50 najodvratnijih amerikanaca

artbikemike@flickr

Kao protiv teža Blicovim lista najmoćnijih tajkuna, medijskih mogula i estradnih zvezda.

Sve što znam o američkoj unutrašnjoj politici nije posledica povremenog čitanja New York Timesa, već sporadičnog gledanja genijalne fake-news talk show emisije "Daily Show" koju vodi komičar Jon Stewart.

Iza ovog zapaljivog naslova, krije se lista najodgovornijih ljudi za situaciju u kojoj se nalazi Amerika. Čak i da nemate pojma o vedetama Fox Newsa, frikova koji se skupljaju oko Tea Party, republikanske korporativne vrhuške, a znate ko su Sarah Palin i Barack Obama, uživaćete u zdravoj dozi cinizma i strastvenoj potrebi da se sranje nazove pravim imenom. Listu je kompilirao sajt The Beast.
A na vrhu liste, je običan čovek. Amerikanac, ili bilo ko drugi.
1) You
Charges: Your brain’s been cobbled together over millions of years of blind evolution and it shows. You’re clumsy, stupid, weak and motivated by the basest of urges. Your MO is both grotesquely selfish and unquestionably deferential to questionable authority. You’re not in control of your life. You wear your ignorance like a badge of honor and gleefully submit to oppression, malfeasance and kleptocracy. You will buy anything. You will believe anything. You believe that evolution is a matter of belief. You likely scrolled down to #1, without reading the rest, because you’re an impatient, semi-literate Philistine who’s either unable or unwilling to digest more than 140 characters at a time. You think Epic Beard Man is a national hero and that Bradley Manning might be Eli and Peyton’s brother. You believe in American exceptionalism despite the contrary, compelling and overwhelming evidence. You tacitly partake in all manner of atrocity without batting a lash. You’re actively participating in our species’ extinction and you’re either in denial or you just don’t give a shit. You escape into every sort of mind-numbing distraction and ridiculous, convoluted fantasy, so you don’t have to face the bitter, terrifying fact that your life is utterly meaningless.
Aggravating factors: The careers of Rush Limbaugh, Oprah Winfrey, John Stossel and Justin Bieber; the success of The Secret, “Medium” and Atlas Shrugged; the election of Rand Paul; the existence of Kentucky, Texas and “Sarah Palin’s Alaska.”

Via Kottke

daily pic#1

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, malobrojna grupa Beograđana maršira protiv fašizma. Da se zapitaš koliko smo se mi ustvari zajebali. Nije propalo 10 godina pod Miloševićem, ispašće propalo je mnogo više. Pod istim prozorom odakle sam ovo slikala, protestvuje već danima grupa radnika Trudbenika, zbog po njihovom ubeđenju lopovske privatizacije. Pored fensi izloga nove robne kuće Beograd, u kojoj ženske čarape koštaju 1000 dinara.

Pored Borke P. i šačice (ali stvarno šačice) studenata, anti-globalista, anarho-sindikalistističkih zgubidana, bilo je više policajaca i fotografa.

Hit dana

Transitions Online je povodom 20 godina od pada zida napravio specijalan sajt posvećen ovoj temi.

Ima da se licenciram

Čuli ste za Jugosferu? Novinar britanskog Ekonomista Tim Judah je skovao ovaj pojam da objasni obnavljanje veza i ekonomsku saradnju između zemalja bivše Jugoslavije. Valjda je i ciničnom Britancu Zapadni Balkan zvučao potpuno groteskno i bez ikakvog smisla.
Evo članka u julskom broju The Economista, čija je poruka „džabe ste se klali“. Sad ponovo mora da uvodite stare brendove na tržište. A deca porasla.

Ali politika nije tema o kojoj hoću da pričam, već autorstvo u online sferi. To je čvrst pojam koliko i sama Jugosfera. Generalno, pisanje na blogu shvatam kao kompilaciju mojih misli i tuđih zvukova i slika, dosta stvari je samo nešto što želim da podelim sa drugima, a retko šta nešto što mogu da smatram da je plod mog (velikog) rada. Više volim da stavljam svoje fotografije, ali pošto me zanima popularna kultura, teško da ću imati sve što me zanima. Tako da koristim šta god naiđem. I ne mislim o tome.



Jugosfera me je naterala da o svemu malo promislim. Ukucam ja „yugosphere“ u Google i pored Economista i Balkan Insighta, među rezultatima stoji i blog koji se zove Free Malësia, koji nema veze sa Malezijom kako bi mnogi pomislili. To je blog albanskih studenata u Americi.



