these boots are made for walking

Ponedeljak veče, klub The Social, jako blizu i za džabe, što je još važnije. Some Velvet Evening: tribute to Lee Hazelwood.

O savršenoj kombinaciji popa i countrija i njegovom nasleđu pročitajte ovde.

robert towne

U galeriji Whitechapel, do koje sam na kraju stigla uspeshno, se prikazuje video rad/mini dokumentarac umetnice Sare Morris pod nazivom Robert Towne. U pitanju je portret ovog scenariste najpoznatijeg po svom (plodnom) radu u periodu koji neki nazivaju Novi Holivud. Towne je autor scenarija za filmove Chinatown (R. Polanski), Shampoo (H, Ashby), Last Detail (takodje Ashby) i Parallax View (A. Pakula). Nepotpisan je kao koautor scenarija za legendarne filmove kao sto su Goodfather i Bonnie and Clyde. Tokom 35 minuta ovog filma, Towne pricha o svom pristupu pisanju, prijateljstvu sa Warrenom Beattyjem i Jack Nicholsonom, nachinu na koji su se snimali filmovi sedamdesetih, ponudi da pishe scenario za filmsku verziju Velikog Getsbija koju je odbio i chinjenici da ako zelish da budesh scenarista onda si sadista, a ako zelish da budesh reditelj onda si fashista.

Vec sam spominjala knjigu Ryana Gilbija It Don’t Worry Me (portreti deset najznachajnijih reditelja iz sedamdesetih), vredi nachi i knjigu Petera Biskinda Easy Riders, Raging Bulls, po kojoj je snimljen dokumentarac istog naziva. Koliko znam knjigu je moguche nachi u Beogradu na uobichajenim mestima, a dokumentarac sam ja kupila u Eurosalonu za 99 dinara (nalazio se u onoj korpi pored kase, ako ste slicne sreche, mozda ga upecate u Tempu). Takodje, vredi nabaviti dokumentarac pokojnog Teda Demija A Decade Under Influence, na koji mi je skrenuo paznju jedan dragi prijatelj, u chijoj se kolekciji svashta vredno moze pronachi.

istochno .... od raja

Uobičajena stvar pri vožnji autobusom u Londonu je da se izgubite ili malo promašite željenu destinaciju, ako po prvi put idete u određeni kraj i ne znate gde da siđete. Ja mislim da i pored toga, to je najbolji način da se upozna ovaj (pre) veliki grad.

Juče sam krenula na jednu izložbu u Whitechappel galeriju, koja se nalazi malo istočnije od kraja gde ja živim. Mislim da sam otišla jednu stanicu predaleko, a pošto ne volim da vadim mapu na sred ulice i umesto da nađem Whitechapper High Street, ja sam krenula napred ka Whitechappel Roadu.

Prvo sam naišla na ogromnu džamiju, koja se zove East London Mosque, što je indikativno koji je to kraj, a onda pored prodavnica brze hrane duž ulice se mogu se naći improvizovane tezge, kao kod starog Merkatora kod nas, gde se prodaje povrće, voće, razna garderoba, piratski DVDijevi. Žene sa maramama preko glave, što je uobičajeno za London, ali veći procenat žena sa burkama (to je ono kad im se ne vidi ništa sem očiju), muškarci sa bradama i onim kapama na glavi, dosta mladih koji su u tom tradicionalnom fazonu, mada ima i nekih koji nose pantalone do pola dupeta, zlatne lance i trucker kačkete (to su ovi koji prodaju piratske CDove). Ja ne umem da ocenim odakle su ovi ljudi, mislim mogu da budu iz Avganistana ili Pakistana, ili iz Iraka. Recimo na Edgware Roudu, koji se nalazi blizu Hyde Parka i Oxford Streeta, postoji nešto slično tzv. Little Arabia, ali u skladu sa krajem okolo, to je malo highsteet varjanta. I prodavnice i restorani tamo deluju kao da su namenjeni za malo platežniju klijentelu. A po imenima lokala može se naslutiti da li su vlasnici iz Libana, Iraka ili Saudijske Arabije. Mogu se naći žene koje nose Hermes marame na glavi.

Islamic Bank of England, reklama kaze "Earn a quick halal profit",
Ispred supermarketa, grupa mladića, mladi islamisti – jedan deli nekakve pamflete, a drugi se dere, uspela sam da uhvatim „he put us here with a purpose and that is to worship him“, vidim ispred sebe jednom riđokosog mladića, sa kesama iz prodavnice, malo mi deluje uplašeno.

Na ovoj slici se u daljini vidi zgrada u obliku krastavca, to je jedna od najpoznatijih zgrada u Citiju, gde su smeštene berza i sve najveće banke, tj. celokupno bogatstvo ove zemlje. Nekih kilometar ili dva je jedan potpuno drugi svet, sa svojim pravilima i načinom života.

Trenutno je ovde aktuelna rasprava između dvojice poznatih intelektualaca po pitanju muslimana i toga da li njihova kultura, ali vera najviše predstavljaju pretnju Engleskoj i zapadnom svetu uopšte. Jedan akter je poznati pisac Martin Amis (deo trojke nove britanske knjizevnosti (ne danas, pocetkom osamdesetih) zajedno sa nama poznatijim Julianom Barnsom i Ian McEwanom, nažalost još uvek nepreveden u Srbiji, mada mi je ptičica rekla da je prevod knjige London Fields u pripremi), kome se ovo omalko u intervjuu, koji je dao prošle godine:

In the heat of that moment, Amis said to his interviewer: ''There's a definite urge – don't you have it? – to say, 'The Muslim community will have to suffer until it gets its house in order.' What sort of suffering? Not letting them travel. Deportation – further down the road. Curtailing of freedoms. Strip-searching people who look like they're from the Middle East or from Pakistan…"

To je iskoristio Terry Eagleton, poznati marxistički teoretičar književnosti da opljune po Amisu i njegovom ocu, takođe piscu, Kingsley Amisu, u uvodu za novo izdanje knjige Ideology: An Introducion.

