freshers fayre

Kad se neko vrati u skolu dve godine posle diplomiranja (koje je zakasnilo naravno), a u stranoj zemlji, josh i onoj sa respektabilnim sistemom visokog obrazovanja sam sebi postavlja sledecha pitanja – da li cu se snachi, imam li koncentracije i snage da ovo izdrzim, da li chu skapirati o chemu profesor govori, kakvi su kolege studenti, kako da se nosim sa konkurencijom – zamisljam male Kineze koji uche ceo dan i noch – i tako dalje? Mozda ne svako, ali ja sigurno.

I pre nego sto sam saznala shta treba da chitam, bila sam u strahu da sam u zaostatku. Eto me u biblioteci, dok kolege studenti sede na travi i piju kafu napolju, garancija da ce sunce da sija je da ja sednem da uchim, ako nisu otishli grupno na Freshers Fayre. To je neka vrsta sajma raznih studentskih organizacija i udruzenja. Studentsko udruzivanje me nikada nije zanimalo, u mom prestonickom shvatanju sveta to je tako passe. Secham se da je na mom fakultetu te funkcije barem u pocetku obavljao onaj mali iz Otpora, sto je uzeo MTV nagradu. Oduvek sam sumnjala da je hteo da kontrolishe fotokopirnicu i kafic pored u podrumu Filoloskog.

Posto sam ischitala svojih par poglavlja, skapiram da bi mogla da chekiram sta se deshava u studentskoj uniji. Mladi sede na terasi, piju kafu i motaju duvan, hipici jedni. Lik pushta rege i Cypress Hill. Posto nikog ne znam, pijem kafu i chitam u Guardijanu o poseti Bill Clintona Londonu. Digresija, kad chovek napusti Srbiju i sretne ove zapadnjake, nailazi na nepodeljene simpatije prema bivshem americkom predsedniku. Objashnjavati neslaganje, vodi ka bombardovanju bosanskih Srba, a kasnije i same Srbije, ali kako objasniti svoje neslaganje sa Karadzichem/Mladichem i Miloshevichem. Previshe komplikovano za ove povrshne diskusije. E kad se ti razgovori povedu, shvatila sam da je najbolje nabaciti facu “mene u zivotu samo interesuje shopping i fitness”. Neslagati se sa Bushom i ratom u Iraku je vec opsthe mesto. End.

Moje komshije iz dorma se pojavljuju sa gomilom kesa prepunih besplatnih olovaka, bonbona, nepotrebnih flyera, alarma za licnu bezbednost, postera i slicnih gluposti. “Morash i ti da idesh, imaju josh besplatnih stvari”. To da mi ne trebaju flyeri za popuste i da nikad nechu otichi na sastanak nijednog studenstkog udruzenja nije dovoljan argument. Mislim ja sam zakasnila za ove freshmen fazone dobrih 10 godina. Inache svi ti studenski sindikalni lideri su svuda isti, nesimpaticni karijeristi. Zanima ih da kontrolishu pare, uglavnom studensku kafeteriju i bar, a onda glasaju za povechanje rente u studentskim domovima. Kod nas je jedan lik pretpostavljam sa nekog ostrva sa Kariba, ali sa americkim akcentom i “smooth” drzanjem Jay Zija i pantalonama na pola dupeta. Njegove naredbe izvrshava potpredsednik Pakistanac, koji me pita odakle sam, ali mu ja kazem da posto ima 3 devojke iz Srbije, nechemo praviti nikakva udruzenja. “Serbia, is that north of Russia?”. Mislish Sibir brate? Ne nije. E i to mi je master student. Glavna feshta je malo dalje na Univeristy of London Union. Na putu do tamo me startuje zabradjena u maramu aktivistkinja, nudi mi flyer za anti ratne demonstracije. Prichati sa ovim “promoterima” tokom Freshers’ Fayra je isto kao prichati sa Jehovinim svedocima. Ali to saznajem prekasno. Sluchajno spomenem “a ponedeljak, tad su mi predavanja”, dobijam predlog da izadjem sa predavanja i pravac na Trafalgar Square na demonstracije protiv rata u Iraku. Juche je bio 5.oktobar, pa sam se skapirala da stvarno me je danas tesko naterati da protestvujem protiv bilo chega. Mozda da sam sad u Novom Sadu, mozda bi stvarno protestvovala protiv ultra nacionalista i primitivne bagre, koja se lozi na nacizam u zemlji sa ogromnim brojem zrtava drugog svetskog rata, chisto da se zna da su oni u manjini i da treba da zagamizu nazad u svoju rupu. Ali rat u Iraku, to ostavljam ekipi koja pije frapuchino u Starbucksu da reshi.

Svaki moguchi i nemoguci sport navodno ima svoje udruzenje na University of London, budisticki klubovi i Christian counselling, standovi koji nude popuste i karte, ostavi mail adresu svuda (no way), salsa nights i promoteri novih networking sajtova. U nedoumici sam da li da kupim poster (Audrey Hepburn iz Dorucka kod Tifanija ili crno beli nekog filma francuskog novog talasa), ali moram sebe da podsetim da sam to prerasla i da 4 funte mogu da potroshim na grown-up way u pabu pijuchi pivo.

Najludji flajer koji su mi uvalili jeste crkva koja se zove Equippers church, na pamfletu je fotografija gitariste iz recimo benda kao sto je Blink 182. It’s like this He says jump and we say how high? So here’s to you Mrs Robinson, Jesus loves you more than you could know …. (equippersi ochigledno ne umeju da prepoznaju ironiju). Sta sam vredno dobila – olovke, flyere svih vaznijih londonskih galerija i muzeja sa korisnim informacijama, raspored ali za ceo semestar da ga okachim na zid ko djak prvak i prijavila sam se da budem publika za snimanje emisija BBCa uzivo (kad me pozovu, ja vech necu biti ovde, ali vredi pokushati), minijaturnu kesicu bombona i privezak za telefon. Sve u svemu bila je to jedna zanimljiva antropoloska ekskurzija.