50 najodvratnijih amerikanaca

artbikemike@flickr

Kao protiv teža Blicovim lista najmoćnijih tajkuna, medijskih mogula i estradnih zvezda.

Sve što znam o američkoj unutrašnjoj politici nije posledica povremenog čitanja New York Timesa, već sporadičnog gledanja genijalne fake-news talk show emisije "Daily Show" koju vodi komičar Jon Stewart.

Iza ovog zapaljivog naslova, krije se lista najodgovornijih ljudi za situaciju u kojoj se nalazi Amerika. Čak i da nemate pojma o vedetama Fox Newsa, frikova koji se skupljaju oko Tea Party, republikanske korporativne vrhuške, a znate ko su Sarah Palin i Barack Obama, uživaćete u zdravoj dozi cinizma i strastvenoj potrebi da se sranje nazove pravim imenom. Listu je kompilirao sajt The Beast.
A na vrhu liste, je običan čovek. Amerikanac, ili bilo ko drugi.
1) You
Charges: Your brain’s been cobbled together over millions of years of blind evolution and it shows. You’re clumsy, stupid, weak and motivated by the basest of urges. Your MO is both grotesquely selfish and unquestionably deferential to questionable authority. You’re not in control of your life. You wear your ignorance like a badge of honor and gleefully submit to oppression, malfeasance and kleptocracy. You will buy anything. You will believe anything. You believe that evolution is a matter of belief. You likely scrolled down to #1, without reading the rest, because you’re an impatient, semi-literate Philistine who’s either unable or unwilling to digest more than 140 characters at a time. You think Epic Beard Man is a national hero and that Bradley Manning might be Eli and Peyton’s brother. You believe in American exceptionalism despite the contrary, compelling and overwhelming evidence. You tacitly partake in all manner of atrocity without batting a lash. You’re actively participating in our species’ extinction and you’re either in denial or you just don’t give a shit. You escape into every sort of mind-numbing distraction and ridiculous, convoluted fantasy, so you don’t have to face the bitter, terrifying fact that your life is utterly meaningless.
Aggravating factors: The careers of Rush Limbaugh, Oprah Winfrey, John Stossel and Justin Bieber; the success of The Secret, “Medium” and Atlas Shrugged; the election of Rand Paul; the existence of Kentucky, Texas and “Sarah Palin’s Alaska.”

Via Kottke

haiti

Arcade Fire Haiti

Moguće je pomoći uplatom UNICEF-u

Kad ćemo u Maroko?

vtveen@flickr

Kupim pre neki dan Yellow Cab posle baš dugo vremena. Dizajn je skroz drugačiji, tekstovi su delo novih lica. A među njima putopis piše Zoran Ćirjaković. Dugogodišnji dopisnik LA Timesa, jedno vreme novinar NIN-a, pre ovog Blic-kriega tamo. Ko ne zna, Ćirjaković je veliki putnik, sećam se emisija u kojima je gostovao na radiju B92, uglavnom se držao puta kojim se ređe ide, pričao je o Tibetu, Sudanu i drugim egzotičnim mestima. Na pamet mi pada takođe jedan odličan tekst o turbo folku, baš iz NIN-a, u kome je uspeo da izbegne lažne dihotomije i da priča o tom fenomenu kao pravoj balkanskoj pop kulturi (našla sam samo englesku verziju teksta), a da bude razumno kritičan. Pošto nisam redovni čitalac NIN-a, neću da komentarišem tekstove o Latinki Perović i sličnom. Jednom prilikom smo bili u istom društvu, prijatan čovek.

UPDATE: Evo i srpske verzije teksta o turbo folku, zahvaljujem trudu citalaca

mait@flickr

Tekst u YC je o Maroku. Ili nije? U tekstu se Ćirjaković bavi više belim Šengenom, nego samim Marokom. Ako mislite da preterujem, Evropa je „nadmena i provincijalna“, Tandžir je najbliži „samoživoj Šengeniji“. Isti su upropastili beatnici, poput Ginsberga i Burroughsa sve sami dekadentni zapadnjaci. I to nije sve, u svakom pasusu je ko po zadatku, Evropa spomenuta u negativnom kontekstu. Izgleda da je sam autor upao u tu lažnu dihotomiju, Evrope koja je čista, uređena, ali suštinski površna i prazna (jebeš viševekovno istorijsko i kulturno nasleđe) i autentičnih vanevropskih prostora, valjda prepunih pravih vrednosti. I da mu to nije bila namera, tekst je tako intoniran.

multiget@flickr

Evo početka teksta, ako preterujem ko po običaju.

„Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani „beli Šengen“ i krenete put „Evrope“ (one bogate, nebalkanske), verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka jeste to koliko je, zapravo, čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje po trotoaru, automobili su noviji i skuplji, građevine raskošnije, a fasade sveže okrečene. Ali u osnovi to je sve. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda ćete pomisliti da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani“.

Obeležena rečenica – WTF!? Priznajem da je ne razumem, mada asocijacije koje imam zvuče odvratno. Evo opcija, tražim pomoć prijatelja:

a) koncentracioni logori slave urednost nekih Evropljana (Nemaca valjda), a ne podsećaju na stravičnu smrt drugih (evropskih Jevreja i Roma, i ostalih koji to nisu)
b) na Balkanu nije bilo koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata
c) na Balkanu nema spomenika na mestu gde su bili koncentracioni logori
d) na Balkanu nije bilo logora posle Drugog svetskog rata
e) na Balkanu jeste bilo logora posle Drugog svetskog rata, ali hvala Bogu niko ne priča o tome
f) ne treba da postoje memorijali u čast žrtava monstruoznih zločina bilo gde

Ovaj tekst je primer da ne treba pisati za Novu srpsku političku misao i očekivati da ostaneš normalan. Ali ne i da ne treba ići u Maroko. Jer putovanje je pitanje ličnih preferenci i izbora, da ne kažem jedna suštinski duhovna potreba, a ne ideološka zavrzlama.

dominikgolenia@flickr

U to ime, nudim video gnawa izvođača, muzički stil koji Z.Ć. spominje u tekstu.