Prethodnih nedelja novine su pune (niskih) udaraca koji su ova dvojica razmenjivali. Zanimljivo je da je Amis, kao i njegov prijatelj Christopher Hitchens (britanski novinar koji živi u Americi i objavljuje često u Vanity Fairu, trentutno je aktuelan zbog svoje knjige protiv organizovane religije) započeo svoju javnu karijeru kao osvedočeni levičar. Hitchens se deklarisao kao trockista, ali je promenio pesmu i danas podržava rat u Iraku i super je prijatelj sa Paulom Wolfovitzem (koji je nedavno napustio mesto direktora Svetske Banke, zbog skandala). Kad već spomenuh Eagletona, pored njegove knjige u biblioteci na mom fakultetu nalazi se knjiga Mihajla Markovića (filozofa, nama poznatijeg kao matori, zadrti član SPSa) o Praxisu. Još jedan primer intelektualne degeneracije.

catching the big fish

Blue Velvet se rangira poprilično visoko na mojoj listi omiljenih filmova. Uvodni deo, idilično američko, bezimeno predgrađe, sve tako sterilo i podšišano i onda Kyle MacLachlan nađe ono odsečeno uvo, znaš da je to film Davida Lyncha.

Mene je iznenadila nedavno saznanje da DL već trideset godina upražnjava transcedentalnu meditaciju, pre bi rekla da se bavi nekakvim, malo mračnijim hobijima. Ove nedelje, DL je bio u Londonu i zajedno sa Donovanom, folk zvezdom iz šezdesetih je promovisao rad svoje fondacije (!?), čiji je cilj da uvede TM tehniku u škole. Catching the Big Fish je naslov njegove poslednje knjige.

Obzirom da su deca i obrazovanje u pitaju, moj fax je organizovao gostovanje Lyncha i Donovana. Zadatak da predstavi Lyncha je pripao mom profesoru Andrew Burnu, koji je neverovatno obrazovan, a pri tom užasno duhovit čovek. Godinama je radio kao profesor engleskog u srednjoj školi i danas se delom bavi dečijom kreativnošću u radu u različitim medijima. (Deca i mediji, tj. to da se „mediji“ i produkcija ovde uče u nekim školama zaslužuje poseban post). Osim što je pričao o Lynchu, Andrew je pustio nekoliko radova, koje su pravila deca, meni je ovaj baš zabavan, to je animacija sa lego kockama na temu jedne narodne bajke.

Lynch nije imao nikakav spreman koncept. Događaj je zamišljen da bude pitanja-odgovori sesija. Inače Lynch izgleda poprilično pitomo, ima onu blesavu frizuru i ima jak američki akcenat. Odmah na početku se videlo da su TM fanatici zauzeli pozicije, jer su pitanja postavljali ljudi koji su počinjali sa time koliko je njima TM promenila život i kako je to divno. Pitanja su bila opšteg karaktera (potpuno razočarenje za mene, očekivala sam nerdfest ljubitelja Twin Peaksa) tipa koliko vam je meditacija pomogla u svakodnevnom životu i nošenju sa problemima, kako to utiče na kreativni proces, a neki likovi su pokušali i svoj scenario da uvale, na opšte neodobravanje publike. Lynch je takođe davao potpuno tipične odgovore, na svako pitanje bi prvo rekao „That’s a very good question“, a onda bi krenuo da priča o meditaciji ko instant supi, sve je lepo, „creativity flowing, bliss and happiness entering, the ball of consciousness expanding“. Da sam zatvorila oči pomislila bi da je David Lynch gost kod Opre, umesto Doktor Fila. Pri tom je gestikulirao tako da su mu prsti non-stop treperili, valjda da nam prikaže tu penetraciju u duboko nesvesno i kreativnost koja buja u talasima. Kada je pričao o svom kreativnom procesu, stalno je spominjao ideje, kojih ima sve više kao se širi „ball of consciousness“. Da nije pričao na engleskom, pomislila bi ovo je Dragan Sakan. Jedan od retko normalnih ljudi je bio momak srednjoškolac koji ga je pitao da li je na njega uticao Kafka ili Dostojevski. Lynch je odgovorio da je u jednom momentu čak i napisao scenario za Metamorfozu, ali da je odustao od tog projekta. Jedna žena ga je pitala o ulozi pušenja u njegovim filmovima (ovde je to tabu tema, ali i razlog zašto ne perem kosu svaka dva dana). Konačno smo se odmakli od produbljivanja svesti i prešli na poroke. Lynch priznaje da voli da puši i da u današnjem društvu pušači su tretirani ko životinje (još jedan razlog više da ga Sakan pozove na Ideas Campus) i kako odlazak u recimo jazz klub nije isti kao ranije, pošto sad je moguće videti muzičare i tako se gubi da misteriozna aura. Zato i pušta da neki njegovi likovi puše u filmovima. Poslednje pitanje su postavile dve srednjoškolke, jogi letačice koje su se kikotale i pitale ga da li je razrešio pitanje besa i melanholije kroz meditaciju. Tu se Lynch malo izvukao jer je rekao da čovek ne prestaje da se nervira oko stvari, ali da ih lakše podnosi meditirajući.

Pre nego što se pojavio Donovan u beloj hippi košulji na karnerčiće pustili su mini-film o njemu sa sve Dylanom koji dolazi u Englesku i kaže „Ma ko je taj Donovan?“, a engleski novinar mu kaže „Bolji je od tebe“.

