arcade fire i raskid sa devedesetim

Slušala sam Arcade Fire pre dve godine u Londonu. Karte su bile prodate, pa sam se javila da volontiram. Trebalo je da se skuplja novac za pomoć organizaciji koja pomaže zdravstvenom sistemu na Haitiju. Išla sam hodnikom koncertne dvorane i vikala "give out a donation", skupila 40 funti (dva puta više nego što košta karta) i dobila besplatnu majicu. Posle certa, odveše nas u nekakav backstage da vratimo neki promotivni materijal, Win Butler nam je oznojen lupao high five, obučen u majicu The Cure.

A kako su zvučali? S'obzirom da ih ima tušta i tma na sceni, slabi su. Mora to ubedljivije. Nadajmo se da na Exitu neće zvučati ko sisice.

Al super što dolaze, kaže osoba kojoj je dolazak LCD Soundsystema više značilo od svirke Faith No More. Daj malo nešto aktuelno, nešto što je završilo na godišnjoj listi. Možda će neko onda više da očekuje novi album neke trenutno popularne grupe, a ne dolazak benda koji je slušao kad je imao 14 godina. Za to smo se valjda borili - da izađemo iz devedesetih, a ne da im se stalno vraćamo.

in the room where you sleep

Gledala sam Half-Nelson pre neki dan. Kakav fenomenalan film, onako jeftin i jednostavan, pomisliš ovo je toliko lako da bi ja mogla da snimim ovakav, ali nikad neću. Možda zato što je teško da nađeš Broken Social Scene da urade muziku za film.

Ne samo da je Ryan Gosling odličan glumac i pravi macan, on ima bend. I ja sam pomislila - Jared Leto u 30 Seconds to Mars ili bend Kianu Reevsa koji ima "dog" u svom nazivu (nije Dog Man Star, to je album od Suede, ali neki pas jeste).


Dead Man's Bones nisu šminkerski emo-hard rock-maroon 5 sranje, to je koncept.
Ryan i njegov najbolji prijatelj Zach Schields su shvatili da ne samo da su im muzički ukusi slični, već da dele pasiju prema jeftinom zombi hororu i pričama o kućama koje su opseli duhovi. Prvo su krenuli da prave mjzikl na temu zombi ljubavne priče, ali kako to niko nije hteo da finansira, snimili su album.

Dead Man's Bones se drže low-fi estetike, ni Ryan ni Zach nisu bog zna kakvi muzičari, navodno su počeli da sviraju kad su odlučili da prave bend. Sve pesme su snimili iz najviše tri pokušaja, a na albumu im pomaže u kreiranju te retro-bizar atmosfere, pored šlagerskog Goslingovog glasa, dečiji hor.



Pitchfork im je dao 7,1. Što je dobro, ako su poslednjem albumu The National dali 8,7, a Interpolu 4,6.

Pomalo Arcade Fire iz "Funeral" faze, pomalo Beckov šmek, seksi bariton Elvis meets Johny Cash glas i horor filmovi B produkcije.






Pop trivia: Ryan je deo poslednje generacije Mickey Mouse cluba, čiji članovi su mega popularni B.Spears, C.Aguilera i J.Timberlake.

Ryanov profil u New York magazinu.

hit nedelje - hauschka

Hauschka je pijanista Volker Bertelmann, čija muzika je dokaz da eksperimentalno ne mora da isključuje melodično. Ko nije bio u Reksu da čuje njegov nastup prošle nedelje ima šta i da žali. Njegov pristup sviranju klavira je nastojanje da iz jednog instrumenta izvuče što je više moguće različitih zvukova, tako da se slušaocu čini da čuje dobro usvirani orkestar. On to postiže tako što u sam klavir postavlja različite predmete, koji daju potpuno neverovatne zvukove.





Pri tome je jako ljubazan i pažljiv prema publici, sa kojom je ostao da razgovara posle koncerta. Prilažem dokaz.

lenghts of love

Ne smatram sebe muzičkim kritičarom, mada postoje solidni razlozi za tvdnju da sam upravo to.
Mešavina faktografije, radoznalosti i trivije, mogućnost pravljenja analogije, (nepotrebna) potreba da kažeš šta misliš uvek i svuda, mislim da je to u pitanju. Tolerancija i razumevanje, kao kod NGO aktiviste – mrzim taj žanr, ali mogu da objasnim zašto je to važan album, makar mi ništa ne značio u životu.

Ali ne umem da objasnim zašto je Intepol moj omiljeni bend. On se jednostavno meni obraća, to je najviše što mogu da kažem na tu temu. Što ne znači da znam o čemu se radi u njihovim pesmama. O komplikovanim ženama? O opijatima? O ženama i opijatima istovremeno?


Zato ne mogu da vam dam prikaz koncerta Interpola u Beču prošlog četvrtka. To je kao da vam dajem prikaz dobrog seksa.

you wear those shoes like a dove

Iako sa dobrim argumentima, kolega Fridom tvrdi da Intepol ne treba da sviraju uživo, da ih je najbolje konzumirati u tami sopstvene sobe, ne slažem se. „She found a lonely sound“ kaže Paul. On ne može da zamisli koliko sam srećna.