I marokanskog suseda, Alžirca Khaleda, kralja rai muzike. Ako vas ova pesma podseća na neki narodnjak iz 90-ih, to je zato što i onda kao i sada smo živeli u globalizovanom svetu gde se kralo od manje razvijenih.

Šta je moj tata radio za vreme rata?

U prošlonedeljnom broju Vremena, pročitala sam jedan tekst koji me opseda već danima. U pitanju je pozorišna kritika, a predstavu nisam gledala. Ivan Medenica piše o predstavi Bli Jelene Mijović, koja se igra u Atelju 212. Predstavi u kojoj su jedni likovi ovde, a drugi tamo, a niko srećan, on zamera svašta, a posebnu pažnju posvećuje motivu, kako on to zove „vize koje nema“, „univerzalnom tragičkom mehanizmu“, čija pojava i delovanje su jasni sami po sebi.
Između ostalih stvari, Medenica smatra da čekanje „vize-koje-nema“ ne može biti dovoljan simbol života u Srbiji. To treba problematizovati dalje. Do sada se uglavnom slažemo. U tome on koristi slavenkadrakulićevski argument: ako mladi hoće da saznaju zašto nema vize, treba da se suoče sa prošlošću. Ali mi smo tad bili deca... Za Medenicu to je „budalasto-konformistički odgovor“. Pravo pitanje je „Šta si radio za vreme rata tata?“.

Neko ko se bavi teatrom valjda treba da zna, da ta vrsta samoljubive moralizatorske retorike deluje groteskno na sceni, a u životu potpuno neumesno. Ili neukusno. Ili nepristojno.

Zato ja nikad neću pitati mog tatu šta je radio za vreme rata, jer znam šta jedan tata na to može da odgovori. Gledao sam kako da sačuvam svoje dostojanstvo, da preživim i da održim porodicu na okupu u jednom smutljivom vremenu. Gledao sam Dnevnikov dodatak, sa Miodragom Popovim (za koga se na suđenju Petru Lukoviću, ispostavilo da nikada nije bio tamo, al eto dete od 11 godina ga se seća) i utroba mi se prevrtala. Gledao sam zemlju u kojoj sam rođen kako nestaje u krvi, a divljaci kako se šepure gradom, sa zataknutim pištoljem za pojas i ukradenim automobilima. Gledao sam kolege, prijatelje, profesore, kako postaju sve više nacionalisti, a sve manje ljudi.

I nisam bio sam u tome.

Da li bi nešto promenilo da je moj tata postao žena u crnom? Da je otišao na sesiju Beogradskog kruga? Da je pisao pozorišnu kritiku za Politiku? Ne znam. U našoj kući devedesetih nije bilo te novine.

Šta današnja budalasto-komformistička omladina treba da izdrži da bi izveli suočavanje sa kojim ni oni koji nose odgovornost nisu uspeli (hteli) da se iskobeljaju? U sklopu tog (specijalnog) vaspitanja, pored sankcija pod kojima i danas žive isti ti mladi su bili posipani milosrdnim prahom iz vazduha pre 10 godina, ali ni to ih nije opametilo. Zato ih sve treba strpati u isti tor, ma koliko da se razlikuju po mnogim stvarima, pa i po poznavanju nedavne prošlosti i stavu (stidu) prema njoj i preventivno ih politi govnima.

Dosta više tih generalizacija. Ako S.Drakulić ne zna kakav je današnji Beograd i mladi Srbi u njemu, onda bi to pozorišni kritičar morao za zna – deca tajkuna, ratnih huškača, kriminalaca, bivših/sadašnjih SPS-ovaca i zločinaca ne postavljaju sebi nikakva pitanja. Ne čuju sopstvenu svest od Cece koja trešti u klubu ili hausa koji testira amortizere novog Audija A8, poklona od tate. U kafiću u Strahinjića Bana se ne čita Vreme, već Story ili Glorija. Neki od njih imaju višegodišnje vize za studiranje u inostranstvu, sa koga će se vratiti da postanu menadžeri, konsultanti, brokeri, savetnici potpredsednika Vlade i onda će nam konačno objasniti kako je u toj Evropi i uvesti nas tamo. Bez viza.

la hypocrisie*

Pre neki dan sam dobila poziv za Facebook grupu “Protiv ulaska Srbije u EU”, što je skroz legitimno, ljudi prave grupe za sve i svašta. Sem da mi poziv nije poslao momak koga sam nedavno upoznala, mladi Srbin, koji od svoje 2. godine živi u Engleskoj, trenutno pohađa Oxford i piše statuse na FCB na francuskom ponekad. Upoznali smo se na nekom predavanju, na kome se nismo složili o preambuli Ustava (Srbija država Srba/Srbija država građana Srbije), posle čega je on zaključio da imamo različita mišljenja jer on nikad realno nije živeo u Srbiji. Pored ignorantskog nacionalizma, učesnici ove grupe se takmiče ko je veći anti-semita, jer ako niste znali EU je jevrejska tvorevina. To što je nastala dogovorom posleratne Francuske i Nemačke, nema nikakve veze.

E ovako – kad moj mladi prijatelj spali svoj britanski pasoš i vrati se u Srbiju, ja ću se učlaniti u ovu grupu svim srcem.


Ali nije to jedina grupa koja mi je privukla pažnju, evo mladi hejtuju Vuka Jeremića u grupi “Prevrće mi se stomak od Vuka Jeremića”. Meni je Vuk J. izrazito nesimpatičan, ne znam da li dovoljno da budem član ove grupe, a i inače mislim da grupe ničemu ne služe, sem zbrajanju redova “evo toliko nas ima”. Ministar pati od sindroma “dete sa kravatom”, verovatno je uvek bio predsednik odeljenske zajednice, jer to voli fotelju i funkciju, a Srbija je savršena zemlja za ljude koji diplomiraju i istog trenutka postanu savetnici ministara ili premijera.



