BFI open day

Jednom godisnje British Film Institute otvara svoja vrata studentima filma, filmskih studija, medija i komunikacije i slicnih disciplina kako bi se oni bolje upoznali sa radom ove nacionalne filmske institucije, koja je istovremeno i bioskop (tematski programi, najslicnije nashoj Kinoteci), sveobuhvatna arhiva britanskog filma i televizijskog programa, biblioteka posvechena ovim oblastima, organizator London Film Festivala i izdavach magazina Sight and Sound, izmedju ostalog. Pored generalnog obilaska moderno dizajnirane zgrade, specijalnih ponuda za chlanstvo i jeftinijih knjiga za studente, pushten je kultni britanski film Withnail and I. Ako ga niste gledali, film je snimljen osamdesetih, a smeshten je u 60-te, glavni junaci su dva nezaposlena glumca iz Londona, koji mrtvi gladni i naravno pijani, odluchuju da odu na odmor iz pacovske rupe od stana u unutrashnjost u kolibu, koja je takodje u raspadu, a lokalno stanovnishtvo se ne pokazuje kao prijateljsko. Jedan od likova je ujak Monty, koji se pojavljuje nenajavljeno u kolibi, koju je pozajmio svom nechaku i kreche da spopada njegovog prijatelja. Ono sto je izazvalo reakciju u sali je to sto je glumac koji tumachi ovaj lik, Uncle Vernon iz Harry Potterove muggle familije.

Posle prikazivanja filma, BFI nam je poklonio veoma neobichan poklon, umesto knjige, brochure ili sveske, dobili smo svi po litar organskog smoothie-a od najrazlichitijeg vocha. U sveopstoj londonskoj skupochi, naravno da sam bila sumnjichava da mi neko daje pice od svezeg vocha, mora da je mu je istekao rok, ali sam popila pola i nije mi nishta. Chak je i jako ukusan. Nisam mogla da ostanem na filmskom kvizu, iako me je jako zanimalo, ako ne da ucestvujem (a kako ne ucestvovati), barem da prisustvujem, ali moram da pishem prvi mini-esej o deci i medijima.

Danashnji dan je josh vazan iz pop kulturne perspektive, zbog toga sto je novi album grupe Radiohead pushten na internet, gde ga mozete nabaviti besplatno ili za cenu koju mislite da je razumna. O tome je pisano na prijateljskom blogu, sa koga kradem ovu temu. Zanimljivo je da prethodni album koji sam kupila od ovog benda, a kupila sam original disk Hail to the Thief, je bio zastichen, tako ga je bilo moguche slushati samo u playeru koji je na disku, a ne u Winampu recimo. Posle Princea koji je podelio svoj prethodni album uz primerak Mail on Sunday da bi izreklamirao svoja 21 koncerta u O2 dvorani, Radiohead su prvi istinski veliki bend koji se usudjuje na ovako nestho. U vremenu u kome prodaja diskova opada, ne rachunajuchi iTunes, a prihod se uglavnom ostvaruje na koncertima, objavljivanje pesama na internetu deluje kao sledechi logichan korak. Ali samo ako ste Radiohead. Svi indi bendovi imaju svoje myspace stranice, blogove na kojima kache svoje stvari, ali koliko njih moze da zivi od toga, tj. da se osloni na snagu interneta, bez podrske mashinerije muzicke industrije. Koliko bi nam vremena trebalo da skidamo i preslushamo svu tu novu muziku, bez ikakvog filtera, koji tradiocionalni sistem diskografskih kompanija omoguchava (nestho sto je vredno objavljivanja i nestho sto je plod tinejdz fantazije od koje nikad nishta neche biti). Takodje ovo znachi da pocetnicki ili manje poznati bend sam mora da finansira snimanje albuma, sajt i svirke. Koliko ih je stvarno u stanju da to uradi?

U mom trenutnoj zivotnoj alisa-u-zemlji-chuda fazi, svaki dan upoznajem i srechem se sa ljudima kojima je chitav koncept skidanja materijala bilo koje vrste sa interneta potpuno stran. Jer je to nelegalno, svi kazu. Znam to i ja, ali se krechem u drustvu ljudi koji nikako drugachije ne bi mogli da se prepuste svojim ukusima, sem skidanja muzike, filmova i serija. Sto ne znachi da ne treba kupovati diskove i ichi u bioskop, posto to nisam prestala, ali u ovolikoj produkciji i sa tehnologijama, koje to sve olakshavaju, tesko je odoleti. Odakle ja dolazim, ne samo geografski, nego mentalno i kulturno, to pitanje se ne postavlja, to je radio Luxemburg nashe generacije. Po tome se definishemo i ne pada nam na pamet da prestanemo.