Specijal Noći veštica, snimak koncerta.

ready to start

Arcade Fire su mnogoljudni bend iz Montreala, predvođeni bračnim parom Butler-Chassagne, a standardnu postavu upotpunjuju violina i harmonika.

Opsednuti smrću (debi album Funeral), religijom (orgljuje na albumu Neon Bible), Arcade Fire su ovoga puta inspirisani životom u predgrađu.

Na početku karijere su obradili Talking Heads (This must be the place), pevali zajedno sa Bowiejem (Wake Up), a sada su na muzičko-tematskom terenu Bruce Springsteena.

Sve dalje od čudnjikave kanadske postave, a sve bliže stadionskom roku, utisak je koji se nameće posle nekoliko slušanja.





Do zvaničnog izlaska albuma, moguće je strimovati Suburbs na sajtu NPR.

Čovek formerly known as Freedom se izjasio na svom sajtu.

that's why i hold you dear

Posle Lights, singla ispunjenog tenzijom i gitarom koja zvuči preteći, Interpol se vratio svojoj furioznoj formi u pesmi Barricade, u kojoj bubanj vodi priču, a gitare dovode do (orgazmičkog) završetka.
Neki raskid/raspad je u pitanju (I would not leave you without a kiss), obavezno prisustvo životinja (thieves and snakes need home), kao i uvek u stihovima Paul Banksa zajebane stvari su u pitanju.

Uverite se sami:

Interpol - Barricade

Sve ovo puno obećava – sedmi septembar je datum izlaska četvrtog albuma, koji nema nikakav poseban naslov već se zove po bendu. Onaj super oštri crno-beli/crveno-beli logo sa Helvetica Neue fontom (nemojte da me držite za reč, na netu tako piše) je zamenio crno-sivi logo, koji više podseća na neki metalski bend, nego na ove minimal Njujorčane. Ali zato će srećnici koji naruče disk unapred, dobiti postere koje je radio Shepherd Fairy.

novo logo koji se raspada

Paul by Shepherd Fairey

Spot za numeru Lights je previše izdizajniran, lezbo Japankice, koje ušmrkavaju beli plamen, devojka koju kupaju i oblače u nekakav kožni kombinezon, više podseća na visokobudžetnu art instalaciju, nego na muzički spot. Riba koja na kraju kreće da bljuje belu tečnost, a sve crno oko nje, jel to neka simbolika overdouza, nemam pojma, ali ovakvo pretenciozno sranje (ok, aj sad da pravimo savremenu umetnost, koja je lepa i ne kaže ništa) ubija pesmu, koja je sama po sebi ubica.

Jel treba da kažem da im je sve oprošteno i da brojim dane do 7.septembra?

bookmark 'em #3

Jedan od mojih omiljenih muzičkih blogova Pretty Much Amazing je pokrenuo mp3 tumblr blog Famous Sounding Words sa koga uglavnom možete da preslušavate nove numere, a neke bogme i da i da skidate.


Hor PS22 Chorus sa Staten Islanda će raznežiti i najgore cinike. Deca pevaju standarni horski repertoar, ali su postali YouTube zvezde zahvaljući izvedbama hitova.

Lady GaGa Just Dance



Phoenix Lisztomania



via Autabout

beogradska scena u new york timesu

Rachel Doyle koja je pisala tekst o noćnom životu u Beogradu, nije fascinirana turbo folkom, igranjem na stolu do zore, ona piše o klubovima (KC Grad, 20/44) i bendovima (Petrol, Svi na pod! i Repetitor), koji su aktuelni za barem jedan deo Beograđana.

Ako ovo ne ubedi Njujorčane da krenu u buljucima ka Beogradu, ništa neće.

leo & laura

Leo Martin je pevač pesme Odiseja, koju vole naši roditelji. Ne znam ko stoji iza imena Laura 2000, ali znam da su već remiksovali pesmu Bisere Velentalić Nikada više, koja je bila na soundtracku filma Beogradski fantom.



Očigledno je Laurina misija da skrene pažnju na pomalo zaboravljene bisere jugoslovenske pop muzike.

U neku ruku to je misija Milana SevdahBABY-a. Na albumu koji je pre neki dan okačio na net za skidanje, obradio je pesmu Kim Benda Ljubi me brzo, žurim. Ko je ova funk postava nisam uspela da saznam ni u Enciklopediji ex-Yu Roka Petra Janjatovića. Na blogu Jugozvuk okačene su informacije, ne tako iscrpne, ali barem nešto. Na naslovnoj strani je tip go do pojasa, okružen cicama koje su zaogrnute čaršafima. I sve to 1981. godine.
Svetski osmeh, rekao bi Boban Petrović.