Samo vidite Bojana Krišta, pre nego što je sebi isplatio 11 hiljada evra u bonusima, na mestu direktora Aerodroma, bio je direktor Lutrije Srbije. Istina svi su igrali Loto jedno vreme, ali se sećam oglasa u magazinu Status, gde ga pozivaju da plati oglase koje je ovaj časopis objavio (ovo se često dešava, ali retko ko to pretvara u anti-kampanju). Završio London School of Economics i odmah postao savetnik Miroljuba Labusa, koji je bio potpredsednik Vlade Srbije u to vreme. Onda Galenika, Lutrija Srbije, ostalo je istorija. Ova dva slučaja nam daju precizan recept za uspeh: bogati roditelji + politički oportunizam. Kako u Srbiji, tako i svuda. Samo kod nas u ekstremnijoj varjanti – ja čekam 21-ogodišnjeg zamenika ministra. Ili ministra, zašto da ne, nek dete uči. Istovremeno, zbog slične situacije (korupcija koja cveta nesmetano u kombinaciji sa organizovanim kriminalom), Bugari su kažnjeni sa ukidanjem 200 miliona evra od strane Evropske unije. Da dodam, lako je podviknuti Bugarima, ko bi to uradio sa Italijanima, koji u kontinuitetu krše gomilu evropskih propisa, nikad se nisu izborili sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Zato ćemo mi da čekamo u hodniku EU godinama, dok tamo žurka traje i traje, a nas niko da pozove konačno.

Tadić je pobedio sa ovom listom na izborima iz dva razloga – približavanje EU i strah od radikala. Kao što vidimo, sem podele mesta po partijskom ključu i oživljavanja SPS-a, ova Vlada se ne može ni čim pohvaliti niti reći da se približila EU ni 10 koraka. A radikali, su se raspali, multiplikovali, i to neće proći kao razlog ni na jednim sledećim izborima kada god oni bili raspisani.



____________________
* ne pričam francuski, slobodno me ispravite ako sam pogrešila, online rečnik je kriv.

sramota

Privučena fotografijama Kate Winslet koja izgleda kao Catherine Daneuve u Belle Du Jour, kupila sam novembarski Vanity Fair. Ali nije Katino golo dupe jedino što seva u ovom časopisu. Jedan od naslova The Rambo of the Balkans. A unutra priča o Ramušu Haradinaju naslovljena The House of War.

Njegova biografija, put posle oslobađajuće presude iz Amsterdama, preko Beča do Kosova, pevanje i pucanje, fascinacija albanskom krvnom osvetom, detalji borbe kao u akcionom filmu, problematična ličnost samog Haradinaja i sumorna svakodnevica Kosova. Da ti se utroba prevrne.

O tome više, kao i slike ovde.

Čudnog mi čuda

Propao tender za Jat 6. novembar 2008. | 18:00 | Izvor: B92 Beograd -- Tender za prodaju 51 odsto kapitala aviokompanije "Jat ervejz" nije uspeo pošto nijedna kompanija nije otkupila tendersku dokumentaciju.

Pre neki dan uzmem ja da kupim kartu nazad za Beograd. Došla sam preko Zagreba Wizz Airom, tad sam imala neku ideju da ću odavde da odem do drugarice u Lion, pa tek odatle za Beograd, pa nisam htela da kupim povratnu kartu. Niko nije hteo da mi proda kartu u jednom pravcu, ni JAT ni British Airways. Navodno, ako nemaš boravišnu vizu ne može. A čak i ako si dobio vizu prethodno, znači nije ti karta bila nikakav uslov. Ja to tumačim da ako već neće drugi da nam daju sankcije, ajde da ih sami sebi damo. Sa sve prevozom do Zagreba karta je jeftinija nego u jednom pravcu iz Beograda, ali to već znate.

Što me dovodi do ovoga pre neki dan. Krenem da ja popunjavam sve po redu online. Kaže transakcija je uspešna, kliknite OK da finalizujete rezervaciju. Error ocurred. Nisam dobila nikakvu potvrdu putem maila. Pa sam onda ja njima napisala mail, objašnjavajući situaciju, moleći ih da mi pošalju e-kartu. Odgovor sam dobila odmah da su oni poništili rezervaciju, pare sam čekala dva dana (intervenisala u banci da vidim da li je i to ok). Isti čovek mi je napisao da ne mogu da kupim kartu koristeći Visa Electron karticu.

Mislim da ću morati da angažujem nekog u Beogradu da mi kupi kartu, nema druge.

Jel može još neka prepreka da bi platila već preskupu kartu (najjeftinija varjanta je 180 evra u jednom pravcu) ? JAT je neefikasno, državno preduzeće koje drži monopol, ima već prevaziđenu flotu, ne smatra da mu je cilj da nudi uslugu potrošačima, već služi da postavlja rekord u visini zarade članova upravnog odbora. U trenutku kad većina standardnih avio prevoznika ima ozbiljne probleme (Alitalia očiti primer), a većina ljudi nije spremna da plati preskupe karte i u osvit svetske finansijske krize, čak ni Aeroflot (ne daj Bože – u Rusiji takođe imaju monopol) ni oni Indijci, koji su spomenuti kao moguć kupac, nisu ni pokušali da učestvuju na tenderu.

procenat idiota u srbiji - 23,9%

Vest sa B92

Agencija "Stratedžik marketing" obavila je za potrebe emisije Stanje nacije Televizije B92 istraživanje javnog mnjenja na pitanje "Da li su neonacisti ozbiljna pretnja Srbiji?" Gotovo polovina ispitanika smatra da neonacisti jesu pretnja Srbiji - 47,8 odsto. Negativno je odgovorilo 28,3, dok nije želelo da se izjasni 23,9 odsto ispitanika.

***

Da li postoji veza izmedju neonacista i huligana, sem sto i jedni i drugi pribegavaju nasilju prema slabijima? U potpunom sam soku - 16-ogodisnja devojka je premlacena od strane petorice huligana. Pa nek jos neko izadje u javnost sa svojim procenama da je navijac koji je pokusao da ubije policajca u civilu prestrogo kaznjen.

