daily pic#4 - pozdrav iz novog pazara

poziv na protest solidarnosti sa ljudima sa turskog broda

predvodnici

pratioci

prvih pet minuta na arapskom

u međuvremenu Muftija poziva građane da glasaju za njega, pod rednim brojem tri

Serbian History X

Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.

Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.


Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.

Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.


copyright biro.org.yu

Veća participacija ili izraženija besparica

Ne želim da pišem o tome da li je država ili fondacija privatne kompanije treba da da stan nagrađenom sportisti. (Država) Ili da li treba pomoći njemu ili nekom drugom talentu? (Svima treba).



Danas prilikom dodele stana Miloradu Čaviću, televizija koja je to organizovala je ne samo intervjisala njegove buduće komšije, nego je udarni deo vesti posvetila čitanju komentara ove vesti na sajtu B92.

I oni nisu jedini. Posle slučaja Crna reka, Vreme je obezbedilo nekoliko strana za reakciju čitalaca na tu priču. Nastavilo se pozivom ljudi da se sete devedesetih i nešto napišu na tu temu. I ako srpski mediji deluju zainteresovani za narod samo kad treba menjati ženu ili blejati u poznatoj kući na Košutnjaku, sve u cilju veće gledanosti, tj. profita koji donosi reality show produkcija, ova vrsta posezanja za većim udelom vox populi u programu, čini mi se nije deo strategije, već posledica krize koja pogađa sve, pa i medije. Ajdmo, ajde user-generated contentu. I u starim/novim medijima sigurno pali.

la hypocrisie*

Pre neki dan sam dobila poziv za Facebook grupu “Protiv ulaska Srbije u EU”, što je skroz legitimno, ljudi prave grupe za sve i svašta. Sem da mi poziv nije poslao momak koga sam nedavno upoznala, mladi Srbin, koji od svoje 2. godine živi u Engleskoj, trenutno pohađa Oxford i piše statuse na FCB na francuskom ponekad. Upoznali smo se na nekom predavanju, na kome se nismo složili o preambuli Ustava (Srbija država Srba/Srbija država građana Srbije), posle čega je on zaključio da imamo različita mišljenja jer on nikad realno nije živeo u Srbiji. Pored ignorantskog nacionalizma, učesnici ove grupe se takmiče ko je veći anti-semita, jer ako niste znali EU je jevrejska tvorevina. To što je nastala dogovorom posleratne Francuske i Nemačke, nema nikakve veze.

E ovako – kad moj mladi prijatelj spali svoj britanski pasoš i vrati se u Srbiju, ja ću se učlaniti u ovu grupu svim srcem.


Ali nije to jedina grupa koja mi je privukla pažnju, evo mladi hejtuju Vuka Jeremića u grupi “Prevrće mi se stomak od Vuka Jeremića”. Meni je Vuk J. izrazito nesimpatičan, ne znam da li dovoljno da budem član ove grupe, a i inače mislim da grupe ničemu ne služe, sem zbrajanju redova “evo toliko nas ima”. Ministar pati od sindroma “dete sa kravatom”, verovatno je uvek bio predsednik odeljenske zajednice, jer to voli fotelju i funkciju, a Srbija je savršena zemlja za ljude koji diplomiraju i istog trenutka postanu savetnici ministara ili premijera.



Samo vidite Bojana Krišta, pre nego što je sebi isplatio 11 hiljada evra u bonusima, na mestu direktora Aerodroma, bio je direktor Lutrije Srbije. Istina svi su igrali Loto jedno vreme, ali se sećam oglasa u magazinu Status, gde ga pozivaju da plati oglase koje je ovaj časopis objavio (ovo se često dešava, ali retko ko to pretvara u anti-kampanju). Završio London School of Economics i odmah postao savetnik Miroljuba Labusa, koji je bio potpredsednik Vlade Srbije u to vreme. Onda Galenika, Lutrija Srbije, ostalo je istorija. Ova dva slučaja nam daju precizan recept za uspeh: bogati roditelji + politički oportunizam. Kako u Srbiji, tako i svuda. Samo kod nas u ekstremnijoj varjanti – ja čekam 21-ogodišnjeg zamenika ministra. Ili ministra, zašto da ne, nek dete uči. Istovremeno, zbog slične situacije (korupcija koja cveta nesmetano u kombinaciji sa organizovanim kriminalom), Bugari su kažnjeni sa ukidanjem 200 miliona evra od strane Evropske unije. Da dodam, lako je podviknuti Bugarima, ko bi to uradio sa Italijanima, koji u kontinuitetu krše gomilu evropskih propisa, nikad se nisu izborili sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Zato ćemo mi da čekamo u hodniku EU godinama, dok tamo žurka traje i traje, a nas niko da pozove konačno.

