Eat Tweet je jedan od najgenijalnijih poklona koje sam ikada dobila.
Maureen Evans je skupljala recepte i prevodila ih Twitterese, tj. skraćivala ih na oblik od 140 karaktera. Pri čemu njen kuvar sadrži i najkompleksnije recepte, kao što su beef bourguignon ili recepte za hleb i pravljenje domaće paste. New York Times se pita da li je moguće nekome objasniti šta da radi u samo 140 karaktera, dok Epicurious zaključuje da ova knjiga nije za početnike.
Možete da pratite Maureen na Twitteru, ona je @cookbook.
Ko prati ovaj blog (ne znam koliko vas je ostalo) zna da ovo nije moj dnevnik. Tako da dva meseca unazad, svašta se izdešavalo, ali ko zna zna.
Hrana, naravno, me vraća nazad. Kad preporučujem neki sajt, volim da kažem kako sam ja dospela tamo. Moram da se otresem te manične potrebe da stavljam reference svuda. Na zanimljive stvari na netu se prosto ... nailazi.
Setih se. Gledala sam kako Sophie Dahl (nekadašnja manekenka zanosnih oblina) pravi neke poslastice, pa me je zanimalo da vidim da li ima neka video instrukcija za pravljenje španske tortilje. Ko nije probao, to nije lepinja, kako kod nas zovu ono u šta umotaju pljeskavicu. To je neka vrsta omleta sa krompirom, koja se jede hladna, ko slani kolač. Tapas da budem precizna. Zvuči jednostavno, probala da napravim iz bez recepta, oslanjajući se na instikt, još kad sam prvi put bila u Španiji 2002. I nikad mi nije uspelo. Moglo je da se klopa, ali to nije bilo to. Da ne objašnjavam evo recepta ovde.
Ono što mi je privuklo pažnju je da ovo nije kućni video, nego pokušaj malkice ozbiljnije produkcije. U pitanju je web emisija Working Class Foodies, koja se emituje na sajtu Hungry Nation (poznat logo, a?), koji okuplja nekoliko blogera, koji svoje recepte dele u pisanoj i video formi.
Working Class Foodies su brat i sestra sa Floride koji trenutno žive u Njujorku i studiraju na Tish School of Arts, lože se na kuvanje i cilj im je prave zdrave obroke od sastojaka sa lokalne pijace za manje od osam dolara. Obzirom na blizinu Kalenić pijace i želju da obnovim jesenje-zimsku garderobu, mislim da će mi recepti Rebece i Maxa postati svakodnevni ritual.
Evo recepta za doručak. Ko nije probao granolu, nek se smeje što postoji recept za doručak. Granola je neka vrsta cruncha u musliju, ali možete da je napravite sami, da bude zdrava i ne previše slatka. Moja kuma kaže da to stalno pravi, ja nisam, ali planiram ovih dana.
Kuvala sam i ja prethodna dva meseca između ostalog. Evo jednog letnjeg recepta, koji bez problema može da se pravi i u drugim godišnjim dobima. Pasta salata sa pinjolima i fetom.
Počnete tako što naberete sveži bosiljak sa terase (leti naravno). Sad ga kupite u Malom Kaleniću ili u Maksiju, gde ga ponekad ima. Ovo ne može da se fejkuje mora bosiljak u listovima, to je osnova salate.
U činiju sipate maslinovo ulje, izgnječite jedan čen belog lika, nasečen na trake sušeni paradajz i crne masline (one pomalo dimljene, što deluju skvrčeno) i iscepkate bosiljak.
Kad se skuva pasta, pomeša se kad se malkice prohladi. Taman da se testenina lepo obloži maslinovim uljem.
Na kraju salati se dodaju pinjoli (koliko sam čula ima u raznim zdrava hrana prodavnicama, ja uzela na pijaci, a pre toga se posvađala sa džukcem koji tvrdi da se to uvozi i za 100 gr traži 300 dinara) i izmrvljena feta.
