Marina Abramović sedi u hodniku njujorškog Muzeja moderne umetnosti, po ceo dan do 31. maja, a prekoputa nje mogu da sednu gledaoci koliko god dugo to žele i da rade šta god žele. Mnogi plaču, neki sede jako dugo i mirno je gledaju. Ona diše duboko i uopšte ne reaguje. Sa jedne strane deluje puna razumevanja za osobu koja sedi prekoputa, a njen pogled može da se protumači i kao fokusiranje u jednu tačku do krajnjih granica. Slikanje je zabranjeno, ali niko nas nije uhvatio.
Na poslednjem spratu, njen rad je izložen i podeljen na različite faze: SKC, rad Ulayem, rastanak sa njim i fokus na Balkan i post-jugoslovensko iskustvo. Odabrani učenici izvode performanse koji su je proslavili, recimo dva gola tela koja stoje na ulazu u galeriju, što su ona i Ulay izveli u Bolonji, dok im policija nije prekinula performans, a ovde stoje dva momka. Pošto sam htela da pogledam onog koji mi je bio ispred u oči, okrznula sam glavom drugog. I ovim putem mu se izvinjavam. Zanimljivo je da su ovi performansi donekle prilagođeni: na primer dva gola tela na ulazu se smenjuju. To pomalo obesmišljava njen rad, koji podrazumeva predavanje do kranjih granica. Ali, ipak u Americi smo, prosečan gledalac ne može da podnese taj ekstrem.
U dokumentarnom delu izložbe su slike njenih roditelja, kao i priče koje je sama pisala o svom odrastanju, nagrade koje je dobila kao mlada. Na našu sreću, sve te dokumente možemo da pročitamo. A priče se odnose na njeno odrastanje za rigidnim roditeljima, koji su bili narodni heroji, bez topline i razumevanje, pa se njen čitav rad može tumačiti potrebom za pažnjom. Dok gledamo snimak na kom Marina urezuje žiletom zvezdu petokraku u svoj stomak, J. mi kaže kako je ona sve to naplatila, danas živi u loftu u Sohou. U New Yorkeru u tekstu o njoj spominje se večera, koju je pravila za svoj 63. Rođendan na kojoj su joj gosti bili Laurie Anderson i mađioničar David Blaine, kao i Anthony iz Anthony and the Johnsons, koji će kako Marina kaže pevati na njenoj sahrani. Nije mnogo originalna, izabrala je My Way, a ja bi joj predložila Antonijevu pesmu Rapture.
Posle MoMA-e Central Park, divan je dan, ljudi bleje na travi, igraju bejzbol, šetaju decu. Nema se mnogo vremena za park danas, idemo na zapadnu stranu grada da nahranimo jednu mačku. Usput se raspravljamo koja zgrada na Central Park West je Dakota building, u kojoj je snimljen film Rozmarina beba, a ispred nje Mark Chapman ubio John Lennona. Ispade da smo je prošli, i slikali a nismo znali da je to ona.
Kako nema mesta u grčkom restoranu, moraćemo da se zadovoljimo tajlandskom klopom. Nikome se ne izlazi napolje, pošto vetar počinje da divlja, a temperatura je pala. A svi su mi rekli da je maj u Njujorku najlepši period u godini.
Na poslednjem spratu, njen rad je izložen i podeljen na različite faze: SKC, rad Ulayem, rastanak sa njim i fokus na Balkan i post-jugoslovensko iskustvo. Odabrani učenici izvode performanse koji su je proslavili, recimo dva gola tela koja stoje na ulazu u galeriju, što su ona i Ulay izveli u Bolonji, dok im policija nije prekinula performans, a ovde stoje dva momka. Pošto sam htela da pogledam onog koji mi je bio ispred u oči, okrznula sam glavom drugog. I ovim putem mu se izvinjavam. Zanimljivo je da su ovi performansi donekle prilagođeni: na primer dva gola tela na ulazu se smenjuju. To pomalo obesmišljava njen rad, koji podrazumeva predavanje do kranjih granica. Ali, ipak u Americi smo, prosečan gledalac ne može da podnese taj ekstrem.
U dokumentarnom delu izložbe su slike njenih roditelja, kao i priče koje je sama pisala o svom odrastanju, nagrade koje je dobila kao mlada. Na našu sreću, sve te dokumente možemo da pročitamo. A priče se odnose na njeno odrastanje za rigidnim roditeljima, koji su bili narodni heroji, bez topline i razumevanje, pa se njen čitav rad može tumačiti potrebom za pažnjom. Dok gledamo snimak na kom Marina urezuje žiletom zvezdu petokraku u svoj stomak, J. mi kaže kako je ona sve to naplatila, danas živi u loftu u Sohou. U New Yorkeru u tekstu o njoj spominje se večera, koju je pravila za svoj 63. Rođendan na kojoj su joj gosti bili Laurie Anderson i mađioničar David Blaine, kao i Anthony iz Anthony and the Johnsons, koji će kako Marina kaže pevati na njenoj sahrani. Nije mnogo originalna, izabrala je My Way, a ja bi joj predložila Antonijevu pesmu Rapture.
Posle MoMA-e Central Park, divan je dan, ljudi bleje na travi, igraju bejzbol, šetaju decu. Nema se mnogo vremena za park danas, idemo na zapadnu stranu grada da nahranimo jednu mačku. Usput se raspravljamo koja zgrada na Central Park West je Dakota building, u kojoj je snimljen film Rozmarina beba, a ispred nje Mark Chapman ubio John Lennona. Ispade da smo je prošli, i slikali a nismo znali da je to ona.
Kako nema mesta u grčkom restoranu, moraćemo da se zadovoljimo tajlandskom klopom. Nikome se ne izlazi napolje, pošto vetar počinje da divlja, a temperatura je pala. A svi su mi rekli da je maj u Njujorku najlepši period u godini.
1 comment:
i nesto related: http://bgdstyle.blogspot.com/2010/05/lady-gaga-i-vladimir-stvarno.html
Post a Comment