ima nade

Deca iz vrtića "Nada Purić". Moj vrtić.

daily pic#4 - pozdrav iz novog pazara

poziv na protest solidarnosti sa ljudima sa turskog broda

predvodnici

pratioci

prvih pet minuta na arapskom

u međuvremenu Muftija poziva građane da glasaju za njega, pod rednim brojem tri

run for cover

dude crush@Flickr

Prvi put sam srela žene potpuno pokrivene crnom tkaninom u Londonu. Priznaću, u tom slučajnom susretu na ulici osetila sam nekakvu nelagodu. Čekam dežurne mislioce da mi kažu da je to od susreta sa Drugim, od koga ne znaš šta da očekuješ. Kao i da burka (tako se zove ova odora) ustvari dokazuje da je identitet (i to onaj spoljni, lice, kao označitelj pola i uzrasta) samo konstrukt, jer kod osoba ovako obučenih nemate pojma ko je ispod marame. I možda je to zbog mesta na kome sam bila u tom trenutku, kao da sam osetila “white men burden”, pomislivši kako mi da sudimo o kulturi o kojoj ništa ne znamo, tj. ako se ponosimo ljudskim pravima i demokratijom, onda i zabrađene žene treba da progutamo.

pooyan@Flickr

Osude, kao i pozivi na zabranu nošenja vela koji prekriva sve sem očiju, potiču od desničara (mogu da zamislim koliko je njima tek nelagodno), a ko želi da bude u istoj koloni kao i oni i da zastupa njihove vrednosti. Imam dva prigovora iz sopstvenog iskustva, više pitanja nego zahtev za zabranu. U poseti jednoj školi u zapadnom Londonu, videla sam devojčice od 10 godina koje nose marame. To nije slobodan izbor, to je posledica odrastanja u familijama, u kojima je to pravilo. Drugo, ako bi ja odlučila da posetim Iran, Jemen ili Saudijsku Arabiju u sred leta, da li bi mi bilo dozvoljeno da šetam u šortsu, bez marame da mi pokriva glavu. Na kraju krajeva to je deo moje kulture.

Videćemo šta će se desiti sa predlogom Francuza da se zabrani nošenje vela na javnim mestima. S’obzirom na radikalnost šerijatskog zakona, da li Muslimani uopšte imaju prava da se bune, pita se Ray Hanania, Amerikanac palestinskog porekla na svom blogu Palestine Note. Ja čekam nekoga da lansira hijab ili burku kao luksuznu robu, poslednji krik mode. Evo može da ga promoviše Lady GaGa u sledećem spotu.

via Religious Fashion

All I want in 2010

Čini mi se da je postignut konsenzus da je 2009. bila godina koju treba zaboraviti. Vize su došle na kraju godine da bi značajno promenile utisak. Svaka čast Nađi Higl i sramota za sve političare, koji je biraju za ličnost godine, a da ništa nisu uradili ni za nju, ni za hiljade mladih i talentovanih ljudi. Valjda se vode tim da priča o hladnom bazenu, bolje zvuči nego "imala sam podršku". Sa druge strane, mladi naučnici na pitanje da li će nastaviti svoj profesionalni razvoj u Srbiji, svi redom odgovaraju "ne". Think about that Serbia.

To je više bila godina za pravljenje planova, nego za njihovu realizaciju. Što se tiče životnih projekata završila sam master tezu, a polaganje vožnje sam prenela u 2010. Našla posao, nastavila sa starim, a našla i nove tezge. Sem odbrane u Firenci i konferencije u Makedoniji, nigde nisam putovala. Mnogo sam manje čitala i slušala muziku nego u 2008. a mislim da postdiplomske-posao tranzicija ima mnogo veze sa tim. Poslala sam mamu u Beč da mi kupi novi Moleskin, da popišem sve svoje planove. Ne znam šta mi treba još, ali imam godinu dana da smislim.

U 2010. planiram da započnem dva velika životna projekta, ali neću sad da pričam o tome. Još jedan mali.

randy levine @ flickr

Da odem u Njujork u maju. Da nađem svojim knjigama dom. Da više kuvam, čitam knjige, gledam filmove i da naravno pišem o tome.



