobio književno veče u domu kulture cirka 1976. umesto spektakularne promocije koja je najavljena.

Inače Christkind je roman malog obima, Back to the Future teme u austrijskoj zabiti, koja otvara suštinska moralna pitanja onog trenutka kada shvatite kakav je zadatak zbog kog se jedan splitski knjižar se vratio u prošlost. Čini se da je pisac hteo da izbegne skorašnje ratne priče koje obeležavaju njegov dalji književni rad, ali sam Dežulović tvrdi da i ovde priča priču o nama tokom 90-ih, o poreklu zla u ljudima, opštem kukavičluku da mu se suprotstavimo i herojstvu običnih ljudi, koji svakim danom pomalo spašavaju ovaj svet, u nedostatku nekakve Bruce Willisovske figure, koja bi jednim potezom to uradila.

Veče nije bilo uzaludno potrošeno, ovu knjigu od sada pozajmljujem uz depozit od hiljadu dinara i ostavljanje lične karte, tako da vam se isplati da nabavite sopstveni primerak.



****

Poznanici me pitaju da li se nešto promenilo u Beogradu. Bila sam ovde pre tri meseca, teško da se nešto suštinski da promeniti u tom periodu. Sem beogradskih kafića, koji se gase i izniču novi čak i u ovom kratkom periodu. Koliko dugo dajete Supermarketu? Ogroman prostor na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, moderno dizajniran, koji je istovremeno restoran, kafe i prodavnica knjiga iz oblasti dizajna, skupih vina i super minimalističke garderobe. Jednom rečju skup. Jelo sa piletinom, azijskog ukusa je košta preko 1000 dinara. Nema domaćeg piva. A čaša vina je 250 dinara. Ne navijam ja da se ovakvo mesto ugasi, samo bi volela da mogu da ga priuštim.


*****

Ovog četvrtka Popboks web magazin je proslavio četiri godine postojanja u klubu Hector u Skadarliji (bivša Džungla). Prva stvar koju sam uradila kad sam diplomirala je da sam napisala svoj prvi tekst za Popboks. Tri godine je malo prerano za presabiranje ove vrste, zar ne? Ovde prekidam.



U nekakvim internim Popboks raspravama stalno se postavlja pitanje da li nam treba popularna kultura, da li postoji scena u Srbiji, koliko nas ima koji hoćemo da idemo na koncerte i gledamo filmove u bioskopima. Procene idu od super pozitivnih (hiljade ljudi koji idu na Exit, sve više koncerata stranih bendova u Srbiji, neki od njih veoma aktuelni) do hvatanja za glavu od očaja (Huper više ne izlazi, slabo ko kupuje originalna domaća izdanja, na koncertima manjih bendova pola publike ulazi na spisak i slično). Ko neće da razbija glavu ovim nek dođe večeras u Brod. To je malo mesto, ali je uvek puno. I muzika je sjajna. Jedino što ljudi neće baš da igraju. Ljubaznošću DJ tima Sinking hearts, moja prijateljica i ja ćemo to pokušati da promenimo koliko već od pola deset večeras.