lenghts of love

Ne smatram sebe muzičkim kritičarom, mada postoje solidni razlozi za tvdnju da sam upravo to.
Mešavina faktografije, radoznalosti i trivije, mogućnost pravljenja analogije, (nepotrebna) potreba da kažeš šta misliš uvek i svuda, mislim da je to u pitanju. Tolerancija i razumevanje, kao kod NGO aktiviste – mrzim taj žanr, ali mogu da objasnim zašto je to važan album, makar mi ništa ne značio u životu.

Ali ne umem da objasnim zašto je Intepol moj omiljeni bend. On se jednostavno meni obraća, to je najviše što mogu da kažem na tu temu. Što ne znači da znam o čemu se radi u njihovim pesmama. O komplikovanim ženama? O opijatima? O ženama i opijatima istovremeno?


Zato ne mogu da vam dam prikaz koncerta Interpola u Beču prošlog četvrtka. To je kao da vam dajem prikaz dobrog seksa.

you wear those shoes like a dove

Iako sa dobrim argumentima, kolega Fridom tvrdi da Intepol ne treba da sviraju uživo, da ih je najbolje konzumirati u tami sopstvene sobe, ne slažem se. „She found a lonely sound“ kaže Paul. On ne može da zamisli koliko sam srećna.

Specijal Noći veštica, snimak koncerta.

that's why i hold you dear

Posle Lights, singla ispunjenog tenzijom i gitarom koja zvuči preteći, Interpol se vratio svojoj furioznoj formi u pesmi Barricade, u kojoj bubanj vodi priču, a gitare dovode do (orgazmičkog) završetka.
Neki raskid/raspad je u pitanju (I would not leave you without a kiss), obavezno prisustvo životinja (thieves and snakes need home), kao i uvek u stihovima Paul Banksa zajebane stvari su u pitanju.

Uverite se sami:

Interpol - Barricade

Sve ovo puno obećava – sedmi septembar je datum izlaska četvrtog albuma, koji nema nikakav poseban naslov već se zove po bendu. Onaj super oštri crno-beli/crveno-beli logo sa Helvetica Neue fontom (nemojte da me držite za reč, na netu tako piše) je zamenio crno-sivi logo, koji više podseća na neki metalski bend, nego na ove minimal Njujorčane. Ali zato će srećnici koji naruče disk unapred, dobiti postere koje je radio Shepherd Fairy.

novo logo koji se raspada

Paul by Shepherd Fairey

Spot za numeru Lights je previše izdizajniran, lezbo Japankice, koje ušmrkavaju beli plamen, devojka koju kupaju i oblače u nekakav kožni kombinezon, više podseća na visokobudžetnu art instalaciju, nego na muzički spot. Riba koja na kraju kreće da bljuje belu tečnost, a sve crno oko nje, jel to neka simbolika overdouza, nemam pojma, ali ovakvo pretenciozno sranje (ok, aj sad da pravimo savremenu umetnost, koja je lepa i ne kaže ništa) ubija pesmu, koja je sama po sebi ubica.

Jel treba da kažem da im je sve oprošteno i da brojim dane do 7.septembra?

Day 9> Brooklyn Hattrick

Na ulasku u Brooklyn Botanic Garden, nailazimo na latino wedding party. Mlada je u vrištećoj ciklama venčanici, a umesto deveruša prati je grupica dečaka, koji su identično obučeni u siva odela sa roze kravatama, a kose su im zalizane nakostrešeno. Oni odlaze, a mi idemo u japanski vrt. Ovo je prva od tri svadbe tog dana u bašti, koje smo videli.

bitka oko bidermajera

Na stazi kroz šumicu, zasađenu javorovim listom, na pločnicima pišu imena poznatih stanovnika Brooklyna, pisaca, glumaca i reditelja. Bašta je ogormna, ali ne i najveća. Ona je Bronxu, a ja nisam baš toliki avanturista.