Odlične jazz-funk-soul mikseve ex-jugoslovenske muzike možete naći u emisijama koje se zovu Tetkine radosti, a emituju se na internet radiju Nula iz Slovenije. Savršeni za letnje žurke koje se ne završavaju pre svitanja.

high violet

NPR je radio stanica koja često pruža mogućnost da slušate još neobjavljene, a tako isčekivane albume, vaših favorita u striming varjanti. High Violet, novi album njujorškog (Cincinaty via Brooklyn) benda The National, zvanično izlazi 11. maja. Posle nekoliko preslušavanja, apsolutno sam sigurna da ću kupiti originalni disk.

sveska u kojoj Matt piše stihove
via New York Times

The National nisu klasičan gitarski bend. Tvrdim da je bubanj najbitniji instrument u ovom sastavu. Oni u potpunosti odražavaju osećaj svakodnevne tenzije, sa razlikom da u stihovima Matta Beringera doživite nekakvu katarzu, koja vam je preko potrebna na kraju dana.
New York Times donosi dugačku priču o nastanku novog albuma. Saznala sam informaciju da su ljudi iz Obamine kampanje koristili Fake Empire tokom kampanje, a ja svaku aproprijaciju pesme koja mi je draga od strane političkog establišmenta prezirem. Pogotovu od strane raznih mutivoda i političkih konsultanata, koji samo se zakače za očiglednu poruku (Bušova Amerika kao lažno carstvo, bez razmišljanja da je svako carstvo u stvari jedna konstrukcija), nalik korišćenju Springsteenove Born in the USA u Reganovoj kampanji.

Možete da strimujete High Violet ovde.

nikadjekraj

Kad mi kažu da je Beograd veliki grad, ne verujem im.

Da li bi ikada u Njujorku sedela za istim stolom sa Interpolom ili u Londonu pila čaj sa Nick Caveom i PJ Harvey? A sinoć sticajem okolnosti, završih za istim stolom u kafani sa Koletom iz Velikog prezira. U kafiću je išla muzika koju sam ja birala, a Kole je u jednom trenutku prepoznao Fleet Foxes i rekao je ta pesma bolja od onoga što je bilo na njihovom prvom albumu. Složila sam se sa tim, ali onda nisam izdržala, a da ne dopustim sebi jedan izliv iskrenosti: „Inače moram da ti kažem da je koncert od pre nedelju dana bio u potpunosti fenomenalan, nisam bila na tako dobrom domaćem koncertu još od Partibrejkersa 95. na Tašu. Možda to tebi ne govori mnogo, ali je u mojoj ličnoj mitologiji to jako velika stvar.“ On se nasmejao i rekao da mu naravno znači.

A da je bilo toliko dobro, da svi koji su to propustili imaju debeo razlog da žale. Barem dva dana sam imala blesavi kez na licu, što u kasnim dvadesetim nije beznačajna stvar. Naravno i ja imam razlog da žalim. Došla sam na koncert u pola deset, a Lula Mae je već završila. Dobra stvar za veliki grad, koncerti počinju na vreme. Loša stvar za mene, Lula je jedan od najzanimljivijih bendova, koji nema paralelu na domaćoj sceni. Zaslužuju da sledeći put dođem na njihov koncert pola sata ranije.

devojke iz Lule Mae

Stigli smo tačno na početak svirke Autoparka. Nekadašnja introvertna ekipa, zagledana u svoje pertle, samouvereno cepa na sceni. Iz srca i stomaka. Mada neki misle da je srce mnogo važnije. Uvežbanost i harizma, ovo je sve ono što smo od njih očekivali.

Autopark

A onda je došao bend zbog koga smo svi došli i posle nekoliko pesama, taman na Samo tebe znam, kad su Koletu ispale naočare na pod, bilo je jasno da ovo nije obična svirka. Beogradska publika je svoju zadršku ostavila na garderobi. Grupno pevanje, dizanje ruku u vazduh, tela u pokretu. Niko ne ćaska sa strane, niko se ne doziva mobilnim ko na poselu, svi su svesni koliko je jedinstveno ono što im se dešava. Posle završene pesme, Kole kaže „super“ jer jeste super i jer Veliki prezir to sve zaslužuje.

"super"

Izgledali su tako veliki, kao zvezde, kao ljudi koji su komponovali soundtrack života svih prisutnih. Duboko sam uverena da to sem tog osećanja sreće i smisla, ono što se desilo prošle nedelje nema neki širi značaj. Često ubeđujem ljude oko sebe da i danas su ljudima potrebne nekakve zvezde, govoreći da možda Koja, Milan Mladenović ili Cane, nisu hteli da budu zvezde ko Brega i Crvena jabuka, ali su hteli da žive od muzike. To jest da žive za muziku. Ali najverovatnije grešim. Nema danas zvezda, ima ljudi koji imaju šta da kažu, koji nešto znače. Ali oni sigurno piju pivo u istim zagušljivim podrumima ko i svi ostali, kao i mi rade od 9 do 5, i krpe se između petnestog i prvog. Možda im je muzika sve što imaju, ali ih ono što je van toga ih plaši. Bolje da budem ovde, da nigde ne idem, sedim kući, da se nigde ne pojavljujem, peva Kole. Kao da ih je nečeg malo blam. Jer valjda je svakog normalnog malo blam od svakodnevice, od stvari na koje ne može da okrene glavu. Gori grad, a predsednik se češlja, svaki tinejdžer zna razliku između genocida i stravičnog zločina, pa kako da te ne bude blam. Ako postoji neka tekovina devedesetih koja je preživela sve ove koalicije onda je to osećanje stida. Nosiš ga tako, kao prišivenog za jaknu svuda sa sobom, a ništa ti ne pomaže taj osećaj samoispravnosti.
Možda samo da se lakše prepoznamo na ulici, kad u mraku ne pevamo Nema hrabrosti, Gubi me sudbina, Nema hrabrosti, Dobro je ili Nikadjekraj.


