Ako mene pitate, biografije ili memoari su najnepotrebniji žanr u literaturi. Ajde vojskovođe, političari ili neko ima nešto suštinski da kaže a da vam se ne ogadi, ali poznate ličnosti i rock n’roll zvezde – to vam samo upopasti nekakav emotivni odnos koji imate prema tom umetniku. Primer za to je autobiografija Salvador Dalija, koji je valjda očekivao da svi popadamo na pod od slobodnih asocijacija, izazvanih „onda sam ja tako šutnuo mlađu sestru po sred lica“. Uslovno rečeno mračna strana umetnika, njihove loše karakterne osobine, infantilnost, razmaženost i sebičnost, se podrazmevaju i imaju mnogo jači efekat, u nekom simboličkom smislu, ako se posmatraju kao deo paketa, a ne nešto u šta se treba preterano udubljavati. Jednostavnije rečeno, hoću da gledam muzičare na sceni, a ne da pijem kafu sa njima.
Pa zašto sam onda kupila knjigu sećanja Marianne Faitfull? Pogotovu posle lošeg iskustva čitanja autobiografije Peggy Guggenheim, koju je mnogo više zanimalo kako da prošvercuje Pikasa, Braka i Ernsta u Ameriku tokom drugog svetskog rata od nekih tamo logora i progona Jevreja. Marianne Faitfull je jedna od mojih omiljenih pevačica, na 12. mestu na Last.fm-u. Ne mogu da se setim ni kako sam počela da je slušam, mislim znala sam za Jagger aferu, to da se dugo borila protiv heroinske zavisnosti, new wave zvuk albuma Broken English, ali mislim da me je najviše privukla saradnja sa PJ Harvey, Nick Caveom i Damonom Albarnom na albumu Before the Poison. Pa sam onda otkrila neverovatno dobre verzije pesama Kurta Weila pod nazivom 20th Century Blues. Ono što sam saznala o njoj samoj, pored pojavljivanja u filmovima (Intimacy, Marrie Antoanette i Irina Palm) mi je samo potvrđivalo utisak da je ona ustvari druga strana popularne kulture 60-ih, ako je prva strana svirka The Rolling Stonesa na rođendanu Billa Clintona. Neko ko je autentičan, odličnog ukusa da izabere ko sa kim će da sarađuje, pa čak i poročna prošlost u svemu tome ima nekakvo mesto.
Na njenu biografiju pod imenom Faitfull sam naišla u IPSu pre nekoliko godina, ali tad je nisam slušala, a posle mi je bilo baš žao što to nisam kupila. Sad mi je žao što sam Memories, Dreams and Reflections pročitala. Jeste ide brzo, može da se pročita za tri dana i to samo u metrou. Istina ja sam mazohista, ja čitam knjige čak i kad mi se ne sviđaju, tek sam nedavno počela da odustajem od knjiga (čitala sam Portret dame Henry Jamesa kad sam imala 13 godina, iako ništa nisam kapirala, možda tek mi se na 300-oj strani knjiga učinila zanimljivom). Daleko od toga da Marianne nema šta da kaže, u svom životu je upoznala najrazličitije ljude, od beat pesnika, Bob Dylana do Kate Moss (sa kojom ide na žurke kod Dontalle Versace). Izuzetno je načitana, stalno citira pesnike od Ovida do Shellya. I ne nedostaje joj drame u životu nikako – od hapšenja zbog droge sa Rolling Stonesima (za koje kaže da daleko više bila osuđivana od njih), pokušaja samoubistva, overdosea, života u londonskom Sohou kao beskućnik. Ali sa druge strane, i kad oduševljeno priča o svojim prijateljima, ne možete a da ne pomislite i za nju i za mnoge od njih da su i pored lucidnosti, humora, neprilagođenosti i nekonvencionalog odnosa prema stvarima, potpuno nezreli ljudi, koji su ostavili svoju decu (to je i Marianne uradila), uništili živote drugima, pored svojim u stalnoj potrazi za novim iskustvima ili narkomanskim uzbuđenjem. Hoću da kažem da me delo Marianne Faithfull ili Williama Burroughsa (koga spominje u knjizi, kao inspiraciju zašto je prešla na heroin, čak ga i pita da li je bio svestan šta je pisao u svojim knjigama, na šta joj je on rekao „pa Marianne nisi to trebala to tako bukvalno da shvatiš“, a onda nastavio da truća nešto o tome kako svako ima svoj put i mora da ga prati) ne navodi ni na kakve moralizatorske ocene, ali fascinacija slavom, sex, drogom i rock n’rollom, spremnost da se priča o detaljima (u krajnoj liniji ona i od toga živi) mi prosto kvari doživljaj same muzike. Banalizuje stvari. „Prošle godine sam napunila 60 godina i konačno sam odlučila da se manem poroka“, ma ako si dočekala 60. nemoj sad da staješ. I molim te nemoj o tome da pričaš .... ili je to kao rock’n roll verzija magazina o tome „kako žive poznati“.
