Are you a potential chevening scholar?

Fuck yeah.

Ulazim ja unutra, malo mi je frka, valjda zato što ta parada traje već ceo dan, šta ako su svi otišli ili ako je u pitanju predavanje a ja kasnim čitava četiri sata. Ali evo ga tu profesor, drži maramice u jednoj a brufen u drugoj …

- Ne znam da li me se sećate, ali ja sam bila …..?

Očigledno je da se ne seća ko sam ja, ali definitivno prepoznaje mesto koje sam mu spomenula.

- Jel ovo nešto zvanično, da li da čekam da me neko upozna ili …

- Evo ja ću da vam pomognem, ova gospođa (ime zaboravih jebiga) je Vice Dean na Westminster University.

- Westminster, fantastično, to mi je prvi izbor.

I nemojte da mislite da to nisam rekla gospođi u roze kompletu sa pokvarenim zubima. Ispričasmo se, malo ona, malo ja, malo manje ubedljivo ja (zašto lepo nisam napamet naučila ceo sajt Westminstera, glupa sam kobila) da bi na kraju dobila ‘You speak very good English’. Like that will do me any good.

Vraćam se profesoru, mozak mi radi 300 na sat, nemam baš mnogo tema za razgovor i da mu se baš, baš dopadnem i da me sad zapamti. Mogla sam da mu kažem ‘ kada ste doveli onog Belgijanca smarača da nam drži predavanje, iako su svi slali SMS poruke međusobno, a jedan drugar je čak zvao sve ljude mobilnim da proveri ko drži telefon uključen, ja sam stvarno slušala, čak i onih 15 minuta što je pričao dok nam je trajala pauza, i da nije toliko pričao ja bi mu stvarno postavljala pitanja, legitimna, prava pitanja’, ali nisam. Rekla sam:

- Jeste li vi bili na programu?

- Jesam. 1999.

- Znate vi ste pomogli mojoj prijateljici kojoj sad počinju postdiplomske …

- Da, da znam, ona je dobila knjigu

- A ja sam dobila nagradu!

Mene samu je iznenadila brzina sa kojom sam ovo ispalila. Čovek u panici može da zaboravi sve principe dostojanstvenog držanja, garant. Mada je pitanje koliko se ja inače držim dostojanstveno, ali se nikad nisam ovoliko trudila da se nekom dopadnem.

Tu je i domaća kordinatorka pas na vratima pakla, uz nju ovi Britanci izgledaju kao pravi mekušci, što valjda i jesu. Krećem da postavljam pitanja koja imam zapisano, ovde mi nije bitna da li će da me zapamti, mada šta bi škodilo, nego mi stvarno trebaju te informacije.

- Ove oblasti koje ste napisali jel samo ono dolaze u obzir?

- Šta bi ste vi hteli?

Kažem.

- Gde radite?

- U McCann Ericksonu.

- Kako planirate magistarskim studijama povećate kapacitete McCann Ericksona?

Kapacitete?

I’d like to teach the world to sing. I’d like to buy the world a Coke. Iskorenim siromaštvo, sex trafficking i terorizam. Kapacitete? Nemam pojma.

- Pa znate ja ne znam da li ću ja posle toga raditi tamo.

- Morate da znate. Vidite ovi ljudi (nabraja imena sve samih bivših ministara, japija i wanna-be članova propalih rock grupa iz 80-ih) oni su svi znali šta hoće da rade.

Ako hoćete da radite u privatnoj kompaniji, zašto bismo vam mi dali stipendiju. To neće biti prioritet.

Sve oko mene su uglavnom neki apsolventi, nemaju iskustva, mogu sa njima da čistim pod, ali ovu nema šanse da zajebem sa pričom o evropskoj integraciji, lošem akademskom sistemu i kako ja vidim svoje šanse. Imam mesec dana da smislim šta bi moglo da prođe, a da ima nekakve veze sa mnom i mojim interesovanjima. Mesec dana da postanem prijatelj malih Roma, Moldavki i lokalne zajednice. Reči: regionalno povezivanje, podizanje kapaciteta i iključivanje šire zajednice su ključne. Svi predlozi dobrodošli.