Fotografije via NaDlanu.com

ready, able

Najbolja pesma sa prošlogodišnjeg albuma bruklinškog sastava Grizzly Bear. Koji je na mojoj ličnoj listi najbolji album 2009.

Ready, able je dokaz da pop ne mora da bude jednostavan, već može da bude slojevit, sa raznim efektima, koji su korišćeni sa merom, rezultat čega je osećaj da se prešli ogromnu razdaljinu, barem mentalno, u samo četiri i po minuta. Tekst nagoveštava da je u pitanju prevara (And when I shuffled on back home, I made sure all my tracks in the snow were gone) ili raskid veze koji omogućava nov (i nesiguran) početak (Hope I’m ready, able to make my own, good home).

Spot je režirala umetnica Allison Schulnik, koja je opčinjena grotesknim pojavama u prirodi, koje u njenoj interpretaciji nisu mračne, već šarene, što ih ne čini manje strašnijim.

Happy creepy Valentine’s Day!

hobo clown with cubs
ništa jezivije od klovna

flexing on horseback

I gotta feeling

Black eyed peas su među najretardiranijim grupama svih vremena. Ali čini se da su sa I Gotta Feeling uspeli da izađu iz svojih okvira. Ne što je u pitanju sjajna pop pesma, slična je većini njhovih singlova, ali u se ona pokazala pogodnom za koreografije koje ljudi snimaju uz klasično otvaranja usta i kasnije postavljaju na YouTube. Ima nešto što pokreće u toj pesmi, mada nisam uspela da otkrijem šta. Šta god mi mislili o njima, BEP su šampioni lipduba. I ko može da odoli, jer "tonight is going to be a good night".

Na primer, učenici St. Mary Collegea u Ontariju su napravili neku vrstu promocije za svoju školu, pogotovu njene sportske aktivnosti.





Malo profesionalnija verzija je ona koju su smislili studenti Univerziteta u Montrealu.



Ako vam nije dosta jurcanja po hodnicima, uradite nešto stvarno kreativno, okitite kuću u kojoj živite raznobojnim svetiljkama.




Lipdubovanje je jeftinije od slanja korporativnih čestitki, barem su tako mislili zaposleni agencije Publicis u Londonu. Njihova verzija je dosta prozivana, jedan od komentara kaže da video izgleda kao da su ga snimili menadžeri, a ne kreativci. O my....




Kad pogledate sve, samo se ovako može završiti

all i've ever learned from love

Leonard Cohen je gospodin. Onaj koji nosi odelo i šešir. I podigne ga sa glave u znak poštovanja. Taj soj će sve manje značiti u danima koji dolaze.


U više od dva i po sata svirke, pretvorio je jedno sportsko igralište, što Arena zasigurno jeste, u intimni klub. U mesto gde poezija najvažnija stvar na svetu. Gde ljubav, gubitak, tuga i nada nisu samo velike reči, a pri tom prazne kao na čestitkama i sladunjavim pop pesmama, već života vredan ideal. Gde pričati o Bogu nema nikakvu zatupljujuće religioznu konotaciju.

O poeziji je mnogo toga rekao moj profesor Paunović. O svirci Popboks.
Ja delim kraj jednog od mojih omiljenih filmova, tužan naravno i poseban, i zbog korišćenja muzike Leonarda Cohena.

Winter Lady u filmu Roberta Altmana McCabe and Mrs Miller

pravih 29 hitova

Pre par nedelja, naše regularno veče u Brodu se poklopilo sa mojim rođendanom. Nazvali smo priliku “29 hits”. Jesmo puštali hitove, pa me je to nateralo da malo razmislim koji su to pravih 29 hitova. Svesti sopstveno iskustvo na samo 29 pesama nije lak zadatak, kako je u prvi mah izgledalo. Šta si stvarno voleo, a šta bi voleo da si si stvarno voleo? Autocenzura pretvara sve blamove od onih društveno (ne) prihvatljivih po svim standardima gradskog cool-a (Da, imala sam sve albume Bijelog dugmeta. Pa šta?) do već očekivane forme zadovoljstva u potaji (sve iz osamdesetih). Koliko si sklon prepoznavanju inovacije, započinjanju novih trendova, a koliko si sentimentalan i sklon mitologizaciji sopstvenog života?

Sve navedeno, nadam se da ćete mi oprostiti. Ipak, ja na ovom mestu vam otvaram dušu.

Madonna - Like A Prayer Nisam znala ni za crnog Isusa, ni silovanje pre početka spota, ni sve kontraverze koje je sve ovo izazvalo. Nisam ni znala ni ko je Madonna. Vojni kamp u Fažani, u Istri betonsko igralište pored terena za mini golf. Starije devojčice su smislile koreografiju, a videvši klinku pozvale i mene da probam. Posle sam to prodavala po školskom dvorištu ko sopstveni izum. Pre nego što je postala Engleskinja, profesionalna usvojivačica dece i kabala zaluđenik, Madonna je bila totalna carica. Jel ima neka devojka da se ne slaže sa mnom?

