Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.
Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.
Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.
Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.
copyright biro.org.yu
Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.
Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.
Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.
copyright biro.org.yu
4 comments:
staloženo, a imaš i empatije u sebi.
ali, ne znam, nekako mu dođe da su država koja ne postoji i navijači najlakše mete. šta ćemo sa onima drugima? na utakmicama se retko kad pojavi više od pet hiljada ljudi, od kojih je velika većina sasvim sasvim u redu (tu nekako po difoltu ubrajam i sebe). među njima je dosta i "nenacionalista". što se tiče onih drugih, to je fenomen koji treba studiozno istražiti, i to najprofesionalnije moguće. u tom smislu, važno je da znaš da postoje i "navijači po profesiji" koji čine jedan promil sveukupnog broja navijača.
ipak, ovoj tvojoj priči fali nekoliko kockica. fali likova koji ceo život širom planete predstavljaju "neku bolju srbiju" dotirani iz fondova, bogomdanih da posmatraju svet koji predstavljaju sa visine i ne znaju ništa drugo da rade osim da oponašaju bele tačke na crnoj pozadini (videti pod Biro, još imam traume od njihovih "mudrih & šaljivih" mejlova kojima su mi zatrpavali inbox na poslu).
druga stvar, koliko mi je poznato, masa LGBT organizacija se povuklo iz učešća u pripremanju Povorke ponosa jer nisu mogli među sobom da se dogovore šta žele. Kako sam imao prilike da pročitam: Azdejković i lik iz Kvirije su tvrdili da je kod devojčica iz Labrisa i još neke ekipe (sve ovo sad pišem napamet) prevagnula želja za samoisticanjem i slavom, nije bilo jasnijeg koncepta programa, izostali su kulturno-umetnički sadržaji itd. Tako da se sa pravom postavlja pitanje, imajući sve to u vidu, u čije ime je Povorka uopšte organizovana.
Meni je ta priča kao Srbinu veoma poznata. Uvek su se najgori guzili da me predstavljaju, misleći pritom samo na sebe. Evo gledam sinoć finale basketa i šareni kaže da plave na tribinama bodri i gospodin radujko iz telekoma. taj gospodin je npr. jedan kompletni idiot sa 2,5 g mozga, a direktor je maltene najveće firme u zemlji.
Izgleda da je taj virus zahvatio sve društvene pore, pa čak i one žigosane. U toj priči, gnevna deca, večno željna svega, a bez ikoga da ih poduči kako do ičega da dođu, ispadaju kao neka kolateralna šteta čitave rašomonijade. A i šta god im neko pričao, videli su i sami da u kraju, državi, regionu i svetu najveći dobitnici uvek, ali uvek, bili oni koji su najviše bili skloni nasilju. Što bi oni bili izuzetak? Taj gubitnički mentalitet je pobedan u tom smislu što zaista nema šta da izgubi.
koju god stranu da pogledaš, prosta osuda ispada nekako najbezbolnija i najpovršnija mera.
odužih...
recenica koju sam cuo od poznanika koji je protiv parade glasila je - neka radi ko sta hoce dok je izmedju cetiri zida.
cini mi se da tu lezi glavni problem
besne klince i nije tako tesko kontrolisati. potrebno je samo da se vise potrude oni koje ne zanima sta drugi rade izmedju cetiri zida, a uzivaju u velikom bratu
@spidloris> to jeste problem, ali trenutno ne kljucan.
francuski navijac nije bio gay, nego samo francuz.
parafraziracu jednu pametnu zenu, verujem da je znas, koja kaze "jebes dizanje svesti i edukaciju, sve dok se ljudi ne plase kazne, ovo ce da traje".
ljudi se ne plase kazne. jer ona izostaje.
@maare: kad kazem navijac mislim na tog profesionalnog, batinasa, ucesnika u podeli plena, organizatora putovanja i divljanja po evropskim gradovima.
najgore je sto ja shvatam zasto se mlada generacija pali na nacionalizam. sta treba sa 15 godina da se lozi na EU integracije? Na Evropu kao pojam.
Nesposobna politicka elita, EU izolacionizam, sve je to doslo na naplatu.
Problem sa stavom "neka radi ko sta hoce dok je izmedju cetiri zida" je u sledecem: Zasto bi onda heteroseksulci imali vise prava od ostalih da se npr. drze za ruke na ulici i sl.
Post a Comment