cinema comunisto

Nisam nostalgična za onim što se desilo. Prošla sam kroz to, ne bih ponovo nikada. Ali osećam tu toplinu i neku sentimentalnost prema stvarima koje se nisu nikad desile.



Kad gledam slike iz ranih šezdesetih recimo, to deluje kao neka mladost čovečanstva, svi su upristojeni i skromni, smeju se, očekuju dobra vremena. Ne znam da li su se tako stvarno osećali. Ali gledam te "ljubav i moda" fotografije iz bivše Jugoslavije, Sofiju Loren i Elizabeth Taylor sa Titom, imam napad patetike. Ne u smislu, jao kako je bilo bolje, kako se sanjalo veliko, kako se verovalo, slepo i bespogovorno. Kao da su ljudi imali luksuz te naivnosti i to im se vidi na licima.

Sinoć sam imala tu vrstu epizode tokom filma "Cinema Comunismo". Pola sale je verovatno grcalo za svojom mladošću, čak sećajući se da to što su ih vodili da gledaju "Kozaru", "Bitku na Neretvi" i "Sutjesku" pod direktivom i nije bilo tako loše. Ovi mlađu su sigurno pomislili "al smo jadni danas".

Informativan, dinamičan, emotivan. Totalna preporuka.

Cinema Komunisto (trailer) from Mila Turajlic on Vimeo.

jedva čekam

"Tilva Roš" od prvog februara u bioskopima. Likovi deluju ko naturščici. Panda Bear na špici. Obećava.

wishlist #1: blue valentine

Ako u filmu igraju Ryan Gosling i Michelle Williams, a muziku je pisao Grizzly Bear, to mora da je neki Sundance indie filmić.

Ali ako je film bio prikazan u Kanu, svi hvale način na koji je priča montirana - raspad braka je predstavljen kao rešavanje misterije i malo mu je falilo da dobije ozloglašeni NC-17 rejting zbog, kako Wikipedia kaže "intenzivno emotivne scene seksa", možda imamo "Scenes from a Marriage" za našu generaciju.

U svakom slučaju, ja bih da gledam.

greenberg

Greenberg je tipičan njujorški film, ali snimljen u Los Angelesu.

Greenberg je moderna verzija Cassavetasovog Minnie and Moskovitz.

Ben Stiller nije duhovit. LA nije sunčan, već je jesen. Stiller pokušava da svuda stigne peške.

James Murphy iz LCD Soundsystem je radio muziku, ali u jednom momentu ćete čuti ovu stvar od Galaxie 500.

twitter reports#1

Komentari sa premijere Srpskog filma na festivalu SXSW u Austinu. Kako stvari stoje, na kovčeg koji je pripremila Christiane Amanpour tokom svog izveštavanja sa balkanskih ratišta devedesetih za CNN, Srpski film će zakovati poslednji ekser.

via LoOneyBGD@Twitter

UPDATE: recenzija na Ain't it Cool News.

njegov izbor - part 2

Ne mogu da kažem da je film Žene bez muškaraca bio njegov izbor. Jer to je kako mu ime kaže ovo je jedan ženski film. Mada ne sećam se da sam i ja insistirala, tj. nisam imala pojma o čemu se radi. Kako je film malo odmakao, odmah mi je bilo jasno da žena reditelj ima veze sa umetnošću. Mala pretraga je potvrdila da je Shirin Neshat jedna od najpoznatijih svetskih savremenih umetnica, poznata – o iznenađenja – po radovima o ženama u islamskom svetu. Priča prati tri žene različitog porekla i životnih puteva u periodu vojnog puča, koji je rezultirao smenom vlade Muhameda Mosadeka, povodom njegovom odbijanja da dozvoli Britancima da i dalje kontrolišu iransku naftu. Na nagovor Britanaca, inicijalno odbivši ideju, puč su izveli Amerikanci, tako što su izvršili uticaj na tadašnjeg iranskog šaha. S’obzirom da je Mosadek bio školovan na Zapadu i snažno podržavao sekularnu državu, i jedni i drugi su imali vremena da shvate da su se zajebali.


Atmosfera puča je samo pozadina ovog filma, fokus je gorko žensko iskustvo – rigorozna društvena pravila koje nameće islam, nedostatak slobode, nametanje braka ili nesrećan brak. Munis provodi dane zatvorena u kući, slušajući radio, više zabrinuta za sudbinu svoje zemlje, nego za ugovoreni brak u koji je brat prisiljava, Faeze je njena drugarica, poslušna i pobožna, čija želja je da se uda za Munisinog brata. Zarin je prostitutka, a Fakri žena generala, koja beži od njega i kupuje kuću van grada, u kojoj će joj se pridružiti ostale tri žene. Kako one dospevaju tamo, nije ni bitno, jer je gledaocu jasno vrlo brzo, da je rediteljku ne zanimaju pravila naracije, već lepi kadrovi i simbolika koja iz njih izbija. Ali film nije video rad, njega mora da drži nekakva unutrašnja logika priče, koja ovde ne funkcioniše. Video rad/instalacija može da se bavi univerzalnim pitanjem položaja žena u islamu, film mora da se bavi konkretnom ženom. Kome to ne smeta, uživaće u scenama kratkog perioda idile tri žene koje žive u kući van grada, po prvi put u svom životu oslobođena od stega, koje su ih držale u prethodnom životu. Konačan utisak je da su likovi nerazrađeni i da je Neshatova propustila priliku da napravi odličan film.