Dovoljno za početak.

znači ja

Aleksa Gajić, strip crtač i autor filma Edit i ja, u anketi Danasa o tome ko je ličnost godine:

Sportisti se uvek nalaze na ovakvim listama, pa je besmisleno ih opet prijavljivati. Političari ne dolaze u obzir. Ljudi dobrog srca ne bi trebalo da se hvale, već to da rade čisto svoje savesti radi. Naučnici ne mogu, jer nikom nije jasno što su to oni stvarno veliko uradili .... Znači JA!

more truths than one

proposition

valid argument

alright, still

pesničenje

Sećam se iz prvih školskih dana nečega što se zvalo Majska pesnička štafeta. Na opštinskom takmičenju ponela sam drugu nagradu za pesmu na temu „Proleće je stiglo u naš grad“. Posle se ispostavilo da je prvonagrađena pesma bila falsifikat pesme iz tada popularnog dečijeg časopisa Tik Tak. Toliko o poštenju. Toliko o poeziji. Posle ovog iskustva ne bi mi palo na pamet da razmišljam o pisanju poezije da trenutno nemamo na delu novu pesničku štafetu tokom koje se javno trenira aktivna poezija.

Večeras u Rexu od 8 – Pesničenje. Čitanje poezije, performans, blamovi i aplauzi, muzičke pauze i video radovi.

Šta sam naučila o tenisu?

Ko se potrudi videce Djokovica kako trenira iza mreze

Priznajem, slabo ja poznajem sport. Pošto pamtim svakava imena, pošto mi je mozak naštelovan na triviju, znam imena raznih sportista, klubove i trenere, ali ne zato što pratim, jer samo mi još jedna stvar za praćenje fali, nego slušam muškarce kako pričaju, pa se to zalepi. To ponekad može biti korisno kasnije. Sa muškarcima naravno. Ali kad sam bila klinka gledajuću Moniku Seleš htela sam da postanem teniserka. Trenirala godinu-dve i to je to. Naravno da sam danas ponosna na naše tenisere, ali prosto nemam živaca za meč u televizijskom prenosu.

Sa druge strane, ja obožavam medije. Pa tako šansa da radim u press centru ATP turnira je ustvari super prilika. Em što sam pogledala dva meča – uživo je sjajno, verujte mi vi kolege laici. Em što sam se družila sa novinarima. Jedan od njih je Vincent Cognet iz francuskog L’Equipa. Francuz koji priča engleski, sluša The Who i raspituje se za beogradske kafane. Ja ne pričam francuski, ali pokušala sam da pročitam ovaj članak koristeću znanje drugih romanskih jezika i čini mi se da je Vincent napravio zanimljivu priču. Sa jedne strane pratio turnir, sa druge zanimao ga je Beograd, srpski mentalitet, reakcije ljudi na turnir.Evo teksta, pod nazivom Bienvenue au Djokovic Open ovde.

like virginity once lost

Gde: Pub Brod, 29. novembra 36
Kad: subota, 21.02.09; 20-02
Šta: Teenage love,teenage angst and everything in between. Songs we loved as teenagers.
A šta to ustvari znači: Lemonheads, Buffalo Tom, Oasis&Blur, Afghan Whigs, The Smiths, Sonic Youth, Pavement, The Replacements, Pixies, Beck and so much more.

2008. u retrovizoru

Vozeći se kolima sa roditeljima u jutro 31.decembra, moj otac je odbijao da poveruje da u godinu koja počinje dan kasnije ja slavim deset godina mature. Moguće da je pravi razlog bio što on sam nije želeo da broji koliko je prošlo od njegove mature, pošto bi brojka sigurno bila značajna. Pet godina nije dovoljno za tu vrstu presabiranja i nadolazeće aksioznosti, koja se pojavljuje u fleshevima “gde sam? Šta radim? Da li sam bilo šta od ovoga želeo?”. Da li je 10 pravo vreme za to? Videćemo.

Mnogo je lakše sumirati godinu koja je prošla. Prošle godine sam bila student. Ponovo. Mnogo je opuštenije drugi put. Više si skoncentrisan, nema lutanja, praznog hoda. Možda je zbog toga što traje kraće. Još 100 strana teze i gotovo.

Nikad više nisam putovala. Nikad manje gledala filmove i serije. Čitala daleko više nego inače. Gledala nekoliko sjajnih koncerata, skapirala da mi je nikad teže da napravim top 10 omiljenih albuma. Upoznala gomilu ljudi iz najrazličitijih delova sveta. Ipak brojala dane kad ću da vidim svoje stare prijatelje. Promenila tri smeštaja u dve države, ne računajući domovinu. Popila neverovatne količine crnog vina i malo manje Guinessa. Koliko sam dobre (kalorične) hrane probala, trebalo bi da sam 15 kila teža, ali nisam toliko.
Popkitchen je postao .com.