Ako ništa drugo, Marianne je sama izabrala da priča o svom životu. Ne znam da li je još uvek izašla knjiga Vrati unatrag (početkom septembra sam prošla kroz sve beogradske knjižare sa prijateljicom iz Zagreba u potrazi za njom) o poslednjim godinama Margite Stefanović, klavijaturistikinje Ekatarine Velike, ali već na blogovima se pojavljuju utisci o njoj. Kako stvari stoje tamo, izgleda da knjiga nije o njoj ili o EKV-u, nego o odnosu prema narkomaniji, u kojoj autor pokušava da iskoristi nečiju tragičnu sudbinu u didaktičke svrhe ili da osuđuje njene prijatelje zato što joj nisu dovoljno pomogli. Na ovom blogu pročitajte nekoga ko se ne slaže, a na ovom nekoga ko smatra da je autor uradio pravu stvar.
Čitava stvar je aktuelizovana serijom na RTS-u o Ekatarini Velikoj, čiji je neodvojiv deo posvećen potresnom kraju njenih originalnih članova i smrću Sonje Savić i tabloid komentarima koji su je pratili. Pogotovu se tu pokazala „zla“ anonimnost ljudi koji učestvuju na forumima ili ostavljaju komentare ispod novinskih članaka, osuđujući okolinu, društvo i druge umetnike za licemerje ili nedostatak razumevanja, sa neviđenom samozadovoljnošću ili su puni raznih proverenih informacija. Mene kao nekoga ko voli popularnu kulturu, ko je „konzumira“, bez potreba da se tu nekome pomaže, jer je u to u krajnjoj liniji nemoguće, ne zanima ko je koliko puta bio hapšen zbog droge, šta je radio i čija je to krivica. Moje uživanje je rezultat njihovog rada i talenta, a ne biografije i toga kakav je ko u privatnom životu.
Pa zašto sam onda kupila knjigu sećanja Marianne Faitfull? Pogotovu posle lošeg iskustva čitanja autobiografije Peggy Guggenheim, koju je mnogo više zanimalo kako da prošvercuje Pikasa, Braka i Ernsta u Ameriku tokom drugog svetskog rata od nekih tamo logora i progona Jevreja. Marianne Faitfull je jedna od mojih omiljenih pevačica, na 12. mestu na Last.fm-u. Ne mogu da se setim ni kako sam počela da je slušam, mislim znala sam za Jagger aferu, to da se dugo borila protiv heroinske zavisnosti, new wave zvuk albuma Broken English, ali mislim da me je najviše privukla saradnja sa PJ Harvey, Nick Caveom i Damonom Albarnom na albumu Before the Poison. Pa sam onda otkrila neverovatno dobre verzije pesama Kurta Weila pod nazivom 20th Century Blues. Ono što sam saznala o njoj samoj, pored pojavljivanja u filmovima (Intimacy, Marrie Antoanette i Irina Palm) mi je samo potvrđivalo utisak da je ona ustvari druga strana popularne kulture 60-ih, ako je prva strana svirka The Rolling Stonesa na rođendanu Billa Clintona. Neko ko je autentičan, odličnog ukusa da izabere ko sa kim će da sarađuje, pa čak i poročna prošlost u svemu tome ima nekakvo mesto.