Italijanski dan je započela Videokratija dokumentarni film Šveđanina italijanskog porekla Erika Gandinija. Prvi njegov film Raja Sarajevo je snimljen 94. tokom opsade ovog grada, a kasniji filmovi su se bavili zatvorom Gvantanamo, opsesijom zapadnog društva kupovinom i potrošnjom, i ubistvom Če Gevare. Videokratija pokušava da ispriča priču o povezanosti medija i politike u Italiji, ne koristeći tipičan dokumentaristički pristup, već selektivno prezentujući zanimljive činjenice, ostavljajući gledaocu da sam sklopi priču u svojoj glavi i donese zaključak. U filmu, Italija je zemlja televizije, kojom dominiraju gola ženska tela, reality show emisije i njeni potrošni junaci. To nameće aktuelnog premijera Silvija Berluskonija kao glavnog junaka, najveće televizijske mreže su u njegovom vlasništvu, slab je na žene, sklon pravljenju glamuroznih zabava u svojoj kući na Sardniji i prijatelj je zvezda. Jedan od njegovih prijatelja je italijanski estradni menadžer koji pred kamerom pušta melodiju svog mobilnog telefona, himnu italijanskih fašista. U maničnoj potrebi da budu poznati, sa jedne strane imamo Rikarda, automehaničara, koji očajnički pokušava da uspe na izborima za sledeću veliku zvezdu prezentujući svoj originalni izraz, mešavinu Ricky Martina i Jean Claude Van Damma, a sa druge Fabrizia Coronu, vlasnika paparazzi agencije, koji pre prodaje indiskretnih snimaka poznatih tračerskim novima, prvi ponudi fotke njenim junacima. Corona je ogoljena slika modernog reality junaka, muška Paris Hilton bez skrupula, nabildovan, zalizane kose, u jednom kadru broji novac koji je dobio pojavljivanjem u jednoj diskoteci., u drugoj parfemom zasipa svoje zmijsko telo dobrih minut i po. Samonazvani Robin Hud, koji uzima od bogataša, ali umesto da da siromašnom, zadržava novac za sebe. Trenutno, optužen za iznudu Corona čeka suđenje. Jedan od interesantnijih dokumentaraca koje sam gledala u poslednje vreme.



Odmah posle toga, krenuo je Veliki san/Il grande sogno, film o studentskoj pobudi 68. u na fakultetima u Rimu. Na početku filma stoji logo produkcijske kuće Mediaset u vlasništvu Berluskonija i odmah je jasno da je ovo lepo upakovana slika revolucionara, svi glumci su super privlačni i već u svojim tridesetim, a glume studentariju, koja posle sukoba sa policijom idu kući mami i tati, ili jede picu sa prijateljima. Ljubavni trougao u filmu podseća na Bertolučijeve Sanjare, što po meni nije dobra referenca, koliko je taj film bio pretenciozan i suštinski isprazan.



O Morfijumu sam pre gledanja čula oprečne ocene, jednu kažu da je uobičajen film o narkomanima, samo smešten na početak 20.veka, samim tim ništa posebno za gledanje, a drugi da je jako dobar film. Moj utisak je da Morfijum je na momente odvratan za gledanje, ali teško se i zaboravlja. Kao da gledamo predstavu po činovima, koji vode kulminaciji, koja ništa dobro neće doneti. Kako se glavni lik kreće da drogira, ne toliko ni radoznalosti, već iz iz čiste dosade, ne bi ovde učitavala neko šire značenje, Rusija pred revoluciju, opšti raspad na vidiku. Moj jedini zaključak je da ne možeš da podneseš tu veličinu i svoje mesto u njoj ako se ne odaš nekom poroku. Dejan Ognjanović je lep tekst napisao na svom blogu, možda vas ipak ubedi da odgledate Morfijum. I da, u filmu Katarina Radivojević pokazuje sise.

njegov izbor - part 1

Kako sam sva važna i zauzeta, živim brzo, a hranim se lako, nisam stigla da se bavim programom nedavno završenog Festa. To sam prepustila njemu. I rezultat je jedan stvarno sjajan film, nekoliko solidnih, nijedan potpuni promašaj. Krenimo od početka:



Liban/Lebanon (Samuel Maoz) – autobiografski film o sukobu Izraela i Liban sa početka osamdesetih. Rat nije stvar heroja, nema krupnih reči, izliva patriotizma, ni mudrih starijih oficira, rat je tako banalan i skučen. Sediš u tenku, danima, a oko tebe su ljudi sa kojima deliš dobro i zlo, usrani od panike kao i ti. Obični, nervozni, spremni na svađu, kad se zapuce ko zna kako će reagovati. Spoljni svet se vidi kroz osmatračnicu tenka, čuje se preko telefona odakle stižu kontradiktorne naredbe, koje prenosi manični pukovnik Džamil, jedini profesionalni vojnik, besan što su mu povereni mobilizovani paceri. Moaz je u nekoliko metara kvadratnih sažeo svu teskobu, bezumlje i arbitrarnost rata. Najsličniji njegovim zbunjenim i sa konca pokupljenim junacima, su likovi Dežulovićevog romana Jebo sad hiljadu dinara.

Air Doll (Hirokazu Koreeda) – Japanska usamljenost, prenaseljenost i žene, koje izgledaju ko porcelanske lutke, kojima je nemoguće odrediti godine su neizostavan deo predstave nas zapadnjaka o ovoj dalekoj i egzotičnoj zemlji. Lutka na naduvavanje će nam samo pomoći da ostanemo u uverenju da znamo nešto o Japanu, ako smo čitali Murakamija i gledali ovakve filmove. Otuđenost je strašna stvar, a ljubav sa plastičnom lutkom je bolja nego apstinencija. Jedino što lik plastične lutke ostaje na nivou mirisanja cveća, radovanja jutarnjoj rosi i ponavljanja reči sa začudnim izrazom na licu.
Možda je reditelj želeo da napravi feministički film, u kome sugeriše kako žene žive slobodan život preko dana, kad su same, dok uveče su na raspolaganju svojim muževa/gospodara i njihovog seksualnog raspoloženja. Ali ja nisam sigurna u to, jer sam u jednom momentu zadremala, što doprinosi utisku dosade. Šta kažete na japanski film u kome ljudi pričaju bez prestanka, duhoviti su i nema scena kinky seksa? To bi bilo stvarno revolucionarno.