Ono što mi je privuklo pažnju više od samog bloga je slika, koja ilustruje tekst o Jugosferi. U pitanju je fotografija Tima Judah-e, koju sam snimila na diskusiji koja je bila organizovana prošlog novembra na London School of Economics. I stoji na mom blogu. U tom trenutku mi je bilo jasno, da ja ne očekujem zaradu od bilo kakvog blogerskog angažmana, ali ako neko uzima fotografije ili tekst, volela bi da budem spomenuta kao autor. Recimo kad se ukuca u Google Images ime Tima Judah-e, koji je jedan od najvećih eksperata za Balkan pa postoji razlog da vam zatreba slika, ako pišete tekst o njemu, između ostalog dobijete i moju fotografiju. Kapiram da su sliku odatle i preuzeli albanski blogeri. Što je skroz ok, jer ja nigde ne navodim da je moj rad moguće koristi u nekomercijalne svrhe, uz atribuciju. Zato sam se “licencirala” uz pomoć Creative Commonsa.

Ovo takođe znači da ako budem koristila tuđ rad, moraću da se vodim istim aršinima.

one man's freedom fighter....

Terorizam radikalno-levičarskih grupa je tema kojom se direktno (Baader-Meinhof Complex) i indirektno (Il Divo) bave dva veoma interesantna filma sa ovogodišnjeg FESTa.

Ovogodišnji nemački kandidat za Oskara, Der Baader Meinhof Komplex prati osnivače ekstremno levičarske grupe od perioda studentskih protesta krajem šezdesetih u zapadnom Berlinu, preko formiranja RAF-a, terorističkih akcija koje su izveli, hapšenja članova, suđenja i samoubistava u zatvoru. U produkciji Bernda Eichingera (koji je takođe producent filma Die Untergang) ovo je najskuplji nemački film ikada, zbog lokacija na kojima je snimljen (Nemačka, Italija, Maroko) i velikog broja statista u scenama demonstracija. Reditelj Uli Edel se koristi dokumentarističkim pristupom, film prati hronološki događaje koji su obeležili najturbulentniji period posleratne Nemačke, TV prilozi iz tog vremena su umetnuti u film da bi mu dali.na verodostojnosti. Najkritikovaniji deo filma se odnosi na prikazane scene nasilja, ali to je i bio suštinski deo rediteljskog postupka – Edelov film je izabran od strane nemačkih obrazovnih institucija kao veran istorijski dokument, jer odbija da učestvuje u glamorizaciji grupe, čiji ideali u početku izazivaju simpatije, ali koja je u svojoj suštini je bila teroristička i ostavila trag od preko 30 ubijenih žrtava. Sam subjekat je naravno prepun kontraverza. I tokom delovanja grupe, a pogotovu posle tragičnog kraja njenih osnivača, RAF ili popularno nazvana grupa Baader Meinhof je bila predmet simpatija levo nastrojene omladine u njihovoj domovini, a i širom sveta, mitologizacije i teorije zavere (sam film nagoveštava da su se članovi grupe pribojavali da će biti ubijeni u zatvoru, ali pošto se završava snimcima otkrića tela u ćelijama, time stavlja tačku na sumnje da u samoubistva, barem što se viđenja autora filma tiče). Nekoliko filmova, ali i pesama pop bendova je posvećeno članovima ove grupe (First We Take Manhattan Leonarda Cohena između ostalih).

Bojazan dece žrtava se sastojao u tome da ako Baadera, Enslinovu i Urlike Meinhof budu igrali popularni nemački glumci, svi odreda zgodni, a nasilje prikazano kao u filmu Boni i Klajd, publika neće moći da odoli identifikaciji sa harizmatičnim teroristima. I tu su delimično bili u pravu, uzimajući u obzir posvećenost ciljevima otpora američkom imperijalizmu, scenama stvarnih događaja iz Vijetnama, apatijom generacije roditelja (istih onih koje optužuju da su dozvolili Hitleru da napravi holokaust, a da nisu postavili pitanje kako je to moguće), malograđanštinom uljuljkanom plodovima posleratnog nemačkog privrednog rasta. Ali film ne propušta šansu da pokaže kako prelaskom sa protesta na akciju, sami učesnici su izgubili ljudskost, time što postaju ubice, oni sami sebe lišavaju mogućnosti saosećanja. Moritz Blaibtreu prikazuje Baadera, više kao trigger happy sociopatu ili James Dean-wanna be neprilagođenog đilkoša, nego kao ideološki osvešćenog borca za pravdu. On vozi brza kradena kola, voli da puca nasumično po autoputu, dok sluša američki rockn’roll, u jednom momentu Gudrun Enslin spominje da ima kćerku negde, ali ništa u filmu nam nije pruženo da bi shvatili njegove motive. Tokom štrajka glađu u jednom od zatvora, Baadera je posetio Jean Paul Sartre (to nije deo filma) i ovo je o njemu kasnije zapisao:

I think that he also hoped that I had come to defend him and his comrades based on the actions they'd taken. He saw that I wasn’t in agreement with them. I came as a man of the Left in sympathy with any Left-wing group in danger; this is an attitude that I think should be generalized. I came so that he could give me his point of view on the struggle they'd conducted. Which he did, by the way. And I hadn’t come to say I was in agreement with him, but simply to learn which of his opinions could be taken up again elsewhere, if we think they were correct, and also to talk about his situation in the prison as a prisoner.

