istochno .... od raja

Uobičajena stvar pri vožnji autobusom u Londonu je da se izgubite ili malo promašite željenu destinaciju, ako po prvi put idete u određeni kraj i ne znate gde da siđete. Ja mislim da i pored toga, to je najbolji način da se upozna ovaj (pre) veliki grad.

Juče sam krenula na jednu izložbu u Whitechappel galeriju, koja se nalazi malo istočnije od kraja gde ja živim. Mislim da sam otišla jednu stanicu predaleko, a pošto ne volim da vadim mapu na sred ulice i umesto da nađem Whitechapper High Street, ja sam krenula napred ka Whitechappel Roadu.

Prvo sam naišla na ogromnu džamiju, koja se zove East London Mosque, što je indikativno koji je to kraj, a onda pored prodavnica brze hrane duž ulice se mogu se naći improvizovane tezge, kao kod starog Merkatora kod nas, gde se prodaje povrće, voće, razna garderoba, piratski DVDijevi. Žene sa maramama preko glave, što je uobičajeno za London, ali veći procenat žena sa burkama (to je ono kad im se ne vidi ništa sem očiju), muškarci sa bradama i onim kapama na glavi, dosta mladih koji su u tom tradicionalnom fazonu, mada ima i nekih koji nose pantalone do pola dupeta, zlatne lance i trucker kačkete (to su ovi koji prodaju piratske CDove). Ja ne umem da ocenim odakle su ovi ljudi, mislim mogu da budu iz Avganistana ili Pakistana, ili iz Iraka. Recimo na Edgware Roudu, koji se nalazi blizu Hyde Parka i Oxford Streeta, postoji nešto slično tzv. Little Arabia, ali u skladu sa krajem okolo, to je malo highsteet varjanta. I prodavnice i restorani tamo deluju kao da su namenjeni za malo platežniju klijentelu. A po imenima lokala može se naslutiti da li su vlasnici iz Libana, Iraka ili Saudijske Arabije. Mogu se naći žene koje nose Hermes marame na glavi.

Islamic Bank of England, reklama kaze "Earn a quick halal profit",
Ispred supermarketa, grupa mladića, mladi islamisti – jedan deli nekakve pamflete, a drugi se dere, uspela sam da uhvatim „he put us here with a purpose and that is to worship him“, vidim ispred sebe jednom riđokosog mladića, sa kesama iz prodavnice, malo mi deluje uplašeno.

Na ovoj slici se u daljini vidi zgrada u obliku krastavca, to je jedna od najpoznatijih zgrada u Citiju, gde su smeštene berza i sve najveće banke, tj. celokupno bogatstvo ove zemlje. Nekih kilometar ili dva je jedan potpuno drugi svet, sa svojim pravilima i načinom života.

Trenutno je ovde aktuelna rasprava između dvojice poznatih intelektualaca po pitanju muslimana i toga da li njihova kultura, ali vera najviše predstavljaju pretnju Engleskoj i zapadnom svetu uopšte. Jedan akter je poznati pisac Martin Amis (deo trojke nove britanske knjizevnosti (ne danas, pocetkom osamdesetih) zajedno sa nama poznatijim Julianom Barnsom i Ian McEwanom, nažalost još uvek nepreveden u Srbiji, mada mi je ptičica rekla da je prevod knjige London Fields u pripremi), kome se ovo omalko u intervjuu, koji je dao prošle godine:

In the heat of that moment, Amis said to his interviewer: ''There's a definite urge – don't you have it? – to say, 'The Muslim community will have to suffer until it gets its house in order.' What sort of suffering? Not letting them travel. Deportation – further down the road. Curtailing of freedoms. Strip-searching people who look like they're from the Middle East or from Pakistan…"

To je iskoristio Terry Eagleton, poznati marxistički teoretičar književnosti da opljune po Amisu i njegovom ocu, takođe piscu, Kingsley Amisu, u uvodu za novo izdanje knjige Ideology: An Introducion.

Prethodnih nedelja novine su pune (niskih) udaraca koji su ova dvojica razmenjivali. Zanimljivo je da je Amis, kao i njegov prijatelj Christopher Hitchens (britanski novinar koji živi u Americi i objavljuje često u Vanity Fairu, trentutno je aktuelan zbog svoje knjige protiv organizovane religije) započeo svoju javnu karijeru kao osvedočeni levičar. Hitchens se deklarisao kao trockista, ali je promenio pesmu i danas podržava rat u Iraku i super je prijatelj sa Paulom Wolfovitzem (koji je nedavno napustio mesto direktora Svetske Banke, zbog skandala). Kad već spomenuh Eagletona, pored njegove knjige u biblioteci na mom fakultetu nalazi se knjiga Mihajla Markovića (filozofa, nama poznatijeg kao matori, zadrti član SPSa) o Praxisu. Još jedan primer intelektualne degeneracije.