Metastaze (Branko Šmit) – Hrvatski film o navijačima Dinama i njihovim propalim životima je mogao ladno biti snimljen na Voždovcu ili Rakovici. Četiri prijatelja iz novog Zagreba, koje ujedinjuje fudbalski klub, lokalna birtija i činjenica da su omanuli u svemu što je važno, pa imamo propale brakove, nasilje u porodici, težak alkoholizam, besparicu i život kod roditelja, lečene i nelečene narkomane, tranziciju u kojoj učesnici domobranskog rata ne mogu da se snađu. Metastaze duguju dosta filmovima kao što su Trainsportting i Football Factory. Soundtrack je odgovarajući, čuli smo Majke, čak i deo pesme Sjajne niti, najboljeg srpskog benda Goribor.

nastavlja se ...

women in love

Čitala sam Ljubavnik lejdi Četerli D.H. Lawrencea pri kraju osnovne škole. Na koricama su bili natpisi, koji su objašnjavali koliko je “bezobrazna” knjga koju sam uzela u ruke, nešto u stilu knjiga koja je šokirala svet kad se pojavila. Zato je metod čitanja bio sledeći – kad je nisam čitala, knjigu sam držala u fioci da ne vide roditelji. Film sa Sean Beanom i Joelly Richardson sam gledala kasnije na televiziji. Ako sam se držala istog metoda, što se ne sećam, mora da sam gledala sa daljinskim u ruci, pa prebacim na vreme. Na fakultetu sam razbila na ispitu Sinove i ljubavnike za 10 u četvrtoj godini. Već godinama mi se vuče disk koji sam kupila od nekadašnjeg dvx provajdera, Ken Russelov film Women in Love. Pre nekoliko dana, drugarica i ja odlučismo da ga pogledamo.

Iako najpoznatiji po muškoj golotinji tokom scene rvanja između Olivera Reeda i Alana Bates,a mnogo veće otkrovenje ovog filma je Glenda Jackson, koja je za ulogu Gudrun Brangwen dobila i Oskara. Roman se dešava pred Prvi svetski rat, a bavi se seksualnim oslobođenjem, razlikama u poimanju ljubavi ne samo između polova, nego i samih muškaraca i žena. Karakteristično za njega, Lawrence je u tekstu provukao i komentar o klasi. A pošto je film sniman krajem 60-ih, na neki način odražava i teme tog vremena, rastuću žensku samostalnost, mušku nesigurnost izazvanu time i jedan ležeran odnos prema seksualnosti. Hipi stil je očigledan i u izboru kostima i izgledu glumaca: duža brada i kosa, koju ima lik koga glumi Alan Bates, prugasta odela koja nosi Oliver Reed, šeširi, haljine i kaputi Jenny Linden. Jedino se Glendin stil razlikuje, ona je vajarka slobodnog duha, pomalo dečačkog izgleda, Louise Brooks frizure. Njeni kostimi su slobodnija interpretacija stila dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, što izgleda fenomenalno. Super kape, šarene čarape, haljine ležernijeg kroja, koje ipak nagoveštavaju figuru koja je ispod. Većinu stvari bi rado imala.

život po eggersu

Novi film Sama Mendesa je još jedan u seriji indi filmova. Ako niste upoznati sa žanrom, da pomognem, to su oni filmovi u kojima su junaci simpatični geekovi (Micheal Cera je uvek dobrodošao), dovoljno društveno prilagođeni za šire narodne mase (često su to studenti i srednjoškolci, ako ne to, onda mladi pisci na primer), a ipak čudnjikavi. U indi filmovima nema promiskuiteta, jer ONA je TA. Život se meri u odnosu na pesme Smithsa ili Belle and Sebastian.

Na prvi pogled Away We Go ispunjava većinu ovih kriterijuma, likovi žive u kućici u šumi, momak, koga igra John Krasinski iz Officea, se bavi pravljenjem klompi kao hobijem, devojka Verona, koju igra Maya Rudoph iz postave Saturday Night Livea je ilustratorka (kul profesija, rekoh već). Imamo muziku, ovde je u pitanju Alexei Murdoch. Njih dvoje očekuju bebu i kreću na put po Americi tražeći savršen dom za svoju malu porodicu. Ono što daje autentičnost ovom filmu i spašava ka kalupa tipičnog indi filma (a svaki kalup posle izvesnog vremena postane jaram) je scenario Dave Eggersa i Vendele Vide, koji su bračni par inače i dosta priče su zasnovali na periodu pre rođenja svog prvog deteta. Ljudi koje Burt i Verona sreću jesu frikovi, a njih dvoje na tom putu ne pokušavaju da pronađu sebe ili da reše još jednu životnu zabludu. Sigurni su u svoju vezu koliko god to ljudi mogu da budu. Oni bi samo da nađu mesto na kome je lepo živeti. I kad to nađu film se završava. A mesto je jako lepo.


Ta životnost likova je Eggersova specijalnost, jer je svoju karijeru pisca započeo memoarom A Heartbreaking Work of a Staggering Genius. Dovoljno da se zapitate koji mladi pisac izdaje prvo svoju autobiografiju, i to ovako pretencioznog naslova. E pa Dave ima zanimljivu priču, tj. ne toliko specijalnu, ali način na koji on doživljava stvari i pri tom piše o njima je nesvakidašnji. Posle smrti oba roditelja od raka u jako kratkom razmaku, Dave je preuzeo brigu o svom najmlađem bratu Christopheru (koji se u knjizi zove Toph) koji u tom trenutku ima 13 godina. Njih dvojica se sele u San Francisko i pored ignorisanja pranja sudova, života u nesređenoj kući, igranja igrica, Dave preuzima roditeljske dužnosti, ali i sam odrasta tokom tih godina.