Transformacija Urlike Meinhof od buržujke sa simpatijama prema komunizmu ka ideologu grupe i autoru njihovih proglasa, je data simbolički u formi otvorenog prozora, kroz koji ona iskače u trenutku oslobađanja Baadera od strane članova grupe – sa jedne strane prikazana je kao najsvesnija posledica, jer prethodno bekstvu pita čuvara da li ima ženu i decu, takođe tvrdi da svoju decu nikad ne bi ostavila, da bi skrenula u najžešči ekstremizam, koji se nagoveštava da je rezultat mentalne labilnosti. Detaljnija razrada same psihologije aktera je pretpostavljena obimnoj naraciji.

Čini se da je Edel količinom metaka ispaljenih i krvi potekle uspeo da spreči dalju mitologizaciju članova RAF-a, ali ni osuda nije ono što je želeo da postigne, tako da je sveukupni utisak da ste gledali igrani dokumentarac. Ono što je meni zaparalo uši je korišćenje Blowing In The Wind u odjavnoj špici, Dylan je ikona protesnog pokreta, i blowing in the wind je ironija prema nemogućnosti promena i na neki način mirenje sa tim. Planirane akcije, koje obuhvataju ubistva i nevinih ljudi, su nešto potpuno drugačije.



###

Sa druge strane, Paolo Sorrentino je namerno izbegavao da napravi biografski film, iako je glavni lik filma Il Divo dugovečni italijanski premijer Giulio Andreotti. Fokus filma je poslednji pokušaj Andreottija da se domogne izvršne vlasti, početkom devedesetih i da bude izabran za predsednika republike, što je optužnica za saradnju sa mafijom i učešće u ubistvu jednog novinara, izjalovila. Andreotti, u sjajnoj izvedbi Tonija Servilla, je nalik karikaturi, kao uostalom i gomila sikofanata, koji čine njegovu frakciju hrišćansko-demokratske partije.

Il Divo je serija nekakvih teatralnih prikaza, kojima dominira Andreotti, pogrbljen sa skupljenim rukama ispred tela, monotonim tihim glasom i tonom, koji se kreće od empatičnog (Andreotti brine o siromašnim građanima, svojoj sekretarici, razgovori sa suprugom) do blago sarkastičnog humora. Apsolutna moć, koju je ovaj čovek definitivno imao (tri puta bio premijer, a u međuvremenu uvek ministar) je demonstrirana kroz činjenja njegovih najbližih saradnika, Sorrentino prikazuje Andreottija kao (simpatičnog) čudaka, sa izvesnom dozom sentimentalnosti. Ali ne propušta da pokaže potpuni nedostatak kajanja – Andreotti sa ubeđenjem odbija sve optužbe o saradnji sa mafijom; ako je do tada bio posmatrač dešavanja, matorac koji ne spava, suđenjem kao da dobija novu energiju.
U skladu sa činjenicom da porodica, crkva i mafija su stubovi italijanskog društva, on redovno ide na ispovest, ali ne pokazuje ni trunku kajanja. Zato, reditelj ukršta njegova podsećanja na prošlost sa slikama utamničenog Alda Mora, koga su ubile Crvene brigade, jer je vlada koju je Andreotti predvodio obila da pregovara sa teroristima.

Novinar Mino Pecorelli je došao Morovih pisama iz zatovora u kojima on direktno optužuje Andreottija za sudbinu, koju predoseća da će ga snaći, jer je uveren da njegovo ubistvo politički odgovara Adreottijevoj frakciji. Pecorelli je ubijen od strane mafije, a Andreotti na suđenju označen kao inspirator ubistva. Film i staje u trenutku suđenja, koje će u realnosti potrajati više godina, a presude će biti na kraju odbačene (jer su optužnice zastarele, što je specijalnost sadašnje italijanske Berluskonijeve vlade; on je ovaj statutarni previd iskoristio da bi izbegao sve istrage koje se vode o njegovoj umešanosti u korupciju).