Tadić je pobedio sa ovom listom na izborima iz dva razloga – približavanje EU i strah od radikala. Kao što vidimo, sem podele mesta po partijskom ključu i oživljavanja SPS-a, ova Vlada se ne može ni čim pohvaliti niti reći da se približila EU ni 10 koraka. A radikali, su se raspali, multiplikovali, i to neće proći kao razlog ni na jednim sledećim izborima kada god oni bili raspisani.



____________________
* ne pričam francuski, slobodno me ispravite ako sam pogrešila, online rečnik je kriv.

„Naš čovek“ u Politici

U poslednjih nekoliko godina, Politika je doživela dosta promena i grafičkih (pozdravljam, pozdravljam) i sadržinskih pod vođstvom Ljiljane Smajlović. Politika je oduvek bila državni list i uvek naginjala ka podržavanju vlade, čini se da je nameštenje Dragana Bujoševića posledica promene vlasti na republičkom nivou. Znači DS umesto DSS-a. Ono što je meni smetalo i zašto nisam kupovala novinu, sem subotom zbog kulturnog dodatka, je šarenilo kolumnista. Mnogima se to dopalo, ali mene je to zbunjivalo, pošto to u svetu jednostavno ne funkcioniše. New York Times je liberalni dnevnik, kao i Guardian i Indipendent u Engleskoj. Daily Telegraph čitaju konzervatici, a Daily Mail radnička klasa (pomalo je uvredljivo reći „He is a Daily Mail reader“, to dosta znači u smislu socijalnog statusa i obrazovanja). Kod nas je sve izmešano, nažalost i fakultetski obrazovani ljudi čitaju Kurir i misle „eto vidiš šta radi ovaj vlast“ kad čitaju o aferama, koje u velikoj meri servira ova novina. Tako i Politika je imala jednog dana Marka Vidojkovića i Vladimira Arsenijevića, a sutradan Gordanu Pop Lazić i Vulina. Danas Marčelo, sutra Bora Čorba.

Daleko od toga da je Politika bila ono što pamtimo iz devedesetih, jedoumlje i ispiranje mozga. Boško Jakšić, spoljno-politički komentator ovog lista, je otvoreno podržao Demokratsku stranku i govorio realno o našoj situaciji sa Evropskom unijom i Kosovom, čini mi se i Ljubodrag Stojadinović. Dvojac Antonijević&Vukadinović vukao je na svoju stranu. Ajde da pretpostavimo da to obuhvata ceo spektar političke scene u Srbiji. Ali da li to znači da takve novine hoćete da čitate, one koje vas svaki drugi dan dovode do ludila. Iskreno, E-novine su ideološki opredeljene, ali takođe veome iritantne. Uglavnom čitam Blic, ali mi smeta njihov prelom, šarenilo i nepismenost. Nemam ništa protiv Operacije trijumf, Velikog brata, celebrity tračeva, sve je to zabavno, ali želim da čitam nešto što je malo iznad proseka srpske estrade. Novinu koja je za primer po pitanju jezika, odakle možete da učite pravopis i gramatiku, koja je informativna i interesantna. Pa makar ne bila najprodavanija, ali barem nek je najprestižnija. Takvu novinu bi kupovala svaki dan.

Da li će Bujke to da donese? Njega veoma cenima kao novinara, čak sam i čitala NIN jedno vreme samo zbog njegovih tekstova. U nekim intervjuima je rekao da voli muziku koju forsira Žikica Simić, između ostalog Calexico i Morphine (hands down), veliki je ljubitelj Italije i kuhinje iz ove zemlje (tako barem kaže u onoj rubrici poznati kuvaju u Gloriji), a među političarima za lične prijatelje smatra Milana Božića (iz SPO-a, valjda) i Čedu Jovanovića.