Eggersove knjige - ari@flickr

U međuvremenu, Eggers je osnovao književni magazin McSweeney, pravio radionice kreativnog pisanja i dobio TED nagradu za svoj doprinos obrazovanju. Nije sve što je uradio zasnovano na njegovom ličnom iskustvu, Eggers je scenarista filma Where the Wild Things Are, koji je reditelj Spike Jonze snimio po priči Mauricea Sendaka.

nowhere boy

Prvo je prijateljica stavila link, koji vodi na stranu na kojoj su fotografije muškaraca koji plaču, koje je snimila britanska umetnica Sam Taylor Wood.

Daniel Craig plače

Ed Harris očekivano

Michael Madsen glumi, pošto nema teorije da on plače

Posle malo čeprkanja po netu, saznah da STW je prešla sa fotografije i video instalacija na film. Još prošle godine sam čitala da je snimila kratak film po priči Love You More Patricka Marbera (pisca drama Bliže, Don Žuan u Sohou i scenarija za film Zabeleške o skandalu). Ovu priču možete naći u knjizi Razgovor sa anđelom, koju je uredio Nick Hornby, u cilju skupljanja novca za fondaciju koja je pomaže roditeljima dece sa autizmom, kao što je on sam. U ovoj zbirci priča se zove Peter Shelley, po pevaču grupe Buzzcocks, koji je istovremeno i lajtmotiv priče o dvoje tinejdžera koji gube nevinost slušajući pank, krajem sedamdesetih u Engleskoj.

Ove godine je u Kanu premijerno prikazan film Nowhere Boy, koji je bavi adolescentskim godinama Johna Lennona. Scenario je pisao Matt Greenhalgh, autor scenarija za film Control o životu Iana Curtisa. I pored savršene fotografije Antona Corbijna, film me nije oduševio, zbog čega sam popila more kritika. I tokom snimanja Dečka niotkuda pojavile su se kontraverze, prvo rasprave o tačnosti biografskih podataka, a onda i vest da se 42-ogodišnja Sam Taylor Wood zabavlja sa glavnim glumcem 19-ogodišnjim Aaronom Johnsonom. Dovoljno da željno očekujemo da vidimo rezultat.

Cooking History

Ako je slogan “6 ratova, 10 recepata, 60 361 024 mrtvih”, jasno vam je da Cooking History nije film o istoriji kuvanja. To je skuvana istorija. Slovački reditelj Peter Kerekes je napravio dokumentarac o vojnim kuvarima, počevši od jednog koji je pekao hleb za nemački Wermacht, Francuza na drugoj strani, kao i jednog koji je kuvao za vreme francusko alžirskog rata, pa sve do učesnika nedavnih balkanskih građanskih ratova – intervjuisan je hrvatski kuvar, obučen u maskirnu uniformu, koji je odlučno odbio ideju na ponovo kuva sa nekim Srbinom, dok su dve sredovečne debeljuce, bivše motelske kuvarice, koje su slučajno počele da kuvaju za vojsku devedesetih, na isto pitanje rekle “Zašto da ne?”.

Film je prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu, a ja sam saznala o tome iz jučerašnjeg Jutarnjeg lista.
Zanimljiva je izjava bivšeg “probača” hrane Josipa Broza Tita, koji je izjavio da je u momentu kad je Tuđman izneo na sto pašticadu, Milošević Karađorđevu šniclu, a Izetbegović tufahije, Jugoslaviji je došao kraj.

don't you forget about me

John Hughes autor kultnih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih, kao što su Pretty in Pink, Ferris Bueller's Day Off i Breakfast Club, preminuo je juče u 59.godini.
Filmovi će ostati zapamćeni kao, iako bazirani na stereotipima (štreber, luzer, loš đak najbolji frajer u školi, sportista, radodajka, padavičarka čine repertoar likova u svim filmovima) veoma zabavni, koji su tretirali srednjoškolske jade na inteligentan način. I pri tom bili popularni.

R.I.P. John Hughes.

one man's freedom fighter....

Terorizam radikalno-levičarskih grupa je tema kojom se direktno (Baader-Meinhof Complex) i indirektno (Il Divo) bave dva veoma interesantna filma sa ovogodišnjeg FESTa.

Ovogodišnji nemački kandidat za Oskara, Der Baader Meinhof Komplex prati osnivače ekstremno levičarske grupe od perioda studentskih protesta krajem šezdesetih u zapadnom Berlinu, preko formiranja RAF-a, terorističkih akcija koje su izveli, hapšenja članova, suđenja i samoubistava u zatvoru. U produkciji Bernda Eichingera (koji je takođe producent filma Die Untergang) ovo je najskuplji nemački film ikada, zbog lokacija na kojima je snimljen (Nemačka, Italija, Maroko) i velikog broja statista u scenama demonstracija. Reditelj Uli Edel se koristi dokumentarističkim pristupom, film prati hronološki događaje koji su obeležili najturbulentniji period posleratne Nemačke, TV prilozi iz tog vremena su umetnuti u film da bi mu dali.na verodostojnosti. Najkritikovaniji deo filma se odnosi na prikazane scene nasilja, ali to je i bio suštinski deo rediteljskog postupka – Edelov film je izabran od strane nemačkih obrazovnih institucija kao veran istorijski dokument, jer odbija da učestvuje u glamorizaciji grupe, čiji ideali u početku izazivaju simpatije, ali koja je u svojoj suštini je bila teroristička i ostavila trag od preko 30 ubijenih žrtava. Sam subjekat je naravno prepun kontraverza. I tokom delovanja grupe, a pogotovu posle tragičnog kraja njenih osnivača, RAF ili popularno nazvana grupa Baader Meinhof je bila predmet simpatija levo nastrojene omladine u njihovoj domovini, a i širom sveta, mitologizacije i teorije zavere (sam film nagoveštava da su se članovi grupe pribojavali da će biti ubijeni u zatvoru, ali pošto se završava snimcima otkrića tela u ćelijama, time stavlja tačku na sumnje da u samoubistva, barem što se viđenja autora filma tiče). Nekoliko filmova, ali i pesama pop bendova je posvećeno članovima ove grupe (First We Take Manhattan Leonarda Cohena između ostalih).