U međuvremenu, Andreotti je dobio titulu doživotnog senatora, što ga oslobađa svih daljih istraga na ovu temu. I dalje je živ (ovde možete videti trenutak gde samo što nije umro pred kamerama pre par meseci tokom intervjua sa nekakvom vedetom novinarstva, koja neviđeno podseća na seks bombu Ornelu Muti).

Čak je film o sebi pogledao. Navodno je bio iznerviran kako je prikazan, ali je i to na kraju sa humorom prihvatio. Iskorišćen je njegov citat u filmu „U Italiji su me optuživali za sve sem za Punske ratove, za koje sam izgleda bio previše mlad“ i kroz priču o jednom trenutku njegove vladavine, Sorrentino pokušava da poveže sve ključne događaje iz italijanske istorije u prethodnih 40 godina – period terorizma Crvenih brigada, suđenja i ubistva sudije Falconea, ubistva poznatih bankara od strane masonske organizacije P2, insinuirajući da je Andreotti američki čovek, koji je sprečio širenje komunizma u Italiju u sklopu Gladio operacije, koju je osmislio NATO; pri tom neispuštajući priliku da napravi upečatljiv portret svog glavnog junaka.

inauguracija

Uživo na B92 večeras od 6 popodne. Ili na HBO, ako je deo vašeg kablovskog paketa.

U Politici ide feljton iz knjige Snovi moga oca.

Na Twitteru se mogu pratiti vesti sa inauguracije, kao i na Facebooku putem CNN-a.

Ili možete da napravite svoj portret, po uzoru na Obamine postere iz kampanje, kao što sam ja uradila.




Verovatno nijedna inauguracije američkog predsednika nije privukla toliko pažnje. Ceo zapadni svet ovo slavi kao da je u pitanju dodela Oskara ili neki drugi glamurozni medijski događaj, a ne polaganje zakletve predsednika jedne države. Kad se pravi tolika buka oko nečega, mene to automatski odbija – ta medijska matrica da je to u ovom trenutku najvažnije za svakoga od nas. Naravno da nije. Prvim svojim potezom, kakav god da on bude, Obama će razočarati mnoge od njegovih pristalica.

S’obzirom da je godina počela sa napadima Izraela na Gazu (jedan od razloga za tu akcije sigurno jeste da u tom trenutku niko u Americi nije čvrsto držao vlast), saznanjima da će recesija biti duboka, teška i da će najviše pogoditi ionako siromašne države i prepucavanjem Rusije i Ukrajne oko gasa, dok smo se mi smrzavali na minus 10 (to što smo kompletno zavisni od stranog gasa i što nemamo rezerve uopšte je druga tema), možda je ljudima potrebna nada i osećaj da su na pravoj strani, da učestvuju u nečemu što je globalno.

Iako me ide na ganglije medijska groznica, sama činjenica da je crnac postao Presednik Amerike je od istorijskog značaja. Od sutra on je Predsednik, a ne pop kulturna ikona. Njegov kabinet govori da će biti konzervatvniji nego što bi mnogi hteli. On je samo rekao da će pričati sa nekima sa kojima Amerika nije pričala do sada, a to ne garantuje totalni zaokret američke spoljne politike.

Da ne budem skroz negativna, Obama deluje kao simpatičan čovek. U današnjem NY Timesu je izašla lista knjiga koje su ga inspirisale tokom života.
Trenutno na radiju Brakus i Bekan se pitaju zašto oni nisu pozvani na ovaj događaj, ipak oni znaju V. Matića, a idu Milka Forcan i Zdenko Tomanović (zar taj nije branio Slobu?). Mislim da ću da pratim globalni hepening ovim putem.
A i mi čak i da nas zabole za inauguraciju, konačno smo naučili da izgovorimo ovu komplikovanu reč.

cold war modern

Cold War Modern je izložba o dizajnu za vreme hladnog rata u V&A muzeju u Londonu.

Od američkog paviljona na svetskoj izložbi u Moskvi, sa sve kuhinjom, replikama supermarketa i proizvoda u njemu, italijanske Vespe, arhitekture Oscara Niemeyera, sputnika, filmova kao što su Solaris, Dr. Strangelove ili 2001: Space Odyssey, do plastičnih objekata, futurističkog nameštaja i odeće sa metalnim oklopima.



Pored objekata iz Rusije, Poljske, tadašnje Čehoslovačke, koje predstavljaju modernizam iza gvozdene zavese, “naš” predstavnik je auto-put Bratstva i jedinstva, koji je dizajnirala zagrebačka grupa arhitekti pod nazivom EXAT 51.