Između pesama, koje zvuče isto kao i 65-te recimo, Donovan priča svoju životnu priču „i tako sam ja bio u Indiji kod Maharišija sa Bitlsima, i kažem ja Maharišiju ovo je pesma o meditaciji, ovo je pesma o smislu“. O dear.

I sad pitanje ostaje kakve veze imaju ball of conscioussness, bliss and flowing happiness, sa sve prstima koji trepere pokušavajući da nam dočaraju sve te mogućnosti sa tim ko je ubio Lauru Palmer, inhalatorom Denisa Hoppera u Plavom Somotu i pevanjem opere u Mullholland Driveu? Nemam pojma. Možda je bolje i da ne znam.

listmania!

Richard T. Kelly je autor knjige Ten Bad Dates with DeNiro, koja predstavlja kolekciju alternativnih filmskih listi (razmislite malo gde DeNiro ima romantičnu ulogu, a koliko često bije i ne poštuje žene – lista se pravi sama od sebe). U okviru London Film Festivala, organizovano je veče u British Film Institutu pod nazivom Listmania!, na kojem ste slobodno mogli da podelite svoje (neuobičajene) liste i uživate u svojim guilty pleasures i naravno da bez blama pokažete svoje nerdovsko poznavanje filma. Zaključak bi možda bio da ne postoje guilty pleasures, da su to ustvari naši omiljeni filmovi, kada odbacimo samosvest i kritičarski stav (koliko stvarno ljudi uživa u Tarkovskom, a koliko njih ga stavljaju na svoje liste, jer je “odličan autor”). Konkurs je bio otvoren za sve i sinoć su svoje liste prezentovali deset odabranih. Među sudijama je sedeo i Ryan Gilbey, filmski kritičar i autor knjige o Novom Holivudu sedamdesetih It Don’t Worry Me, koju sam kupila bratu za rođendan i pročitala nedavno (preporučujem naravno, kupila sam je u Beogradu). Sad kad sam ga guglovala saznala sam da je priredio autobiografiju Johna Peela, posle njegove smrti u saradnji sa Peelovom porodicom.

Nisam imala olovku i papir pa ću ovako napamet. Recimo na listi Top Ten Actors Who Sing in a Film, Which is Not a Musical se pojavljuju Julie Delpy u Before Sunset, Audrey Hepburn peva Moon River u Breakfast at Tiffany’s (koju je jedna tetka iz publike uzela da peva naglas, pa je Richard morao da je moli da prestane), Scarlett Johanson u Lost in Translation. Ovo je najkontraverznija lista Top Ten Movies That Did Not Pass the 10-Minute Test: na njoj se nalaze Felinijeva Dolche Vita, Seventh Seal, An Affair to Remember (lik je rekao da mu romansa između Debore Ker i Keri Granta, nije delovala ubedljivo, neke gospođe iz publike su povikale u šoku “Ali Debora je umrla pre par dana”) i na prvom mestu Citizen Kane. Jedan Amerikanac je napravio listu filmova koji bi bili super, samo da kraj nije tako jadan. Sve je glasno objašnjavao i gestikulirao. Na listi se nalaze Four Weddings and a Funeral (“It is raining still. I haven’t noticed”), Titanic, Baci mamu iz voza i Little Shop of Horrors.

Obećavam da ću i ja napraviti svoju listu, koju ću da postujem uskoro, a do tada, ko želi da podeli svoj geekovštinu je više nego dobrodošao.

bloomsberry festival

Bloomsberry je kraj u kome zivim, poznat je po svojoj umetnickoj prošlosti, prvenstveno po takozvanoj Bloomsberry grupi, čiji je najpoznatiji član bila Virginia Woolfe. Danas je Bloomsberry less artistic, more touristic, jer su svuda hoteli, a na drugoj strain kampus University College Londona (UCL) i još nekoliko fakulteta.

Tokom vikenda održan je Bloomsberry Festival, koji se sastojao od raznih besplatnih manifestacija, koncerta, čitanja poezije, vođenja po kraju i aktivnosti za decu. To je neverovatno koliko se vodi računa o deci i kulturi, recimo svaki muzej ima deo za decu, koji je posebno osmišljen (kako to izgleda malo kasnije). Ne znam koliko to funkcioniše, ali trud je popriličan. Tako su danas organizovane nekakve igre za decu u obližnjem parku i ja sam krenula da to vidim, pošto su te aktivnosti za decu u muzejima često zanimljivije nego sama postavka, ali sam odustala, pošto je pisalo, No Adults Without Children Allowed. Još sam imala i aparat i htela da slikam. To se ne bi završilo dobro, verovatno bi me ubacili u nacionalnu bazu pedofila. Ljudi su neviđeno osetljivi na sve što ima veze sa decom, novine su pune ovakvih priča.

Tako da sam otišla u Dikensovu kuću u ovom kraju, koja je pretvorena u muzej. Moj prvi susret sa Dikensom je dečija verzija Olivera Tvista (tek sam kasnije saznala da je to adaptacija, kada sam na fakultetu videla veličinu prave knjige), koju mi je baka uzela. “Sir, can I have some more?” je nešto najstrašnije što jedno dete može da zamisli. Kasnije sam čitala i Olivera i Velika očekivanja studentski sa hvatanjem beleški, polagala ispit o tome.

Pored knjiga, ilustracija, predmeta iz Dikensovog života, korespodencije, portreta i fotografija pisca i njegove porodice, postoji deo izložbe koji se bavi filantropskim radom samog Dikensa. Kao što se da naslutiti iz njegovih knjiga, Dikensa su bolele društvene nepravde, koje su bile ogromne u viktorijansko vreme. On je kao dete radio u fabrici imalina, tako da je iz prve ruke video život najnižih slojeva društva. Dikens je aktivno pomagao instituciju koja se zvala Urania Cottage, što je bilo neka vrsta prihvatilišta za “posrnule žene”, vi sad pogodite ko su te. U vreme vladavine kraljice Viktorije, postojalo je preko 200 prekršaja koji su bili kažnjivi smrću. Dikens je jedan o ljudi koji su se borili za ukidanje tolikog broja smrtnih kazni.