Bojazan dece žrtava se sastojao u tome da ako Baadera, Enslinovu i Urlike Meinhof budu igrali popularni nemački glumci, svi odreda zgodni, a nasilje prikazano kao u filmu Boni i Klajd, publika neće moći da odoli identifikaciji sa harizmatičnim teroristima. I tu su delimično bili u pravu, uzimajući u obzir posvećenost ciljevima otpora američkom imperijalizmu, scenama stvarnih događaja iz Vijetnama, apatijom generacije roditelja (istih onih koje optužuju da su dozvolili Hitleru da napravi holokaust, a da nisu postavili pitanje kako je to moguće), malograđanštinom uljuljkanom plodovima posleratnog nemačkog privrednog rasta. Ali film ne propušta šansu da pokaže kako prelaskom sa protesta na akciju, sami učesnici su izgubili ljudskost, time što postaju ubice, oni sami sebe lišavaju mogućnosti saosećanja. Moritz Blaibtreu prikazuje Baadera, više kao trigger happy sociopatu ili James Dean-wanna be neprilagođenog đilkoša, nego kao ideološki osvešćenog borca za pravdu. On vozi brza kradena kola, voli da puca nasumično po autoputu, dok sluša američki rockn’roll, u jednom momentu Gudrun Enslin spominje da ima kćerku negde, ali ništa u filmu nam nije pruženo da bi shvatili njegove motive. Tokom štrajka glađu u jednom od zatvora, Baadera je posetio Jean Paul Sartre (to nije deo filma) i ovo je o njemu kasnije zapisao:

I think that he also hoped that I had come to defend him and his comrades based on the actions they'd taken. He saw that I wasn’t in agreement with them. I came as a man of the Left in sympathy with any Left-wing group in danger; this is an attitude that I think should be generalized. I came so that he could give me his point of view on the struggle they'd conducted. Which he did, by the way. And I hadn’t come to say I was in agreement with him, but simply to learn which of his opinions could be taken up again elsewhere, if we think they were correct, and also to talk about his situation in the prison as a prisoner.

Transformacija Urlike Meinhof od buržujke sa simpatijama prema komunizmu ka ideologu grupe i autoru njihovih proglasa, je data simbolički u formi otvorenog prozora, kroz koji ona iskače u trenutku oslobađanja Baadera od strane članova grupe – sa jedne strane prikazana je kao najsvesnija posledica, jer prethodno bekstvu pita čuvara da li ima ženu i decu, takođe tvrdi da svoju decu nikad ne bi ostavila, da bi skrenula u najžešči ekstremizam, koji se nagoveštava da je rezultat mentalne labilnosti. Detaljnija razrada same psihologije aktera je pretpostavljena obimnoj naraciji.

Čini se da je Edel količinom metaka ispaljenih i krvi potekle uspeo da spreči dalju mitologizaciju članova RAF-a, ali ni osuda nije ono što je želeo da postigne, tako da je sveukupni utisak da ste gledali igrani dokumentarac. Ono što je meni zaparalo uši je korišćenje Blowing In The Wind u odjavnoj špici, Dylan je ikona protesnog pokreta, i blowing in the wind je ironija prema nemogućnosti promena i na neki način mirenje sa tim. Planirane akcije, koje obuhvataju ubistva i nevinih ljudi, su nešto potpuno drugačije.



###

Sa druge strane, Paolo Sorrentino je namerno izbegavao da napravi biografski film, iako je glavni lik filma Il Divo dugovečni italijanski premijer Giulio Andreotti. Fokus filma je poslednji pokušaj Andreottija da se domogne izvršne vlasti, početkom devedesetih i da bude izabran za predsednika republike, što je optužnica za saradnju sa mafijom i učešće u ubistvu jednog novinara, izjalovila. Andreotti, u sjajnoj izvedbi Tonija Servilla, je nalik karikaturi, kao uostalom i gomila sikofanata, koji čine njegovu frakciju hrišćansko-demokratske partije.

Il Divo je serija nekakvih teatralnih prikaza, kojima dominira Andreotti, pogrbljen sa skupljenim rukama ispred tela, monotonim tihim glasom i tonom, koji se kreće od empatičnog (Andreotti brine o siromašnim građanima, svojoj sekretarici, razgovori sa suprugom) do blago sarkastičnog humora. Apsolutna moć, koju je ovaj čovek definitivno imao (tri puta bio premijer, a u međuvremenu uvek ministar) je demonstrirana kroz činjenja njegovih najbližih saradnika, Sorrentino prikazuje Andreottija kao (simpatičnog) čudaka, sa izvesnom dozom sentimentalnosti. Ali ne propušta da pokaže potpuni nedostatak kajanja – Andreotti sa ubeđenjem odbija sve optužbe o saradnji sa mafijom; ako je do tada bio posmatrač dešavanja, matorac koji ne spava, suđenjem kao da dobija novu energiju.
U skladu sa činjenicom da porodica, crkva i mafija su stubovi italijanskog društva, on redovno ide na ispovest, ali ne pokazuje ni trunku kajanja. Zato, reditelj ukršta njegova podsećanja na prošlost sa slikama utamničenog Alda Mora, koga su ubile Crvene brigade, jer je vlada koju je Andreotti predvodio obila da pregovara sa teroristima.

Novinar Mino Pecorelli je došao Morovih pisama iz zatovora u kojima on direktno optužuje Andreottija za sudbinu, koju predoseća da će ga snaći, jer je uveren da njegovo ubistvo politički odgovara Adreottijevoj frakciji. Pecorelli je ubijen od strane mafije, a Andreotti na suđenju označen kao inspirator ubistva. Film i staje u trenutku suđenja, koje će u realnosti potrajati više godina, a presude će biti na kraju odbačene (jer su optužnice zastarele, što je specijalnost sadašnje italijanske Berluskonijeve vlade; on je ovaj statutarni previd iskoristio da bi izbegao sve istrage koje se vode o njegovoj umešanosti u korupciju).