Treba li nam citizen journalism?

Iako se ne bi reklo po ljudima na ulici, ali ova zemlja srla u finansijsku krizu ogromnih razmera. I pored mera od 50 milijardi funti, berza ne reaguje na to, ljudi prodaju kao ludi i današnji dan će ostati upamćen kao Black Friday.

Da li ovo ima uticaja na našu jadnu državu? Ako gledam vesti koje inače čitam, ovo je treća vest ili četvrta, pre neki dan je čak i Peti parkić bio bitniji, a danas su crnogorsko i makedonsko priznanje Kosova, fašistički i ostali marševi, i tu negde je poneka vest o slabljenu dinara, intervenciji i slično. Pričam sa nekim ko radi u banci, već nekoliko dana ljudi isključivo podižu svoje depozite i tome se ne vidi kraj. Naravno, među narodom kreću glasine kako će ta i ta banka da propadne (tvrdili su u petak, on je prošao ništa za sada) i svi kreću da se plaše za svoje poslove.

Pokušavam da smirim stvari, kako ni ovde se to nije osetilo, trenutno odoše pod led samo investicione banke (ok, ovo što se desilo na Islandu me je opovrglo), realna ekonomija nije osetila uticaj propasti tržišta nekretnina, a eto vidi ni naši mediji se time ne bave. „Pa ne B92, Blic i ostali pokušavaju da smire stvari, ali Kurir širi paniku“. Što me dovodi do onoga o čemu hoću da pričam, a to nije finansijska kriza, jer prosto o tome ne znam dovoljno.

Kurir je đubre, kao i svi ostali derivati. Ako je to informacija, onda su filmovi koji vas siluju u glavu sa incestom, telesnim izlučevinama i mentalnim poremećajima (da da ima takvih filmova koji imaju ovo sve odjednom) umetnost. Blic je plav ili žut, kako se već to kaže, Politika je državna, Tadić je odlučio da sačuva Tijanića, B92 je uspešan primer kako se pravi profesionalni medij, a tome su zaslužni Emotion, Kalinić, Maca i Ana Mihajlovski, zajedno sa Erom i Milićem Vukašinovićem. E-novine su glasilo LDPa, procesovano kroz Helsinški odbor. Novosti u životu nisam uzela u ruke, pa stvarno nemam pojma. Vreme kupuje 10.000 ljudi maksimalno, a NIN je „državni tabloid“, u kome i dalje piše Dragan Bujošević i valjda još neko ko valja ... Ruža Ćirković. U svim ovim medijima ima ponešto da se pročita. I taman kad pomislite da je ovo previše informacija za tako malo tržište ja tvrdim da nije. Svi ovi zavise od partija, DB-a i tajkuna. Sem ostavljanja komentara ispod tekstova, mi na njih ne možemo da utičemo.

Jel nekom palo na pamet da pravi platformu za pojavu takozvanog građanskog-amaterskog novinarstva? Nešto kao Newsvine. Ili barem malo uticajniji agregator. Blog B92 mi se čini kao naduvani balon koji je prsao, prvo zato što je bio VIP, a onda pustio „amatere“, a onda se ovi pobunili, prestali da pišu, pri tom svi su prošli kroz Kurir torturu. Mojblog.rs ima odvratan layout, tu bi svašta moglo da se uradi. Ali barem ima listu blogera, koji predvodi ovaj blog o golim muškim telima, prati ga jedan o astrologiji, zatim i gay blog, što pozdravljamo. Vrlo je moguće da su pripadnici gay populacije najuticajniji blogeri, sigurno su najduhovitiji. Bojim se da ni Blogodak, na koji sam i ja prijavljena nije više uticajniji, on uglavnom okuplja blogove o biznisu, novim tehnologijama, lične blogove. Postoji pregled svih blogova, ali mislim da isto fali naslovna strana, preporuke, tipa blogs of note, glasanje, kao kod braće Hrvata, koji su i u ovom smislu napredniji.
Daleko od toga da su citizen journalist blogovi objektivni, ali se pokazalo u mnogim stvarima kao što je teroristički napad u Londonu 2005, uragan Katrina ili sad izbori da reaguju daleko brze i da su u stanju da ubede ljude da su nepristrasni, vredni čitanja. Više o tome u knjizi We the Media: Grassroots Journalism For the People, By The People.

Blogovi u Kini, ili u nekim drugim zemljama, su političko pitanje. Kod nas se pitaju nezavisni politički analitičari, ali da li mi njima verujemo? Da li oni stvarno predstavljaju nekoga od nas? I koliko znaju više od nas. Poslednja kritika citizen journalisma je vezana za vest da je Steve Jobs iz Applea doživeo infarkt, što se ispostavilo kao laž, koju neko plasira da bi smanjio vrednost akcija njegove kompanije. U tom smislu predviđam da bi ovakva platforma bila poprište svakakvih sukoba, vrlo moguće fašista i antifašista (stiže apokalipsa, ali mi smo i dalje u 1945-oj), pripadnika i simpatizera svih mogućih partija. Ali u Srbiji ima i razumnih i inteligentnih ljudi. I većina njih je na internetu, tako da bi vredelo pokušati.

ko je jasmina?

Pre neki dan na blogu koji odnedavno pratim se pojavio post u kome se tvrdi da je Jasmina Tešanović najuspešnija/najuticajnija srpska blogerka. Glavni argument je da ona objavljuje tekstove na boingboing blogu, ali se neki komentator opsetio da je udata za sci-fi pisca Brucea Sterlinga, koji inače bloguje na Wired-u, pa su povezali da je on umuvao tu (Cory Doctorow, autor boingboinga je isto tako pisac naučne fantastike) preko veze. E ako nešto ne mogu da podnesem to je prizivanje ko je kome muž, ljubavnik ili koliko je prošlo od kada je žena imala seks, kao instrument kritike.

Ali realno, ko je ova gospođa? Van toga ko su joj muževi ili ljubavnici.