Em ste došli u Njujork, em kukate o vremenu. Šta ću kad reagujem na vreme, juče sam se osećala kao junakinja ruskih klasika. Spremna da se bacim pod voz. Šetam gradom u pozajmljenom kaputu, čak me ni šoping ne uzbuđuje, mrzi me da skidam slojeve garderobe kako bi probala neku krpu. Ali ko ovo hoće da sluša, zar ne?
Kako se ne bi šetali ceo dan po kišnom vremenu, odosmo u MoMU, po drugi put, sada da gledamo stalnu kolekciju, mada smo prošli pored Marine. Ona sedi tamo gde smo je ostavili prošli put. Ceo dan u muzeju dok nas nisu izbacili, a mi tek prošli početak dvadesetog veka.
Moj omiljeni bend The National ima koncert u Radio City Music Hallu 16. juna, a moj stari omiljeni bend New Kids on the Block je takođe na turneji.
Glorija ima onaj slogan „saznajte kako žive poznati“, e ovi meni nisu poznati uglavnom su neki arty-farty tipovi koji žive na mestima kao što su Brooklyn ili Tokio, ali Selby redovno fotkama obavestava kako ljudi uređuju svoj životni prostor. Pošto rekoh ima raznih ljudi, ali se većina može podvesti pod nekakvu umetnost, prostori su zanimljivi, lični, haotični, neki potpuno bizarni (šta ljudi skupljaju nećete verovati). U krajnjoj liniji nije ni bitno ko su ljudi, bitno je skupljati inspiraciju za uređenje sopstvenog stana. Evo izdvojila sam par iz Brooklyna, on poseduje nezavisnu etiketu, ona je stilista, imaju dete, kuće i dovoljno mesta za knjige i diskove.
Da sam ja ozbiljna, moj blog bi ovako izgledao. Šveđanka, italijanskog porekla piše o hrani i popkulturi. Od masne hrane koju je Elvis voleo, kolača koji izgledaju kao Apple proizvodi do švedskog National Waffle Day.
Da se niko ne prepadne. Nisam ovo skuvala sve odjednom. Nego, skupilo mi se par recepata, pa ajde sve da ih prezentajem ovde.
#Kiš sa spanaćem i kozjim sirom
U prošlom postu sa ovom tematikom sam pravila kanelone sa spanaćem. E pošto sam koristila onaj smrznuti spanać u kockama, nisam sve potrošila. Volim da bacam stare stvari, al’ mrzim da bacam hranu. Te tri-četiri kockice, se lepo pomešaju sa kozjim sirom, prazilukom i slatkom pavlakom. Razvije se kupovno lisnato testo (bravo za one koji testo prave sami, probala, nešto ne ide), toliko tanko i veličine da prekrije pleh (okrugao naravno), izbocka se malo testo, prelije filom i vidimo se za 40 minuta. Taman jedna epizoda neke serije.
#Apple berry crumble
Istina je da Englezi nemaju kulinarsku tradiciju, kojom mogu da se ponose. Ali ima nekog šarma u pab ručku nedeljom. Gastronomska kultura im je podeljena po klasama, radnička klasa se hrani najgore, em je hrana najgoreg kvaliteta, em su najveći konzumenti najmasnijeg džanka sa ulice. Moj utisak je da koncept mamine domaće hrane ne postoji, ako se ne računa odvratnost tipa beans on toast. Ali u prilog idu Englezima tri stvari: sve se može nabaviti, mediji forsiraju priču o zdravoj hrani, a onda i o geografski raznovrsnoj hrani i među tradicionalnom hranom mogu se naći super ukusne stvari. Često su to slatkiši: različiti pudinzi (kod Engleza pudding nije uvek tečan i kremast, to je vrsta kolača), pite ili ovo što sam ja spremila - crumble (plašim se naziva da ne ispadne kolač mrvica, što suštinski jeste).