Pored toga, Dikens je jedan od prvih javnih govornika, pisaca celebritija, on je prvi počeo da drži turneje na kojima je čitao delove iz svojih knjiga.

U muzeju postoji deo gde su deca crtala stripove po Dikensovim romanima, koje su čitali u školi.

U bašti stoji pano sa pitanjem “Koji pisac najbolje opisuje London?”. Odgovori su šaroliki od Helen Fielding, J.K. Rowling (jel ona uopšte piše o Londonu?), Nick Hornby, Peter Ackroyd, Martin Amis do samog Dikensa.

put u bath

Ekskurzija van Londona, pravac Bath. Ovo mesto ima termalni izvor koji potiče iz rimskog perioda, a navodno u 19. veku je bio veoma popularno mesto za englesku artistokratiju. U Bathu je jedno vreme živela Jane Austen, a ona je bila veoma vezana sa društvena dešavanja.

Naš vodič je Bob, dvometraš u crvenoj jakni, koji ni sam ne zna da do kraja puta je dobio nadimak Red Jacket Bob ili Red Bob. Sigurna sam da je bio hipik nekada u mladosti, sad nosi neku crvenu “etničku” kapu na sred glave. I ne voli kraljevsku porodicu. I bio je jednom u Jugoslaviji, sedamdesetih, neki lik mu je rekao “prati moja kola, ja ću da ti pokažem gde treba da ideš” i tako ga je čovek vodio nekih 20 kilometara, van svoje rute. Bob se i danas toga seća “warmth of the people”.

Bath je danas turističko mesto, svuda okolo su radnje i garderoba i kafići, i radnje koje prodaju svakave gluposti za velike pare (ali kako već ovde kažu Dobrodošao u Britaniju, sad nam daj novac).

Rimske terme su uglavnom rekonstrukcija iz viktorijanskog perioda, plus iskopine pored kojih na ekranima stoje digitalne projekcije kako bi to izgledalo danas. Arheologija traži previše od nas, zar ne? Daju vam one audio vodiče, ali dobra stvar postoje komentari poznatog putopisca Billa Brysona, koji ima interesantna zapažanja, tipa “Rimska boginja ima preveliku glavu, plaši me” ili “Da li ste razmišljali da su ovde Rimljani muškarci i žene bili goli, a ovo je hram? Da li neko može da zamisli sličnu situaciju danas?”. Ovo je lazni Rimljanin-viktorijanac.

Iako je ekplicitno rečeno da se voda ne dira, jer je vrela, svi moraju da pipnu. Nije toliko vrela, topla je, ali i muljava i masna. Iznad je nekakva para ili gasovi nisam utvrdila.

Bath lezi na reci Avon, ali to nije isti Avon kao onaj u Stratfordu, u Engleskoj ima mnogo reka koje se zovu Avon, sto je na keltskom znacilo "reka".

U Bathu postoji ulica koja se zove Quiet street.

Danas je finale svetskog kupa u ragbiju, koje se odrzava u Parizu. Pitala sam nekoliko Engleza koje znam da li je ragbi popularan sport, oni kazu da ne, ali posto Engleska igra u finalu, sve ce veceras da gledaju utakmicu. Englezi, kao nacionalni tim, retko igraju u finalu bilo chega.
Nazad u Londonu u pabu koji se zove The George, prekoputa Royal Court of Justice, ekipa gleda ragbi i navija iz sveg glasa. Cak su i pevali God Save the Queen, sa rukom preko srca, a onda Swing Low, Sweet Chariot, dok se bokali piva ispijaju brzo.

eastern promises

Eastern Promises u reziji Davida Cronenberga je otvorio London Film Festival u sredu uveche. Nazalost, nisam stigla da odgledam film steshnjena izmedju Vigga Mortensena i Vincenta Cassela, nego sutradan sa normalnom publikom u 4 popodne.

Pricha o ruskoj mafiji u Londonu se savrsheno uklapa u zategnute odnose Rusije i Engleske. Kronenberg nastavlja da se bavi nasiljem na veoma neposredan nachin, ako je neko gadljiv nek preskochi film. A Rusi su prikazani ko zivotinje, bez savesti ili morala. Naomi Watts je onda Zapad koji se mesha u sve i sto treba i sto ne treba, sve u ime vishih vrednosti i uverenosti u ispravnost sopstvenog stava. I da tu je THE scena, Viggo bares-all u sauni u dvominutnoj makljazi sa dvojicom Chechena.

Ne mogu da odluchim da li je Viggov ruski naglasak prenaglasheno foliranje ili je stvarno autentichan. Nazalost, Vincent Cassel nastavlja tradiciju igranja pomalo blesavih likova u filmovima u kojima pricha na engleskom (padaju mi na pamet Elizabeth, Derailed, Ocean 12) sto je steta. Iako se samo ustvari drzi stereotipa, film udara direktno u stomak i ostavlja utisak koji te drzi dugo vreme posle gledanja.

Po zavrshetku smo izashli direktno na crveni tepih ispred bioskopa, ali nam nisu dali da tamo ostanemo trebalo je da se napravi mesta za premijeru novog filma Sijene Miller Interview u kome igra sa Steve Buschemijem. Nisam bash imala vremena i entuzijazma da chekam Sijenu, pa sam mrtva gladna zbrisala u obliznji McDonalds.

niko kao bane

Srbi na prvim stranama Guardiana - nije Kosovo, nisu ratni zlochini, nije Evropska unija, Evrovizija ili sportski uspeh, vech ludilo.