Pre prelaska mosta u sumrak, po preporuci odlazimo na picu. Ispostavlja se da je barem 50 ljudi dobilo istu tu preporuku. Grimaldi’s ispod Brooklyn bridge je više od lokalne picerije, red nagoveštava da bi picu jeli za jedno 3 i po sata. Obični bruklinški pab služi jedno 10 vrsti piva i tradicionalnu pab klopu. Više nego dovoljno za mene.



A most…. ne znam kako da objasnim, ali čovek oseća neverovatno ushićenje kad iz Brooklyna prelazi na Manhattan. Toliko puta viđena panorama, ali ni to ne krvari to uzbuđenje. Naišli smo na nekoliko modnih snimanja. Procenite koji su časopisi u pitanju.


Pošto i pored velikog truda, nismo uspeli da kupimo karte za koncert iznenađenja, koji je priredio The National u Brooklyn Academy of Music, drugari nam kažu da u jednom klubu takođe u Brooklynu, neko iz Interpola pušta muziku. “Jel Paul?” cvrkućem kod tinejdžerka. Da Paul Banks će da nas zabavlja. Brooklyn Bowl je i dvorana za koncerte i ples, ali i kuglana. Domaćin večeri pušta muziku kao u beogradskim klubovima, remikse hitova, obsukiritete iz osamdesetih uz koje se ekipica lokalnih alternativaca neizmerno zabavlja. Paul je pojavljuje u jednom trenutku, sa kačketom na glavi i torbom preko ramena. Kao student postdiplomac.


Vrti hip hop, a J. i ja đuskamo, pune entuzijazma. Nema mnogo ljudi na podijumu, čak mi se čini više njih se kugla, ali to mi neće pokvariti atmosferu. Teram V. da ga slika, a da ne bude previše očigledan. Jer to bi bio blam, valjda. Na kraju seta, prilazi mu jedna devojka da ga pita da se slika sa njim. D. mi kaže „ovo je tvoja šansa“, a ja valjda pripita od sreće i alkohola stajem u red. „Is it possible to take a picture with you“, „Yeah give me a minute“. Nisam se razočarala, ali sam sigurna da će se izgubiti. Posle minut, on prilazi, ja mu kažem kako se zovem, slikamo se, i ostatak večeri se cerekam kao šiparica. Jurim omiljene bendove u tridesetim. To se zove okasnela adolescencija. I V. i ja postavljamo sliku na Facebooku u pola četiri ujutru.

to naravno nije ta fotka

summercase - day 01

Parc del Forum je jedno ogromno igralishte pored mora - manje vishe skroz je ravno (ipak ima Tvrdjava svog sharma), ali dobra stvar je sto su ti tereni betonski, pa chitava stvar prolazi bez oblaka prashine ili ne daj boze blata.

Stigosmo na Ian Browna. Koji jadan i ne moze da prodje bolje od otvaranja festivala oko 7 uveche. Dok smo kupovali nekakve karte za piche (nisu tokeni, skroz su papirne, ali princip je isti), iz daleka chujem "Golden Gaze" i "F.E.A.R". Promuvali smo se okolo i shvatili da postoje dve bine malo nize, i da su stepenice odlichan nachin da se posmatra koncert. Uz piche vam "rentiraju" chasu za 1 evro. Ona je od malo jache plastike i pored nje vam daju nekakav privezak, koji se zakachi na kaish, sto deluje blesavo, ali smanjuje shansu da ljudi bacaju te chase okolo.