Pošto zima nikako da prestane, jedu mi se topli kolači, a ovaj se savršen. Testirala sam ga na bojfrendu, familiji i nekoliko prijatelja. Žene posle prvog zalogaja traže recept. A on je nikad jednostavniji. Koristim mere, koje nikada ne koristim za slane stvari:
1 buter (125 grama) ne otopljen, hladan iz frižidera, iseckan na kockice 250 grama brašna (1 šolja) 4 kašike žutog šećera cimet vanilin šećer mogu da se ubace i ječmene pahuljice, radi krckavog ugođaja
paket smrznute borovnica (idealno), ali može bilo koje bobičasto voće 5 ili 6 jabuka nakiselih
U veliku posudu sipaju se brašno, buter i šećer. I onda krećete da gnječite kockice butera, tj. da ih lomite prstima dok ne dobijete male mrvice. Dodate cimet, vanilin šećer, i ove ljuspice ako ih imate. Posuda se podmaže puterom i u nju se ubaci kombinacija isečenih jabuka, smrznutog voća, pomešanih sa sokom od limuna. Znači voće dole, mrvice gore. U rernu na 200 stepeni 50 minuta. Malkice se ohladi, ali se jede toplo, obavezno sa sladoledom od vanile.
Ovo je varijacija Nigellinog recepta. Obavezno izmanikirajte nokte pre gnječenja butera, da mešenje bude što senzualnije.
#Najbolji način da se spremi krompir
I najmasniji. Brisala sam prašinu danas, tako sam i otvorila Nigellin kuvar, koji sam dobila za rođendan pre par godina, setila sam se da ima neki recept za krompir, koji nisam probala. Naravno sve je full fat, ali je super ukusno. Naseče se krompir na kriške, isecka se luk, koji nisam imala, nego praziluk, dva čena belog luka, što se sve kuva na tihoj vatri sa slatkom pavlakom (to je ono što u kafanama obeležavaju kao neutralnu pavlaku) i mlekom. So, biber su jedini začini. Isto ko za pire, samo što ne treba skroz da se raskuva.
Upozorenje unapred, šerpa mora da bude od nerđajućeg čelika, jer će mleko na dnu da napravi haos. Trenutno se natapa u sudoperi, nemam živaca za ribanje žicom sad – sutra će biti lakše. Kad je krompir gotov, prespe se u drugu posudu koja ide u rernu, parmezan preko svega. 20 minuta i to je to. Pavlaka mu daje taj kremasti ukus, a da ne bude sve previše mlečno postarao se luk.
Moj ručak/večera danas - čorba od šargarepe, celera i praziluka, kremasti krompir i salata
Disclaimer: sve fotke su napravljene mojim jamesbondovskim telefonom. U sledećem životu ću biti food stilista, samim tim imaću kvalitetu opremu u studiju tj. kujni.
Jamie Oliver ovo jelo zove Awesome Spinach and Ricotta Cannelloni. Ono što ću ja zapamtiti za sledeći put je da kanelone, nekako treba poprskati vodom, jer i slatka pavlaka kojom prelijete kanelone preko nije dovoljna. Više bude jelo masnije, nego sočnije. Ko je u fazonu da pravi bešamel (ja nisam), neka proba sa tim. Što se tiče popkitchen verzije recepta, pomešala spanać, rikotu (kupljenu na Kalenić pijaci sa italijanskom Zanetti iz kutije) sa domaćim sremskim sirom, izgnječila jedan čen belog luka i time punila kanelone. Dole ide paradajz sos ko za špagete. Maslinovo ulje na kome se prže dva čena belog luka, biber, so, bosiljak i šećer (da ne bude sos kiseo) + konzerva paradajza. Odozgore kao što sam rekla slatka pavlaka pomešana sa dve, tri velike kašike parmezana. Nisam nikad jela kanelone u Italiji, ali mi recept deluje da ima žig geografskog porekla. Awesome, indeed.
Restoran Zaplet je redak restoran koji ima svoju radionicu u kojoj se spremaju hleb, peciva i kolači. Pored toga što je praktičan, prostor je super moderan - visoki plafoni, zid od cigle, super osmišljeno osvetljenje, gomila kuvara na policama i sprava za pravljenje divota za jelo. As though I died and went to heaven.