Britanski drzavljanin, srpskog porekla Branislav Kostic je pre svoje smrti zaveshtao svoje bogastvo, stecheno u farmaceutskoj industriji, Konzervativnoj partiji i Margaret Tacher u ime "borbe protiv satanistickih monstruma". Danas se zavrshilo sudjenje, pokrenuto od strane Kostichevog sina Zorana, koje je imalo cilj da dokaze da je Kostich u momentu pisanja testamenta nije bio pri chistoj svesti. Zoran Kostic je rekao da je pre ocheve smrti prekinuo sve kontakte sa njim, jer je Branislav Kostic u vishe navrata optuzivao svoju zenu da hoce da ga ubije i jednom prilikom ju je zakljuchao u sobu i nije pushtao danima. Kosticu je dijagnozirana paranoja, ali je on odbijao lechenje. Novac ce biti vrachen Kostichevoj porodici, kaze se u odluci suda.

sokrat, trolovi i cnn

Ako se neko pita sta sam mislila kad sam rekla, ko se danas u Srbiji bavi medijima i na koji nachin odrazava prevazidjene dihotomije novi mediji – loshi, stari mediji – dobri, neka prochita intervju sa Divnom Vuksanovich u Politici pod nazivom “Sokrat bi umro od tuge”. Ko ne zna Divna Vuksanovich je filozof po obrazovanju, trenutno je profesor teorije medija na FDU, koliko ja znam, doktorirala je jako mlada i sto se mene tiche to joj je najveche dostignuche. Pristustvovala sam na dva predavanja koja je ona drzala i to su bile nekakve radionice-igraonice, gde ne mozesh da uhvatish poentu ni za glavu ni za rep.

Da sumiram sta Divna kaze o medijima u njenoj poslednjoj knjizi:

- Ako je televizija komercijalna, ona ne moze da bude dobra, ja to prevodim ovako – program o rusinskoj manjini (nek mi oni izvine na uzimanju za primer, posto nishta nemam protiv njih i ovo nije negativna karakteristika) je dobar, ali ne i serijski program tipa Sopranos, Lost, House M.D.
- Medijska slika sveta potiche iz SAD – hm…. Chinjenica poznata vech 50 godina.
- Ona priznaje da postoje ljudi koji vide subverzivni potencijal popularne kulture, ali ochigledno da ona nije jedna od njih
- Novi mediji ugrozavanju kritichno misljenje. Kako ga sachuvati

Ви сте пронашли „рецепт”: пишете, како кажете, савремене бајке за децу и одрасле.
Нисам ја пронашла рецепт него су тролови пронашли рецептуру како да ме истисну из стварности и наметну се у истој. Борба између мене и тролова још се води, али на моју штету. Чега год се подухватим, шта год сматрам да је сигурно и озбиљно, они упропасте. Тако да, у ствари, немам много шансе да преживим у свету савремених бајки, јер ме ти враголасти духови систематски потискују.

Toliko o tome.

Inache Politika je definitivno postala chitljivija novina, malo se modernizovala u smislu dizajna i sadrzaja (recimo subotnji kulturni dodatak je primer za to), ali sa druge strane (ochekivano) Politika nema politiku tj. za nju moze da pishe ko god hoche : Sonja Liht, Bora Djordjevich, Ljubisha Ristic, Aleksandar Vulin i Marchelo.

Rubrika je Pogled sa strane, ok mozda je to odstupnica od uredjivacke politike, tipa vam nudimo, sami odluchite da li je dobro ili ne. Sto je sa jedne strane u redu, naravno nametanje je losha stvar, ali sa druge to je legitimizacija svakakvih likova i njihovog kretenskog pogleda na svet. Ako vech imam Kurir, zasto onda moram i ovo da chitam.

I u tekstu Meko srce svetskog policajca evo moje zenske heroine broj 2. MBM. Ja mislim da je ovo kriticko mishljenje o kome Divna pishe trolovima. I to dokazano da primeru priloga na CNNu o decaku kome je bomba raznela pola lica, a televizija prikazuje kako ce on biti prebachen u Ameriku da ga operishu najbolji lekari za to. Ovde nije stvar o tome da li je rat u Iraku losha stvar. Naravno da jeste. Da li je ovo vrhunska hipokrizija ? Zashto ja danas chitam o tome u srpskim novinama. Jel ima neko u Srbiji ko misli da je rat u Iraku opravdan, kao i americka invazija i okupacija ? Jel ima neko ko misli da je CNN vrhunac profesionalnog i nepristrasnog izveshtavanja ? (mada na CNNu ima onaj gotivac Richard Quest – to je onaj sto ima uzasno chudan nachin govora i sto vodi emisiju Business Traveller, gde putuje po super hotelima, proba raznu hranu i upoznaje se sa lokalnim stanovnishtvom, slichno je pristupu Loius Therouxa, on che da proba stvari o kojima izveshtava – da skache padobranom, da proba nekakve grozote od lokalnih specijaliteta, e da i John Stewart Daily Show, ali je ta emisija previshe vezana za americku politiku, pa moze da bude nerazumljiva). Naravno da ne. Ali MBM is preaching to the converted, i ovo ima iskljuchivo lokalnu dnevno politicku notu (ne znam da li je na to ciljala, ali tu pogadja). Prosechna osoba chita ovo i kaze ‘Eto vidish sta ovi Amerikanci rade, vidish kakvi su skotovi, neche oni nama uzeti Kosovo’, zaklopish novine i imash pismenu potvrdu da je sve u redu sa tvojom slikom sveta.

josh umetnosti, molim

Da bi se doshlo do galerije Chris Bettles, gde je izlozba fotografa Terrenca Donovana mora se prochi kroz Mayfair, jedan od najluksuznijih krajeva Londona. Tu su smesthene sve ambasade (zanimljivo je da je zgrada americke ambasade ogromna i ruzna, relativno moderna u odnosu na arhitekturu tog kraja), preskupi hoteli i radnje u Savvile Row i Bond Streetu. Reklama za Louis Vuitton.