Nisam spavala one noći kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Završavala eseje za faks u Londonu. Noći kad su se brojali glasovi u Americi, otišla da spavam kad je Obama dobio Pensilvaniju. Noći kad smo se vratili iz Barselone, uhapšen je Radovan Karadžić. Počela je globalna recesija, a ja treba da nađem posao. Novogodišnja žurka je bila super. Imam velika očekivanja za 2009. Nemam pametne reči za vas, sem da vam poželim da barem delić onoga što sebi želite i ostvarite u narednih 365 dana. Čitamo se.

premotavanje

Priznajem ulenjila sam se. Ili odsustvo sa blog(ova) potvrđuje tezu da je količina vremena provedena na internetu u direktnoj vezi sa smanjenim aktivnostima u društvenom životu. Prijalo je manuti se kompjutera i viđati se sa prijateljima po raznim beogradskim okupljalištima. Manje je prijatno rasčišćavati kuću, iako za to postoji vredan razlog, život u dvoje zar nije pravo vreme za to? Pritom nađu se tu svakavi artefakti po fiokama, koje niko nije otvarao godinama.








Ma koliko ja se narogušila na teze tipa „MySpace mi je pokvario dete“, „pao godinu na fakultetu zbog interneta“ ili „forumaši nemaju devojke“, u slučaju 14 meseci studiranja u inostranstvu, količina blogovanja (čitanja i pisanja) je recipročna nedostatku pravih prijatelja. Koga sam nervirala sa temama „super mesta za izlazak u Londonu/ pročitala sam jutros u Guardianu/koncerti na kojima sam bila/klopa koju sam jela u Italji, pa zalivala Chiantijem“, rest easy, od sada pa nadalje teme su lokalne. Da budem preciznija, pišu se iz lokalnog konteksta.




Ponedeljak nije dobar dan za izlaženje, ali je pravo vreme za promociju knjige Borisa Dežulovića Christkind. Jedan od najboljih hrvatskih pisaca i najduhovitijih kolumnista, a i naš sugrađanin (Srbi pojedite se živi, em su Hrvati trenutno bolji pisci, em su došli da nam to natrljaju na nos) je upriličio predstavljanje svog prvog romana, koji je u matičnoj državi ovenčan priznanjem knjiga godine u izboru dnevnika Jutarnji list. Srpski izdavač je ogranak VBZ-a, gde je urednik Vladimir Arsenijević i ja sam očekivala zabavnu promociju u kafiću Bitefa, a ne književno veče na sceni ovog pozorišta sa dvojicom mrsomuda iz Betona, kao voditeljima programa. „Od odličnog novinara, dobismo solidnog pisca“, reče jedan tokom regularnih višeminutnih solilokvija. Možda su dvojica kritičara imali dobre namere, ali nisu imali nikakav koncept, ugušili su Dežulovića svojim opservacijama koje ni posle nekoliko minuta nisu pokazivale tendenciju da poprime formu pitanja. Bilo kakvog, ne mora da bude zanimljivo. Neko posle upita zašto je kod Hrvata bolji prijem pisaca srednje generacije među čitaocima i medijima. Nek se prisete FAK-a (Festivala A književnosti), koji je u direktnom, neformalnom pristupu uspeo da približi dobre knjige ljudima. Pre nekoliko dana, Christkind je u Beogradu dobio književno veče u domu kulture cirka 1976. umesto spektakularne promocije koja je najavljena.

Inače Christkind je roman malog obima, Back to the Future teme u austrijskoj zabiti, koja otvara suštinska moralna pitanja onog trenutka kada shvatite kakav je zadatak zbog kog se jedan splitski knjižar se vratio u prošlost. Čini se da je pisac hteo da izbegne skorašnje ratne priče koje obeležavaju njegov dalji književni rad, ali sam Dežulović tvrdi da i ovde priča priču o nama tokom 90-ih, o poreklu zla u ljudima, opštem kukavičluku da mu se suprotstavimo i herojstvu običnih ljudi, koji svakim danom pomalo spašavaju ovaj svet, u nedostatku nekakve Bruce Willisovske figure, koja bi jednim potezom to uradila.

Veče nije bilo uzaludno potrošeno, ovu knjigu od sada pozajmljujem uz depozit od hiljadu dinara i ostavljanje lične karte, tako da vam se isplati da nabavite sopstveni primerak.