I da naravno da sam zaboravila foto aparat, morate da mi verujete na reč, aparat na telefonu jednostavno nije dovoljno dobar. Ali imam svedoke, više od 30 njih. Moja firma je odlučila da tu napravi novogodišnju žurku i dobila 5+ za originalnost, zato što je pribavila nekoliko kuvara da nadgleda nas kuvare amatere, savremene žene koje u kuhinju nikad ne ulaze i ekipu koja je samo došla da se zeza i da pije. Zadaci teški, počevši od predjela brusketa sa tikvicama, prolećnih rolnica, suvih šljiva u slanini, tartar bifeka, preko rižota sa kozicama i raviola sa rikotom i spanaćem, do rosbifa i glazirane patke. I to nije kraj - tiramisu i tart sa malinom i čokoladom. Mora da sam nešto zaboravila. E da, moje koleginice koje mese hleb.
Ako je slogan “6 ratova, 10 recepata, 60 361 024 mrtvih”, jasno vam je da Cooking History nije film o istoriji kuvanja. To je skuvana istorija. Slovački reditelj Peter Kerekes je napravio dokumentarac o vojnim kuvarima, počevši od jednog koji je pekao hleb za nemački Wermacht, Francuza na drugoj strani, kao i jednog koji je kuvao za vreme francusko alžirskog rata, pa sve do učesnika nedavnih balkanskih građanskih ratova – intervjuisan je hrvatski kuvar, obučen u maskirnu uniformu, koji je odlučno odbio ideju na ponovo kuva sa nekim Srbinom, dok su dve sredovečne debeljuce, bivše motelske kuvarice, koje su slučajno počele da kuvaju za vojsku devedesetih, na isto pitanje rekle “Zašto da ne?”.
Film je prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu, a ja sam saznala o tome iz jučerašnjeg Jutarnjeg lista. Zanimljiva je izjava bivšeg “probača” hrane Josipa Broza Tita, koji je izjavio da je u momentu kad je Tuđman izneo na sto pašticadu, Milošević Karađorđevu šniclu, a Izetbegović tufahije, Jugoslaviji je došao kraj.
Svi bi želeli da rade posao koji ih ispunjava zadovoljstvom. Ili strašću još bolje. Kad vidiš da postoji neko ko navodno u tome uživa, pomisliš “i ja bi isto tako”. Recimo, kuvanje je nešto što ljudi rade iz strasti. Valjda ako je profesionalno, onda imaš strast u svom životu svaki dan. Kuvanje je kao umetnost, svi nam kažu. Ili zabava za ortake, ako verovati Jamie Oliveru. Negde i takmičarski sport. Ništa od navedenog nije tačan odgovor, ako je verovati Anthonyju Bourdainu. Ovaj pedesetogodišnjak ima iza sebe više od 25 godina iskustva kuvanja u njujorškim restoranima i nastavio bi da sprema rustičnu francusku hranu u restoranu Les Halles, da njegov memoar Kitchen Confidential nije doživeo fantastičan uspeh, koji je doveo do nekih drugih prilika (ali kasnije o tome). Kuvari nisu sofisticirana bića, koji znaju tečno francuski ili italijanski, imaju diplome prestižnih kulinarskih škola i drže se strogo visokih higijenskih standarda. Većina kuvara su neprilagođene ličnosti, imigranti (često ilegalni), sitni lopovi, patološki lažovi ili persone sa jako bizarnim navikama. Sam Bourdain je bivši narkoman, ljubitelj panka, dete iz dobre kuće koga je uvek privlačilo ono mračno u ljudima. Ali i načitan lik, sa izoštrenim osećajem za pripovedanje, jer se Kitchen Confidential čita kao krimi roman. Guta se. Ko klopa koju opisuje.
Njega nije zanimalo da postane celebrity chef, jer i po sopstvenom priznanju jedino u čemu je dobar je tradicionalna bistro hrana (u paketu koji je stigao je pored KC i kuvar sa receptima, gomila svinjske masti, pačijih bataka i litre Bordeauxa su potrebne za realizaciju). Ali je u stanju da vam drži pažnju pa sve da vas kuvanje i ne zanima. Već nekoliko godina putuje planetom u seriji No Reservations, u sklopu koje posećuje različite zemlje, priča sa lokalnim stanovništvom, proba hranu, ne plašeći se da da svoj sud – emisija na Islandu, za koji kaže da je totalni smor kao i hrana tamo – je u prilog toj tezi. Moja misija je da ga dovedem u Beograd, da jedemo u Dači i biramo sir na Kalenić pijaci, dok pričamo o muzici (The Stooges – Fun House mu je omiljeni album), hrani i putovanjima.
Jamie Oliver se nameračio da pokrene novu društvenu revoluciju tako što će naterati svoje sunarodnike da se manu masne brze hrane i prihvate kuvanja. U večerašnjoj prvoj epizodi novog serijala Minstry of Food, Jamie ide u Rotheram, grad u Yorkshiru gde je zavšio svoj poslednji serijal u kome je pokušao da promeni hranu koja se služi u školama. I pored pomoći Tonyja Blaira i nacionalne kampanje, ovaj projekat nije prošao bez kontraverzi – nije se dovoljno radilo na edukaciji dece, neka od njih su protestvovala, odbijajući da jedu povrće i voće. I istom mestu odakle počinje svoju kuvarsku revoluciju, jedna gospođa je švercovala hamburgere u školu gladnoj deci. Iako je “hamburger mamu” nazvao idiotom, Jamie započinje ovaj serijal tako što će joj se izviniti i potražiti savet od nje.
Naime, Jamie je osmislio projekat “viralnog kuvanja”, on bi objasnio 10 osnovnih recepata grupi od osam ljudi, koji bi dalje to znanje proneli svako po dvoje novih ljudi. Velika Britanije je jedna od najdebljih nacija u Evropi, sa veoma skupom svežom hranom i bez ikakvog gastronmskog pedigrea. Američki problem zahteva američko rešenje. Televiziju, uplakana priznanja i entuzijazam dostojan jedne Oprah Winfrey. Jamie upoznaje svoje učenike, uglavnom samohrane majke na socijalnoj pomoći koje svoju decu hrane čipsom, čokoladom i doner kebabom. One nikada nisu ništa skuvale, ne znaju čak ni gas na šporetu da uključe. Pored toga, jedva plaćaju račune, ideja da će da kupuju tuna stejkove ili sveže povrće je njima bacanje para. „You are living under a bubble“ kaže „hamburger mama“ Jamieu.
Istina, pored toga što ih je naučio da naprave ćufte u paradajz sosu, Jamie nije zadovoljan kako projekat ide. Kako stvari stoje očekuju ga još veći izazovi u sledećim epizodama. Veseli kuvar iz Eseksa, koji je od „naked chefa“ postao vitez, je jedan od najuspešnijih TV kuvara. Entuzijasta koji ima dobre namere. Sa druge strane, ne može ne spomenuti da ovo kulinarsko popovanje nije baš zabavno za gledanje. I da u svemu ovome, Jamie ima nekakvu korist za sebe – još jedan šou, još jedna knjiga. A poređenje sebe i nekoga ko je hteo da pravi avion, a svi su mu govorili „ma lud si niko neće da leti u toj konzervi“, je preterano ipak.
Naslov se oslanja na ministarstvo hrane koje je stvarno postojalo posle II svetskog rata i čiji cilj je bio da racionalizuje i fer podeli hranu, koje tad nije bilo. Kao što znamo, koliko se država trudila da nešto nametne, toliko će se ljudi truditi da se tome opiru.
Dan je na kraju izvukao korejski roštilj. Donesu vam ispred gomilu činijica sa začinima, turšijom, sosovima, a onda pred vama prže meso. Mirišeš posle ko da si radio smenu kod Lokija, ali vredi. Ko leskovački, but with a twist. Ostatak ekipe za stolom se složio. I ovi koji nisu znali o čemu pričam su klimali glavom.