Terrence Donovan je pored Davida Baileya (inspiracija za lik fotografa iz filma Blow Up, izmedju ostalog) najpoznatiji po fotografijama Swinging Londona iz sezdesetih – na izlozbi su fotografije Terrencea Stampa, Twiggy, Julie Christie i Sofije Lauren.

Pored toga u galeriji je i izlozba fotografija Terry O’Neilla na kojima je Frank Sinatra, ovo je najbolja i najpoznatija fotografija. Moze postati vasha, potpisana od strane fotografa za samo 5.000 funti.

drawing restraint 9

Sunchano jutro, a 13. oktobar. Mora se ichi napolje. Prvo sam htela da idem na Frieze Art Fair, najvechi sajam savremene umetnosti u Regent's parku. To je relativno blizu mene, ali kad sam saznala da je dnevna karta 18.50 funti, priblizno isto koliko sam platila kartu za koncert The Nationala, skapirala sam da nema shanse da idem.

Izlozba poznatog americkog umetnika Matthew Barney-ja Drawing Restraint je postavljena u galeriji Serpentine u Hyde Parku. Nemam slike iz same galerije, snimanje je zabranjeno, dobro je sto sam pitala.

Posle Cremaster ciklusa, Barney je snimio novi film sa svojom zenom Bjork na japanskom brodu, koji sluzi za lov na kitove. Ovaj video rad?! koshta 6 miliona dolara, traje 2 i po sata i na kraju se Barney i Bjork pretvore morska stvorenja. Film nije dobio bash najsjajnije kritike, ocenjuju ga kao „samozadovoljno i pretenciozno delo“, pa ga nisam gledala. Inache, trailer za film se prikazuje u malo alternativnijim bioskopima, ishao je pre filma Control.

Samo ime Drawing Restraint objashnjava o chemu se radi, Barney crta u stanjima fizicke onemoguchenosti – vezan je za plafon dok crta po zidu ili nekim drugim nepristupachnim povrshinama.

Sudechi po svemu ovome, rekli bi ste ovaj Barney mora da je jako dosadan lik, sledi trailer sa autorskim komentarom, gde se ispostavlja da je covek duhovit, mozda malo bezobrazan posto ismeva akcenat jadne Bjork. „Snimila je muziku sa film, pa sam morao da je ubacim“.

pub konachno

Friday night last orders at the pub,
Get in the car and drive to the club,
There's a massive crowd outside so we get in to the queue
It's quarter past 11 now we won't get in till quarter to.
Lilly Allen "Friday night"


Ekipa iz doma je htela da vidi gde svira jedan nash kolega, koji je Grk i svira buzuki. Da se razumemo, nemam nishta protiv sirtakija, mada nemam nishta ni pozitivno da dodam, ali nisam doshla u Englesku da bi iskusila ono vech vidjeno po kafanama shirom Halkidikija.

Hocu pivo, radnicku klasu koja viche "Oj", ulepljen tepih u pabu i ljude ispred. Posle malo nagovaranja, drugari su morali da pristanu i evo nas u Nellie Dean of Soho.








Ne znam da li su ovi momci ono sto sam trazila, ali jesu vikali "oj" i igrali bilijar, dok smo mi birali muziku iz jukeboxa (prvo Elvis Presley, a onda Arcade Fire), nisu se bunili, mada mislim da im se Elvis vishe svidja.



Poslednje piche oko 11.30, hocemo li dalje? Soho petkom uveche, a bogami i subotom izgleda kao da je stigla apokalipsa, gomila ljudi, djubre svuda okolo, sredjene cice pored beskuchnika, red light district pored West End pozorishta, gde se prikazuju (preskupi) isprazni mjuzikli. Stignemo do kluba, ulaz 3 funte, ok moze i gore. Izbacivach kaze "chisto da znate da je ovo gay friendly klub", u redu sto se mene tiche, ali nash mladi indijski prijatelj nije bash odushevljen. Lutamo okolo, dok nismo stigli do Tottenham Court Roada i kod mog prijatelja Dyonisiosa, na jagnjechi kebab, kupus i luk. Posle toga samo mozesh da spavash.

BFI open day

Jednom godisnje British Film Institute otvara svoja vrata studentima filma, filmskih studija, medija i komunikacije i slicnih disciplina kako bi se oni bolje upoznali sa radom ove nacionalne filmske institucije, koja je istovremeno i bioskop (tematski programi, najslicnije nashoj Kinoteci), sveobuhvatna arhiva britanskog filma i televizijskog programa, biblioteka posvechena ovim oblastima, organizator London Film Festivala i izdavach magazina Sight and Sound, izmedju ostalog. Pored generalnog obilaska moderno dizajnirane zgrade, specijalnih ponuda za chlanstvo i jeftinijih knjiga za studente, pushten je kultni britanski film Withnail and I. Ako ga niste gledali, film je snimljen osamdesetih, a smeshten je u 60-te, glavni junaci su dva nezaposlena glumca iz Londona, koji mrtvi gladni i naravno pijani, odluchuju da odu na odmor iz pacovske rupe od stana u unutrashnjost u kolibu, koja je takodje u raspadu, a lokalno stanovnishtvo se ne pokazuje kao prijateljsko. Jedan od likova je ujak Monty, koji se pojavljuje nenajavljeno u kolibi, koju je pozajmio svom nechaku i kreche da spopada njegovog prijatelja. Ono sto je izazvalo reakciju u sali je to sto je glumac koji tumachi ovaj lik, Uncle Vernon iz Harry Potterove muggle familije.