Šezdesetih i sedamdesetih, 21. vek je delovao daleko, to je bila budućnost kojoj su se svi nadali. Za koju su mislili da je počela rušenjem Berlinskog zida.

U romanu Zadie Smith White Teeth, koju trenutno čitam, postoji scena u kojoj dve porodice jedna poreklom iz Bangladeša i druga britansko-jamajčanska sede ispred televizora, ne mogu da se dogovore da li da gledaju istorijski događaj ili kvizove i zabavni program. Kćerka kaže da ovo moraju da gledaju, jer ljudi su se izborili za slobodu “That after years under the dark cloud of Eastern communism, they are coming into the light of Western democracy united” she said. “I just think democracy is man’s greatest invention”.
Alsana, who felt personally that Clara’s child was becoming impossibly pompous these days, held up the head of a Jamaican fried fish in protest. “No dearie. Don’t make that mistake. Potato peeler is man’s greatest invention. That or Poop-a-Scoop (prim.prev.instrument za skupljanje izmeta kućnih ljubamca).”



Činjenica da se danas jedna strana gomila balističke raketne bacače po bivšim zemljama istočnog bloka, dok druga truje bivše špijune po Londonu, nam govori koliko smo daleko od kraja hladnog rata. I samo neka ostane hladan, mnogi misle. Dvadeset i prvi vek je započeo aktima terorizma, pretnjom od ekološke katastrofe, a kakvo je stanje na berzi pitanje je ko će sutra izaći kao nova super sila.



Danas je prestala proizvodnja automobila koji nosi ime države koja već dugo ne postoji. Ideja da je tu bilo sve moguće proizvesti, pa i ekonomični auto za gradsku vožnju (pa čak ga i izvesti) je takođe poražena. Yugo je i dalje tu među nama, ali posle izvesnog vremena i on će kod nas izazivati mešavinu sete, izneverenih očekivanja i simpatije, poput mnogih predmeta sa izložbe Cold War Modern.

sramota

Privučena fotografijama Kate Winslet koja izgleda kao Catherine Daneuve u Belle Du Jour, kupila sam novembarski Vanity Fair. Ali nije Katino golo dupe jedino što seva u ovom časopisu. Jedan od naslova The Rambo of the Balkans. A unutra priča o Ramušu Haradinaju naslovljena The House of War.

Njegova biografija, put posle oslobađajuće presude iz Amsterdama, preko Beča do Kosova, pevanje i pucanje, fascinacija albanskom krvnom osvetom, detalji borbe kao u akcionom filmu, problematična ličnost samog Haradinaja i sumorna svakodnevica Kosova. Da ti se utroba prevrne.

O tome više, kao i slike ovde.

„Naš čovek“ u Politici

U poslednjih nekoliko godina, Politika je doživela dosta promena i grafičkih (pozdravljam, pozdravljam) i sadržinskih pod vođstvom Ljiljane Smajlović. Politika je oduvek bila državni list i uvek naginjala ka podržavanju vlade, čini se da je nameštenje Dragana Bujoševića posledica promene vlasti na republičkom nivou. Znači DS umesto DSS-a. Ono što je meni smetalo i zašto nisam kupovala novinu, sem subotom zbog kulturnog dodatka, je šarenilo kolumnista. Mnogima se to dopalo, ali mene je to zbunjivalo, pošto to u svetu jednostavno ne funkcioniše. New York Times je liberalni dnevnik, kao i Guardian i Indipendent u Engleskoj. Daily Telegraph čitaju konzervatici, a Daily Mail radnička klasa (pomalo je uvredljivo reći „He is a Daily Mail reader“, to dosta znači u smislu socijalnog statusa i obrazovanja). Kod nas je sve izmešano, nažalost i fakultetski obrazovani ljudi čitaju Kurir i misle „eto vidiš šta radi ovaj vlast“ kad čitaju o aferama, koje u velikoj meri servira ova novina. Tako i Politika je imala jednog dana Marka Vidojkovića i Vladimira Arsenijevića, a sutradan Gordanu Pop Lazić i Vulina. Danas Marčelo, sutra Bora Čorba.