****

Poznanici me pitaju da li se nešto promenilo u Beogradu. Bila sam ovde pre tri meseca, teško da se nešto suštinski da promeniti u tom periodu. Sem beogradskih kafića, koji se gase i izniču novi čak i u ovom kratkom periodu. Koliko dugo dajete Supermarketu? Ogroman prostor na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, moderno dizajniran, koji je istovremeno restoran, kafe i prodavnica knjiga iz oblasti dizajna, skupih vina i super minimalističke garderobe. Jednom rečju skup. Jelo sa piletinom, azijskog ukusa je košta preko 1000 dinara. Nema domaćeg piva. A čaša vina je 250 dinara. Ne navijam ja da se ovakvo mesto ugasi, samo bi volela da mogu da ga priuštim.


*****

Ovog četvrtka Popboks web magazin je proslavio četiri godine postojanja u klubu Hector u Skadarliji (bivša Džungla). Prva stvar koju sam uradila kad sam diplomirala je da sam napisala svoj prvi tekst za Popboks. Tri godine je malo prerano za presabiranje ove vrste, zar ne? Ovde prekidam.



U nekakvim internim Popboks raspravama stalno se postavlja pitanje da li nam treba popularna kultura, da li postoji scena u Srbiji, koliko nas ima koji hoćemo da idemo na koncerte i gledamo filmove u bioskopima. Procene idu od super pozitivnih (hiljade ljudi koji idu na Exit, sve više koncerata stranih bendova u Srbiji, neki od njih veoma aktuelni) do hvatanja za glavu od očaja (Huper više ne izlazi, slabo ko kupuje originalna domaća izdanja, na koncertima manjih bendova pola publike ulazi na spisak i slično). Ko neće da razbija glavu ovim nek dođe večeras u Brod. To je malo mesto, ali je uvek puno. I muzika je sjajna. Jedino što ljudi neće baš da igraju. Ljubaznošću DJ tima Sinking hearts, moja prijateljica i ja ćemo to pokušati da promenimo koliko već od pola deset večeras.

shoreditch twat

U Londonu, hipsteri izlaze i žive (ako to mogu da priušte) u delu istočnog Londona koji se zove Shoreditch. Na izložbi časopisa, Shoreditch Twat, galerija je prepuna momaka sa lažnim naočarima, uskim pantalonama i špicastim cipelama, devojkama obučenim u karirane košulje, sa plastičnim nakitom. Da ih pitate da li se smatraju hipsterima, uvredili bi se.

Ko su hipsteri i da li ih ima i u našoj sredini, možete otkriti u novom časopisu pod nazivom White City. I da mi kažete kako časopis izgleda.

la hypocrisie*

Pre neki dan sam dobila poziv za Facebook grupu “Protiv ulaska Srbije u EU”, što je skroz legitimno, ljudi prave grupe za sve i svašta. Sem da mi poziv nije poslao momak koga sam nedavno upoznala, mladi Srbin, koji od svoje 2. godine živi u Engleskoj, trenutno pohađa Oxford i piše statuse na FCB na francuskom ponekad. Upoznali smo se na nekom predavanju, na kome se nismo složili o preambuli Ustava (Srbija država Srba/Srbija država građana Srbije), posle čega je on zaključio da imamo različita mišljenja jer on nikad realno nije živeo u Srbiji. Pored ignorantskog nacionalizma, učesnici ove grupe se takmiče ko je veći anti-semita, jer ako niste znali EU je jevrejska tvorevina. To što je nastala dogovorom posleratne Francuske i Nemačke, nema nikakve veze.

E ovako – kad moj mladi prijatelj spali svoj britanski pasoš i vrati se u Srbiju, ja ću se učlaniti u ovu grupu svim srcem.


Ali nije to jedina grupa koja mi je privukla pažnju, evo mladi hejtuju Vuka Jeremića u grupi “Prevrće mi se stomak od Vuka Jeremića”. Meni je Vuk J. izrazito nesimpatičan, ne znam da li dovoljno da budem član ove grupe, a i inače mislim da grupe ničemu ne služe, sem zbrajanju redova “evo toliko nas ima”. Ministar pati od sindroma “dete sa kravatom”, verovatno je uvek bio predsednik odeljenske zajednice, jer to voli fotelju i funkciju, a Srbija je savršena zemlja za ljude koji diplomiraju i istog trenutka postanu savetnici ministara ili premijera.