Posle prikazivanja filma, BFI nam je poklonio veoma neobichan poklon, umesto knjige, brochure ili sveske, dobili smo svi po litar organskog smoothie-a od najrazlichitijeg vocha. U sveopstoj londonskoj skupochi, naravno da sam bila sumnjichava da mi neko daje pice od svezeg vocha, mora da je mu je istekao rok, ali sam popila pola i nije mi nishta. Chak je i jako ukusan. Nisam mogla da ostanem na filmskom kvizu, iako me je jako zanimalo, ako ne da ucestvujem (a kako ne ucestvovati), barem da prisustvujem, ali moram da pishem prvi mini-esej o deci i medijima.

Danashnji dan je josh vazan iz pop kulturne perspektive, zbog toga sto je novi album grupe Radiohead pushten na internet, gde ga mozete nabaviti besplatno ili za cenu koju mislite da je razumna. O tome je pisano na prijateljskom blogu, sa koga kradem ovu temu. Zanimljivo je da prethodni album koji sam kupila od ovog benda, a kupila sam original disk Hail to the Thief, je bio zastichen, tako ga je bilo moguche slushati samo u playeru koji je na disku, a ne u Winampu recimo. Posle Princea koji je podelio svoj prethodni album uz primerak Mail on Sunday da bi izreklamirao svoja 21 koncerta u O2 dvorani, Radiohead su prvi istinski veliki bend koji se usudjuje na ovako nestho. U vremenu u kome prodaja diskova opada, ne rachunajuchi iTunes, a prihod se uglavnom ostvaruje na koncertima, objavljivanje pesama na internetu deluje kao sledechi logichan korak. Ali samo ako ste Radiohead. Svi indi bendovi imaju svoje myspace stranice, blogove na kojima kache svoje stvari, ali koliko njih moze da zivi od toga, tj. da se osloni na snagu interneta, bez podrske mashinerije muzicke industrije. Koliko bi nam vremena trebalo da skidamo i preslushamo svu tu novu muziku, bez ikakvog filtera, koji tradiocionalni sistem diskografskih kompanija omoguchava (nestho sto je vredno objavljivanja i nestho sto je plod tinejdz fantazije od koje nikad nishta neche biti). Takodje ovo znachi da pocetnicki ili manje poznati bend sam mora da finansira snimanje albuma, sajt i svirke. Koliko ih je stvarno u stanju da to uradi?

U mom trenutnoj zivotnoj alisa-u-zemlji-chuda fazi, svaki dan upoznajem i srechem se sa ljudima kojima je chitav koncept skidanja materijala bilo koje vrste sa interneta potpuno stran. Jer je to nelegalno, svi kazu. Znam to i ja, ali se krechem u drustvu ljudi koji nikako drugachije ne bi mogli da se prepuste svojim ukusima, sem skidanja muzike, filmova i serija. Sto ne znachi da ne treba kupovati diskove i ichi u bioskop, posto to nisam prestala, ali u ovolikoj produkciji i sa tehnologijama, koje to sve olakshavaju, tesko je odoleti. Odakle ja dolazim, ne samo geografski, nego mentalno i kulturno, to pitanje se ne postavlja, to je radio Luxemburg nashe generacije. Po tome se definishemo i ne pada nam na pamet da prestanemo.

how cool is school?

Teorijsko ili kriticko bavljenje populanom kulturom nije preterano praktichna stvar. Niti je profitablna. Pogotovu na jeziku na kom pishem. Urednici i u “ozbiljnim” novinama (da mi je znati koje su te) smatraju da pisanje o kulturi je potpuno nepotrebno, nesto sto moze da se radi iz hobija. A da ne spominjem pisanje o pop kulturi i medijima. Takodje neki koji se time i bave, u sushtini ne vole medije, ne razumeju nove tehnologije i samo odrazavaju prevazidjene dihotomije (stampani mediji – dobri, elektronski – loshi, social networking na netu ubija kreativnost i socijalnu inteligenciju).

Moji engleski profesori su naravno drugachiji. Jedan se bavi kompjuterskim igricama i njihovim moguchnostima za obrazovanje, chovek je na Facebooku i igra Second Life. Drugi je zapocheo predavanje spominjanjem Brian Enoa, a zavrshio sa Joy Division (zadatak za sledechu nedelju, pogledati film Control i napisati mini-esej u kontekstu literature koja se chita). U medjuvremenu se prichalo o Madoni, princezi Leji i Homeru Simpsonu. E sad ovo sve zvuci kao jedno veliko zezanje. Kome je prethodilo chitanje tesko razumljivih teorijskih tekstova. Ne verujem da chu se u daljem zivotu baviti akademskim prouchavanjem popularne kulture. Ali cu zauvek ostati kozument raznih pop kulturnih sadrzaja.

Kada si srechan ili imash sreche u nechemu nisi ni sam svestan toga. Ali sam juche tokom rasprave o raznim definicijama popularne kulture, shvatila koliko je ovo super (cak i ako od ovoga nema karijere). Posle ovoga slede project proposals, kreativni brifovi (koji su sve sem kreativni), nedeljni izveshtaji (TPS reports?!@#) i cirkularni mailovi. Knjige u shake i uzivaj!

freshers fayre

Kad se neko vrati u skolu dve godine posle diplomiranja (koje je zakasnilo naravno), a u stranoj zemlji, josh i onoj sa respektabilnim sistemom visokog obrazovanja sam sebi postavlja sledecha pitanja – da li cu se snachi, imam li koncentracije i snage da ovo izdrzim, da li chu skapirati o chemu profesor govori, kakvi su kolege studenti, kako da se nosim sa konkurencijom – zamisljam male Kineze koji uche ceo dan i noch – i tako dalje? Mozda ne svako, ali ja sigurno.