Daleko od toga da je Politika bila ono što pamtimo iz devedesetih, jedoumlje i ispiranje mozga. Boško Jakšić, spoljno-politički komentator ovog lista, je otvoreno podržao Demokratsku stranku i govorio realno o našoj situaciji sa Evropskom unijom i Kosovom, čini mi se i Ljubodrag Stojadinović. Dvojac Antonijević&Vukadinović vukao je na svoju stranu. Ajde da pretpostavimo da to obuhvata ceo spektar političke scene u Srbiji. Ali da li to znači da takve novine hoćete da čitate, one koje vas svaki drugi dan dovode do ludila. Iskreno, E-novine su ideološki opredeljene, ali takođe veome iritantne. Uglavnom čitam Blic, ali mi smeta njihov prelom, šarenilo i nepismenost. Nemam ništa protiv Operacije trijumf, Velikog brata, celebrity tračeva, sve je to zabavno, ali želim da čitam nešto što je malo iznad proseka srpske estrade. Novinu koja je za primer po pitanju jezika, odakle možete da učite pravopis i gramatiku, koja je informativna i interesantna. Pa makar ne bila najprodavanija, ali barem nek je najprestižnija. Takvu novinu bi kupovala svaki dan.

Da li će Bujke to da donese? Njega veoma cenima kao novinara, čak sam i čitala NIN jedno vreme samo zbog njegovih tekstova. U nekim intervjuima je rekao da voli muziku koju forsira Žikica Simić, između ostalog Calexico i Morphine (hands down), veliki je ljubitelj Italije i kuhinje iz ove zemlje (tako barem kaže u onoj rubrici poznati kuvaju u Gloriji), a među političarima za lične prijatelje smatra Milana Božića (iz SPO-a, valjda) i Čedu Jovanovića.

drugaciji svet?

E pa prodjose i ovi istorijski izbori. Na kraju izbor jeste istorijski. Crni covek u beloj kuci, srednje ime Husein, iz mesovitog braka, obrazovan na Kolumbiji i Harvardu. Hoce da poveca poreze bogatima i da da svima zdravstveno osiguranje, sram ga bilo.

Prvo negativne strane ovih izbora. Ovo su toliko medijski ispraceni izbori, da se ja ne secam niceg slicnog, kada je iko pratio preliminarne izbore u Americi (evo ja priznajem, ja sam mislila da se to samo testira u New Hampshireu, ne po celoj drzavi). Rasa, navodni liberalizam, kontakti sa svestenikom rasistom, bivsim domacim teroristom, izrecena spremnost da ce pricati sa svima, pa cak i Predsednikom Irana. Ali to je ceo svet stavilo u poziciju posmatraca neceg sto je vazno (ali najvaznije za jednu drzavu, koja i jedina u tome ucestvuje). Primer juce je nekoliko ljudi sa moje Facebook liste, pozvalo ostale svojim statusom da glasaju za Obamu, u pitanju su Srbi, koji zive u Srbiji i nemaju pravo glasa u Americi. Htedoh reci da je Obama belo platno (!?) na koje svi projektujemo svoja nadanja, za sta imam razumevanja donekle, ali ljudi bre saberite se i pogledajte gde ustvari zivite.

Britanska stampa je objavila grafikon drzava kako se ocekuje da ce ljudi glasati, koliko elektora nose i kad se zatvaraju biralista. Znaci svi smo stavljeni u poziciju da gledamo kad narod iz Ohaja zavrsava sa glasanjem. Jutros mi je cimerka rekla „Otisla sam da spavam kad je proglasena Pensilvanije”. Savrseno da se nauce svih pedeset americkih drzava, u pola od kojih zivi narod koji misli da je Evropa jedna zemlja sto posto. Jos od deset uvece BBC je krenuo sa panel diskusijama, koje su trajale duboko u noc. Cula sam da je i kod nas uradjeno slicno.

Pozitivno – simbolicka strana crne porodice u Beloj kuci. Istorijska stvar, nema sta. Ovi izbori su motivisali milione novih mladih glasaca da se angazuju, u velikoj meri preko nove tehnologije i drustvenih mreza. Obamina pobeda je i pobeda Facebooka cini mi se.

Ocekivanja su velika. U Americi sve veca kako se finansijska kriza produbljuje. U svetu, ljudi ocekuju da Obama privede dva rata kraju i da popravi ugled Amerike.

Obama nece povratiti Kosovo. Niko to nece uraditi. Ali ajde da se ponadamo da ce americka politika prema nama biti manje ponizavajuca.

hot, flat and crowded

Naslov je nova knjiga kolumniste New York Timesa Thomasa Friedmana.

Nisam pročitala. Ali sam bila na njegovom predavanju na LSE-u. Kao i Elle McPherson. Bez zezanja, the Body je dolepšala u nekom pernatom kaputu sa ogromnim naočarima, a studenti (iako su svi veoma ozbiljni, ambiciozni i zauzeti proveravanjem pošte na Blackberry-ju ili IPhonu) su je primetili.

