Wednesday, April 09, 2008

na kauču



Dosta više tih besnih postova!

Nemili događaji od prošle nedelje će da ostave teške posledice po sve nas. Time sam se

bavila prošli vikend, računala procente na predstojećim izborima, nervirala zašto mi se niko ne javlja iz naše ambasade u Rimu gde sam se prijavila da glasam (lepo je to rekao Dragan Marković Palma, ostavili smo samo kafe kuvarice u najvažnijim diplomatskim centrima). Verovatno je to intenzivirano time što sam ovde sama, ne želim sa strancima da o tome pričam.

Ali to niko ne želi da sluša od mene. Ni ja sama sebe ne želim da slušam.

Zato sam prvo išla da pijem u subotu veče.


A u nedelju sam išla u park. Tamo su Kubanci okupljeni, jedu roštilj, puštaju muziku, igraju fudbal, sede na travi. Možda preterujem, ali imigranti u Firenci deluju nekako nesrećno, kad ih viđam po autobusu ili oko železničke stanice (ovo zvuči kao stereotip, ali šta da radim kad je tamo koncentracija veća). Italijani često objašnjavaju svoje ekonomske probleme prilivom velikog broja imigranata. Za to nemaju nikakav plan integracije, sporost, neefikasnost, italijanske birokratije nije mit, to je istina. Mislim da ne postoji niko će da kaže “e ovo što sam završio brzo, da ne poveruješ”. Kubanci iz parka baš deluju srećno kao sa razglednice.


Italijani isto tako familijarno idu u park. Nisam baš razmela porodičnu dramu, koja se čini mi se vodila oko toga da mama nije dala sinu da vozi bicikl, onda je on urlao, na kraju je tata uzeo dečiji bajs i zapalio, pošto to više nije mogao da sluša.


staro na biciklu

mlado na biciklu

Jedan od mojih profesora je u najmanju ruku ego manijak – na svakom predavanju moramo da slušamo o njegovom životu. Pored toga, on je nacionalista malograđanin, samo priča o Italiji, Rimu, katoličkoj crkvi, najsmešniji je pokušaj da se odbrani autentičnost mafije, kako je to stari sicilijanski koncept odbrane od strane vlasti, a ne već 100 godina sinonim za organizovan kriminal prvo ovde, a onda i u celom svetu. Zato je od nas tražio da pišemo tome šta nama znači da dolazimo odakle dolazimo. Tj. šta za mene znači biti Srpkinja. Pošto sam nekako shvatila za sve ostale, mi ćemo još dugo biti prvo Srbi, pa onda ljudi, i da od razmišljanja o tome, kao i o nesigurnoj budućnosti nema leba, možeš da zamisliš kako mi je ovo super leglo. On kaže da Italijani od kojih je ovo tražio ranije budu uglavnom iznenađeni pitanjem, jer navodno nikad nisu razmišljali o tome. Čini mi se da to nije potpuna istina, ali u svakom slučaju za Srbe, moju generaciju barem, to je konstantno pitanje. Ili borba. Naravno da i ja znam ljude na koje ni rat, kriza, politika nije ostavilo nikakve posledice. Ali generalno mi jesmo odrastali sa pitanjem zašto nam se dešava to što nam se dešava. Pošto sad i sama intenzivno razmišljam o tome, a ne želim, uopšte mi se nije pisalo. To je kao nametnuti odlazak kod psihoanalitičara. Da se neko ne brine, nisam pisala ni o ratu, sankcijama, Miloševiću, ni gibanici, freskama kosovskih manastira, beogradskim splavovima, zlatiborskim jutrima. Pisala sam o mojoj porodici.

Onda sledeće predavanje, kako se formira identitet – prvo lični, onda i kolektivni. Zadatak – napišite šta vi mislite da drugi misle o vašoj zemlji. Ima li kraja ovome?

Pa ili niko ne zna gde je, ili meša sa Sirijom, Sibirom, ili pita kako sam preživela rat. Neko spomene bivšu Jugoslaviju. Neko je rekao „Ja kad čujem Jugoslavija, ja pomislim na Cigane!?“. A onda da se piše o tome kako vidimo zemlju nekog od naših kolega. Kina. Onaj profesor od malopre koga sam ogovarala je komentarisao demonstracije u vezi Tibeta, kako to ne bi trebalo tako da se radi. Kina će se uvrediti. „To je kao da opalite nekom šamar u javnosti, zato što vam se ne sviđa“. Neki se osećaju prebijeni, ispljuvani i osavljeni na ulici tako već više od deceniju. E sad ću da se osvetim. Kineska hrana, China towns iz američkih filmova, masakr na Tienamenu, film koji nismo odgledali prošle godine na Festivalu autorskog filma, jedno dete po porodici, kulturna revolucija, smog, imigratni koji prodaju đubre po novobeogradskim pijacama.

Kineskinja nije znala ništa da napiše o Srbiji.



ako je Evropa kao ova kucha, onda ...


3 comments:

La Lara said...

Italijani, kao i svi drugi, umeju da ponekad budu annoying, ali kad se zeli izaci i dobro provesti su apsolutno super. Takvo je bar moje iskustvo. Sto bi mi sad prijao jedan takav vikend..

popkitchen said...

Da da tome vishe treba da posvetim vremena. Moj lichni je problem sto chu tezu da pishem kod choveka koji ima intelektuarlnu shirinu profesora sa Pravnog fakulteta. I to ne bilo kog, nechu da generalizujem, nego nekog simpatizera SRSa. A toliko insistira na Italiji da vishe chini stvara kontra efekat kod ljudi. A Italija je super, posebno kad se vrachamo iz provoda oko 3 ujutru i jedan lik kaze "Mangiamo?".
Vishe o tome ovih dana. Okrechem se pozitivnim temama.
Hvala za mention, javljam se kad pogledam sve Yahti slike. U pitanju je vishe ljudi, jel tako? Skapirala sam da ste neka vrsta kolektiva.

La Lara said...

Da, da, tim cini nas troje.

Uff, Italijani su stvarno u stanju da naprave tako neke super momente, od 'ajmo na kafu i da uplatimo srecku u ova dva minuta pre predavanja', do 'evo moja mama je pravila ovaj limoncino pa vam je svima poslala da probate', ili to sto si vec pomenula. Nema greske, zabava sa njima je zagarantovana

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails