premotavanje

Priznajem ulenjila sam se. Ili odsustvo sa blog(ova) potvrđuje tezu da je količina vremena provedena na internetu u direktnoj vezi sa smanjenim aktivnostima u društvenom životu. Prijalo je manuti se kompjutera i viđati se sa prijateljima po raznim beogradskim okupljalištima. Manje je prijatno rasčišćavati kuću, iako za to postoji vredan razlog, život u dvoje zar nije pravo vreme za to? Pritom nađu se tu svakavi artefakti po fiokama, koje niko nije otvarao godinama.








Ma koliko ja se narogušila na teze tipa „MySpace mi je pokvario dete“, „pao godinu na fakultetu zbog interneta“ ili „forumaši nemaju devojke“, u slučaju 14 meseci studiranja u inostranstvu, količina blogovanja (čitanja i pisanja) je recipročna nedostatku pravih prijatelja. Koga sam nervirala sa temama „super mesta za izlazak u Londonu/ pročitala sam jutros u Guardianu/koncerti na kojima sam bila/klopa koju sam jela u Italji, pa zalivala Chiantijem“, rest easy, od sada pa nadalje teme su lokalne. Da budem preciznija, pišu se iz lokalnog konteksta.




Ponedeljak nije dobar dan za izlaženje, ali je pravo vreme za promociju knjige Borisa Dežulovića Christkind. Jedan od najboljih hrvatskih pisaca i najduhovitijih kolumnista, a i naš sugrađanin (Srbi pojedite se živi, em su Hrvati trenutno bolji pisci, em su došli da nam to natrljaju na nos) je upriličio predstavljanje svog prvog romana, koji je u matičnoj državi ovenčan priznanjem knjiga godine u izboru dnevnika Jutarnji list. Srpski izdavač je ogranak VBZ-a, gde je urednik Vladimir Arsenijević i ja sam očekivala zabavnu promociju u kafiću Bitefa, a ne književno veče na sceni ovog pozorišta sa dvojicom mrsomuda iz Betona, kao voditeljima programa. „Od odličnog novinara, dobismo solidnog pisca“, reče jedan tokom regularnih višeminutnih solilokvija. Možda su dvojica kritičara imali dobre namere, ali nisu imali nikakav koncept, ugušili su Dežulovića svojim opservacijama koje ni posle nekoliko minuta nisu pokazivale tendenciju da poprime formu pitanja. Bilo kakvog, ne mora da bude zanimljivo. Neko posle upita zašto je kod Hrvata bolji prijem pisaca srednje generacije među čitaocima i medijima. Nek se prisete FAK-a (Festivala A književnosti), koji je u direktnom, neformalnom pristupu uspeo da približi dobre knjige ljudima. Pre nekoliko dana, Christkind je u Beogradu dobio književno veče u domu kulture cirka 1976. umesto spektakularne promocije koja je najavljena.

Inače Christkind je roman malog obima, Back to the Future teme u austrijskoj zabiti, koja otvara suštinska moralna pitanja onog trenutka kada shvatite kakav je zadatak zbog kog se jedan splitski knjižar se vratio u prošlost. Čini se da je pisac hteo da izbegne skorašnje ratne priče koje obeležavaju njegov dalji književni rad, ali sam Dežulović tvrdi da i ovde priča priču o nama tokom 90-ih, o poreklu zla u ljudima, opštem kukavičluku da mu se suprotstavimo i herojstvu običnih ljudi, koji svakim danom pomalo spašavaju ovaj svet, u nedostatku nekakve Bruce Willisovske figure, koja bi jednim potezom to uradila.

Veče nije bilo uzaludno potrošeno, ovu knjigu od sada pozajmljujem uz depozit od hiljadu dinara i ostavljanje lične karte, tako da vam se isplati da nabavite sopstveni primerak.



****

Poznanici me pitaju da li se nešto promenilo u Beogradu. Bila sam ovde pre tri meseca, teško da se nešto suštinski da promeniti u tom periodu. Sem beogradskih kafića, koji se gase i izniču novi čak i u ovom kratkom periodu. Koliko dugo dajete Supermarketu? Ogroman prostor na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, moderno dizajniran, koji je istovremeno restoran, kafe i prodavnica knjiga iz oblasti dizajna, skupih vina i super minimalističke garderobe. Jednom rečju skup. Jelo sa piletinom, azijskog ukusa je košta preko 1000 dinara. Nema domaćeg piva. A čaša vina je 250 dinara. Ne navijam ja da se ovakvo mesto ugasi, samo bi volela da mogu da ga priuštim.


*****

Ovog četvrtka Popboks web magazin je proslavio četiri godine postojanja u klubu Hector u Skadarliji (bivša Džungla). Prva stvar koju sam uradila kad sam diplomirala je da sam napisala svoj prvi tekst za Popboks. Tri godine je malo prerano za presabiranje ove vrste, zar ne? Ovde prekidam.



U nekakvim internim Popboks raspravama stalno se postavlja pitanje da li nam treba popularna kultura, da li postoji scena u Srbiji, koliko nas ima koji hoćemo da idemo na koncerte i gledamo filmove u bioskopima. Procene idu od super pozitivnih (hiljade ljudi koji idu na Exit, sve više koncerata stranih bendova u Srbiji, neki od njih veoma aktuelni) do hvatanja za glavu od očaja (Huper više ne izlazi, slabo ko kupuje originalna domaća izdanja, na koncertima manjih bendova pola publike ulazi na spisak i slično). Ko neće da razbija glavu ovim nek dođe večeras u Brod. To je malo mesto, ali je uvek puno. I muzika je sjajna. Jedino što ljudi neće baš da igraju. Ljubaznošću DJ tima Sinking hearts, moja prijateljica i ja ćemo to pokušati da promenimo koliko već od pola deset večeras.

balkanska noć

U subotu prepodne zabavljala sam se čitajući post Dimitrija Vojnova i reakcije na njega na Citymagazine blogu, povodom koncerta grupe Vrelo, tj. slabog odziva publike da vidi bend, koji van granica Srbije samo skuplja pohvale. Svi znamo da to nije dovoljno za kuću. Za Grand generaciju, Vrelo devojčice koje izgledaju kao skupina navijačica, koje umesto tima za koji navijaju, pevaju dodolske pesme, sa precizno odrađenim nastupom i hard gitarskom podrškom, ovo je previše alternativno. Za beogradskog indi snoba, ovo je previše narodski.

Uveče se zaputismo, šarena ekipa zaista, po pozivu prijatelja Engleza u klub u istočnom Londonu na Balkan Night. Odmah da priznam sve. Da postoje kriterijumi za beogradskog indi snoba, ja ih verovatno ispunjavam većinu. Ali ne mogu da odolim da gledam kako stranci reaguju na balkanski miš-maš (Srbija, Bugarska, Makedonija, sve ujedinjeni braćom Ciganima – to su oni što ne bi ste želeli da vam se dosele u zgradu, ali mogu da vam sviraju na ispraćaju u vojsku ili slično). Istina, zanimljivije je otići u klub koji čak nije ni zvanično registrovan (daju se takozvane donacije za pivo, jer nemaju kasu), izgleda kao ogromni umetnički studio na dva sprata (sa ćilimima, kaučevima, šarenim jastucima i ogromnim crtežima na zidu) u dodgy kraju Londona, gde se muvaju hipsteri, koji se oblače kao Cigani, a DJ na balkanskoj večeri je verovatno iz Japana, nego u Guču. Ali koliko beogradskih snobova je stvarno bilo u Guči (dobilo sunčanicu, pojelo pljeskavicu, vozilo se na ringišpilu, a posle lepo bacilo peglu na poljančetu)?



meni ovo zvuči kao balkan klecmer mix



put u Makedoniju

gomora, ili šta sve možeš da uradiš pre 30-te

Ohrabrena sa nekoliko časova italijanskog i znanjem španskog, htela sam da gledam film na italijanskom u bioskopu, znači bez titlova, da je italijanski film, a ne nadsinhronizovan. Ovog proleća dok sam bila u Firenci, prvi film koji sam gledala u bioskopu je bio Gomora, u režiji Matea Garronea, na osnovu istoimene knjige novinara Roberta Saviana.

A onda je krenuo film, a glumci su počeli da pričaju sa napolitanskim akcentom, koji čak ni sami Italijani ne mogu da razumeju. Moj prvi film u italijanskom bioskopu je imao prevod.

Pre nekoliko dana, Gomora je pokupila silne nagrade na Evropskim filmskim nagradama, a već je viđen kao moguci dobitnik Oskara za film na stranom jeziku.



Film o mafiji u Napulju (poznatoj pod imenom Kamora ili Sistem) je sve sem klasičan film o mafiji, koje gledaju mladi, neiskusni kriminalci, koji misle da onog trenutka kada ih pravi mafijaši private, život će biti kao Scarface. Nekoliko priča, koje nisu povezane, ali svuda se može videti otrovan trag Kamore u svakodnevnom životu junaka filma. Pun sivila i otuđenosti, film je sniman na lokacijama koje koristi napuljska mafija, koje mnogim zapadnim gledaocima ne liče na Italiju (jer je Italija po definicija lepa, a ne proctor ispunjen polu-završenim kućama, napuštenim plažama i deponijama punim toksičnog otpada), već više liči na neku bivšu sovjetsku republiku.
Već decenijama, Italija se bezuspešno bori protiv mafije. Renesansa u italijanskoj kinematografiji je obeležena suočavanjem sa sadašnjim problemima, ali i prošlošću. Slično Gomori, koja je prikazana ovog proleća u Kanu u zvaničnoj konkurenciji, tamo je prikazan film Il Divo (Div) o životu Guilia Androttija, koji je bio italijanski premijer sedam puta, a devedestih je optužen za korupciju i veze sa mafijom, što na kraju nikad nije dokazano, a u međuvremenu je izabran za doživotnog senatora, što mu je dalo imunitet od daljeg gonjenja.

Posle šokantnih ubistava sudija Falconea i Borselina 1992., kao i ubistava nekoliko novinara, baviti se mafijom, bilo sudskim putem ili kroz medije je delovalo kao nemoguća misija. Upornost mladnog novinara Roberta Saviana, je pretvorila knjigu, koju je napisao na osnovu istraživačkih tekstova objavljenih u La Repubblici i magazinu L’espresso, u najveći italijanski bestselter ikada. A onda i sjajno prihvaćen film.

Po cenu slobode samog autora. Ono što mene lično oduševljava je što Saviano nema ni 30 godina, a već je toliko toga uradio i trenutno je prisiljen da živi pod stalnom pretnjom, jer su mafijaški bosovi iz zatvora poručili da će biti ubijen pre božića. Saviano nema stalnu adresu, konstantno je okružen sa pet telohranitelja. Ova knjiga koja je pohvaljena zbog zanimljive mešavine fikcije i činjenica, od strane pisaca kao što je Umberto Eko, dok je samom Savianu savet kako da se nosi sa situacijom dao Salman Rushdie, koji je bio u istoj ovakvoj situaciji pre 20 godina.

shoreditch twat

U Londonu, hipsteri izlaze i žive (ako to mogu da priušte) u delu istočnog Londona koji se zove Shoreditch. Na izložbi časopisa, Shoreditch Twat, galerija je prepuna momaka sa lažnim naočarima, uskim pantalonama i špicastim cipelama, devojkama obučenim u karirane košulje, sa plastičnim nakitom. Da ih pitate da li se smatraju hipsterima, uvredili bi se.

Ko su hipsteri i da li ih ima i u našoj sredini, možete otkriti u novom časopisu pod nazivom White City. I da mi kažete kako časopis izgleda.

blowing whistles

Blowing Whistles je drama Matthewa Todda, urednika časopisa Attitude, o krizi gay veze, koja kulminira na desetogodišnjicu pojavom treće osobe. Jamie i Nigel žive zajedno, oboje imaju respektabilne poslove, fine prijatelje sa kojima prave zabavne večere. Žive u Londonu, gde su izvesni tabui razbijeni i može se reći da imaju sve što im treba. Pravi trenutak za preispitivanja, nesigurnosti, strah od starenja i pokušaja nekakve otvorene veze.

Za jednog od njih barem. Nigel slobodno vreme provodi na gay forumu, tražeći interesantne momke za neobavezni seks. Nailazi na Marka, 17-ogodišnjeg mladića iz Krojdona, koga je otac izbacio iz kuće, kad je saznao da mu je sin homoseksualac, trenutno radi u restoranu, hoće da postane chef, a i tamo nikom nije rekao, jer se plaši njihove reakcije. Mark voli muškarce, ali ne zove sebe gay osobom, jer će se oženiti jednog dana, za razliku od ljudi kod kojih ide na grupnjak, koji su „mnogo stari“ i otelovljavaju svaki gay stereotip (na pitanje koju muziku hoće da sluša, Mark traži Kanye Westa ili Snoop Dogga, samo ne Kylie, Girls Aloud, Britney ili pesme iz mjuzikla). Možda zbog teme, deluje kao da je predstava provokativna, ali suštinski, ovo je tipična drama bazirana da verbalnom humoru, ironiji, gay verzija predstave Bliže (Closer) Patricka Marbera.

Tema starenja i lojalnosti jednoj osobi, se prelama kroz istoriju gay pokreta. Naslov aludira na zviždaljke sa gay parada, žal za nekadašnjim političkim značajem takvih događanja i neznanja ljudi koji su mlađi šta je diskriminacija i strah. Jamie spominje Stonewall incident krajem sedamdesetih u Njujorku, na šta ga mladić gleda bledo, pokušava da mu objasni jezikom koje će razumeti.

„You know gays gathered to mourn the death of Judy Garland...

„Who?“

„Dorothy from the Wizard of Oz and then the police raided the place, but that night gays fought back. Then here, Margaret ..... the wicked witch of the West, tried to introduce the ban on gay people and she was oppossed by ..... Gandalf“.

Stonewall je stvarni događaj, koji je inspirisao pokret u Britaniji na čijem je čelu i danas Ian McKellen. Interesantno je da je McKellen sam bio u publici i na ovo spominjanje, publika je glasno pokazala oduševljenje na trenutak prekinuvši predstavu. Englezi su inače neformalni u pozorištu, uvek postoji bar, ponekad i u samoj sali, pije se tokom predstave, u pauzi jedu sladoled.

Posle predstave, razmišljam ko od glumaca se deklarisao kao gay. Ovde dosta njih pored McKellena, koji je napravio karijeru u Holivudu, pojavljujući se u akcionim filmovima (Gospodar prstenova, X Men), a smatra se jednim od najpriznatijih glumaca koji tumače uloge u Šekspirovim predstavama (prošle godine je bio Kralj Lir u produkciji Royal Shakespeare Company, tu je i Derek Jacobi, isto poznati pozorišni glumac, koji je igrao u Gladijatoru, Dead Again sa Kennethom Branom i u BBC-ijevoj seriji I, Claudius; Steven Fry je poznat po Crnoj guji, filmovima kao što su Wilde, gde glumi Oscara Wildea, Gosford Park, V for Vendetta, kao voditelj raznih dokumentarnih programa na BBC-u (poslednja Fry in America) i pisac nekoliko bestselera; Simon Callow je takođe pozorišni glumac, igrao je u filmovima kao što su Four Weddings and A Funeral i A Room With A View. Najpoznatiji gay glumac u Britaniji je Rupert Everett.

Amerika je daleko konzervativnija, retko koji glumac će priznati da voli osobe istog pola. Tom Cruise će vas tužiti sudu i tražiti odštetu, ako ga to pitate. Pada mi na pamet Neil Patrick Harris (doktor tinejdžer iz serije Dr. Doogie Hauser, danas poznat po seriji How I Met Your Mother) ili jedan iz serije Gray’s Anatomy. Čini se da je za ženu to sigurnije, mada je Jodie Foster čekala godinama. Komičarka Ellen je prva koja je iskoristila pravo na brak (dok je to moglo u Kaliforniji), a nedavno je i Cynthia Nixon, Miranda iz Sex and the City „izašla iz ormana“.

Šta god mislili o filmu Brokeback Mountain on je razbio nekakve stereotipe da gay muškarci moraju da budu opsednuti modom i sličnim trivijalnim stvarima. Pitanje je da li bi bio toliko popularan da dvojica glavnih glumaca nisu dva zgodna hetero tipa?

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način

Priznajem namučila sam se čitajući knjigu iz koje je ovaj citat. Verovatno kao i mnogi kada čitaju srednjoškolsku lektiru, ruske klasike (Tihi Don, anyone). Pre nego što krenem sa reminiscencijama vezanim za ovu temu (NATO me je sprečio da čitam Dostojevskog), da se vratim na ono što želim da podelim.

Kapiram značaj ruske književnosti, ali se kod mene lično nikad nije visoko kotirala, sem ovog citata koji opisuje čitav žanr bilo književnosti, bilo filmova o porodicima koje se raspadaju i ponovo sastavljaju. Što manje više može biti svaka porodica.



Dve knjige o porodicama, po više od 500 strana, pravo uživanje za pročitati. Slične su strukture, autori koriste savremene junake da bi kopali duboko po njihovim korenima – kod Miljenka Jergovića je to čitav proctor bivše Jugoslavije, čitava galerija suludih likova, koji mi služe da vas sprovede kroz mnoge turbulentne događaje od počevši Turaka, Franje Josifa, prvog i drugog svetskog rata, bratstva i jedinstva i granatiranja Dubrovnika, koji je centralna lokacija ovog romana. Srećnom, ništa od ovoga ne nosi prednost u odnosu na Jergoviće šarolike junake. Dvore od oraha ne treba čitati kao knjigu koja će vam objasniti zašto se desilo, ono što se desilo, već zašto nam je svakodnevni, obični život takav kakav jeste – banalan, prepun pogrešnih izbora, nerazumevanja sa najbližima i ljubavi prema njima. Ako ne verujete meni, ovo kaže Teofil: “Jergovićeva knjiga, prava "romančina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti”.

Zadie Smith je glas savremene Britanije, rasno i etnički raznolike, čitajući White Teeth, shvatam da nikad nisam naišla na bolji opis Londona, kako on izgleda danas. Sa jedne strane je Bengali poreklo jedne porodice sa naglaskom na pradedu, junaka nekakave pobude protiv Engleza, čiju ulogu niko od istoričara nije veličao kao njegov naslednik, otac porodice, koji pogubljen u mitomaniji i nesnađen u Engleskoj, od lažnog herojstva svog pretka će skovati ideal zbog koga će zamalo izgubiti svoju porodicu.
A sa druge strane mešoviti brak tipičnog (pomalo beskrvnog) Engleza i Jamajčanke. Devojčica meleskinja koja bi sve dala da ima ravnu kosu, manje grudi i manju zadnjicu, intelektualnu porodicu i ljubav sina druge porodice, koji od tipičnog tinejdž bunta i ljubavi prema filmovima kao što su Godfather ili Goodfellas, Bruce Springsteenu i Public Enemyju, će polako skliznuti u grupu mladih muslimanskih fundamentalista, koji dele pamflete o dekadentnosti zapada po naseljima u severnom Londonu. Njegov brat blizanac, koga je otac poslao u Bangladeš, jer je predosećao da će mu Engleska pokvariti sinove, barem da neko bude kao pradeda, da bi se on vratio kao veći Englez nego što je bio – racionalan, obrazovan, sekularnih shvatanja, na očigled razočaranog oca, koji shvata da je “izgubio” oba sina.
Smithova ni kog neće zaobići, ni sulude jamajčanske Jehovine svedoke, licemerje doseljenika sa indijskog podkontinenta, koji su puni kritike prema zemlji u kojoj ne mogu bolje od konobara, vlasnika mesare ili bakalnice, gde ih niko ne prepoznaje (“fuck off Paki and go back home”), a da nikada se nisu vratili tamo gde se znaju prave vrednosti ili jedva prikriveni rasizam i neznanje intelektualne, levičarske, new-age engleske porodice. Istovremeno, ona sve njih voli, njihovu “odveć ljudsku” nesavršenost.

Čujem da u Beogradu pada sneg, znači evo izbora, čaj i ćebence. I sreća, sreća, radost.
Mene čeka On Beauty, od iste autorke.

la hypocrisie*

Pre neki dan sam dobila poziv za Facebook grupu “Protiv ulaska Srbije u EU”, što je skroz legitimno, ljudi prave grupe za sve i svašta. Sem da mi poziv nije poslao momak koga sam nedavno upoznala, mladi Srbin, koji od svoje 2. godine živi u Engleskoj, trenutno pohađa Oxford i piše statuse na FCB na francuskom ponekad. Upoznali smo se na nekom predavanju, na kome se nismo složili o preambuli Ustava (Srbija država Srba/Srbija država građana Srbije), posle čega je on zaključio da imamo različita mišljenja jer on nikad realno nije živeo u Srbiji. Pored ignorantskog nacionalizma, učesnici ove grupe se takmiče ko je veći anti-semita, jer ako niste znali EU je jevrejska tvorevina. To što je nastala dogovorom posleratne Francuske i Nemačke, nema nikakve veze.

E ovako – kad moj mladi prijatelj spali svoj britanski pasoš i vrati se u Srbiju, ja ću se učlaniti u ovu grupu svim srcem.


Ali nije to jedina grupa koja mi je privukla pažnju, evo mladi hejtuju Vuka Jeremića u grupi “Prevrće mi se stomak od Vuka Jeremića”. Meni je Vuk J. izrazito nesimpatičan, ne znam da li dovoljno da budem član ove grupe, a i inače mislim da grupe ničemu ne služe, sem zbrajanju redova “evo toliko nas ima”. Ministar pati od sindroma “dete sa kravatom”, verovatno je uvek bio predsednik odeljenske zajednice, jer to voli fotelju i funkciju, a Srbija je savršena zemlja za ljude koji diplomiraju i istog trenutka postanu savetnici ministara ili premijera.



Samo vidite Bojana Krišta, pre nego što je sebi isplatio 11 hiljada evra u bonusima, na mestu direktora Aerodroma, bio je direktor Lutrije Srbije. Istina svi su igrali Loto jedno vreme, ali se sećam oglasa u magazinu Status, gde ga pozivaju da plati oglase koje je ovaj časopis objavio (ovo se često dešava, ali retko ko to pretvara u anti-kampanju). Završio London School of Economics i odmah postao savetnik Miroljuba Labusa, koji je bio potpredsednik Vlade Srbije u to vreme. Onda Galenika, Lutrija Srbije, ostalo je istorija. Ova dva slučaja nam daju precizan recept za uspeh: bogati roditelji + politički oportunizam. Kako u Srbiji, tako i svuda. Samo kod nas u ekstremnijoj varjanti – ja čekam 21-ogodišnjeg zamenika ministra. Ili ministra, zašto da ne, nek dete uči. Istovremeno, zbog slične situacije (korupcija koja cveta nesmetano u kombinaciji sa organizovanim kriminalom), Bugari su kažnjeni sa ukidanjem 200 miliona evra od strane Evropske unije. Da dodam, lako je podviknuti Bugarima, ko bi to uradio sa Italijanima, koji u kontinuitetu krše gomilu evropskih propisa, nikad se nisu izborili sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Zato ćemo mi da čekamo u hodniku EU godinama, dok tamo žurka traje i traje, a nas niko da pozove konačno.

Tadić je pobedio sa ovom listom na izborima iz dva razloga – približavanje EU i strah od radikala. Kao što vidimo, sem podele mesta po partijskom ključu i oživljavanja SPS-a, ova Vlada se ne može ni čim pohvaliti niti reći da se približila EU ni 10 koraka. A radikali, su se raspali, multiplikovali, i to neće proći kao razlog ni na jednim sledećim izborima kada god oni bili raspisani.