Na njenom blogu na B92 imate mešavinu tirada o ratnim zločinima, obavjesti o aktivnostima Žena u crnom, izveštaje sa suđenja Škorpionima, putopise sa raznih konferencija i aktivističkih okupljanja. Znači kad su ratni zločini – Jasmina, kad su okupljanja ženskih pisaca – Jasmina, kad su pitanja globalizacije i novih medija – Jasmina, festival SXSW i Popkomm konferencija – opet Jasmina. Vidi se da je do jaja povezana internacionalno. Valjda živi u Italiji i putuje. Da se ne lažemo i ja kad bi mogla da biram, izabrala bi tako. Srednje ime mi je eklektika, ali već ako deluješ u javnoj sferi, zašto se ne bi ograničila na nešto konkretno, prosto da budeš prepoznatljiv. Mada onda te ljudi i prema tome onda ocenjuju.

Na Wikipediji piše da je pisac, ne sećam se da je neko ikada rekao „E jel si čitao poslednju knjigu Jasmine Tešanović? Mnogo je dobra“. Piše kolumnu za Yellow Cab, isto tako nepredvidivo šarenu. U poslednjem broju piše o konferenciji spisateljica u Stokholmu, kako je sve smor, kakva je hrana, piće, loša poezija .... Sedela je za istim stolom sa Dubravkom Ugrešić. Spisateljica, to barem svi znamo. Odlična, pritom.

„Čutimo i razmišljamo: možda čak i ne razmišljamo, misli samo slobodno lete kao galebovi negde oko nekog zaključka koji nikako da sleti.“. Mene ovo podseće na izvesne dnevnike, kapiram da bi se Jasmina stresla na poređenje, ali sličnost je očigledna.

Nije bitno koliko i gde pišeš, već ko to čita, i kakav efekat time proizvodiš.

welcome (back) to serbia

Knez Mihajlova
rasprodaja ili miting?

Nikad nije dosadno u svakom slučaju.

Manje od 15 hiljada ljudi se okupilo da podrži doktora Davida Dragana Dabića, što je jasno jer ga sad neko treba da ga vodi u tuđinu, a nije ih izlečio od impotencije. A lepo je rekla Žigonka da on ne samo da je junak, nego još je našao način da pomogne ljudima.

Kad su skapirali da doktor ipak neće moći da im pomogne humanom kvantnom energijom, oni su napravili sranje. To je jasno – neki su čak došli autobusima, samo da bi ih doktor video. Scena – njih trojica sa pivskim konzervama tumaraju Bulevarom, dok tu prolaze devojčice u šortsićima spremne za noćni provod. Ako na to ne reaguju neće ni na šta. Instinkt preovladava i to je to. Svetski mediji opet nisu skapirali o čemu se radi, oni kažu huligani. Ali to su samo očajni momci u potrazi sa izgubljenom muškošću.

Protest je iz svog dorćolskog salona podržao i Koštunica Dr. Vojislav. Ista reakcija kao i tokom građanskih protesta 96/97. Ni na ovu, ni na onu stranu. Ali na pogrešnu svakako.

Jedna stvar me zanima, ko je onaj čovek sa smešnom prevaziđenom frizurom. Zaboravljeni star iz osamdesetih? Pevač narodnih pesama, glumac iz sapunice? Doktor Dabić ima dugu sedu kosu i bradu, nosi naočare, egistencijalistički u crno je obučen, prosto zrači. Kakve veze imaju njih dvojica?

kako sam nisam deportovana na kraju

Mies van der Rohe paviljon u parku Montjuic, Barcelona

Mnogi su mi rekli da se žalim na Italiju i da niko to ne želi da sluša. E pa žao mi je što vam kvarim sliku sa razglednice (mada koliko sam pisala o tome koliko volim Toskanu i svim aspektima bella vita, mislim da imam pravo na to), ali stvari stoje tako – Italija je jedan birokratski pakao kafkijanskih razmera. Da bi uspešno izašao iz tog lavirinta treba vam veza i strpljenje zen budiste. Znači zemlja na koju se treba naviknuti. Kao Srbija. E ako je već tako, čini mi se da ću ipak dati šansu majci Srbiji.

Zašto ovo pišem? I čemu ovaj naslov.

Ukratko, svako ko dođe ovde na malo duže (od tri meseca) treba da se prijavi za dozvolu boravka. To je u svakoj evropskoj zemlji formalnost i sve se završi za maksimalno 2 meseca. Sem ovde. Prijavila sam se krajem januara, treba da se pojavim 25. avgusta da mi uzmu otiske i da me slikaju. Za to se dobija poziv, koji ja nisam dobila, kako sam saznala to je za drugu priču. Dozvolu bi mi onda izdali verovatno za naredna dva do tri meseca, bukvalno do kraja trajanja moje Šengen vize. Činjenica da sam strani student ništa ne menja, čeka se u istom redu sa sezonskim radnicima i imigrantima. Odem ja do policije da pitam da li može taj datum da se pomeri napred, neću biti tu u tom trenutku.

Od snagatora na ulazu ne stignem nikog ništa da pitam. Kaže on meni, moraš da dođeš i to direktnim letom iz tvoje države, ne smeš da uđeš ni iz jedne druge. „Ali ja sam to već uradila, ušla sam iz Slovenije, ima multiple entry Šengen vizu“. „Po italijanskom zakonu, moraš da imaš dozvolu boravka da bi putovala.“ „Jel to znači da mi viza ne važi?“. „Važi, ali tek kad dobiješ dozvolu“.

Posle ovog razgovora, bila sam ubeđena da će mi praviti problem kad budem išla/vraćala se iz Barselone. U to me je uverilo još više ono što se desilo tetki moje drugarice. Ona je žena Indonežanka, prvi put putuje u Evropu vraćena kući, jer joj je na vizi pisalo single entry, a ona sletela u Švajcarsku, pa odatle za Milano. Ako tetka sa Jave zaslužuje ovo, ja sam nagrabusila. Toliko sam maltretirala ljude ovde sa svojom paranojom, da su krenule da se prave šale o tome kako ću da čamim u zatvoru, „ako je ovo poslednji put da se vidimo, znaj da te volim“ i slično.

