Sreća u nesreći – slomiš zub, ali si u rodnom gradu. Ako ništa drugo imaš mobilni telefon zubara. Dve krune pre tridesete, idem putem Milića Vukašinovića, samo što ne znam da li ću ikada zaraditi “16 soma eura”.
Posle Firence, Beograd izgleda bučno, užurbano, mesto se dešavaju uzbudljive stvari. Jedna prijateljica kaže „kao mesto da kome se vodi normalan život“. Ja bi rekla „normalan život u nenormalnim okolnostima“ - slobodno raspalite po meni zbog ove naknadne mudrosti.
Naši favoriti nisu pobedili u Velikom bratu. Naravno, da oni ekipa „uzmemo keš i vidimo se posle“ to više zaslužuje od No Name Crnogorke. Komentar Nigrutinove majke kako bi ona volela da sin kupi stan pošto živi sa celom familijom zajedno u Kotežu, ne može da te ostavi ravnodušnim. Mada činilo mi se da i Miliću opasno trebaju pare. Svi od Mirjane Bobić Mojsilović i sestre joj bliznakinje, Nove Srpske Političke Misli pa do Teofila Pančića će vam reći da je VB medijska manipulacija i voajerizam najgore vrste. Ali je na momente neviđeno zabavan. Neozbiljno bi bilo tretirati ga kao stanje srpskog društva, ali nekakav simptom sigurno jeste.
Što se tiče psovki, pa poslušajte bilo koji Bad Copy album. Gazda Emotiona trlja ruke na svaki prostakluk, jer će o ovome da se piše, bloguje i raspravlja danima. Dan posle režem neke filmove i prebacujem kanale dok se ta operacija obavlja. Na Foxu, tri voditeljke (jedna od njih je ona stara spikerka sa RTS Dnevnika) pričaju sa Cecom o roditeljstvu. Ona je dovela decu i objašnjava kako je super keva, eto ona deci pomaže da iskažu sopstvenu ličnost, ne guši ih, ne natura im svoj ukus. „Moja deca ne moraju da znaju sve tekstove sa mog albuma“. Pre nego što krenemo da slavimo (samohranu) majku godine, hoću da Ceca odgovori (pred zakonom) na sledeća pitanja: poznanstvo sa Legijom i davanja albija Zemunskom klanu, transfer fudbalera i zašto je lik kome je pevala na svadbi u Argentini bio dan posle uhapšen od američke Drug Enforcement Agency? Mimi ne voli da sluša rep, ali mnogo voli Cecu. Ali kako narod kaže „dobro je da je pobedila fina i pristojna devojka“.
tough choice
melanzana alla parmigiana
ili
jagnjeća kapama
Posle deset dana popravljanja zuba, kafenisanja, viđanja sa prijateljima, klope i pića, realnost čeka na granici Hrvatske i Slovenije. Ceo autobus izlazi napolje i pokazuje isprave cariniku na noge koji sedi iza debelog stakla. Jedna devojka kaže „Mislim da Srbija neće nikada stići na belu šengensku listu“. Ima možda 18 godina. Ko da joj kaže da nije u pravu? Ona nikad i nije znala za bolje. Danas istovremeno stiže vest da u Evropi nema konsenzusa za potpisivanje SSPa, sa vešću da je čovek koji je optužen za ubistva, progon i silovanje, a činjenica je i da je zastrašivao svedoke, oslobođen svake krivice. Meni je patriotizam „zadnja rupa na svirali“, ali ova civilizovana redaljka je preko svake mere. Jutros sam slušala D. Anastasijevića na vestima B92 koji je pratio suđenje Haradinaju, koji predviđa da će on biti oslobođen, što je realno i očekivano, ali ono što nisam očekivala je da će me to ovako potresti. Onoj devojci bi pre neki dan rekla da ne postoji zavera protiv nas, da mi trpimo posledice loše politike koja je vođena u naše ime i da iako nas niko ne „voli“ (a ljubav i ne postoji u savremenoj politici), onda da nas niko ni ne mrzi. Danas mi se čini da neko u EU stvarno hoće da na vlast u Srbiju dođu radikali sa Koštunicom kao večitim premijerom. Ili ih jebeno zabole za sve nas.
i jel ovo treba da bude rešenje?
No comments:
Post a Comment