____________________
* ne pričam francuski, slobodno me ispravite ako sam pogrešila, online rečnik je kriv.

cold war modern

Cold War Modern je izložba o dizajnu za vreme hladnog rata u V&A muzeju u Londonu.

Od američkog paviljona na svetskoj izložbi u Moskvi, sa sve kuhinjom, replikama supermarketa i proizvoda u njemu, italijanske Vespe, arhitekture Oscara Niemeyera, sputnika, filmova kao što su Solaris, Dr. Strangelove ili 2001: Space Odyssey, do plastičnih objekata, futurističkog nameštaja i odeće sa metalnim oklopima.



Pored objekata iz Rusije, Poljske, tadašnje Čehoslovačke, koje predstavljaju modernizam iza gvozdene zavese, “naš” predstavnik je auto-put Bratstva i jedinstva, koji je dizajnirala zagrebačka grupa arhitekti pod nazivom EXAT 51.



Šezdesetih i sedamdesetih, 21. vek je delovao daleko, to je bila budućnost kojoj su se svi nadali. Za koju su mislili da je počela rušenjem Berlinskog zida.

U romanu Zadie Smith White Teeth, koju trenutno čitam, postoji scena u kojoj dve porodice jedna poreklom iz Bangladeša i druga britansko-jamajčanska sede ispred televizora, ne mogu da se dogovore da li da gledaju istorijski događaj ili kvizove i zabavni program. Kćerka kaže da ovo moraju da gledaju, jer ljudi su se izborili za slobodu “That after years under the dark cloud of Eastern communism, they are coming into the light of Western democracy united” she said. “I just think democracy is man’s greatest invention”.
Alsana, who felt personally that Clara’s child was becoming impossibly pompous these days, held up the head of a Jamaican fried fish in protest. “No dearie. Don’t make that mistake. Potato peeler is man’s greatest invention. That or Poop-a-Scoop (prim.prev.instrument za skupljanje izmeta kućnih ljubamca).”



Činjenica da se danas jedna strana gomila balističke raketne bacače po bivšim zemljama istočnog bloka, dok druga truje bivše špijune po Londonu, nam govori koliko smo daleko od kraja hladnog rata. I samo neka ostane hladan, mnogi misle. Dvadeset i prvi vek je započeo aktima terorizma, pretnjom od ekološke katastrofe, a kakvo je stanje na berzi pitanje je ko će sutra izaći kao nova super sila.



Danas je prestala proizvodnja automobila koji nosi ime države koja već dugo ne postoji. Ideja da je tu bilo sve moguće proizvesti, pa i ekonomični auto za gradsku vožnju (pa čak ga i izvesti) je takođe poražena. Yugo je i dalje tu među nama, ali posle izvesnog vremena i on će kod nas izazivati mešavinu sete, izneverenih očekivanja i simpatije, poput mnogih predmeta sa izložbe Cold War Modern.

opšta multiplikacija

Kada jedan blog prestane biti dovoljan? Moguć odgovor "kad nemaš društveni život".

//going international//

Okružena strancima na studijama, ponekad neko spomene da ima blog, „imam i ja“, ali ne možete da ga pročitate. Popkitchen.com je engleska, unapređenija verzija ovog bloga, sa sličnom tematikom, možda malo više priče o tezi koju pišem i manje ličan.



//ćao, ovo je City//

Ivan Bevc jedan od najaktivnijih srpskih blogera je odlučio da put the money, where his mouth is i da pokrene magazin koji će se baviti dešavanjima u gradu. Zakačiću decembarski broj, tako da više o tome tad. Do tada, ljudi koji su se manje više linkovali i do sada, pišu povremeno za ovaj blog.



//brazilska pozajmica//

Moj prijatelj koji u Sao Paolu drži sajt posvećen gastronomiji, restoranima i receptima, se zainteresovao za ime popkitchen i pomislio da će moći nešto da uradi sa njim. On actually očekuje da zaradi na tome. Blog je na španskom i portugalskom, ja pišem na engleskom.

sramota

Privučena fotografijama Kate Winslet koja izgleda kao Catherine Daneuve u Belle Du Jour, kupila sam novembarski Vanity Fair. Ali nije Katino golo dupe jedino što seva u ovom časopisu. Jedan od naslova The Rambo of the Balkans. A unutra priča o Ramušu Haradinaju naslovljena The House of War.

Njegova biografija, put posle oslobađajuće presude iz Amsterdama, preko Beča do Kosova, pevanje i pucanje, fascinacija albanskom krvnom osvetom, detalji borbe kao u akcionom filmu, problematična ličnost samog Haradinaja i sumorna svakodnevica Kosova. Da ti se utroba prevrne.

O tome više, kao i slike ovde.

„Naš čovek“ u Politici

U poslednjih nekoliko godina, Politika je doživela dosta promena i grafičkih (pozdravljam, pozdravljam) i sadržinskih pod vođstvom Ljiljane Smajlović. Politika je oduvek bila državni list i uvek naginjala ka podržavanju vlade, čini se da je nameštenje Dragana Bujoševića posledica promene vlasti na republičkom nivou. Znači DS umesto DSS-a. Ono što je meni smetalo i zašto nisam kupovala novinu, sem subotom zbog kulturnog dodatka, je šarenilo kolumnista. Mnogima se to dopalo, ali mene je to zbunjivalo, pošto to u svetu jednostavno ne funkcioniše. New York Times je liberalni dnevnik, kao i Guardian i Indipendent u Engleskoj. Daily Telegraph čitaju konzervatici, a Daily Mail radnička klasa (pomalo je uvredljivo reći „He is a Daily Mail reader“, to dosta znači u smislu socijalnog statusa i obrazovanja). Kod nas je sve izmešano, nažalost i fakultetski obrazovani ljudi čitaju Kurir i misle „eto vidiš šta radi ovaj vlast“ kad čitaju o aferama, koje u velikoj meri servira ova novina. Tako i Politika je imala jednog dana Marka Vidojkovića i Vladimira Arsenijevića, a sutradan Gordanu Pop Lazić i Vulina. Danas Marčelo, sutra Bora Čorba.

Daleko od toga da je Politika bila ono što pamtimo iz devedesetih, jedoumlje i ispiranje mozga. Boško Jakšić, spoljno-politički komentator ovog lista, je otvoreno podržao Demokratsku stranku i govorio realno o našoj situaciji sa Evropskom unijom i Kosovom, čini mi se i Ljubodrag Stojadinović. Dvojac Antonijević&Vukadinović vukao je na svoju stranu. Ajde da pretpostavimo da to obuhvata ceo spektar političke scene u Srbiji. Ali da li to znači da takve novine hoćete da čitate, one koje vas svaki drugi dan dovode do ludila. Iskreno, E-novine su ideološki opredeljene, ali takođe veome iritantne. Uglavnom čitam Blic, ali mi smeta njihov prelom, šarenilo i nepismenost. Nemam ništa protiv Operacije trijumf, Velikog brata, celebrity tračeva, sve je to zabavno, ali želim da čitam nešto što je malo iznad proseka srpske estrade. Novinu koja je za primer po pitanju jezika, odakle možete da učite pravopis i gramatiku, koja je informativna i interesantna. Pa makar ne bila najprodavanija, ali barem nek je najprestižnija. Takvu novinu bi kupovala svaki dan.

Da li će Bujke to da donese? Njega veoma cenima kao novinara, čak sam i čitala NIN jedno vreme samo zbog njegovih tekstova. U nekim intervjuima je rekao da voli muziku koju forsira Žikica Simić, između ostalog Calexico i Morphine (hands down), veliki je ljubitelj Italije i kuhinje iz ove zemlje (tako barem kaže u onoj rubrici poznati kuvaju u Gloriji), a među političarima za lične prijatelje smatra Milana Božića (iz SPO-a, valjda) i Čedu Jovanovića.

Čudnog mi čuda

Propao tender za Jat 6. novembar 2008. | 18:00 | Izvor: B92 Beograd -- Tender za prodaju 51 odsto kapitala aviokompanije "Jat ervejz" nije uspeo pošto nijedna kompanija nije otkupila tendersku dokumentaciju.

