24 sata

Trenutno sam u sred projekta, koji ustvari znači da radim šta stignem, jer pare se mogu zaraditi još možda mesec dana i onda ništa do septembra. Da bi čitavu stvar učinila zanimljivijom, odlučila sam da popišem sta sam sve preslušala u poslednja 24 sata od muzike, sa sve prvim utiscima.

Mark Lanegan and Isobell Campbell – Ballad of the Broken Seas

On iskusan i grubog glasa, ona tako mlada, prava sirena, alt country at its finest … Lee Hazelwood and Nancy Sinatra za 21.vek

Jenny Lewis and the Watson Twins – Rabbit Furcoat

Kad čujem ovako pričljivu, a ne preterano melodičnu muziku, prosto mi je žao sto sam prestala da idem na časove gitare, da li isla na časove matematike pre prijemni ispit za gimnaziju, a to mi je koristilo u životu do ..... Ne znam u čemu je oduševljenje kad ima milion ovakvih riba, koje ne znaju preterano dobro da pevaju, a ni da sviraju, mnogo dave i fale im neke malo intenzivnije emocije, jer su sve pesme tako ravne … Jedna je Aimee Man, sve ostalo je smaranje. Moj bend bi zvucao mnogo bolje.

Matthew Sweet and Susanna Hoffs – Under the Covers

Obrade (The Beatles, Who, Neil Young and Love) u zajednickom izvodjenju power pop kantautora Matthew Sweet-a nekadašnje pevačice The Bangles (ko se seća Walk Like an Egyptian). Nista više od uživanja u pevanju njihovih omiljenih pesama, što ponekad je sasvim dovoljno. Mislim da ću ovaj album da slušam kad god poželim da pevam

Mogwai – Mr. Beast

Nečujni vokali, repeticija, klavir, dosta klavira … definitvno zasluzuje vise slusanja.

The Raconteurs – Broken Boy Soldiers

Side projekat Jack Whita iz Whitte Stripes i Brendan Bensona, ne znam zašto ništa mi nije ušlo u glavu sem prve pesme/singla Steady as She Goes, a i to zvuči kao White Stipes.

Regina Spektor – Begin to Hope

Posle Karenn Ann, Hanne Hukkelberg, Juane Moline i ostalih šaputavih cica, evo jedne koja ima nešto više da ponudi. Svira klavir (zar se ne vidi da mi je to omiljeni instrument u poslednje vreme, skakutala sam od sreće kad sam saznala da će PJ Harvey da snimi album isključivo uz klavirsku pratnju), ima interesantne tekstove, može se reći da je ženska verzija Rufusa Wainwrighta, bez gay baroka. Ne bi trebalo da vas prezime zbuni, Regina nema nikakve veze sa Phill wall-of-sound Spectorom (a ima i k koje je razlikuje), ona je začuđujuće rođena u Moskvi da bi sa 10 godina emigrirala sa porodicom u Bronx, što me neodoljivo podseća na jednu prijateljicu iz Brooklyna, trenutno na privremenom radu u Londonu, a koje od sinoć ne prestaje da sluša ovaj album zahvatljujući preporuci iz Srbije.

Yeah, yeah, yeahs – Show Your Bones

Posle odličnog ali malo hladnog prvog albuma, Yeah, yeah, yeahs nastavljaju tamo gde su stali, proširujući svoj MTV potencijal, prvim singlom Gold Lion. Karen O ostaje najveća pozerka indi scene, ali pošto ima karakterističan glas i stav sve ću joj oprostiti, čak i trenutnu debilastu frizuru, koja izgleda kao Luise Brooks meets Friar Tuck.

Zero 7 – The Garden

Ovo je ono što moj mlađi brat zove coffee shop muzika, koju ja i moji prijatelji fenseri slušamo dok pijemo kafu. Nije daleko od istine, ali album iz proseka izvlači prisustvo Jose Gonzaleza, koji je moj apsolutni favorit, ali i ceo svet to polako počinje da shvata.