Na njenu biografiju pod imenom Faitfull sam naišla u IPSu pre nekoliko godina, ali tad je nisam slušala, a posle mi je bilo baš žao što to nisam kupila. Sad mi je žao što sam Memories, Dreams and Reflections pročitala. Jeste ide brzo, može da se pročita za tri dana i to samo u metrou. Istina ja sam mazohista, ja čitam knjige čak i kad mi se ne sviđaju, tek sam nedavno počela da odustajem od knjiga (čitala sam Portret dame Henry Jamesa kad sam imala 13 godina, iako ništa nisam kapirala, možda tek mi se na 300-oj strani knjiga učinila zanimljivom). Daleko od toga da Marianne nema šta da kaže, u svom životu je upoznala najrazličitije ljude, od beat pesnika, Bob Dylana do Kate Moss (sa kojom ide na žurke kod Dontalle Versace). Izuzetno je načitana, stalno citira pesnike od Ovida do Shellya. I ne nedostaje joj drame u životu nikako – od hapšenja zbog droge sa Rolling Stonesima (za koje kaže da daleko više bila osuđivana od njih), pokušaja samoubistva, overdosea, života u londonskom Sohou kao beskućnik. Ali sa druge strane, i kad oduševljeno priča o svojim prijateljima, ne možete a da ne pomislite i za nju i za mnoge od njih da su i pored lucidnosti, humora, neprilagođenosti i nekonvencionalog odnosa prema stvarima, potpuno nezreli ljudi, koji su ostavili svoju decu (to je i Marianne uradila), uništili živote drugima, pored svojim u stalnoj potrazi za novim iskustvima ili narkomanskim uzbuđenjem. Hoću da kažem da me delo Marianne Faithfull ili Williama Burroughsa (koga spominje u knjizi, kao inspiraciju zašto je prešla na heroin, čak ga i pita da li je bio svestan šta je pisao u svojim knjigama, na šta joj je on rekao „pa Marianne nisi to trebala to tako bukvalno da shvatiš“, a onda nastavio da truća nešto o tome kako svako ima svoj put i mora da ga prati) ne navodi ni na kakve moralizatorske ocene, ali fascinacija slavom, sex, drogom i rock n’rollom, spremnost da se priča o detaljima (u krajnoj liniji ona i od toga živi) mi prosto kvari doživljaj same muzike. Banalizuje stvari. „Prošle godine sam napunila 60 godina i konačno sam odlučila da se manem poroka“, ma ako si dočekala 60. nemoj sad da staješ. I molim te nemoj o tome da pričaš .... ili je to kao rock’n roll verzija magazina o tome „kako žive poznati“.
Ako ništa drugo, Marianne je sama izabrala da priča o svom životu. Ne znam da li je još uvek izašla knjiga Vrati unatrag (početkom septembra sam prošla kroz sve beogradske knjižare sa prijateljicom iz Zagreba u potrazi za njom) o poslednjim godinama Margite Stefanović, klavijaturistikinje Ekatarine Velike, ali već na blogovima se pojavljuju utisci o njoj. Kako stvari stoje tamo, izgleda da knjiga nije o njoj ili o EKV-u, nego o odnosu prema narkomaniji, u kojoj autor pokušava da iskoristi nečiju tragičnu sudbinu u didaktičke svrhe ili da osuđuje njene prijatelje zato što joj nisu dovoljno pomogli. Na ovom blogu pročitajte nekoga ko se ne slaže, a na ovom nekoga ko smatra da je autor uradio pravu stvar.
Čitava stvar je aktuelizovana serijom na RTS-u o Ekatarini Velikoj, čiji je neodvojiv deo posvećen potresnom kraju njenih originalnih članova i smrću Sonje Savić i tabloid komentarima koji su je pratili. Pogotovu se tu pokazala „zla“ anonimnost ljudi koji učestvuju na forumima ili ostavljaju komentare ispod novinskih članaka, osuđujući okolinu, društvo i druge umetnike za licemerje ili nedostatak razumevanja, sa neviđenom samozadovoljnošću ili su puni raznih proverenih informacija. Mene kao nekoga ko voli popularnu kulturu, ko je „konzumira“, bez potreba da se tu nekome pomaže, jer je u to u krajnjoj liniji nemoguće, ne zanima ko je koliko puta bio hapšen zbog droge, šta je radio i čija je to krivica. Moje uživanje je rezultat njihovog rada i talenta, a ne biografije i toga kakav je ko u privatnom životu.
2 comments:
Sjajno si ovo sve rekla, posebno poslednje dve rechenice.
Inache, (auto)biografije ne volim. Ono shto je uvek lepo prochitati su chlanci o nekome iz vremena kad je bio na vrhuncu. Kad je bio aktuelan.
Jedino o Stonesima i Beatlesima me svaka glupost zanima... :))
P.S. Danas sam samo bacio pogled, na sekund, nisam imao vremena da chitam post i bio sam istripovao da si pisala o Juliani Hatfield... :))
Da bilo bi "Juliana al si propala". Marianne je elokventna, ali ponekad taj autobiografski ton podescha na fudbalere koji prichaju o nechemu o chemu nemaju pojma, pa pomislish "drz se lopte". Isto ovde, drz se pesme ...
Post a Comment