Pre neki dan uzmem ja da kupim kartu nazad za Beograd. Došla sam preko Zagreba Wizz Airom, tad sam imala neku ideju da ću odavde da odem do drugarice u Lion, pa tek odatle za Beograd, pa nisam htela da kupim povratnu kartu. Niko nije hteo da mi proda kartu u jednom pravcu, ni JAT ni British Airways. Navodno, ako nemaš boravišnu vizu ne može. A čak i ako si dobio vizu prethodno, znači nije ti karta bila nikakav uslov. Ja to tumačim da ako već neće drugi da nam daju sankcije, ajde da ih sami sebi damo. Sa sve prevozom do Zagreba karta je jeftinija nego u jednom pravcu iz Beograda, ali to već znate.

Što me dovodi do ovoga pre neki dan. Krenem da ja popunjavam sve po redu online. Kaže transakcija je uspešna, kliknite OK da finalizujete rezervaciju. Error ocurred. Nisam dobila nikakvu potvrdu putem maila. Pa sam onda ja njima napisala mail, objašnjavajući situaciju, moleći ih da mi pošalju e-kartu. Odgovor sam dobila odmah da su oni poništili rezervaciju, pare sam čekala dva dana (intervenisala u banci da vidim da li je i to ok). Isti čovek mi je napisao da ne mogu da kupim kartu koristeći Visa Electron karticu.

Mislim da ću morati da angažujem nekog u Beogradu da mi kupi kartu, nema druge.

Jel može još neka prepreka da bi platila već preskupu kartu (najjeftinija varjanta je 180 evra u jednom pravcu) ? JAT je neefikasno, državno preduzeće koje drži monopol, ima već prevaziđenu flotu, ne smatra da mu je cilj da nudi uslugu potrošačima, već služi da postavlja rekord u visini zarade članova upravnog odbora. U trenutku kad većina standardnih avio prevoznika ima ozbiljne probleme (Alitalia očiti primer), a većina ljudi nije spremna da plati preskupe karte i u osvit svetske finansijske krize, čak ni Aeroflot (ne daj Bože – u Rusiji takođe imaju monopol) ni oni Indijci, koji su spomenuti kao moguć kupac, nisu ni pokušali da učestvuju na tenderu.

remember, remeber the 5th of november

Svake godine 5.novembra u Engleskoj se organizuju vatrometi i paljenje lomače u spomen na Gunpowder Plot, nameru britanskih katolika da raznesu House of Lords i kralja Jamesa I Stewarta, pod nazivom Guy Fawkes Night po jednom od zaverenika, koji je otkriven i ubijen posle.
Zato i lomače, svake godine palimo izdajnika. Danas smo imali samo vatroment, lomače nisu ekološki poželjna. U nekom smislu, Velika Britanija slavi teroristu.

Guy Fawkes je ovekovečen u grafičkoj noveli Allana Moora V for Vendetta, po kojoj je snimljen i istoimeni film.

drugaciji svet?

E pa prodjose i ovi istorijski izbori. Na kraju izbor jeste istorijski. Crni covek u beloj kuci, srednje ime Husein, iz mesovitog braka, obrazovan na Kolumbiji i Harvardu. Hoce da poveca poreze bogatima i da da svima zdravstveno osiguranje, sram ga bilo.

Prvo negativne strane ovih izbora. Ovo su toliko medijski ispraceni izbori, da se ja ne secam niceg slicnog, kada je iko pratio preliminarne izbore u Americi (evo ja priznajem, ja sam mislila da se to samo testira u New Hampshireu, ne po celoj drzavi). Rasa, navodni liberalizam, kontakti sa svestenikom rasistom, bivsim domacim teroristom, izrecena spremnost da ce pricati sa svima, pa cak i Predsednikom Irana. Ali to je ceo svet stavilo u poziciju posmatraca neceg sto je vazno (ali najvaznije za jednu drzavu, koja i jedina u tome ucestvuje). Primer juce je nekoliko ljudi sa moje Facebook liste, pozvalo ostale svojim statusom da glasaju za Obamu, u pitanju su Srbi, koji zive u Srbiji i nemaju pravo glasa u Americi. Htedoh reci da je Obama belo platno (!?) na koje svi projektujemo svoja nadanja, za sta imam razumevanja donekle, ali ljudi bre saberite se i pogledajte gde ustvari zivite.

Britanska stampa je objavila grafikon drzava kako se ocekuje da ce ljudi glasati, koliko elektora nose i kad se zatvaraju biralista. Znaci svi smo stavljeni u poziciju da gledamo kad narod iz Ohaja zavrsava sa glasanjem. Jutros mi je cimerka rekla „Otisla sam da spavam kad je proglasena Pensilvanije”. Savrseno da se nauce svih pedeset americkih drzava, u pola od kojih zivi narod koji misli da je Evropa jedna zemlja sto posto. Jos od deset uvece BBC je krenuo sa panel diskusijama, koje su trajale duboko u noc. Cula sam da je i kod nas uradjeno slicno.

Pozitivno – simbolicka strana crne porodice u Beloj kuci. Istorijska stvar, nema sta. Ovi izbori su motivisali milione novih mladih glasaca da se angazuju, u velikoj meri preko nove tehnologije i drustvenih mreza. Obamina pobeda je i pobeda Facebooka cini mi se.

Ocekivanja su velika. U Americi sve veca kako se finansijska kriza produbljuje. U svetu, ljudi ocekuju da Obama privede dva rata kraju i da popravi ugled Amerike.

Obama nece povratiti Kosovo. Niko to nece uraditi. Ali ajde da se ponadamo da ce americka politika prema nama biti manje ponizavajuca.

hot, flat and crowded

Naslov je nova knjiga kolumniste New York Timesa Thomasa Friedmana.

Nisam pročitala. Ali sam bila na njegovom predavanju na LSE-u. Kao i Elle McPherson. Bez zezanja, the Body je dolepšala u nekom pernatom kaputu sa ogromnim naočarima, a studenti (iako su svi veoma ozbiljni, ambiciozni i zauzeti proveravanjem pošte na Blackberry-ju ili IPhonu) su je primetili.

Friedman je dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka, kasnije se sve više bavio pitanjima globalizacije o čemu je i napisao knjigu The World is Flat. Da je svet ravan se odnosi na činjenicu da se danas kompanijama može upravljati globalno (u knjizi se najviše bavi outsourcingom u Indiji), da tehnologija svima daje jednake mogućnosti (ako do tehnologije uopšte i dođu), kao i da danas prisustvujemo rastu srednje klase širom sveta, prvenstveno u Kini, Indiji, Brazilu i Rusiji. Ta poslednja stavka vodi do najnovije knjige. Jer ako sad svi hoće da žive i troše (energiju i prirodne resurse) kao Amerikanci, onda ova planeta jednostavno nije dovoljna.

Slično autorima Wikinomics-a, Friedman najviše pažnje posvećuje inovaciji, za koju je ubeđen da će poteći iz Amerike. Ono što on predlaže je kombinacija zaštite životne sredine i tehnologije (environment + technology – ET). Uspešan je u identifikovanju problema i nalaženju raznih primera, davanju bombastičnih naslova, pravljenju asocijacija između nivoa zavisnosti od strane nafte i nivoa demokratizacije države (za to koristi Rusiju i praktičnu zavisnost većeg dela Evrope od njenog gasa kao primer). I rešenje prodaje kao lako.

Evo kako on to radi kod Lettermana




Uživo nije ništa drugačiji, trudi se da bude zabavan, kao da nam nešto prodaje (što u stvari i radi, jer možete knjigu kupiti i kasnije). Pravi je folksy liberal, kome se omakne darn, honey, buddy i slični narodski izrazi.

I u svojoj regularnoj ulozi političkog komentatora, Friedman je dosta kontraverzan. Podržao je rat u Iraku. Danas, priča kao je Bushov režim unazadio Ameriku i kako ona mora da se makne od anti-terorističke doktrine (citat “11. septembar ne može biti važniji od 4. jula”).

Ali u ovome je u pravu, kaže da je posle nominacije Sarah Palin za podpredsednika, prodato 250.000 modela naočara koje ona nosi. Kakav bi bio uticaj na javnost, kad bi Obama, sa ženom i decom, tokom inauguracije došao do Bele kuće na biciklu?

jon stewarte na šta si mislio brate?

Obrati pažnju na 1:35.

Serbian accent? WTF.... Nemoj to da mi radiš, I am your biggest Serbian fan ....

procenat idiota u srbiji - 23,9%

Vest sa B92

Agencija "Stratedžik marketing" obavila je za potrebe emisije Stanje nacije Televizije B92 istraživanje javnog mnjenja na pitanje "Da li su neonacisti ozbiljna pretnja Srbiji?" Gotovo polovina ispitanika smatra da neonacisti jesu pretnja Srbiji - 47,8 odsto. Negativno je odgovorilo 28,3, dok nije želelo da se izjasni 23,9 odsto ispitanika.

***

Da li postoji veza izmedju neonacista i huligana, sem sto i jedni i drugi pribegavaju nasilju prema slabijima? U potpunom sam soku - 16-ogodisnja devojka je premlacena od strane petorice huligana. Pa nek jos neko izadje u javnost sa svojim procenama da je navijac koji je pokusao da ubije policajca u civilu prestrogo kaznjen.

Moja veza sa terorizmom

„Ko je ustvari Barack Obama?“ pre neki dan je pitala Sarah Palin na jednom od predizbornih mitinga, aludirajući na već otkrivenu poprilično labavu vezu između protivničkog kandidata i jednog od članova terorističke grupe Weather Underground, koji je danas profesor na čikaškom univerzitetu.

Pre nekoliko godina, verovatno kao preteča festivala Slobodna zona u Rexu je prikazan dokumentarni film The Weather Underground o radikalnoj grupi Weathermen, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izvela nekoliko terorističkih napada na mete u samoj Americi, da bi se raspala po završetku Vijetnamskog rata. Imenu je kumovao Bob Dylan, od koga su članovi grupe pozajmili ime iz stiha „You don’t need a weatherman to know which way the wind blows“ pesme Subterranean Homesick Blues. Film prati nastanak grupe, njene aktivnosti, kao i šta se sa članovima desilo kasnije. Ayers, koji se danas spominje u kontekstu sedenja u nekakvom odboru humanitarne organizacije sa Obamom, je postao profesor na Univerzitetu u Čikagu i oženjen je nekadašnjom saborkinjom Bernardine Dorhrn. Deo filma koji se bavi njihovima aktivnostima, skrivanjem, planiranjem akcija, vas poziva da na neki način romantizujete aktere, svesni da oni deluju van zakona, sa „višim ciljem“, kako bi oni to hteli da mi mislimo, što je valjda i motiv za igrani film koji će uskoro imati premijeru o nemačkoj terorističkoj organizaciji Baader Meinhof.

Poslednji minuti filma su posvećeni današnjem životu članova Weather Underground. I onda vidite grupu sredovečnih ljudi, koji su potpuno uklopljeni u običan mainstream život. Ayers možda jeste najdalje otišao u intelektualnom smislu, on je univerzitetski profesor koji se bavi reformom školstva u Čikagu, gde većinu stanovništva čine afro Amerikanci, ali je usput prodao svoju priču u memoaru Fugitive Days. Jedan član drži bar u Bruklinu, a jedan se takmiči u popularnom kvizu Jeopardy. To je na izvestan način otrežnjujući deo filma, koji će inspirisati komentar koji sam dala kad mi je po izlasku iz sale, neka devojka sa vesti B92 gurnula mikrofon ispred face da bi nešto rekla za vesti u pola 10. Sutradan me je šira familija zvala da kažu kako su me videli na televiziju kako u vestima pričam da „revolucija jede svoju decu“. Ceo film je dostupan na Google Videu.

Treba li nam citizen journalism?

Iako se ne bi reklo po ljudima na ulici, ali ova zemlja srla u finansijsku krizu ogromnih razmera. I pored mera od 50 milijardi funti, berza ne reaguje na to, ljudi prodaju kao ludi i današnji dan će ostati upamćen kao Black Friday.

Da li ovo ima uticaja na našu jadnu državu? Ako gledam vesti koje inače čitam, ovo je treća vest ili četvrta, pre neki dan je čak i Peti parkić bio bitniji, a danas su crnogorsko i makedonsko priznanje Kosova, fašistički i ostali marševi, i tu negde je poneka vest o slabljenu dinara, intervenciji i slično. Pričam sa nekim ko radi u banci, već nekoliko dana ljudi isključivo podižu svoje depozite i tome se ne vidi kraj. Naravno, među narodom kreću glasine kako će ta i ta banka da propadne (tvrdili su u petak, on je prošao ništa za sada) i svi kreću da se plaše za svoje poslove.

Pokušavam da smirim stvari, kako ni ovde se to nije osetilo, trenutno odoše pod led samo investicione banke (ok, ovo što se desilo na Islandu me je opovrglo), realna ekonomija nije osetila uticaj propasti tržišta nekretnina, a eto vidi ni naši mediji se time ne bave. „Pa ne B92, Blic i ostali pokušavaju da smire stvari, ali Kurir širi paniku“. Što me dovodi do onoga o čemu hoću da pričam, a to nije finansijska kriza, jer prosto o tome ne znam dovoljno.

Kurir je đubre, kao i svi ostali derivati. Ako je to informacija, onda su filmovi koji vas siluju u glavu sa incestom, telesnim izlučevinama i mentalnim poremećajima (da da ima takvih filmova koji imaju ovo sve odjednom) umetnost. Blic je plav ili žut, kako se već to kaže, Politika je državna, Tadić je odlučio da sačuva Tijanića, B92 je uspešan primer kako se pravi profesionalni medij, a tome su zaslužni Emotion, Kalinić, Maca i Ana Mihajlovski, zajedno sa Erom i Milićem Vukašinovićem. E-novine su glasilo LDPa, procesovano kroz Helsinški odbor. Novosti u životu nisam uzela u ruke, pa stvarno nemam pojma. Vreme kupuje 10.000 ljudi maksimalno, a NIN je „državni tabloid“, u kome i dalje piše Dragan Bujošević i valjda još neko ko valja ... Ruža Ćirković. U svim ovim medijima ima ponešto da se pročita. I taman kad pomislite da je ovo previše informacija za tako malo tržište ja tvrdim da nije. Svi ovi zavise od partija, DB-a i tajkuna. Sem ostavljanja komentara ispod tekstova, mi na njih ne možemo da utičemo.

Jel nekom palo na pamet da pravi platformu za pojavu takozvanog građanskog-amaterskog novinarstva? Nešto kao Newsvine. Ili barem malo uticajniji agregator. Blog B92 mi se čini kao naduvani balon koji je prsao, prvo zato što je bio VIP, a onda pustio „amatere“, a onda se ovi pobunili, prestali da pišu, pri tom svi su prošli kroz Kurir torturu. Mojblog.rs ima odvratan layout, tu bi svašta moglo da se uradi. Ali barem ima listu blogera, koji predvodi ovaj blog o golim muškim telima, prati ga jedan o astrologiji, zatim i gay blog, što pozdravljamo. Vrlo je moguće da su pripadnici gay populacije najuticajniji blogeri, sigurno su najduhovitiji. Bojim se da ni Blogodak, na koji sam i ja prijavljena nije više uticajniji, on uglavnom okuplja blogove o biznisu, novim tehnologijama, lične blogove. Postoji pregled svih blogova, ali mislim da isto fali naslovna strana, preporuke, tipa blogs of note, glasanje, kao kod braće Hrvata, koji su i u ovom smislu napredniji.
Daleko od toga da su citizen journalist blogovi objektivni, ali se pokazalo u mnogim stvarima kao što je teroristički napad u Londonu 2005, uragan Katrina ili sad izbori da reaguju daleko brze i da su u stanju da ubede ljude da su nepristrasni, vredni čitanja. Više o tome u knjizi We the Media: Grassroots Journalism For the People, By The People.