Ali pre toga, tachno na vreme u 20.50 na scenu izlazi Nick Cave u smanjenoj postavi Bad Seedsa. Kome nije bilo dosta pre mesec dana, meni nije, kapiram ni ljudima u Beogradu (koliko sam chula utiske koncert je bio fenomenalan), evo sad nastavka. Mrshav, u odelu, Cave je krenuo sa "Get It On" u chemu su ga svi pratili. God is not in the house, Grinderman is. Ova razuzdana varjanta chini mi se da daje Caveu dosta mesta da improvizuje i muzicki i scenski. Nije imao sreche sa gitarom, tonac je prilazio jedno deset puta da mu namesti pojachalo, sto je bash kvarilo atmosferu. Izmedju koncerata na glavnoj bini su ostavili poprilichnu pauzu, tako da smo se odshetali do sledecheg stejdza na Blondie, taman na "Heart of Glass". Tamo je po mojoj proceni bilo preko 20 hiljada ljudi, daleko vishe nego na Grindermanu. Debbie se super drzi, djuska po sceni, ali smo otishli na pola pesme "Maria", jer lichno ne mogu da podnesem tu stvar, pogotovu ona Christmas zvonca na pola refrena, a i ona ima definitivan problem da to sve izvuche vokalno. Sorry, Debbie znam da si bivsha Playboy zechica, muza kluba 54, ali za mene NYC znachi samo jedno - Interpol.
Sto volim ove bendove u odelima....Mozda su nekome previshe sredjeni i predizajnirani, ali meni su tako privlachni - Paul je izashao sa naocharima i shesirom, koji je nekoliko puta skidao i vrachao na glavu. Tesko je biti hipster na vruchini. Koliko je bilo publike ne mogu da ocenim posto sam se izgurala jedno 10 metara od bine. Pochinju sa "Pioneer to the Falls" i pomislila sam da che set lista biti ista kao na turneji, proshlog novembra u Londonu. Ali prilagodjeno festivalskoj publici, koja je mlada i vesela, posle toga su usledili sve stari favoriti, numere u brzem tempu "Evil", "C'mere", "Roland", "Obstacle". Sem naravno "Lighthouse" tokom koje Paul izgleda kao izmucheni bajronovski junak. Ali heroj je definitivno Daniel (i ovde je bilo problema sa gitarama). Paul je malo prichao na spanskom i mislim da je "You guys fuckin rock" vrhunac emotivnog odnosa sa publikom.
Dok smo se prerachunavali sa tim tokenima i klopali, iz nekakvog dance shatora su se chuli Midnight Juggernauts. Neko mi je snimio njihov album nedavno, ali meni taj new wave revival sve zvuchi isto, a i daleko je bolje zvuchao u osamdesetim.
The Verve .... brate smaraju. Idemo dalje.
Na najudaljenoj bini, odakle se vidi i more u pozadini je Cornelius. Koliko ja to pratim, a malo, on je japanski sample majstor, secham se albuma Fantasma. U ovoj inkarnaciji tu je ceo bend, tri gitare, bubanj i sempler. Prva numera me podsecha na post rock tipa Do Make Say Think, da bi zatim krenuo sa nekom pervertiranom verzijom j-popa, sa semplovanim vokalima i videom koji je ishao u pozadini koji kod onih sa slabijim zdravljem moze da izazove epileptichni napad. Nastavak je doneo simpatichne zvuchne eksperimente u rasponu od semplovanih numera za crtache do soundscapes atmosfere.
Ali vech tada smo pocheli da razmishljamo kako da se dokopamo centra grada.

piano works

Svirala sam klavir od 9. do 11. godine. Niko me nije terao, mojim roditeljima je bilo svejedno. To je divan instrument koji nikada nisam nauchila da sviram. Kad me ljudi pitaju ja kazem "izbacili su me iz muzicke skole". To mi zvuchi cool, ali naravno nije istina. Nisam dovoljno vezbala da polozim ispit, ponudili su mi da ponavljam godinu, sto ja nisam htela. Samodisciplina je doshla dosta kasnije. Sada mi je zao, a evo i zashto.





A sto je najgore i gitaru sam krenula da uchim da sviram. Takodje bez uspeha.