U međuvremenu, Andreotti je dobio titulu doživotnog senatora, što ga oslobađa svih daljih istraga na ovu temu. I dalje je živ (ovde možete videti trenutak gde samo što nije umro pred kamerama pre par meseci tokom intervjua sa nekakvom vedetom novinarstva, koja neviđeno podseća na seks bombu Ornelu Muti).

Čak je film o sebi pogledao. Navodno je bio iznerviran kako je prikazan, ali je i to na kraju sa humorom prihvatio. Iskorišćen je njegov citat u filmu „U Italiji su me optuživali za sve sem za Punske ratove, za koje sam izgleda bio previše mlad“ i kroz priču o jednom trenutku njegove vladavine, Sorrentino pokušava da poveže sve ključne događaje iz italijanske istorije u prethodnih 40 godina – period terorizma Crvenih brigada, suđenja i ubistva sudije Falconea, ubistva poznatih bankara od strane masonske organizacije P2, insinuirajući da je Andreotti američki čovek, koji je sprečio širenje komunizma u Italiju u sklopu Gladio operacije, koju je osmislio NATO; pri tom neispuštajući priliku da napravi upečatljiv portret svog glavnog junaka.

gomora, ili šta sve možeš da uradiš pre 30-te

Ohrabrena sa nekoliko časova italijanskog i znanjem španskog, htela sam da gledam film na italijanskom u bioskopu, znači bez titlova, da je italijanski film, a ne nadsinhronizovan. Ovog proleća dok sam bila u Firenci, prvi film koji sam gledala u bioskopu je bio Gomora, u režiji Matea Garronea, na osnovu istoimene knjige novinara Roberta Saviana.

A onda je krenuo film, a glumci su počeli da pričaju sa napolitanskim akcentom, koji čak ni sami Italijani ne mogu da razumeju. Moj prvi film u italijanskom bioskopu je imao prevod.

Pre nekoliko dana, Gomora je pokupila silne nagrade na Evropskim filmskim nagradama, a već je viđen kao moguci dobitnik Oskara za film na stranom jeziku.



Film o mafiji u Napulju (poznatoj pod imenom Kamora ili Sistem) je sve sem klasičan film o mafiji, koje gledaju mladi, neiskusni kriminalci, koji misle da onog trenutka kada ih pravi mafijaši private, život će biti kao Scarface. Nekoliko priča, koje nisu povezane, ali svuda se može videti otrovan trag Kamore u svakodnevnom životu junaka filma. Pun sivila i otuđenosti, film je sniman na lokacijama koje koristi napuljska mafija, koje mnogim zapadnim gledaocima ne liče na Italiju (jer je Italija po definicija lepa, a ne proctor ispunjen polu-završenim kućama, napuštenim plažama i deponijama punim toksičnog otpada), već više liči na neku bivšu sovjetsku republiku.
Već decenijama, Italija se bezuspešno bori protiv mafije. Renesansa u italijanskoj kinematografiji je obeležena suočavanjem sa sadašnjim problemima, ali i prošlošću. Slično Gomori, koja je prikazana ovog proleća u Kanu u zvaničnoj konkurenciji, tamo je prikazan film Il Divo (Div) o životu Guilia Androttija, koji je bio italijanski premijer sedam puta, a devedestih je optužen za korupciju i veze sa mafijom, što na kraju nikad nije dokazano, a u međuvremenu je izabran za doživotnog senatora, što mu je dalo imunitet od daljeg gonjenja.

Posle šokantnih ubistava sudija Falconea i Borselina 1992., kao i ubistava nekoliko novinara, baviti se mafijom, bilo sudskim putem ili kroz medije je delovalo kao nemoguća misija. Upornost mladnog novinara Roberta Saviana, je pretvorila knjigu, koju je napisao na osnovu istraživačkih tekstova objavljenih u La Repubblici i magazinu L’espresso, u najveći italijanski bestselter ikada. A onda i sjajno prihvaćen film.

Po cenu slobode samog autora. Ono što mene lično oduševljava je što Saviano nema ni 30 godina, a već je toliko toga uradio i trenutno je prisiljen da živi pod stalnom pretnjom, jer su mafijaški bosovi iz zatvora poručili da će biti ubijen pre božića. Saviano nema stalnu adresu, konstantno je okružen sa pet telohranitelja. Ova knjiga koja je pohvaljena zbog zanimljive mešavine fikcije i činjenica, od strane pisaca kao što je Umberto Eko, dok je samom Savianu savet kako da se nosi sa situacijom dao Salman Rushdie, koji je bio u istoj ovakvoj situaciji pre 20 godina.

blowing whistles

Blowing Whistles je drama Matthewa Todda, urednika časopisa Attitude, o krizi gay veze, koja kulminira na desetogodišnjicu pojavom treće osobe. Jamie i Nigel žive zajedno, oboje imaju respektabilne poslove, fine prijatelje sa kojima prave zabavne večere. Žive u Londonu, gde su izvesni tabui razbijeni i može se reći da imaju sve što im treba. Pravi trenutak za preispitivanja, nesigurnosti, strah od starenja i pokušaja nekakve otvorene veze.

Za jednog od njih barem. Nigel slobodno vreme provodi na gay forumu, tražeći interesantne momke za neobavezni seks. Nailazi na Marka, 17-ogodišnjeg mladića iz Krojdona, koga je otac izbacio iz kuće, kad je saznao da mu je sin homoseksualac, trenutno radi u restoranu, hoće da postane chef, a i tamo nikom nije rekao, jer se plaši njihove reakcije. Mark voli muškarce, ali ne zove sebe gay osobom, jer će se oženiti jednog dana, za razliku od ljudi kod kojih ide na grupnjak, koji su „mnogo stari“ i otelovljavaju svaki gay stereotip (na pitanje koju muziku hoće da sluša, Mark traži Kanye Westa ili Snoop Dogga, samo ne Kylie, Girls Aloud, Britney ili pesme iz mjuzikla). Možda zbog teme, deluje kao da je predstava provokativna, ali suštinski, ovo je tipična drama bazirana da verbalnom humoru, ironiji, gay verzija predstave Bliže (Closer) Patricka Marbera.