Samo vidite Bojana Krišta, pre nego što je sebi isplatio 11 hiljada evra u bonusima, na mestu direktora Aerodroma, bio je direktor Lutrije Srbije. Istina svi su igrali Loto jedno vreme, ali se sećam oglasa u magazinu Status, gde ga pozivaju da plati oglase koje je ovaj časopis objavio (ovo se često dešava, ali retko ko to pretvara u anti-kampanju). Završio London School of Economics i odmah postao savetnik Miroljuba Labusa, koji je bio potpredsednik Vlade Srbije u to vreme. Onda Galenika, Lutrija Srbije, ostalo je istorija. Ova dva slučaja nam daju precizan recept za uspeh: bogati roditelji + politički oportunizam. Kako u Srbiji, tako i svuda. Samo kod nas u ekstremnijoj varjanti – ja čekam 21-ogodišnjeg zamenika ministra. Ili ministra, zašto da ne, nek dete uči. Istovremeno, zbog slične situacije (korupcija koja cveta nesmetano u kombinaciji sa organizovanim kriminalom), Bugari su kažnjeni sa ukidanjem 200 miliona evra od strane Evropske unije. Da dodam, lako je podviknuti Bugarima, ko bi to uradio sa Italijanima, koji u kontinuitetu krše gomilu evropskih propisa, nikad se nisu izborili sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Zato ćemo mi da čekamo u hodniku EU godinama, dok tamo žurka traje i traje, a nas niko da pozove konačno.

Tadić je pobedio sa ovom listom na izborima iz dva razloga – približavanje EU i strah od radikala. Kao što vidimo, sem podele mesta po partijskom ključu i oživljavanja SPS-a, ova Vlada se ne može ni čim pohvaliti niti reći da se približila EU ni 10 koraka. A radikali, su se raspali, multiplikovali, i to neće proći kao razlog ni na jednim sledećim izborima kada god oni bili raspisani.



____________________
* ne pričam francuski, slobodno me ispravite ako sam pogrešila, online rečnik je kriv.

cold war modern

Cold War Modern je izložba o dizajnu za vreme hladnog rata u V&A muzeju u Londonu.

Od američkog paviljona na svetskoj izložbi u Moskvi, sa sve kuhinjom, replikama supermarketa i proizvoda u njemu, italijanske Vespe, arhitekture Oscara Niemeyera, sputnika, filmova kao što su Solaris, Dr. Strangelove ili 2001: Space Odyssey, do plastičnih objekata, futurističkog nameštaja i odeće sa metalnim oklopima.



Pored objekata iz Rusije, Poljske, tadašnje Čehoslovačke, koje predstavljaju modernizam iza gvozdene zavese, “naš” predstavnik je auto-put Bratstva i jedinstva, koji je dizajnirala zagrebačka grupa arhitekti pod nazivom EXAT 51.



Šezdesetih i sedamdesetih, 21. vek je delovao daleko, to je bila budućnost kojoj su se svi nadali. Za koju su mislili da je počela rušenjem Berlinskog zida.

U romanu Zadie Smith White Teeth, koju trenutno čitam, postoji scena u kojoj dve porodice jedna poreklom iz Bangladeša i druga britansko-jamajčanska sede ispred televizora, ne mogu da se dogovore da li da gledaju istorijski događaj ili kvizove i zabavni program. Kćerka kaže da ovo moraju da gledaju, jer ljudi su se izborili za slobodu “That after years under the dark cloud of Eastern communism, they are coming into the light of Western democracy united” she said. “I just think democracy is man’s greatest invention”.
Alsana, who felt personally that Clara’s child was becoming impossibly pompous these days, held up the head of a Jamaican fried fish in protest. “No dearie. Don’t make that mistake. Potato peeler is man’s greatest invention. That or Poop-a-Scoop (prim.prev.instrument za skupljanje izmeta kućnih ljubamca).”



Činjenica da se danas jedna strana gomila balističke raketne bacače po bivšim zemljama istočnog bloka, dok druga truje bivše špijune po Londonu, nam govori koliko smo daleko od kraja hladnog rata. I samo neka ostane hladan, mnogi misle. Dvadeset i prvi vek je započeo aktima terorizma, pretnjom od ekološke katastrofe, a kakvo je stanje na berzi pitanje je ko će sutra izaći kao nova super sila.



Danas je prestala proizvodnja automobila koji nosi ime države koja već dugo ne postoji. Ideja da je tu bilo sve moguće proizvesti, pa i ekonomični auto za gradsku vožnju (pa čak ga i izvesti) je takođe poražena. Yugo je i dalje tu među nama, ali posle izvesnog vremena i on će kod nas izazivati mešavinu sete, izneverenih očekivanja i simpatije, poput mnogih predmeta sa izložbe Cold War Modern.