Friday, October 26, 2007

catching the big fish

Blue Velvet se rangira poprilično visoko na mojoj listi omiljenih filmova. Uvodni deo, idilično američko, bezimeno predgrađe, sve tako sterilo i podšišano i onda Kyle MacLachlan nađe ono odsečeno uvo, znaš da je to film Davida Lyncha.

Mene je iznenadila nedavno saznanje da DL već trideset godina upražnjava transcedentalnu meditaciju, pre bi rekla da se bavi nekakvim, malo mračnijim hobijima. Ove nedelje, DL je bio u Londonu i zajedno sa Donovanom, folk zvezdom iz šezdesetih je promovisao rad svoje fondacije (!?), čiji je cilj da uvede TM tehniku u škole. Catching the Big Fish je naslov njegove poslednje knjige.

Obzirom da su deca i obrazovanje u pitaju, moj fax je organizovao gostovanje Lyncha i Donovana. Zadatak da predstavi Lyncha je pripao mom profesoru Andrew Burnu, koji je neverovatno obrazovan, a pri tom užasno duhovit čovek. Godinama je radio kao profesor engleskog u srednjoj školi i danas se delom bavi dečijom kreativnošću u radu u različitim medijima. (Deca i mediji, tj. to da se „mediji“ i produkcija ovde uče u nekim školama zaslužuje poseban post). Osim što je pričao o Lynchu, Andrew je pustio nekoliko radova, koje su pravila deca, meni je ovaj baš zabavan, to je animacija sa lego kockama na temu jedne narodne bajke.



Lynch nije imao nikakav spreman koncept. Događaj je zamišljen da bude pitanja-odgovori sesija. Inače Lynch izgleda poprilično pitomo, ima onu blesavu frizuru i ima jak američki akcenat. Odmah na početku se videlo da su TM fanatici zauzeli pozicije, jer su pitanja postavljali ljudi koji su počinjali sa time koliko je njima TM promenila život i kako je to divno. Pitanja su bila opšteg karaktera (potpuno razočarenje za mene, očekivala sam nerdfest ljubitelja Twin Peaksa) tipa koliko vam je meditacija pomogla u svakodnevnom životu i nošenju sa problemima, kako to utiče na kreativni proces, a neki likovi su pokušali i svoj scenario da uvale, na opšte neodobravanje publike. Lynch je takođe davao potpuno tipične odgovore, na svako pitanje bi prvo rekao „That’s a very good question“, a onda bi krenuo da priča o meditaciji ko instant supi, sve je lepo, „creativity flowing, bliss and happiness entering, the ball of consciousness expanding“. Da sam zatvorila oči pomislila bi da je David Lynch gost kod Opre, umesto Doktor Fila. Pri tom je gestikulirao tako da su mu prsti non-stop treperili, valjda da nam prikaže tu penetraciju u duboko nesvesno i kreativnost koja buja u talasima. Kada je pričao o svom kreativnom procesu, stalno je spominjao ideje, kojih ima sve više kao se širi „ball of consciousness“. Da nije pričao na engleskom, pomislila bi ovo je Dragan Sakan. Jedan od retko normalnih ljudi je bio momak srednjoškolac koji ga je pitao da li je na njega uticao Kafka ili Dostojevski. Lynch je odgovorio da je u jednom momentu čak i napisao scenario za Metamorfozu, ali da je odustao od tog projekta. Jedna žena ga je pitala o ulozi pušenja u njegovim filmovima (ovde je to tabu tema, ali i razlog zašto ne perem kosu svaka dva dana). Konačno smo se odmakli od produbljivanja svesti i prešli na poroke. Lynch priznaje da voli da puši i da u današnjem društvu pušači su tretirani ko životinje (još jedan razlog više da ga Sakan pozove na Ideas Campus) i kako odlazak u recimo jazz klub nije isti kao ranije, pošto sad je moguće videti muzičare i tako se gubi da misteriozna aura. Zato i pušta da neki njegovi likovi puše u filmovima. Poslednje pitanje su postavile dve srednjoškolke, jogi letačice koje su se kikotale i pitale ga da li je razrešio pitanje besa i melanholije kroz meditaciju. Tu se Lynch malo izvukao jer je rekao da čovek ne prestaje da se nervira oko stvari, ali da ih lakše podnosi meditirajući.


Pre nego što se pojavio Donovan u beloj hippi košulji na karnerčiće pustili su mini-film o njemu sa sve Dylanom koji dolazi u Englesku i kaže „Ma ko je taj Donovan?“, a engleski novinar mu kaže „Bolji je od tebe“.

Između pesama, koje zvuče isto kao i 65-te recimo, Donovan priča svoju životnu priču „i tako sam ja bio u Indiji kod Maharišija sa Bitlsima, i kažem ja Maharišiju ovo je pesma o meditaciji, ovo je pesma o smislu“. O dear.

I sad pitanje ostaje kakve veze imaju ball of conscioussness, bliss and flowing happiness, sa sve prstima koji trepere pokušavajući da nam dočaraju sve te mogućnosti sa tim ko je ubio Lauru Palmer, inhalatorom Denisa Hoppera u Plavom Somotu i pevanjem opere u Mullholland Driveu? Nemam pojma. Možda je bolje i da ne znam.

4 comments:

undergroundlight said...

Uf kako ti zavidm, sta bih dao da sam imao priliku da budem na tom predavanju. Linc je genijalac, jedan od najboljih reditelja, mada ovaj poslednji film mi je skroz promasen. Mislim jako zabavan spoj Donovan i Linc. Ha! Jos jednom zavidim ti :)

undergroundlight said...

BTW trenutno slusam novog Banharta pa pomislih zamisli kada bi se spojili Linc i Devendra sve cuture sa onim njegovim plemenom raznih frikova, to bi bilo skroz spooky :)Moras da priznas bio bi bolji proizvod saradnje nego sa Donovanom. :)

popkitchen said...

Hm, zar se ne vidi iz texta da sam malo razocharana Lynchovom personom... ja sam ocekivala da to bude spooky, u to ime bi Devendra daleko vishe odgovarao. Problem koji sam ja imala je sto njih dvojica "prodaju" TM. Jedna zena ga je pitala, da li je bilo koja vrsta meditacije efektivna, ali je on rekao "da ali sve vode ka TMu". Inache kurs koji treba da te nauchi tehnici meditiranja kosta i to ne nesto simbolichno.

Moram priznati da mi se ne svidja ovaj self-help David Lynch. Meeting your idols is tricky. Ali za lokalno-beogradske-snobovske potrebe ajde da se pretvaramo da je Lynch (persona, ne umetnik) super cool.

loveless said...

mnogo ti je dobar ovaj text. samo da ynas, ti si kriva sto se bavim time da hocu da dodjem u london!

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails