„Ko je ustvari Barack Obama?“ pre neki dan je pitala Sarah Palin na jednom od predizbornih mitinga, aludirajući na već otkrivenu poprilično labavu vezu između protivničkog kandidata i jednog od članova terorističke grupe Weather Underground, koji je danas profesor na čikaškom univerzitetu.
Pre nekoliko godina, verovatno kao preteča festivala Slobodna zona u Rexu je prikazan dokumentarni film The Weather Underground o radikalnoj grupi Weathermen, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izvela nekoliko terorističkih napada na mete u samoj Americi, da bi se raspala po završetku Vijetnamskog rata. Imenu je kumovao Bob Dylan, od koga su članovi grupe pozajmili ime iz stiha „You don’t need a weatherman to know which way the wind blows“ pesme Subterranean Homesick Blues. Film prati nastanak grupe, njene aktivnosti, kao i šta se sa članovima desilo kasnije. Ayers, koji se danas spominje u kontekstu sedenja u nekakvom odboru humanitarne organizacije sa Obamom, je postao profesor na Univerzitetu u Čikagu i oženjen je nekadašnjom saborkinjom Bernardine Dorhrn. Deo filma koji se bavi njihovima aktivnostima, skrivanjem, planiranjem akcija, vas poziva da na neki način romantizujete aktere, svesni da oni deluju van zakona, sa „višim ciljem“, kako bi oni to hteli da mi mislimo, što je valjda i motiv za igrani film koji će uskoro imati premijeru o nemačkoj terorističkoj organizaciji Baader Meinhof.
Poslednji minuti filma su posvećeni današnjem životu članova Weather Underground. I onda vidite grupu sredovečnih ljudi, koji su potpuno uklopljeni u običan mainstream život. Ayers možda jeste najdalje otišao u intelektualnom smislu, on je univerzitetski profesor koji se bavi reformom školstva u Čikagu, gde većinu stanovništva čine afro Amerikanci, ali je usput prodao svoju priču u memoaru Fugitive Days. Jedan član drži bar u Bruklinu, a jedan se takmiči u popularnom kvizu Jeopardy. To je na izvestan način otrežnjujući deo filma, koji će inspirisati komentar koji sam dala kad mi je po izlasku iz sale, neka devojka sa vesti B92 gurnula mikrofon ispred face da bi nešto rekla za vesti u pola 10. Sutradan me je šira familija zvala da kažu kako su me videli na televiziju kako u vestima pričam da „revolucija jede svoju decu“. Ceo film je dostupan na Google Videu.
Pre nekoliko godina, verovatno kao preteča festivala Slobodna zona u Rexu je prikazan dokumentarni film The Weather Underground o radikalnoj grupi Weathermen, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izvela nekoliko terorističkih napada na mete u samoj Americi, da bi se raspala po završetku Vijetnamskog rata. Imenu je kumovao Bob Dylan, od koga su članovi grupe pozajmili ime iz stiha „You don’t need a weatherman to know which way the wind blows“ pesme Subterranean Homesick Blues. Film prati nastanak grupe, njene aktivnosti, kao i šta se sa članovima desilo kasnije. Ayers, koji se danas spominje u kontekstu sedenja u nekakvom odboru humanitarne organizacije sa Obamom, je postao profesor na Univerzitetu u Čikagu i oženjen je nekadašnjom saborkinjom Bernardine Dorhrn. Deo filma koji se bavi njihovima aktivnostima, skrivanjem, planiranjem akcija, vas poziva da na neki način romantizujete aktere, svesni da oni deluju van zakona, sa „višim ciljem“, kako bi oni to hteli da mi mislimo, što je valjda i motiv za igrani film koji će uskoro imati premijeru o nemačkoj terorističkoj organizaciji Baader Meinhof.
Poslednji minuti filma su posvećeni današnjem životu članova Weather Underground. I onda vidite grupu sredovečnih ljudi, koji su potpuno uklopljeni u običan mainstream život. Ayers možda jeste najdalje otišao u intelektualnom smislu, on je univerzitetski profesor koji se bavi reformom školstva u Čikagu, gde većinu stanovništva čine afro Amerikanci, ali je usput prodao svoju priču u memoaru Fugitive Days. Jedan član drži bar u Bruklinu, a jedan se takmiči u popularnom kvizu Jeopardy. To je na izvestan način otrežnjujući deo filma, koji će inspirisati komentar koji sam dala kad mi je po izlasku iz sale, neka devojka sa vesti B92 gurnula mikrofon ispred face da bi nešto rekla za vesti u pola 10. Sutradan me je šira familija zvala da kažu kako su me videli na televiziju kako u vestima pričam da „revolucija jede svoju decu“. Ceo film je dostupan na Google Videu.
3 comments:
Znas, tvoj blog je jedan od retkih koji me tera na razmisljanje. Ponekad naprosto klizeci i elegantno zavuces temu. Kao, to je to, ali ima i vise. Slojevito :).
Taman kada sam pomislila gore pomenuto "to je to", a ono "revolucija jede svoju decu". I kako covek da ne zastane? :)
Da li je mladost buntovna, a posle se biraju laksi putevi i varijante? Ili su odradili sta su imali i vratili se (uslovno receno) normalnom zivotu? Samo oni mogu da odgovore na ova pitanja.
to mi je omiljena tema: velike ideje, zanos, razočaranja... i bukvalno je neiscrpna. ali da se ne raspisujem sad. većina tih grupa je završila jadno, što zbog neiskrenosti, zbunjenosti, pogrešne ideje... a posle ih uhvati sindrom lanjskih snegova, pa krenu da smaraju. najbolji među njima su ionako uglavnom mrtvi ili ćute.
zamisli čedu jovanovića da krene da tupi nešto oko studentskog protesta, a voja i velja o petom oktobru. to je nažalost prava slika svih revolucija i pararevolucija.
mislim, bolji su od slobe, ali... :)
@Milena: grazie mille!
A to za revoluciju, mi se ne poznajemo lichno, ali ja sam plavusa sa pomalo krestavim glasom i izrazito beogradskim akcentom (i've been told) mozes da zamislis kako to smesno zvuci.
Ako ikada pogledas film vidis da je najtuzniji taj deo kad oni zive "underground" to nit je revolucija, mislim razneli su par meta, nista se ne menja, a oni nemaju nikakav zivot, sve veze koje imaju (familijarne, drustvene) su pokidane. Da li je to vredno toga?
@spidloris: sad chitam knjigu eseja Umberta Eka "Travels in hyperreality" to su tekstovi koje je on pisao krajem 70-ih, pocetkom 80-ih, u nekim se direktno bavi radom grupe Brigade Rosse. Posto se on inache bavi semiotikom, naukom o znakovima, on to gleda kao potpuno pogresno citanje realanosti. Tipa, Crvene brigade kidnapuju Alda Mora zato sto on po njima predstavlja "srce drzave". Ali kako Eko kaze, danas nije samo drzava, sve je multinacionalno. Ubijete jednog, ostetite sistem, ali na trenutak, sistem je jaci od te jedne osobe. On ne veruje u ono sto zove "repentant terrorist".
A sto se tice heroja, nekog ko ubija za dobrobit drustva i teroriste, koji to isto navodno radi, ali ne bude priznat od drustva, Eko kaze da je heroj onaj koji to postaje nerado. Ovo je toliko super da moram da citiram "They die, but they would rather not die, they kill, but they would rather not kill; and in fact afterwards they refuse to boast of having killed in a condition of necessity."
Post a Comment