Blogovi u Kini, ili u nekim drugim zemljama, su političko pitanje. Kod nas se pitaju nezavisni politički analitičari, ali da li mi njima verujemo? Da li oni stvarno predstavljaju nekoga od nas? I koliko znaju više od nas. Poslednja kritika citizen journalisma je vezana za vest da je Steve Jobs iz Applea doživeo infarkt, što se ispostavilo kao laž, koju neko plasira da bi smanjio vrednost akcija njegove kompanije. U tom smislu predviđam da bi ovakva platforma bila poprište svakakvih sukoba, vrlo moguće fašista i antifašista (stiže apokalipsa, ali mi smo i dalje u 1945-oj), pripadnika i simpatizera svih mogućih partija. Ali u Srbiji ima i razumnih i inteligentnih ljudi. I većina njih je na internetu, tako da bi vredelo pokušati.

credit crunch ponuda

To što je finansijska kriza globalnih razmera na pomolu ne znači da će narod prestati da kupuje ili da jede. Novine i sajtovi su puni saveta kako da uštedite na ishrani, a ponovo da budete zdravi. Lokalni pab vam nudi credit crunch meals. A poznati kuvari sa televizije će prestati da koriste egzotične namirnice i okrenuti se pasulju. Pravo je vreme da nađete jeftine cipele. Ili da započnete online biznis, sudeći po ovom izveštaju.

Čak su se i novi proizvodi pojavili na tržištu, inspirisani situacijom.

NRB na repeat

Ajde da vidimo o čemu se radi na Novom Radio Beogradu, to bi trebalo da bude nešto revolucionarno, 6.oktobar koji se nikad nije dogodio, barem tako obećava Facebook grupa. Idu Adele, Klaxons, Amy Winehouse i Black Kids - shuffle varjanta, već sat vremena.
Da nisam zaboravila da isključim Ipod i sad mi se troše baterije za džabe?

moro no brasil

“Odlučila sam da idem u Brazil sad na zimu, ajde sa mnom. Ja ću sad da radim do decembra non-stop i sve ću da potrošim na to. Ti mi je životni san.”

“Ja bi samo ne znam sa kojim parama.”

“Pa imaš stipendiju, pokušaj da sačuvaš nešto”.

“U Londonu!!!?”

“Jao znam.”

Ništa pre zime 2010. Ali kako sam ja dobra učenica, već sad sam krenula da se spremam. Mika Kaurismaki je finski reditelj, stariji brat poznatijeg Akija, zaljubljenik u brazilsku muziku i kulturu, što je očigledno u filmovima koje je posvetio ovoj zemlji, počevši od Moro No Brasil (Živim u Brazilu). Road movie prati nastanak sambe, od severo-istoka ove ogromne zemlje, pa sve do favela u Riju. Ne očekujte predstavnike bossanove ili MPB (Música Popular Brasileira), ovo je put u središte zemlje, antropološka istraga koja autora vodi po siromašnim selima, naseobinama indijanaca i prenaseljenim krajevima Rio de Žaneira.



Jedan od likova koje je tamo sreo je Seu Jorge, tada samo početnik, koji u sambi vidi izlaz iz pakla favele, a sada jedan od najpoznatijih savremenih muzičara iz Brazila. Paralelno sa muzičkom karijerom, Seu Jorge se pojavljuje u filmovima, prvo kao Mané Galinha (ili Knockout Ned u engleskom prevodu) u sad već čuvenom filmu Cidade de Deus (Grad boga), koji prvo pokušava na sve načine da zaustavi nasilje, da bi i sam postao deo njega kao predvodnik bande, koji će naći svoj tragični kraj. U filmu Wesa Andersona Life Aqautic of Steve Zissou, Seu je član posade, bez dijaloga, samo kao muzička pratnja ovom karakteristično retro putovanju, prepevao je nekoliko numera Davida Bowiea na portugalski. Muzički to je moj prvi kontakt sa njim, da bi saznala da ima nekoliko albuma i da je veoma popularan u sopstvenoj zemlji. Ovde u duetu sa pevačicom Anom Carolinom izvodi brazilski verzuju pesme Damiana Ricea The Blower’s Daughter.




Poslednji album koji je izašao ove godine se zove Ámerica Brasil i konkretan je pokušaj da se definiše nešto što sam Seu Jorge zove samba rock. Moja omiljena pesma je Seu Olhar, koja možda i nije karakteristična, tako spora i melanholična. Kad sam potražila o čemu se radi stigla sam do bloga Eyes on Brazil, gde sam saznala da je to još jedna pesma o tome „šta je u tvojim očima“. Seu Jorge svira u Londonu 30. oktobra, uz malo sreće biću i ja tamo.

još jedna subota, još jedna pijaca

zdravstvo, školstvo i Chanel torbe

Jel bi ste vi glasali, a da to inače ne činite, zato što vam to kažu poznati glumci? Neki su se angažovali oko pitanja nezavisnosti Kosova, koliku tu težinu to ima? U Srbiji, glumci se slikaju na binama i mitinzima pred izbore i recimo da su relativno jednako raspoređeni. Lidija na jednoj strani, nekoliko njih uz DSS, dosta u DS i poneko uz LDP.

U Americi, kod republikanaca Schwartzeneger i Chuck Norris. Na Wikipediji, kaže da i Shannon Doherty, Brenda iz Beverly Hillsa, podržava republikance „I thought Reagan was cool“. A kod demokrata svi ostali. Neki su bili uz Hillary, recimo Natalie Portman, ali većina se opredelila na vreme za Obamu. To je bilo super korisno, dok je Hollywood pisao ogromne čekove za kampanju, ali sad Obamini savetnici mu predlažu da malo oladi, jer to ne voli prosečan Amerikanac, koji upija celebrity kulturu kao majčino mleko, ali ponovo smatra da je Hollywood leglo liberala, gayeva i Jevreja. Bill Maher voditelj jednog talk šoua na kanalu HBO je rekao da postoje dve Amerike „one is progressive European nation, while the other is full of rednecks who will vote for Palin“.

Da li ljudi koji se razbijaju od love i stalni su predmet emisija kao što je The Celebrity Life of .... (VH1), koja prikazuje ko koliko troši na garderobu, kola, osobu koja mu šiša kuče, stilistu za petogodišnje dete i slično, imaju bilo kakav kontakt sa problemima običnog čoveka. Šta jedna „očajna domaćica“ stvarno zna o zdravstvu i školstvu?

ministry of food

Jamie Oliver se nameračio da pokrene novu društvenu revoluciju tako što će naterati svoje sunarodnike da se manu masne brze hrane i prihvate kuvanja. U večerašnjoj prvoj epizodi novog serijala Minstry of Food, Jamie ide u Rotheram, grad u Yorkshiru gde je zavšio svoj poslednji serijal u kome je pokušao da promeni hranu koja se služi u školama. I pored pomoći Tonyja Blaira i nacionalne kampanje, ovaj projekat nije prošao bez kontraverzi – nije se dovoljno radilo na edukaciji dece, neka od njih su protestvovala, odbijajući da jedu povrće i voće. I istom mestu odakle počinje svoju kuvarsku revoluciju, jedna gospođa je švercovala hamburgere u školu gladnoj deci. Iako je “hamburger mamu” nazvao idiotom, Jamie započinje ovaj serijal tako što će joj se izviniti i potražiti savet od nje.

Naime, Jamie je osmislio projekat “viralnog kuvanja”, on bi objasnio 10 osnovnih recepata grupi od osam ljudi, koji bi dalje to znanje proneli svako po dvoje novih ljudi. Velika Britanije je jedna od najdebljih nacija u Evropi, sa veoma skupom svežom hranom i bez ikakvog gastronmskog pedigrea. Američki problem zahteva američko rešenje. Televiziju, uplakana priznanja i entuzijazam dostojan jedne Oprah Winfrey. Jamie upoznaje svoje učenike, uglavnom samohrane majke na socijalnoj pomoći koje svoju decu hrane čipsom, čokoladom i doner kebabom. One nikada nisu ništa skuvale, ne znaju čak ni gas na šporetu da uključe. Pored toga, jedva plaćaju račune, ideja da će da kupuju tuna stejkove ili sveže povrće je njima bacanje para. „You are living under a bubble“ kaže „hamburger mama“ Jamieu.




