bloomsberry festival

Bloomsberry je kraj u kome zivim, poznat je po svojoj umetnickoj prošlosti, prvenstveno po takozvanoj Bloomsberry grupi, čiji je najpoznatiji član bila Virginia Woolfe. Danas je Bloomsberry less artistic, more touristic, jer su svuda hoteli, a na drugoj strain kampus University College Londona (UCL) i još nekoliko fakulteta.

Tokom vikenda održan je Bloomsberry Festival, koji se sastojao od raznih besplatnih manifestacija, koncerta, čitanja poezije, vođenja po kraju i aktivnosti za decu. To je neverovatno koliko se vodi računa o deci i kulturi, recimo svaki muzej ima deo za decu, koji je posebno osmišljen (kako to izgleda malo kasnije). Ne znam koliko to funkcioniše, ali trud je popriličan. Tako su danas organizovane nekakve igre za decu u obližnjem parku i ja sam krenula da to vidim, pošto su te aktivnosti za decu u muzejima često zanimljivije nego sama postavka, ali sam odustala, pošto je pisalo, No Adults Without Children Allowed. Još sam imala i aparat i htela da slikam. To se ne bi završilo dobro, verovatno bi me ubacili u nacionalnu bazu pedofila. Ljudi su neviđeno osetljivi na sve što ima veze sa decom, novine su pune ovakvih priča.

Tako da sam otišla u Dikensovu kuću u ovom kraju, koja je pretvorena u muzej. Moj prvi susret sa Dikensom je dečija verzija Olivera Tvista (tek sam kasnije saznala da je to adaptacija, kada sam na fakultetu videla veličinu prave knjige), koju mi je baka uzela. “Sir, can I have some more?” je nešto najstrašnije što jedno dete može da zamisli. Kasnije sam čitala i Olivera i Velika očekivanja studentski sa hvatanjem beleški, polagala ispit o tome.

Pored knjiga, ilustracija, predmeta iz Dikensovog života, korespodencije, portreta i fotografija pisca i njegove porodice, postoji deo izložbe koji se bavi filantropskim radom samog Dikensa. Kao što se da naslutiti iz njegovih knjiga, Dikensa su bolele društvene nepravde, koje su bile ogromne u viktorijansko vreme. On je kao dete radio u fabrici imalina, tako da je iz prve ruke video život najnižih slojeva društva. Dikens je aktivno pomagao instituciju koja se zvala Urania Cottage, što je bilo neka vrsta prihvatilišta za “posrnule žene”, vi sad pogodite ko su te. U vreme vladavine kraljice Viktorije, postojalo je preko 200 prekršaja koji su bili kažnjivi smrću. Dikens je jedan o ljudi koji su se borili za ukidanje tolikog broja smrtnih kazni.

Pored toga, Dikens je jedan od prvih javnih govornika, pisaca celebritija, on je prvi počeo da drži turneje na kojima je čitao delove iz svojih knjiga.

U muzeju postoji deo gde su deca crtala stripove po Dikensovim romanima, koje su čitali u školi.

U bašti stoji pano sa pitanjem “Koji pisac najbolje opisuje London?”. Odgovori su šaroliki od Helen Fielding, J.K. Rowling (jel ona uopšte piše o Londonu?), Nick Hornby, Peter Ackroyd, Martin Amis do samog Dikensa.