Friedman je dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka, kasnije se sve više bavio pitanjima globalizacije o čemu je i napisao knjigu The World is Flat. Da je svet ravan se odnosi na činjenicu da se danas kompanijama može upravljati globalno (u knjizi se najviše bavi outsourcingom u Indiji), da tehnologija svima daje jednake mogućnosti (ako do tehnologije uopšte i dođu), kao i da danas prisustvujemo rastu srednje klase širom sveta, prvenstveno u Kini, Indiji, Brazilu i Rusiji. Ta poslednja stavka vodi do najnovije knjige. Jer ako sad svi hoće da žive i troše (energiju i prirodne resurse) kao Amerikanci, onda ova planeta jednostavno nije dovoljna.

Slično autorima Wikinomics-a, Friedman najviše pažnje posvećuje inovaciji, za koju je ubeđen da će poteći iz Amerike. Ono što on predlaže je kombinacija zaštite životne sredine i tehnologije (environment + technology – ET). Uspešan je u identifikovanju problema i nalaženju raznih primera, davanju bombastičnih naslova, pravljenju asocijacija između nivoa zavisnosti od strane nafte i nivoa demokratizacije države (za to koristi Rusiju i praktičnu zavisnost većeg dela Evrope od njenog gasa kao primer). I rešenje prodaje kao lako.

Evo kako on to radi kod Lettermana




Uživo nije ništa drugačiji, trudi se da bude zabavan, kao da nam nešto prodaje (što u stvari i radi, jer možete knjigu kupiti i kasnije). Pravi je folksy liberal, kome se omakne darn, honey, buddy i slični narodski izrazi.

I u svojoj regularnoj ulozi političkog komentatora, Friedman je dosta kontraverzan. Podržao je rat u Iraku. Danas, priča kao je Bushov režim unazadio Ameriku i kako ona mora da se makne od anti-terorističke doktrine (citat “11. septembar ne može biti važniji od 4. jula”).

Ali u ovome je u pravu, kaže da je posle nominacije Sarah Palin za podpredsednika, prodato 250.000 modela naočara koje ona nosi. Kakav bi bio uticaj na javnost, kad bi Obama, sa ženom i decom, tokom inauguracije došao do Bele kuće na biciklu?

Moja veza sa terorizmom

„Ko je ustvari Barack Obama?“ pre neki dan je pitala Sarah Palin na jednom od predizbornih mitinga, aludirajući na već otkrivenu poprilično labavu vezu između protivničkog kandidata i jednog od članova terorističke grupe Weather Underground, koji je danas profesor na čikaškom univerzitetu.

Pre nekoliko godina, verovatno kao preteča festivala Slobodna zona u Rexu je prikazan dokumentarni film The Weather Underground o radikalnoj grupi Weathermen, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izvela nekoliko terorističkih napada na mete u samoj Americi, da bi se raspala po završetku Vijetnamskog rata. Imenu je kumovao Bob Dylan, od koga su članovi grupe pozajmili ime iz stiha „You don’t need a weatherman to know which way the wind blows“ pesme Subterranean Homesick Blues. Film prati nastanak grupe, njene aktivnosti, kao i šta se sa članovima desilo kasnije. Ayers, koji se danas spominje u kontekstu sedenja u nekakvom odboru humanitarne organizacije sa Obamom, je postao profesor na Univerzitetu u Čikagu i oženjen je nekadašnjom saborkinjom Bernardine Dorhrn. Deo filma koji se bavi njihovima aktivnostima, skrivanjem, planiranjem akcija, vas poziva da na neki način romantizujete aktere, svesni da oni deluju van zakona, sa „višim ciljem“, kako bi oni to hteli da mi mislimo, što je valjda i motiv za igrani film koji će uskoro imati premijeru o nemačkoj terorističkoj organizaciji Baader Meinhof.

Poslednji minuti filma su posvećeni današnjem životu članova Weather Underground. I onda vidite grupu sredovečnih ljudi, koji su potpuno uklopljeni u običan mainstream život. Ayers možda jeste najdalje otišao u intelektualnom smislu, on je univerzitetski profesor koji se bavi reformom školstva u Čikagu, gde većinu stanovništva čine afro Amerikanci, ali je usput prodao svoju priču u memoaru Fugitive Days. Jedan član drži bar u Bruklinu, a jedan se takmiči u popularnom kvizu Jeopardy. To je na izvestan način otrežnjujući deo filma, koji će inspirisati komentar koji sam dala kad mi je po izlasku iz sale, neka devojka sa vesti B92 gurnula mikrofon ispred face da bi nešto rekla za vesti u pola 10. Sutradan me je šira familija zvala da kažu kako su me videli na televiziju kako u vestima pričam da „revolucija jede svoju decu“. Ceo film je dostupan na Google Videu.

zdravstvo, školstvo i Chanel torbe

Jel bi ste vi glasali, a da to inače ne činite, zato što vam to kažu poznati glumci? Neki su se angažovali oko pitanja nezavisnosti Kosova, koliku tu težinu to ima? U Srbiji, glumci se slikaju na binama i mitinzima pred izbore i recimo da su relativno jednako raspoređeni. Lidija na jednoj strani, nekoliko njih uz DSS, dosta u DS i poneko uz LDP.