Pet Shop Boys – So Hard Kao dete nisam volela Lepu Brenu. I pre New Kids on the Block sam slušala Pet Shop Boys. Na obe činjenice sam posebno ponosna. Iako samo po sebi, to ništa ne znači, niti garantuje. Nisam ovaj spot videla skoro 20 godina, ne sećam se ničega sem da je crno beli i da ima jedan deo u kome se vidi voz. Album Behaviour na kaseti, kupljenoj u Beteksu na Banovom brdu.

Guns n’ Roses – You Could be Mine Od regresivne faze sa NKOTB spasio me Arnold Schwartzeneger. Jesam kupila Use Your Illussion i 1 i 2, ali Axel je ovde slučajno, da viče “majijaaaan”. Lik sa mašinkom je ono što pamtim.

Nirvana – Smells Like Teen Spirit Poznajem ljude kao što ste vi. Užasnuti ste i samom pomišlju da nešto može da bude veliko, značajno, generacijski. Moram da vas razočaram. Šta nije istinito u vezi sa gomilom ljudi velikih očekivanja, koji su odustali i pre nego što su počeli, koji su tako malo proživeli, a već su puni sarkazma. Koje je nemoguće iznenaditi. Zar oni svi ne govore “here we are now, entertain us”? Ako nešto treba da me obeležava kao deo mase, kao deo zajednice, pristajem da to bude ova stvar.

Oasis – Live Forever U gomili pogrešnih izbora devedesetih, ja izabrah Oasis umesto Blura. Danas smatram da je Damon Albarn jedna od najznačajnijih pojava u britanskoj muzici, ali ’94 Galagher koji peva “Maybe you're the same as me/ We see things they'll never see/ You and I are gonna live forever” je govorio ono što sam ja mislila i osećala.

Partibrejkersi – Mesečeva kći Jedno vreme mislila da je Cane apsolutni genije. To je bilo pre otkrića i forsiranja pravoslavlja, a ja sam imala 15 godina. “Svoj život provodi sama, mesečeva kći začarana ….” Ovo nije pravdanje, ovo je sjajna pesma. Koncert na Tašmajdanu sa najboljom prijateljicom.
Nina Simone – I Want A Little Sugar in My Bowl Na listi želja, ova je potpuno legitimna.

Tricky – Black Steel Devojčice koje slušaju hip hop deluju malo groteskno. Treba ipak svariti ko količinu mačizma, koji svaku žensku osobu sem rođene mame zove kučkom. Jes’ da sam pukla 30 dolara na dupli povratički album Wu Tang Clana, ali evo ovde da lepo kažem, ništa ja to nisam razmela, kung fu šaolin ratnike i napade pčeka ubica. Ali između ljutog repa i indi sentimenta stoji Bristol. A odatle je potekao Tricky. Opsesivno sam slušala album Maxinquaye ’96 tokom studentskog protesta. “Here is the land that never gave a damn about a brother like myself”. Ovo je posledica pogleda u prošlost duboku utopljenog u jeftinu nostalgiju, koji vidi stvari koje se nisu desile, ali kao da jesu. U tom smislu, to je bilo jedno strašno teskobno vreme, ali barem smo znali protiv koga se borimo. Jel možemo da kažemo danas sa istom (naivnom) ubeđenošću?

Darkwood Dub – U nedogled Jako dugo sam mislila da su DD najbolji domaći bend. I dalje se jako visoko kotiraju. Nekako vizuelno ne preterano atraktivni pojedinačno, isti je slučaj i pesmama, ja volim da slušam njihove albume. A ovaj mi je omiljeni.

Massive Attack – Unfinished Sympathy Isto mogu da kažem i za Massive Attack. Da pesme najbolje funkcionišu kad ih slušate u kontinuitetu. Sve sem Unfinished Sympathy. Najbolje funkcioniše dok je slušate i hodate širokim bulevarom, oko vas makroi, dileri i muzički saradnici ….

Tom Waits – Martha Waits ima daleko bolje pesme od ove. Ali srce mi se cepa na priču o dvoje matoraca koji se nađu konačno duboko u penziji. “Martha, Martha, I love you can’t you see”. Provela bombardovanje otkrivajući Waitsa, uvek zagrcnem kad čujem ovu stvar.

The Afghan Whigs – My Curse Ovu pesmu ne peva Greg Dulli. Navodno je tekst o svemo šta dozvolimo u ljubavi i do kojih granica je neko spreman da pati suviše ličan. Zato pesmu peva Marcy Mays. U istom sado-mazohističkom “ti me ne voliš, ja to me ne sprečava da pravim budalu od sebe” je i Come Take Me Out Ryana Adamsa. Treba biti u posebnom raspoloženju da bi iskusili dokumentovanje raspada jedne veze. “Enslaved I only use as a word to describe the special way I feel for you”. Hard stuff, kažem ja.

Pavement – Range Life Steven Malkmus izgleda kao student postdiplomac, a ne kao pevač rock benda. Humor, poza, ironija, mladost. Jednom rečju indi-go.