Znam da sam preterala sa Interpolom, ali chekirajte sta Loveless pishe (kojoj ne rade komentari, inache bi napisala da je to za Paula i Helenu Christiansen iz tracherskih novina, u kojima takodje pishe da Carlos D. ima herpes i odgovoran je za shirenje istog po njujorskom East Villageu, i ja skupljam takve informacije gde god i ko zna da li su tachne), ona deli moje odushevljene i veoma detaljno prenosi svoje utiske i atmosferu sa koncerta.

poliglota

Sedam godina uchenja spanskog nije bilo za dzabe.

say hello to angels

Dvorana Alexandra Palace navodno prima 11 hiljada ljudi, a ovo je drugi koncert Interpola za redom u Londonu. Sa poslednjim albumom oni su definitivno postali veliki bend. Ako mene neko pita najvechi. Objektivnost je nestala usput u metrou, kako je uzbudjenje raslo.

Blonde Redhead su bili predgrupa, zvuche ko Sonic Youth, mala Japanka pevachica zvuchi bezlichno i shaputavo ko neka Francuskinja (ponovo ti stereotipi, ok zvuchi kao meshavina Vanese Paradis i Leticije iz Stereolaba), na poslednjoj stvari (naslovna stvar „23“ pridruzili su im se bubnjar Interpola Sem Fogarino i Paul Banks, kao inkognito sa kapom navuchenom do obrva). Ovde su svi veoma verzirani sto se tiche mesta na kojima se svira (nemoj niko da im je dirao Brixton Academy) i konsenzus je da je Ally Pally ubica zvuka, to mi je bilo jasno i na Arcade Fire pre 10 dana. Zato sam se primakla koliko je to bilo moguche.

Dve pinte piva, to je poprilichno, jedva izdrzah predgrupu pomislila sam kako cu da nadjem put nazad, a tako sam imala super mesto, vidi se bina, a zvuk dovoljno jak. Na srechu na vreme sam proshla GSP trening, ja mogu da se guram kao sto niko ne ume medju ovim Englezima i ostalima, taman da se vratim kada se svetla gase i vidi se ona slika sa jelenima, omot najnovijeg albuma.

Pioneer to the Falls su svirali prvo i posle toga se nicheg ne secham, znam da sam pevala sve od te do poslednje PDA sa prvog albuma Turn on the Bright Lights. Uglavnom, ja se zabavljam na koncertima, ali i primetim sta mi se svidja i sta mi smeta, da li ljudi prichaju okolo, da li bend ume da uspostavi kontakt sa publikom, kakva im je set lista, ako treba posle da pishem o tome, onda pravim mentalne beleske, ne secham se nicheg takvog, mislim da su svi skakali i pevali iz sveg glasa, barem je takav bio moj utisak, posto sam ja to radila sat i po vremena, potpuno opchinjena.

Mozda neko misli da Interpol zvuchi hladno i to je deo privlachnosti, posto je Paul Banks jedan od najinteligentnijih rn’r pesnika, stihovi su dovoljno enigmatichni da se zamislish, ali ne previshe zatvoreni ili umishljeno umetnicki da budu nerazumljivi. I sve su pesme o ljubavi.

Chlanovi benda su svi u crnom, naravno, Daniel u odelu, Paulu se ne vidi lice od shiski. Zvuche savrsheno ko na plochi, ali tek u tami pred 10 hiljada ljudi to zvuchi mnogo mochinije, strasnije i smislenije. Sem na Lighthouse, sto je samo eho glasa i gitare, sve pesme zvuche dinamichno, precizno i ispunjeno. Paul menja gitaru na svake dve pesme, ali se najvishe zadrzao na svom karakteristichnom crnom Les Paulu.

Sem zahvaljivanja, nema nikakve priche, ali to i niko ni ne ochekuje od njih.

Ovo je jedan o najboljih koncerata, koje sam ikada gledala, vredeo je svaki peni i sve cimanje oko nalazenja precenjene karte.

SET LISTA

Pioneer To The Falls
Say Hello to Angels
NARC
C’mere
Scale
Mammoth
Take You on A Cruise
No I In Threesome
Slow Hands
Rest My Chemistry
Lighthouse
Evil
Heinrich Manuever
Not Even Jail

SPECIALIST
Obstacle 1
PDA