To ti je kad slušaš idiota koji radi na prijavnici u policiji. Mislim možda je on u pravu, ali niko ne proverava let iz Pize do Đirone u Španiji, pošto su to mali aerodromi na koje uglavnom sleću low cost kompanije isključivo iz EU zemalja. Nemam ni pečat da sam ikada izlazila. E sad se osećam kao kreten. Srećni kreten.

diskoteka madonna

Navodno na rođendan velikog srpskog sina Marka. Nisu ni sačekali da se ustoliči nova vlada Srbije.

Naser Orić je bio telohranitelj Slobodana Miloševića krajem 80-ih. Danas da bi objasnili kako pravde nema u tom sudu treba da iskopamo ovog ispod lipe i da tvrdimo da i njemu nije bilo moguće suditi po optužbi za komandnu odgovornost. Ovo samo ukazuje da su svi oni ista ekipa, a da smo mi budale ako ćemo da branimo ili pravdu u ime žrtava ko god da su one ili ono što smatramo da je nepravda učinjena nama. U oba slučaja na gubitku smo. Ako se ovako obezvređuju žrtve na jednoj strani, onda ispade isti argument ne treba da važi, bez ozbira koliko međunarodna zajednica insistirala na tome. Mladića treba uhapsiti onda da bi nam se skinuli svi od reda sa one stvari.

Lično ja i dalje verujem da to što smo podeljeni o tom pitanju, da li je bilo genocida ili ne, da li treba suditi zločincima ili ne i što mnogi građani Srbije ne žele da nose taj teret, ni da u ime jedinstva brane ubice – je dobra stvar, da pokazuje da ima ima stida, a gde ima stida ima i savesti. Činjenica da majke Srerbrenice doživljavaju oslobađanje jednog kasapina kao pravdu, a traže hapšenje drugog, samo njima služi na čast.

Izvinjavam se na konfuziji. Prevelika je vrućina. Već dve nedelje se budimo u znoju. Nema ni najave nekakvog zahlađenja u Firenci.

Položila ispit. Da nikog ne zavara cum laude titula uz moju ocenu, to je samo deo italijanske teatralnosti. Ovde svakog ko je završio fax zovu dottore ili dottoressa.

Come va Belgrado?

popkitchen u popcafe-u na Piazza Santo Spirito u potrazi za rashlađenjem

Nova vlada

Jel treba da osećamo olakšanje što se formira DS-SPS vlada? Koliko ja kontaktiram sa ljudima iz Beograda, većina ljudi to ignoriše, valjda im je muka od svega i misle da je bilo kakva vlada bolja od nikakve.

U današnjem Blicu spisak raspodele ministarstava. Imali smo Ministra policije obijača trafika, sad ćemo da imamo Ministra donosioca kofera. Da li će Dačić uhapsiti Mladića šta mislite?

Premijer – lome se koplja između Mirka Cvetkovića i Jermića. Za Cvetkovića nisam čula pre ove prethodne vlade, deluje mi kao jedan od onih Deloitte and Touche tajkuna. Šta da kažem za mladog foteljaša Jermića – premijer od 33 godine. Ali valjda je i to bolje od Pajtića, koga je Blic takođe spominjao. Zamislite – Pajtić i Sarkozy, Pajtić i Angela Merkel, Pajtić i whoever nasledi Busha.

Moje pitanje je zašto Đelić nije ni u jednoj podeli? Pošto Tadića zanima marketing i prezentacija – ko će biti bolji od čoveka izabranog za jednog od lidera budućnosti na ekonomskom forumu u Davosu, završio Sorbonu, magistrirao na Harwardu, priča jezike, ima kontakte, dokazani je pristalica EU, može da razgovara i sa Rusima. Tadića takođe zanima i lojalnost, a sa pričama o nepristajanju na status Kosova u kojima se baš istakao mislim da je Đelić dokazao i da je dobar vojnik partije. Da ne pričamo da se ganjao sa Koštunicom i preuzeo na sebe preglasavanje na telefonskim sednicama Vlade.

Možda danas DS ima najviše glasača nego ikada, ali je potpuno izgubila svoj identitet.

jadac

Jasno je odakle se trenutno javljam, za koga glasam i kakvu budućnost želim za svoju zemlju. Toliko je rečeno o odnosima Srbije i EU, ali ako ne glasate za DSS-radikalsku vladu u nedelju, zar se ne osećate da ste na ničijoj zemlji? Da vas niko ne podržava, da pored toga što će nam o životu odlučivati oni koju su svojski se trudili 10 godina da ga upropaste, istovremeno na nama karijeru grade evropske birokrate – da li stvarno neko zna za Oli Rena u njegovoj zemlji? Ili Solaninu portparolku? Jebeš državz, u kojoj prosečan građanin zna kako se zovu haški tužioci, evropski komesari za proširenje i izaslanici State Departmenta za ratne zločine.

I evo ova poslednja vest o besplatnim vizama. Nekoga ko hoće da živi normalan život i da putuje to treba da obraduje, zar ne? Ali suštinski, ovo je prazna stvar kao i SSP, koji nije aktivan dok se Mladić and co. ne nađu u Hagu. Da li je problem 35 eura ili M1 obrazac iz penzionog fonda, dokaz o vlasništvu stana, potvrda o godišnjem odmoru, prihodima roditelja, radnoj knjižici na uvid, isfotokopiranom kompletnom pasošu i izvodu iz banke? Ili to što većina ambasada je uvela telefonski servis, na kome i zarađuju ili oni ili Telekom.

Naravno da vize treba da budu besplatne, ali isto tako treba da budu i bezuslovne.

Čitava stvar je bez sadržine, kao i one jadne vizne olakšice, koje su date ljudima, koji već imaju jake garancije i koji su uglavnom i dobijali vize ranije. Običan građanin je i dalje podvrgnut standardnoj torturi, čita novine i pita se zašto ga neko laže, jer izgleda da EU nastrojeni političari računaju na to da običan čovek nigde i ne putuje, pa i ne može empirijski da potvrdi tu vest.