Will Oldham – New Gipsy Možda je I See the Darkness njegova najbolja pesma, Work Hard, Play Hard takođe srcu draga, a slušanje Blood Embrace sa albuma Superwolf me ispunjava jezom, preslušavam je iznova, a obećavam da neću. Ali Joya je njegov prvi album koji sam nabavila i zato pokušavam da se setim osećaja kad sam čula ovaj u nedostatku bolje reči sevdah. Will Oldham u svom najraspusnijem raspoloženju “You can lay me out a place, It's time i had some love, Have the ladies gather round,And do me from above”.

Bob Dylan – You’re Big Girl Now Bila sam na koncertu Bob Dylana kad sam imala 17 godina. To je onda kad sam kupila dupli album Wu Tanga. Ok, znala sam Knocking on the Heaven’s Door i All Along the Watchtower. Tj. ništa nisam znala. Od Dylana bi se mogla napraviti posebna lista pesama. One More Cup of Coffee, Visions of Johanna, Don’t Think Twice, It’s Alright….. Ali ovo je moja omiljena pesma. Svih vremena. Značenje se menja kad je slušaš u različitim dobima. Ali uvek si ta devojka. “You were big girl all the way”.

Aretha Franklin – Dark End of the Street Pesmu je napisao Dan Penn i do danas je opstala kao soul standard. Ljubav i izdaja, tajna i sramota. Postoji verzija Afghan Whigs (odlična) i Cat Power, između ostalih. Ali deonica u kojoj Aretha zapeva “They gonna find us” će učiniti da se naježite od napetosti. Čak i da niste vi ti koji ste uhvaćeni u prevari.

Interpol – Leif Erickson Paul Banks je najenigmatičniji tekstopisac svoje generacije. Jes pretenziozan, željan da pokaže erudiciju na svakom koraku. “She says brief things, her love’s a pony.My love’s subliminal”, ali je pesnik. Pravi. Tu su stilske figure, assonance i aliteracije (“follow the speed into star-swept night”). More igra važnu ulogu (The Lighthouse, Take You On a Cruise). Leif Erickson je Norvežanin, prvi Evropljanin koji je došao u Ameriku. A ovo je pesma o odnosu dvoje ljudi. Neviđeno zajebanom, naravno.

The National – Ada Slično Interpolu, i kod The Nationala u prvi mah nemaš pojma o čemu je pesma, onda misliš da znaš, da bi na kraju shvatio da ti ništa nije jasno. Ali do tada je prošlo previše vremena. Album se vrti i dalje. Klavir je ovde ključna stvar. U ovoj pesmi ga svira Sufjan Stevens.

Nick Cave – Let Love In Samo jednoj osobi je dozvoljeno da priziva boga i pri tom bude najstrašnije patetičan. To je Nick.

Keith Jarett – Cologne Concert part 1 Iskreno, ne znam ništa o Keith Jarretu. Ni o ovom koncertu. Prvi put sam čula prošle godine jedan deo u filmu Intimni dnevnik Nanija Morettija. U delu kad Moretti vozi vespu da vidi mesto na kom je navodno ubijen Pier Paolo Pasolini. Valjda zbog toga svaki put kad slušam ovaj album, mislim na vreme provedeno u Italiji. Koncert je kelnski, ne fjorentinski zaboga. I potpuno je božanstven.

Elis Regina – Como Nossos Pais Još jedan favorit iz prošle godine. Mada je pesma stara 30 godina. Elis Regina je jedna od najpoznatijih brazilskih pevačica. Sarađivala je sa Antoniom Carlos Jobimom. Umrla je početkom osamdesetih od mešavine alkohola i kokaina. Iako je poznata po svojoj interpretaciji bossa nove, ova pesma ne pripada tom periodu. Ne pričam portugalski, ali prva stvar koju sam razumela je “viver é melhor que sonhar” (bolje je živeti nego sanjati). Prevedeno, pesma je o nadi, o promeni i o tome da I kad ona dođe, mi ćemo suštinski ostati isti, živeti kao naši roditelji (Como Nossos Pais).

Pionir 10 – Da Da Da Iako je muzički (i geografski) daleko od prethodno spomenute, po nekom stavu prema životu ("i uvek kad vidim, isto je sve"), ova stvar pripada istom registru. Veri da će jutro promeniti sve, i osećaju da to ustvari ništa ne znači.

Goribor – Bez Poniženi i uvređeni. U Srbiji.

Joy Division – Love Will Tear Us Apart Najbolja ljubavna pesma je o ubistvenoj rutini svakodnevnog života.

The Clash – Guns of Brixton Iako se Joe Strummer visoko kotira na listi ličnih heroja, izbor pada na jedinu pesmu koju je napisao i otpevao Paul Simenon. Bas nas uvodi u jedno od najproblematičnijih mesta u Londonu.

Bruce Springsteen – State Trooper Slično Dylanu, kod nekoga ko ima toliki opus jako je teško izabrati favorita. Ponekad pomaže to kako se muzika slaže sa filmom. Pomislite na Rolling Stonse u filmovima Scorsezea. Završetak prve sezone Sopranosa, Tony vozi po mračnom autoputu, kreće ova pesma. Odjavna špica.

Calexico – Quattro Tuga za jugom. Soundtrack za road movie koji se završava u pustinji.