U Americi, kod republikanaca Schwartzeneger i Chuck Norris. Na Wikipediji, kaže da i Shannon Doherty, Brenda iz Beverly Hillsa, podržava republikance „I thought Reagan was cool“. A kod demokrata svi ostali. Neki su bili uz Hillary, recimo Natalie Portman, ali većina se opredelila na vreme za Obamu. To je bilo super korisno, dok je Hollywood pisao ogromne čekove za kampanju, ali sad Obamini savetnici mu predlažu da malo oladi, jer to ne voli prosečan Amerikanac, koji upija celebrity kulturu kao majčino mleko, ali ponovo smatra da je Hollywood leglo liberala, gayeva i Jevreja. Bill Maher voditelj jednog talk šoua na kanalu HBO je rekao da postoje dve Amerike „one is progressive European nation, while the other is full of rednecks who will vote for Palin“.

Da li ljudi koji se razbijaju od love i stalni su predmet emisija kao što je The Celebrity Life of .... (VH1), koja prikazuje ko koliko troši na garderobu, kola, osobu koja mu šiša kuče, stilistu za petogodišnje dete i slično, imaju bilo kakav kontakt sa problemima običnog čoveka. Šta jedna „očajna domaćica“ stvarno zna o zdravstvu i školstvu?

hockey mom

Kolokvijalni jezik u Americi ima neviđenu potrebu za pravljenjem svakakvih konstrukcija koje bi objasnile svakodnevne fenomene. Tako i u ozbiljnim novinama za domaćicu, ženu posvećenu deci, koja kuva ručkove, vozi mini-vanom decu na sportske treninge, može se pročitati da je ona „typical soccer mom“. Kandidat za podpredsednika Republikanske stranke u Americi, Sarah Palin je nazvana tipičnom „hockey mom“, pošto valjda na Aljasci je teško igrati fudbal.
Nije bilo žene o kojoj se više pisalo prethodne nedelje u osvit republikanske konvencije, njene i McCainove zvanične kandidature, vesti o iznenadnoj trudnoći njene maloletne kćerke, slike iz perioda kad je bila navijačica u srednjoj školi, nadimku Sarah Baracuda sa koledža, stavovi o nezavisnosti Aljaske i eksploataciji nafte.

U zavisnosti koje su novine u pitanju, ja sam pratila uglavnom NY Times, ocene variraju – od toga da je njega kandidatura nepromišljena od strane Republikanske stranke, da je izabrana samo zato što je žena, uprkos drugačijim preferencama samog McCaina, da će njena mladost i energija nadomestiti McCainovih 72 godine, ali da ona ima još manje iskustva od Obame. Do prošle godine, nikad nije putovala van Amerike, a i tada je samo posetila američke trupe u Iraku i Kuvajtu. U britanskom Economistu, jetko primećuju da je ona „žena niotkuda“.

Znači, Sarah Palin je ono što mi Evropljani zamišljamo kao tipičnu Amerikanku – slabo stoji sa geografijom (to će da uči u hodu), bolje pristaje na rodeu ili roštilju sa gomilom dece nego u muzeju na primer, veruje u ispravnost nošenja oružja, moli se bogu za još više novca i ne veruje u slobodan izbor žene po pitanju sopstvenog tela. I to je ono što nju preporučuje za kandidaturu – njen stav o pitanju abortusa. Najmoćnija nacija na svetu koja odlučuje od Kosova, Južne Osetije pa sve do Pakistana, će izabrati svog predsednika na osnovu koliko je zatucan. Porazno, ali potpuno očekivano.

Glavna preporuka za Sarah Palin je što je opasna konzervativka, ne veruje u obrazovanje o seksu, već samo u apstinenciju – porodica i deca su u Americi su legitimni deo kampanje, sad kada je otkriveno da će postati baba sa 44 godine, jer je njena maloletna kćerka trudna, poziva se na pravo o privatnosti i moli štampu da poštedi njenu porodicu.

O tome šta menja izbor „crnje“ ili „cice“ na novembarskim izborima, Kosovu, bogomdanoj naciji i ostalom, vodi se jako zanimljiva diskusija ovde.

U medjuvremenu, Oprah, koja je vech javno iskazala svoju podrsku Obami, je odbila da intervjuishe Saru.