Istina, pored toga što ih je naučio da naprave ćufte u paradajz sosu, Jamie nije zadovoljan kako projekat ide. Kako stvari stoje očekuju ga još veći izazovi u sledećim epizodama.
Veseli kuvar iz Eseksa, koji je od „naked chefa“ postao vitez, je jedan od najuspešnijih TV kuvara. Entuzijasta koji ima dobre namere. Sa druge strane, ne može ne spomenuti da ovo kulinarsko popovanje nije baš zabavno za gledanje. I da u svemu ovome, Jamie ima nekakvu korist za sebe – još jedan šou, još jedna knjiga. A poređenje sebe i nekoga ko je hteo da pravi avion, a svi su mu govorili „ma lud si niko neće da leti u toj konzervi“, je preterano ipak.

Naslov se oslanja na ministarstvo hrane koje je stvarno postojalo posle II svetskog rata i čiji cilj je bio da racionalizuje i fer podeli hranu, koje tad nije bilo. Kao što znamo, koliko se država trudila da nešto nametne, toliko će se ljudi truditi da se tome opiru.

rock n'roll glorija

Ako mene pitate, biografije ili memoari su najnepotrebniji žanr u literaturi. Ajde vojskovođe, političari ili neko ima nešto suštinski da kaže a da vam se ne ogadi, ali poznate ličnosti i rock n’roll zvezde – to vam samo upopasti nekakav emotivni odnos koji imate prema tom umetniku. Primer za to je autobiografija Salvador Dalija, koji je valjda očekivao da svi popadamo na pod od slobodnih asocijacija, izazvanih „onda sam ja tako šutnuo mlađu sestru po sred lica“. Uslovno rečeno mračna strana umetnika, njihove loše karakterne osobine, infantilnost, razmaženost i sebičnost, se podrazmevaju i imaju mnogo jači efekat, u nekom simboličkom smislu, ako se posmatraju kao deo paketa, a ne nešto u šta se treba preterano udubljavati. Jednostavnije rečeno, hoću da gledam muzičare na sceni, a ne da pijem kafu sa njima.

Pa zašto sam onda kupila knjigu sećanja Marianne Faitfull? Pogotovu posle lošeg iskustva čitanja autobiografije Peggy Guggenheim, koju je mnogo više zanimalo kako da prošvercuje Pikasa, Braka i Ernsta u Ameriku tokom drugog svetskog rata od nekih tamo logora i progona Jevreja. Marianne Faitfull je jedna od mojih omiljenih pevačica, na 12. mestu na Last.fm-u. Ne mogu da se setim ni kako sam počela da je slušam, mislim znala sam za Jagger aferu, to da se dugo borila protiv heroinske zavisnosti, new wave zvuk albuma Broken English, ali mislim da me je najviše privukla saradnja sa PJ Harvey, Nick Caveom i Damonom Albarnom na albumu Before the Poison. Pa sam onda otkrila neverovatno dobre verzije pesama Kurta Weila pod nazivom 20th Century Blues. Ono što sam saznala o njoj samoj, pored pojavljivanja u filmovima (Intimacy, Marrie Antoanette i Irina Palm) mi je samo potvrđivalo utisak da je ona ustvari druga strana popularne kulture 60-ih, ako je prva strana svirka The Rolling Stonesa na rođendanu Billa Clintona. Neko ko je autentičan, odličnog ukusa da izabere ko sa kim će da sarađuje, pa čak i poročna prošlost u svemu tome ima nekakvo mesto.

Na njenu biografiju pod imenom Faitfull sam naišla u IPSu pre nekoliko godina, ali tad je nisam slušala, a posle mi je bilo baš žao što to nisam kupila. Sad mi je žao što sam Memories, Dreams and Reflections pročitala. Jeste ide brzo, može da se pročita za tri dana i to samo u metrou. Istina ja sam mazohista, ja čitam knjige čak i kad mi se ne sviđaju, tek sam nedavno počela da odustajem od knjiga (čitala sam Portret dame Henry Jamesa kad sam imala 13 godina, iako ništa nisam kapirala, možda tek mi se na 300-oj strani knjiga učinila zanimljivom). Daleko od toga da Marianne nema šta da kaže, u svom životu je upoznala najrazličitije ljude, od beat pesnika, Bob Dylana do Kate Moss (sa kojom ide na žurke kod Dontalle Versace). Izuzetno je načitana, stalno citira pesnike od Ovida do Shellya. I ne nedostaje joj drame u životu nikako – od hapšenja zbog droge sa Rolling Stonesima (za koje kaže da daleko više bila osuđivana od njih), pokušaja samoubistva, overdosea, života u londonskom Sohou kao beskućnik. Ali sa druge strane, i kad oduševljeno priča o svojim prijateljima, ne možete a da ne pomislite i za nju i za mnoge od njih da su i pored lucidnosti, humora, neprilagođenosti i nekonvencionalog odnosa prema stvarima, potpuno nezreli ljudi, koji su ostavili svoju decu (to je i Marianne uradila), uništili živote drugima, pored svojim u stalnoj potrazi za novim iskustvima ili narkomanskim uzbuđenjem. Hoću da kažem da me delo Marianne Faithfull ili Williama Burroughsa (koga spominje u knjizi, kao inspiraciju zašto je prešla na heroin, čak ga i pita da li je bio svestan šta je pisao u svojim knjigama, na šta joj je on rekao „pa Marianne nisi to trebala to tako bukvalno da shvatiš“, a onda nastavio da truća nešto o tome kako svako ima svoj put i mora da ga prati) ne navodi ni na kakve moralizatorske ocene, ali fascinacija slavom, sex, drogom i rock n’rollom, spremnost da se priča o detaljima (u krajnoj liniji ona i od toga živi) mi prosto kvari doživljaj same muzike. Banalizuje stvari. „Prošle godine sam napunila 60 godina i konačno sam odlučila da se manem poroka“, ma ako si dočekala 60. nemoj sad da staješ. I molim te nemoj o tome da pričaš .... ili je to kao rock’n roll verzija magazina o tome „kako žive poznati“.

Ako ništa drugo, Marianne je sama izabrala da priča o svom životu. Ne znam da li je još uvek izašla knjiga Vrati unatrag (početkom septembra sam prošla kroz sve beogradske knjižare sa prijateljicom iz Zagreba u potrazi za njom) o poslednjim godinama Margite Stefanović, klavijaturistikinje Ekatarine Velike, ali već na blogovima se pojavljuju utisci o njoj. Kako stvari stoje tamo, izgleda da knjiga nije o njoj ili o EKV-u, nego o odnosu prema narkomaniji, u kojoj autor pokušava da iskoristi nečiju tragičnu sudbinu u didaktičke svrhe ili da osuđuje njene prijatelje zato što joj nisu dovoljno pomogli. Na ovom blogu pročitajte nekoga ko se ne slaže, a na ovom nekoga ko smatra da je autor uradio pravu stvar.

Čitava stvar je aktuelizovana serijom na RTS-u o Ekatarini Velikoj, čiji je neodvojiv deo posvećen potresnom kraju njenih originalnih članova i smrću Sonje Savić i tabloid komentarima koji su je pratili. Pogotovu se tu pokazala „zla“ anonimnost ljudi koji učestvuju na forumima ili ostavljaju komentare ispod novinskih članaka, osuđujući okolinu, društvo i druge umetnike za licemerje ili nedostatak razumevanja, sa neviđenom samozadovoljnošću ili su puni raznih proverenih informacija. Mene kao nekoga ko voli popularnu kulturu, ko je „konzumira“, bez potreba da se tu nekome pomaže, jer je u to u krajnjoj liniji nemoguće, ne zanima ko je koliko puta bio hapšen zbog droge, šta je radio i čija je to krivica. Moje uživanje je rezultat njihovog rada i talenta, a ne biografije i toga kakav je ko u privatnom životu.