The Replacements – Unsatisfied Paul Westerberg je opevao tinejdžersku neprilagođenost na svet kao niko drugi. Tako da možete da se identifikujete sa tim osećajem nezadovoljstva ceo život. “Look me in the eyes and tell me that I am satisfied”.

Marrianne Faithful – Before the Poison Nisam stavila PJ Harvey na listu. A ona to definitivno zaslužuje. Onda može ovde kao autor pesme koju peva najpoznatija i najtalentovanija grupi na svetu. Jaggeru, vataj beleške, ovako se dostojanstveno stari.



Ako su postojale zamke, ja sam u njih sve upala. Devojčice obraćaju više pažnje na tekstove, ne smeta im kad je pevač dobar frajer. Ali u mitomaniji ne zaostaju za momcima, koji bi ipak bolje odali dužno poštovanje svim tim legendarnim bas linijama. I da, ako budem sledeće godine pravila ovu listu, ona će sigurno drugačije izgledati, sastavljena od onoga šta je bitno i šta je bilo, kao i svega što je moglo da bude.

long live the king!

“Danas kad mu svi odaju počast, da li iko razmišlja o žrtvama

zločina Michael Jacksona?“

Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji


„Disko, soul, dance, pop, MTV, show biz – sve je to izmislio veliki Michael Jackson. Ugledamo se na njega.“

Zvezde Granda

U momentu kada je najavio svoj megalomanski plan da održi 50 koncerata u Londonu, ne verujem da je bilo mnogo ljudi koji su verovali u spektakularni povratak Michaela Jacksona. On u uniformi, koja mu je postala tradicionalna odora, ukrašenoj zlatnim epoletama, sa naočarima, belji od „običnog“ belca, se obraća okupljenoj grupi histeričnih tinejdžera sa posterima „Michael, volimo te“ – sve zajedno groteskna scena pred televizijskim kamerama, koja je predstavljala katastrofu u najavi. O finansijskim problemima ove zvezde već se pričalo godinama, od toga da duguje novac bahreinskom princu, do sumnje da mu finansije kontroliše muslimanska sekta Nacija Islama, tako da su londonski koncerti predstavljali slamku spasa za nekada najunosniju pop zvezdu. Smrt koja ga je zadesila, bez obzira na uzroke, na izvestan način predstavlja dostojanstven izlaz izvođača sa scene, čija svaka pojava je jasno ukazivala na teške zdravstvene probleme.


Madonna će u suzama dati izjavu da je njegova muzika večna, Celine Dion da je bio najveći performer svih vremena, a Diana Ross će se setiti svog nekadašnjeg štićenika uživo u programu Larry Kinga na CNN-u. Činjenica je da je Jackson umro zaboravljen od celebrity kvazi-prijatelja, a da javnost je u dokumentarcu Martina Bashira iz 2003. našla potvrdu za sumnje da on nije neko ko bi da ostane večito dečak, okružen životinjama na ranču Nedođija, već osoba, koja ne predstavlja opasnost samo po sebe, već i druge. Četrnaestominutnim spotom za pesmu Thriller, sa istoimenog albuma, u režiji John Landisa, Jackson je najavio MTV eru, u kojoj će najbitnije obeležje muzike biti njena prezentacija, nastup, koreografija, šminka i kostim. On je sve to doveo do savršenstva već negde 1985. i sve posle toga je predstavlja (sve bleđu i bleđu) varijaciju na temu – za današnje globalne zvezde Jackson predstavlja period stare Grčke, posle koga se više ništa ne može reći novo, već samo referirati na uspostavljen standard. Mašina, čijem uspostavljanju je svojski pomogao, na kraju se okrenula protiv njega. 24 sata spotova je preraslo u 24 sata vesti, gde je svaka aberacija daleko privlačnija od muzike, nastupa ili (pre)skupih spotova. Koliko je Jackson simbol medijske žrtve, isto toliko je dokaz, koliko je dopušteno nekome ko ima jako mnogo novca. I u ovom smislu Jackson je otišao najdalje, ako hoće da upropaste svoju karijeru i izazivaju incidente mlade zvezde samo treba da se ugledaju na Jacksona, ali i u tome mu ne mogu prići – koga briga za obrijanu glavu Britney Spears, ako MJ spava sa maloletnom decom, a ponekad ih vitla sa balkona pred napaljenim paparazzo fotografima.


Ako je preminuo kralj popa, da li je sa njim nestao i pop?

Ne možete zamisliti izbor najboljih albuma bez Thrillera, Off the Wall, možda čak i Bad. Oni sadrže pop u svojoj esenciji – na izgled jednostavan i trivijalan, ritma koji drsko poziva na ples i obećava zabavu koja nikada neće prestati, sa istim tajnim sastojkom koji sadrži Coca cola (ili Pepsi u Michealovom slučaju) bez koga bi bila samo zašećerena tekućina. Iako ne znam čije dete nosi Billie Jean, pesmu slušam iznova, iznova i iznova. Can’t beat that feeling.