Tema starenja i lojalnosti jednoj osobi, se prelama kroz istoriju gay pokreta. Naslov aludira na zviždaljke sa gay parada, žal za nekadašnjim političkim značajem takvih događanja i neznanja ljudi koji su mlađi šta je diskriminacija i strah. Jamie spominje Stonewall incident krajem sedamdesetih u Njujorku, na šta ga mladić gleda bledo, pokušava da mu objasni jezikom koje će razumeti.

„You know gays gathered to mourn the death of Judy Garland...

„Who?“

„Dorothy from the Wizard of Oz and then the police raided the place, but that night gays fought back. Then here, Margaret ..... the wicked witch of the West, tried to introduce the ban on gay people and she was oppossed by ..... Gandalf“.

Stonewall je stvarni događaj, koji je inspirisao pokret u Britaniji na čijem je čelu i danas Ian McKellen. Interesantno je da je McKellen sam bio u publici i na ovo spominjanje, publika je glasno pokazala oduševljenje na trenutak prekinuvši predstavu. Englezi su inače neformalni u pozorištu, uvek postoji bar, ponekad i u samoj sali, pije se tokom predstave, u pauzi jedu sladoled.

Posle predstave, razmišljam ko od glumaca se deklarisao kao gay. Ovde dosta njih pored McKellena, koji je napravio karijeru u Holivudu, pojavljujući se u akcionim filmovima (Gospodar prstenova, X Men), a smatra se jednim od najpriznatijih glumaca koji tumače uloge u Šekspirovim predstavama (prošle godine je bio Kralj Lir u produkciji Royal Shakespeare Company, tu je i Derek Jacobi, isto poznati pozorišni glumac, koji je igrao u Gladijatoru, Dead Again sa Kennethom Branom i u BBC-ijevoj seriji I, Claudius; Steven Fry je poznat po Crnoj guji, filmovima kao što su Wilde, gde glumi Oscara Wildea, Gosford Park, V for Vendetta, kao voditelj raznih dokumentarnih programa na BBC-u (poslednja Fry in America) i pisac nekoliko bestselera; Simon Callow je takođe pozorišni glumac, igrao je u filmovima kao što su Four Weddings and A Funeral i A Room With A View. Najpoznatiji gay glumac u Britaniji je Rupert Everett.

Amerika je daleko konzervativnija, retko koji glumac će priznati da voli osobe istog pola. Tom Cruise će vas tužiti sudu i tražiti odštetu, ako ga to pitate. Pada mi na pamet Neil Patrick Harris (doktor tinejdžer iz serije Dr. Doogie Hauser, danas poznat po seriji How I Met Your Mother) ili jedan iz serije Gray’s Anatomy. Čini se da je za ženu to sigurnije, mada je Jodie Foster čekala godinama. Komičarka Ellen je prva koja je iskoristila pravo na brak (dok je to moglo u Kaliforniji), a nedavno je i Cynthia Nixon, Miranda iz Sex and the City „izašla iz ormana“.

Šta god mislili o filmu Brokeback Mountain on je razbio nekakve stereotipe da gay muškarci moraju da budu opsednuti modom i sličnim trivijalnim stvarima. Pitanje je da li bi bio toliko popularan da dvojica glavnih glumaca nisu dva zgodna hetero tipa?

Moja veza sa terorizmom

„Ko je ustvari Barack Obama?“ pre neki dan je pitala Sarah Palin na jednom od predizbornih mitinga, aludirajući na već otkrivenu poprilično labavu vezu između protivničkog kandidata i jednog od članova terorističke grupe Weather Underground, koji je danas profesor na čikaškom univerzitetu.

Pre nekoliko godina, verovatno kao preteča festivala Slobodna zona u Rexu je prikazan dokumentarni film The Weather Underground o radikalnoj grupi Weathermen, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izvela nekoliko terorističkih napada na mete u samoj Americi, da bi se raspala po završetku Vijetnamskog rata. Imenu je kumovao Bob Dylan, od koga su članovi grupe pozajmili ime iz stiha „You don’t need a weatherman to know which way the wind blows“ pesme Subterranean Homesick Blues. Film prati nastanak grupe, njene aktivnosti, kao i šta se sa članovima desilo kasnije. Ayers, koji se danas spominje u kontekstu sedenja u nekakvom odboru humanitarne organizacije sa Obamom, je postao profesor na Univerzitetu u Čikagu i oženjen je nekadašnjom saborkinjom Bernardine Dorhrn. Deo filma koji se bavi njihovima aktivnostima, skrivanjem, planiranjem akcija, vas poziva da na neki način romantizujete aktere, svesni da oni deluju van zakona, sa „višim ciljem“, kako bi oni to hteli da mi mislimo, što je valjda i motiv za igrani film koji će uskoro imati premijeru o nemačkoj terorističkoj organizaciji Baader Meinhof.

Poslednji minuti filma su posvećeni današnjem životu članova Weather Underground. I onda vidite grupu sredovečnih ljudi, koji su potpuno uklopljeni u običan mainstream život. Ayers možda jeste najdalje otišao u intelektualnom smislu, on je univerzitetski profesor koji se bavi reformom školstva u Čikagu, gde većinu stanovništva čine afro Amerikanci, ali je usput prodao svoju priču u memoaru Fugitive Days. Jedan član drži bar u Bruklinu, a jedan se takmiči u popularnom kvizu Jeopardy. To je na izvestan način otrežnjujući deo filma, koji će inspirisati komentar koji sam dala kad mi je po izlasku iz sale, neka devojka sa vesti B92 gurnula mikrofon ispred face da bi nešto rekla za vesti u pola 10. Sutradan me je šira familija zvala da kažu kako su me videli na televiziju kako u vestima pričam da „revolucija jede svoju decu“. Ceo film je dostupan na Google Videu.

moro no brasil

“Odlučila sam da idem u Brazil sad na zimu, ajde sa mnom. Ja ću sad da radim do decembra non-stop i sve ću da potrošim na to. Ti mi je životni san.”