I pre nego sto sam saznala shta treba da chitam, bila sam u strahu da sam u zaostatku. Eto me u biblioteci, dok kolege studenti sede na travi i piju kafu napolju, garancija da ce sunce da sija je da ja sednem da uchim, ako nisu otishli grupno na Freshers Fayre. To je neka vrsta sajma raznih studentskih organizacija i udruzenja. Studentsko udruzivanje me nikada nije zanimalo, u mom prestonickom shvatanju sveta to je tako passe. Secham se da je na mom fakultetu te funkcije barem u pocetku obavljao onaj mali iz Otpora, sto je uzeo MTV nagradu. Oduvek sam sumnjala da je hteo da kontrolishe fotokopirnicu i kafic pored u podrumu Filoloskog.

Posto sam ischitala svojih par poglavlja, skapiram da bi mogla da chekiram sta se deshava u studentskoj uniji. Mladi sede na terasi, piju kafu i motaju duvan, hipici jedni. Lik pushta rege i Cypress Hill. Posto nikog ne znam, pijem kafu i chitam u Guardijanu o poseti Bill Clintona Londonu. Digresija, kad chovek napusti Srbiju i sretne ove zapadnjake, nailazi na nepodeljene simpatije prema bivshem americkom predsedniku. Objashnjavati neslaganje, vodi ka bombardovanju bosanskih Srba, a kasnije i same Srbije, ali kako objasniti svoje neslaganje sa Karadzichem/Mladichem i Miloshevichem. Previshe komplikovano za ove povrshne diskusije. E kad se ti razgovori povedu, shvatila sam da je najbolje nabaciti facu “mene u zivotu samo interesuje shopping i fitness”. Neslagati se sa Bushom i ratom u Iraku je vec opsthe mesto. End.

Moje komshije iz dorma se pojavljuju sa gomilom kesa prepunih besplatnih olovaka, bonbona, nepotrebnih flyera, alarma za licnu bezbednost, postera i slicnih gluposti. “Morash i ti da idesh, imaju josh besplatnih stvari”. To da mi ne trebaju flyeri za popuste i da nikad nechu otichi na sastanak nijednog studenstkog udruzenja nije dovoljan argument. Mislim ja sam zakasnila za ove freshmen fazone dobrih 10 godina. Inache svi ti studenski sindikalni lideri su svuda isti, nesimpaticni karijeristi. Zanima ih da kontrolishu pare, uglavnom studensku kafeteriju i bar, a onda glasaju za povechanje rente u studentskim domovima. Kod nas je jedan lik pretpostavljam sa nekog ostrva sa Kariba, ali sa americkim akcentom i “smooth” drzanjem Jay Zija i pantalonama na pola dupeta. Njegove naredbe izvrshava potpredsednik Pakistanac, koji me pita odakle sam, ali mu ja kazem da posto ima 3 devojke iz Srbije, nechemo praviti nikakva udruzenja. “Serbia, is that north of Russia?”. Mislish Sibir brate? Ne nije. E i to mi je master student. Glavna feshta je malo dalje na Univeristy of London Union. Na putu do tamo me startuje zabradjena u maramu aktivistkinja, nudi mi flyer za anti ratne demonstracije. Prichati sa ovim “promoterima” tokom Freshers’ Fayra je isto kao prichati sa Jehovinim svedocima. Ali to saznajem prekasno. Sluchajno spomenem “a ponedeljak, tad su mi predavanja”, dobijam predlog da izadjem sa predavanja i pravac na Trafalgar Square na demonstracije protiv rata u Iraku. Juche je bio 5.oktobar, pa sam se skapirala da stvarno me je danas tesko naterati da protestvujem protiv bilo chega. Mozda da sam sad u Novom Sadu, mozda bi stvarno protestvovala protiv ultra nacionalista i primitivne bagre, koja se lozi na nacizam u zemlji sa ogromnim brojem zrtava drugog svetskog rata, chisto da se zna da su oni u manjini i da treba da zagamizu nazad u svoju rupu. Ali rat u Iraku, to ostavljam ekipi koja pije frapuchino u Starbucksu da reshi.

Svaki moguchi i nemoguci sport navodno ima svoje udruzenje na University of London, budisticki klubovi i Christian counselling, standovi koji nude popuste i karte, ostavi mail adresu svuda (no way), salsa nights i promoteri novih networking sajtova. U nedoumici sam da li da kupim poster (Audrey Hepburn iz Dorucka kod Tifanija ili crno beli nekog filma francuskog novog talasa), ali moram sebe da podsetim da sam to prerasla i da 4 funte mogu da potroshim na grown-up way u pabu pijuchi pivo.

Najludji flajer koji su mi uvalili jeste crkva koja se zove Equippers church, na pamfletu je fotografija gitariste iz recimo benda kao sto je Blink 182. It’s like this He says jump and we say how high? So here’s to you Mrs Robinson, Jesus loves you more than you could know …. (equippersi ochigledno ne umeju da prepoznaju ironiju). Sta sam vredno dobila – olovke, flyere svih vaznijih londonskih galerija i muzeja sa korisnim informacijama, raspored ali za ceo semestar da ga okachim na zid ko djak prvak i prijavila sam se da budem publika za snimanje emisija BBCa uzivo (kad me pozovu, ja vech necu biti ovde, ali vredi pokushati), minijaturnu kesicu bombona i privezak za telefon. Sve u svemu bila je to jedna zanimljiva antropoloska ekskurzija.