Kada je odjezdio u avionu (sa majmunčetom) u spotu za pesmu „Leave me Alone“, Jackson se pozdravio od 80-ih i perioda u kome nas nije bilo blam da nosimo bele čarape na crne lakovane cipele, vežbamo pokrete satima ispred ogledala, lepimo na zidove postere pop zvezda, premotavamo kasetu dok se ne izliže samo da bi još jednom čuli tu zaraznu melodiju. Muzički on više nije imao šta da kaže, sve posle toga je više freak show, nego show business. Michael je iluzija detinjstva 20.veka, deda Mraz ne postoji, a najveći tinejdž idol je najverovatnije pedofil.


Neće proći dugo a da krenu rasprave o njegovom nasleđu, deci i autorskim pravima, a možda se i neki teoretičar mudroser opseti da je Michael u svojoj freak show fazi transcendirao sve kategorije, koje nas kao ljude dele – boju kože, pol, čak i uzrast.

Zato treba Michaela Jacksona da se setimo u onome u čemu je bio najbolji, usamljena figura na sceni koja u bizarno jednostavnoj garderobi izvodi moonwalk, savršeno isplaniran nastup i ritam koji tera na igru, igru, igru, jer ne mož’stati, dok se sasvim ne zadovoljiš.

Iako je sanjao da bude Petar Pan, MJ je ipak najviše bio nalik još jednoj ikoni osamdesetih – malom vanzemaljcu E.T.-ju, koji iako neodoljivo simpatičan, jednostavno ne pripada ovom svetu i mora da se vrati svojoj kući.



King of Pop is Dead. Long Live the King!

Muzički intermezzo#2. – Nacionala nam daj

Ne mogu da se odlučim između Interpola i The Nationala, koji mi je omiljeni bend. Jedni su uber fensi momci u skupim odelima sa Menhetna, svi veoma obrazovani i umišljeni, intimusi raznih manekenki i glumica, a drugi ekipa prijatelja (dva para braće + Matt Berninger) iz Ohaja koja se preselila u Bruklin i zadenula kamp u carstvu hipstera - Williamsburgu.

Jedni zvuče ko Joy Division, a drugi kao susret Brucea Springsteena i Tindersticksa.

I jedne i druge treba gledati uživo.



Posle The Boxer, koji je obeležio 2007, željno očekujemo novi album The Nationala, koji će izaći krajem ove godine. Nekoliko novih pesama već cirkuliše blogovima. Ako ste upola fan koliko sam ja, želećete da čujete što pre. Na spisku mini kompilacije, koju sam napravila je i jedna numera sa prvog albuma, kao i dve neobjavljene pesme iz prethodnog perioda.

The National – Theory of Crows (sa prvog albuma koji se zove “The National)

The National – Karamazov (Live @ Carnegie Hall, 2.03.2009.)
The National – Wake Up Your Saints (Live@Carnegie Hall, 2.03.2009)
The National – Vanderllyle Cry Baby_with Bon Iver (Radio City Hall, koncertna
promocija albuma Dark Was the Night)
The National – Blood Buzz Ohio (Live at Boston)
The National – Warm Singing Whores (unreleased B-strana iz 2006.)
The National – Halo Chagrin (unreleased song iz 1998/9)

Pesme preuzmite ovde.

Uživajte!

surf's up!

indy pop + americana + electro = jane and zoe@brod

Rano jutro i ja se budim, zgutam OJ, uzmem skejt i odem do Venice Beacha da se provozam, onda podmažem dasku, pa na talase, preskočim dve bele i sve vreme pevušim..

We've been on the run
Driving in the sun
Looking out for #1
California here we come..

phantom planet, rogue wave, the thrills, deportees, blink 182, modest mouse, rooney, the beach boys, nada surf, bambi molesters, last shadow puppets, friendly fires, passion pit, florence and the machine, joni mitchell

Vidimo se u petak 12. juna u pabu Brod u Despota Stefana/29. novembra od 8 do 2 ujutru.

muzički intermezzo

Dok ja završavam tezu, odlučila sam da podelim sa vama svoju poslednju muzičku fascinaciju. Florence Welch iz Londona, iliti Florence and the Machine, koju je BBC proglasio nadom za 2009. Zaboravite freak folk ovo je prava stvar - pank i folk ukombinovani sa lucidnim tekstovima i upečatljivim glasom. Iz nekog razloga mene Flo podseća na PJ Harvey, iako je Polly bluzerka u duši, a Florence je veseli hipik. Al nisam kod psihijatra da objašnjavam asocijacije. Florence nije izdala album (očekuje se u julu ove godine), skupila sam na jedno mesto par pesma koje cirkulišu po MP3 blogovima.

moj skrpljeni EP:
Florence and the Machine - My Dog Days Are Over
Florence and the Machine - Kiss With a Fist
Florence and the Machine - Hospital Beds (Cold War Kids cover)
Florence and the Machine - Postcards from Italy (Beirut cover)
Florence and the Machine - You got the Love (Candi Staton cover)

I javite mi dal ovo radi. Moj prvi upliv u gusarske vode.

like virginity once lost

Gde: Pub Brod, 29. novembra 36
Kad: subota, 21.02.09; 20-02
Šta: Teenage love,teenage angst and everything in between. Songs we loved as teenagers.
A šta to ustvari znači: Lemonheads, Buffalo Tom, Oasis&Blur, Afghan Whigs, The Smiths, Sonic Youth, Pavement, The Replacements, Pixies, Beck and so much more.