Evo i BBC je objavio ovu vest, verovatno u rubriku, ajde nešto što nije cunami, bombaš samoubica ili austrijski monstrum iz podruma.

Serbs have needed a visa to visit the rest of Europe since the Yugoslav wars a decade ago. So most young people who will vote in Sunday's election have never travelled abroad.

Taj mladi čovek, ako nije mladi skojevac aktivista neke organizacije, stpendista ili dete tajkuna, i dalje mora da traži rođaka u inostranstvu, koji će da mu piše pisma, overava ih u opštini, šalje finansijske garancije. Neko mora mnogo da ga voli. Pošto Evropu zabole.

The vice-president of the European Commission is going to Belgrade on Wednesday to start talks on eventual visa-free travel.

But that will take months if not years, as Serbia first needs to meet strict EU standards on border controls, the fight against crime and issuing biometric passports.

To ne znači da oslobađam krivice ove koji su na vlasti ili ove koji hoće da sami nama uvedu sankcije. Pročitajte odličan tekst Dejana Anastasijevića na sajtu European Stability Initiative, koji je mi je preporučila prijateljica, a zove se “Šta ustvari nije u redu sa Srbijom?”.

Eugene Hutz iz benda Gogol Bordello pravo kaže “Your country raised you, your country fed You. And just like any other country, It will break you, On front line send you, Tax the hell out of you,And just like any other country, It will lock you up you!

Upisana sam u birački spisak

Prijavila sam se odmah kad su objavili izbore i na sajtu Ministarstva spoljnih poslova napisali upustva. Zvala sam ambasadu i Rimu već jednom i oni rekoše „pa kako vam nismo odgovorili, sećam se baš vašeg maila“, navodno su poslali moju prijavu u Beograd u izbornu komisiju.

Izbori su za manje od nedelju dana, zovem ih danas, moram da se organizujem, ipak ja ne živim u Rimu. Lik sa druge strane kaže „pa naravno da ste upisani u birački spisak, vidimo se u nedelju, nego ovaj Damir (kaže isto prezime kao moje) jer vam to rođak, da ga pozovete“. Nije, nemam ja porodicu ovde. „Kako je to moguće, vi ste tako velika porodica iz Crne Gore naravno“. Pogađate moj sagovornik je iz Crne Gore. Naravno. A ja ne koliko znam. Iz okoline Uba da budem precizna.

Ako je ovo sistem, ne da oni obaveste tebe, nego ti njih da zoveš, i da pri tom obavestiš rođake koji to nisu, u pitanju je potpuna lakrdija. Šta i kako glasati – pa to znate i sami.

na kauču

Dosta više tih besnih postova!

Nemili događaji od prošle nedelje će da ostave teške posledice po sve nas. Time sam se

bavila prošli vikend, računala procente na predstojećim izborima, nervirala zašto mi se niko ne javlja iz naše ambasade u Rimu gde sam se prijavila da glasam (lepo je to rekao Dragan Marković Palma, ostavili smo samo kafe kuvarice u najvažnijim diplomatskim centrima). Verovatno je to intenzivirano time što sam ovde sama, ne želim sa strancima da o tome pričam.

Ali to niko ne želi da sluša od mene. Ni ja sama sebe ne želim da slušam.

Zato sam prvo išla da pijem u subotu veče.

A u nedelju sam išla u park. Tamo su Kubanci okupljeni, jedu roštilj, puštaju muziku, igraju fudbal, sede na travi. Možda preterujem, ali imigranti u Firenci deluju nekako nesrećno, kad ih viđam po autobusu ili oko železničke stanice (ovo zvuči kao stereotip, ali šta da radim kad je tamo koncentracija veća). Italijani često objašnjavaju svoje ekonomske probleme prilivom velikog broja imigranata. Za to nemaju nikakav plan integracije, sporost, neefikasnost, italijanske birokratije nije mit, to je istina. Mislim da ne postoji niko će da kaže “e ovo što sam završio brzo, da ne poveruješ”. Kubanci iz parka baš deluju srećno kao sa razglednice.

Italijani isto tako familijarno idu u park. Nisam baš razmela porodičnu dramu, koja se čini mi se vodila oko toga da mama nije dala sinu da vozi bicikl, onda je on urlao, na kraju je tata uzeo dečiji bajs i zapalio, pošto to više nije mogao da sluša.

staro na biciklu

mlado na biciklu

Jedan od mojih profesora je u najmanju ruku ego manijak – na svakom predavanju moramo da slušamo o njegovom životu. Pored toga, on je nacionalista malograđanin, samo priča o Italiji, Rimu, katoličkoj crkvi, najsmešniji je pokušaj da se odbrani autentičnost mafije, kako je to stari sicilijanski koncept odbrane od strane vlasti, a ne već 100 godina sinonim za organizovan kriminal prvo ovde, a onda i u celom svetu. Zato je od nas tražio da pišemo tome šta nama znači da dolazimo odakle dolazimo. Tj. šta za mene znači biti Srpkinja. Pošto sam nekako shvatila za sve ostale, mi ćemo još dugo biti prvo Srbi, pa onda ljudi, i da od razmišljanja o tome, kao i o nesigurnoj budućnosti nema leba, možeš da zamisliš kako mi je ovo super leglo. On kaže da Italijani od kojih je ovo tražio ranije budu uglavnom iznenađeni pitanjem, jer navodno nikad nisu razmišljali o tome. Čini mi se da to nije potpuna istina, ali u svakom slučaju za Srbe, moju generaciju barem, to je konstantno pitanje. Ili borba. Naravno da i ja znam ljude na koje ni rat, kriza, politika nije ostavilo nikakve posledice. Ali generalno mi jesmo odrastali sa pitanjem zašto nam se dešava to što nam se dešava. Pošto sad i sama intenzivno razmišljam o tome, a ne želim, uopšte mi se nije pisalo. To je kao nametnuti odlazak kod psihoanalitičara. Da se neko ne brine, nisam pisala ni o ratu, sankcijama, Miloševiću, ni gibanici, freskama kosovskih manastira, beogradskim splavovima, zlatiborskim jutrima. Pisala sam o mojoj porodici.