“Ja bi samo ne znam sa kojim parama.”

“Pa imaš stipendiju, pokušaj da sačuvaš nešto”.

“U Londonu!!!?”

“Jao znam.”

Ništa pre zime 2010. Ali kako sam ja dobra učenica, već sad sam krenula da se spremam. Mika Kaurismaki je finski reditelj, stariji brat poznatijeg Akija, zaljubljenik u brazilsku muziku i kulturu, što je očigledno u filmovima koje je posvetio ovoj zemlji, počevši od Moro No Brasil (Živim u Brazilu). Road movie prati nastanak sambe, od severo-istoka ove ogromne zemlje, pa sve do favela u Riju. Ne očekujte predstavnike bossanove ili MPB (Música Popular Brasileira), ovo je put u središte zemlje, antropološka istraga koja autora vodi po siromašnim selima, naseobinama indijanaca i prenaseljenim krajevima Rio de Žaneira.



Jedan od likova koje je tamo sreo je Seu Jorge, tada samo početnik, koji u sambi vidi izlaz iz pakla favele, a sada jedan od najpoznatijih savremenih muzičara iz Brazila. Paralelno sa muzičkom karijerom, Seu Jorge se pojavljuje u filmovima, prvo kao Mané Galinha (ili Knockout Ned u engleskom prevodu) u sad već čuvenom filmu Cidade de Deus (Grad boga), koji prvo pokušava na sve načine da zaustavi nasilje, da bi i sam postao deo njega kao predvodnik bande, koji će naći svoj tragični kraj. U filmu Wesa Andersona Life Aqautic of Steve Zissou, Seu je član posade, bez dijaloga, samo kao muzička pratnja ovom karakteristično retro putovanju, prepevao je nekoliko numera Davida Bowiea na portugalski. Muzički to je moj prvi kontakt sa njim, da bi saznala da ima nekoliko albuma i da je veoma popularan u sopstvenoj zemlji. Ovde u duetu sa pevačicom Anom Carolinom izvodi brazilski verzuju pesme Damiana Ricea The Blower’s Daughter.




Poslednji album koji je izašao ove godine se zove Ámerica Brasil i konkretan je pokušaj da se definiše nešto što sam Seu Jorge zove samba rock. Moja omiljena pesma je Seu Olhar, koja možda i nije karakteristična, tako spora i melanholična. Kad sam potražila o čemu se radi stigla sam do bloga Eyes on Brazil, gde sam saznala da je to još jedna pesma o tome „šta je u tvojim očima“. Seu Jorge svira u Londonu 30. oktobra, uz malo sreće biću i ja tamo.

Zar i ti sine Blum?

Verovatno najprecenjeniji (i najgori da se ne lažemo) holivudski glumac Orlando Bloom će da snima film o opsadi Sarajeva. Jedna od misli, po hapšenju Karadžića je bila „džabe si ga Giru Ričarde tražio po Bosni, mogao si da zakažeš samo jednu seasnsu, ti budista, Dabić praktičar tihovanja, našli bi ste na pola puta“.

Da je neko pametan ovde, snimio bi film o životu šarlatana, guslara i ratnog zločinca. Ovih dana sam dosadila svima koje znam sa svojom teorijom o tri talasa srpskog filma. Prvi – ratni, drugi – kriminalni, treći će biti po svemu sudeći – porno.

Hoće li iko ikada snimiti film o tome kako se ona dopala njemu, pa je se onda on mnogo trudio, da bi se na kraju smuvali.

Parlez vous francais?

Ja ne. O tome sam već pisala.

Francuski je jezik na kome se najviše osećam kulturno izopšteno. Ali volim mnoge stvari koje dolaze iz Francuske – sir, vino, guščiju paštetu. I umetnost naravno. Pevačice, glumice, kantautorke – prelepe na tako spontan način, sa mnogo stila, ali bez previše truda, čista boemija. Često deca poznatih roditelja. Imaju partnere, ne muževe. Decu iz različitih veza.

Gledala sam sinoć 2 days in Paris, umirala od smeha. Pod utiskom ću da podelim svoje favorite.

Julie Delpy

Dete umetnika, pomalo hipi (definitivno hipi ako pogledate film, ali ajde da to uzmemo kao fikciju), klasika: glumi od 5 godine, prvi film kod Godarda, napisala scenario sa 17. Preselila se u Ameriku. Igrala u Before Sunrise, a posle i pisala scenario za nastavak Before Sunset. Tipična francuska baget levičarka.

Album: Julie Delpy

Chiara Mastroianni

Dete Marcela i Catherine Daneuve. Pokušavam da se setim u kom sam je filmu gledala. Verovatno nijednom. Jedno dete sa vajarom, drugo dete iz braka sa francuskom kantautorom Benjamin Biolayem.

Album: Benjamin Biolay and Chiara Mastroianni „Home“

Charlotte Gainsburg

Dete Sergea i Jane Birkin. Skandalizovala Francusku u singlu Lemon Incest koji je snimila sa svojim ocem kao tinejdžerka. Igrala Jane Eyre u istoimenom filmu, ženu Heath Ledgera u I’m Not There (Dilanovu Saru), glavna ženska uloga u Science of Sleep, drugom filmu Michele Gondrya.

Album: 5:55

Producirali ga Air i Nigel Godrich, koji je radio sa Radiohead.

Jel neko rekao Carla Bruni?