Onda sledeće predavanje, kako se formira identitet – prvo lični, onda i kolektivni. Zadatak – napišite šta vi mislite da drugi misle o vašoj zemlji. Ima li kraja ovome?

Pa ili niko ne zna gde je, ili meša sa Sirijom, Sibirom, ili pita kako sam preživela rat. Neko spomene bivšu Jugoslaviju. Neko je rekao „Ja kad čujem Jugoslavija, ja pomislim na Cigane!?“. A onda da se piše o tome kako vidimo zemlju nekog od naših kolega. Kina. Onaj profesor od malopre koga sam ogovarala je komentarisao demonstracije u vezi Tibeta, kako to ne bi trebalo tako da se radi. Kina će se uvrediti. „To je kao da opalite nekom šamar u javnosti, zato što vam se ne sviđa“. Neki se osećaju prebijeni, ispljuvani i osavljeni na ulici tako već više od deceniju. E sad ću da se osvetim. Kineska hrana, China towns iz američkih filmova, masakr na Tienamenu, film koji nismo odgledali prošle godine na Festivalu autorskog filma, jedno dete po porodici, kulturna revolucija, smog, imigratni koji prodaju đubre po novobeogradskim pijacama.

Kineskinja nije znala ništa da napiše o Srbiji.

ako je Evropa kao ova kucha, onda ...

dentist turs

Sreća u nesreći – slomiš zub, ali si u rodnom gradu. Ako ništa drugo imaš mobilni telefon zubara. Dve krune pre tridesete, idem putem Milića Vukašinovića, samo što ne znam da li ću ikada zaraditi “16 soma eura”.

Generated by Flickr Album Maker

Posle Firence, Beograd izgleda bučno, užurbano, mesto se dešavaju uzbudljive stvari. Jedna prijateljica kaže „kao mesto da kome se vodi normalan život“. Ja bi rekla „normalan život u nenormalnim okolnostima“ - slobodno raspalite po meni zbog ove naknadne mudrosti.

Naši favoriti nisu pobedili u Velikom bratu. Naravno, da oni ekipa „uzmemo keš i vidimo se posle“ to više zaslužuje od No Name Crnogorke. Komentar Nigrutinove majke kako bi ona volela da sin kupi stan pošto živi sa celom familijom zajedno u Kotežu, ne može da te ostavi ravnodušnim. Mada činilo mi se da i Miliću opasno trebaju pare. Svi od Mirjane Bobić Mojsilović i sestre joj bliznakinje, Nove Srpske Političke Misli pa do Teofila Pančića će vam reći da je VB medijska manipulacija i voajerizam najgore vrste. Ali je na momente neviđeno zabavan. Neozbiljno bi bilo tretirati ga kao stanje srpskog društva, ali nekakav simptom sigurno jeste.

Što se tiče psovki, pa poslušajte bilo koji Bad Copy album. Gazda Emotiona trlja ruke na svaki prostakluk, jer će o ovome da se piše, bloguje i raspravlja danima. Dan posle režem neke filmove i prebacujem kanale dok se ta operacija obavlja. Na Foxu, tri voditeljke (jedna od njih je ona stara spikerka sa RTS Dnevnika) pričaju sa Cecom o roditeljstvu. Ona je dovela decu i objašnjava kako je super keva, eto ona deci pomaže da iskažu sopstvenu ličnost, ne guši ih, ne natura im svoj ukus. „Moja deca ne moraju da znaju sve tekstove sa mog albuma“. Pre nego što krenemo da slavimo (samohranu) majku godine, hoću da Ceca odgovori (pred zakonom) na sledeća pitanja: poznanstvo sa Legijom i davanja albija Zemunskom klanu, transfer fudbalera i zašto je lik kome je pevala na svadbi u Argentini bio dan posle uhapšen od američke Drug Enforcement Agency? Mimi ne voli da sluša rep, ali mnogo voli Cecu. Ali kako narod kaže „dobro je da je pobedila fina i pristojna devojka“.

tough choice

Generated by Flickr Album Maker

melanzana alla parmigiana

ili

Generated by Flickr Album Maker

jagnjeća kapama

Posle deset dana popravljanja zuba, kafenisanja, viđanja sa prijateljima, klope i pića, realnost čeka na granici Hrvatske i Slovenije. Ceo autobus izlazi napolje i pokazuje isprave cariniku na noge koji sedi iza debelog stakla. Jedna devojka kaže „Mislim da Srbija neće nikada stići na belu šengensku listu“. Ima možda 18 godina. Ko da joj kaže da nije u pravu? Ona nikad i nije znala za bolje. Danas istovremeno stiže vest da u Evropi nema konsenzusa za potpisivanje SSPa, sa vešću da je čovek koji je optužen za ubistva, progon i silovanje, a činjenica je i da je zastrašivao svedoke, oslobođen svake krivice. Meni je patriotizam „zadnja rupa na svirali“, ali ova civilizovana redaljka je preko svake mere. Jutros sam slušala D. Anastasijevića na vestima B92 koji je pratio suđenje Haradinaju, koji predviđa da će on biti oslobođen, što je realno i očekivano, ali ono što nisam očekivala je da će me to ovako potresti. Onoj devojci bi pre neki dan rekla da ne postoji zavera protiv nas, da mi trpimo posledice loše politike koja je vođena u naše ime i da iako nas niko ne „voli“ (a ljubav i ne postoji u savremenoj politici), onda da nas niko ni ne mrzi. Danas mi se čini da neko u EU stvarno hoće da na vlast u Srbiju dođu radikali sa Koštunicom kao večitim premijerom. Ili ih jebeno zabole za sve nas.

i jel ovo treba da bude rešenje?