Ohrabrena sa nekoliko časova italijanskog i znanjem španskog, htela sam da gledam film na italijanskom u bioskopu, znači bez titlova, da je italijanski film, a ne nadsinhronizovan. Ovog proleća dok sam bila u Firenci, prvi film koji sam gledala u bioskopu je bio Gomora, u režiji Matea Garronea, na osnovu istoimene knjige novinara Roberta Saviana.
A onda je krenuo film, a glumci su počeli da pričaju sa napolitanskim akcentom, koji čak ni sami Italijani ne mogu da razumeju. Moj prvi film u italijanskom bioskopu je imao prevod.
Pre nekoliko dana, Gomora je pokupila silne nagrade na Evropskim filmskim nagradama, a već je viđen kao moguci dobitnik Oskara za film na stranom jeziku.
Film o mafiji u Napulju (poznatoj pod imenom Kamora ili Sistem) je sve sem klasičan film o mafiji, koje gledaju mladi, neiskusni kriminalci, koji misle da onog trenutka kada ih pravi mafijaši private, život će biti kao Scarface. Nekoliko priča, koje nisu povezane, ali svuda se može videti otrovan trag Kamore u svakodnevnom životu junaka filma. Pun sivila i otuđenosti, film je sniman na lokacijama koje koristi napuljska mafija, koje mnogim zapadnim gledaocima ne liče na Italiju (jer je Italija po definicija lepa, a ne proctor ispunjen polu-završenim kućama, napuštenim plažama i deponijama punim toksičnog otpada), već više liči na neku bivšu sovjetsku republiku.
Već decenijama, Italija se bezuspešno bori protiv mafije. Renesansa u italijanskoj kinematografiji je obeležena suočavanjem sa sadašnjim problemima, ali i prošlošću. Slično Gomori, koja je prikazana ovog proleća u Kanu u zvaničnoj konkurenciji, tamo je prikazan film Il Divo (Div) o životu Guilia Androttija, koji je bio italijanski premijer sedam puta, a devedestih je optužen za korupciju i veze sa mafijom, što na kraju nikad nije dokazano, a u međuvremenu je izabran za doživotnog senatora, što mu je dalo imunitet od daljeg gonjenja.
Posle šokantnih ubistava sudija Falconea i Borselina 1992., kao i ubistava nekoliko novinara, baviti se mafijom, bilo sudskim putem ili kroz medije je delovalo kao nemoguća misija. Upornost mladnog novinara Roberta Saviana, je pretvorila knjigu, koju je napisao na osnovu istraživačkih tekstova objavljenih u La Repubblici i magazinu L’espresso, u najveći italijanski bestselter ikada. A onda i sjajno prihvaćen film.
Po cenu slobode samog autora. Ono što mene lično oduševljava je što Saviano nema ni 30 godina, a već je toliko toga uradio i trenutno je prisiljen da živi pod stalnom pretnjom, jer su mafijaški bosovi iz zatvora poručili da će biti ubijen pre božića. Saviano nema stalnu adresu, konstantno je okružen sa pet telohranitelja. Ova knjiga koja je pohvaljena zbog zanimljive mešavine fikcije i činjenica, od strane pisaca kao što je Umberto Eko, dok je samom Savianu savet kako da se nosi sa situacijom dao Salman Rushdie, koji je bio u istoj ovakvoj situaciji pre 20 godina.
A onda je krenuo film, a glumci su počeli da pričaju sa napolitanskim akcentom, koji čak ni sami Italijani ne mogu da razumeju. Moj prvi film u italijanskom bioskopu je imao prevod.
Pre nekoliko dana, Gomora je pokupila silne nagrade na Evropskim filmskim nagradama, a već je viđen kao moguci dobitnik Oskara za film na stranom jeziku.
Film o mafiji u Napulju (poznatoj pod imenom Kamora ili Sistem) je sve sem klasičan film o mafiji, koje gledaju mladi, neiskusni kriminalci, koji misle da onog trenutka kada ih pravi mafijaši private, život će biti kao Scarface. Nekoliko priča, koje nisu povezane, ali svuda se može videti otrovan trag Kamore u svakodnevnom životu junaka filma. Pun sivila i otuđenosti, film je sniman na lokacijama koje koristi napuljska mafija, koje mnogim zapadnim gledaocima ne liče na Italiju (jer je Italija po definicija lepa, a ne proctor ispunjen polu-završenim kućama, napuštenim plažama i deponijama punim toksičnog otpada), već više liči na neku bivšu sovjetsku republiku.
Već decenijama, Italija se bezuspešno bori protiv mafije. Renesansa u italijanskoj kinematografiji je obeležena suočavanjem sa sadašnjim problemima, ali i prošlošću. Slično Gomori, koja je prikazana ovog proleća u Kanu u zvaničnoj konkurenciji, tamo je prikazan film Il Divo (Div) o životu Guilia Androttija, koji je bio italijanski premijer sedam puta, a devedestih je optužen za korupciju i veze sa mafijom, što na kraju nikad nije dokazano, a u međuvremenu je izabran za doživotnog senatora, što mu je dalo imunitet od daljeg gonjenja.
Posle šokantnih ubistava sudija Falconea i Borselina 1992., kao i ubistava nekoliko novinara, baviti se mafijom, bilo sudskim putem ili kroz medije je delovalo kao nemoguća misija. Upornost mladnog novinara Roberta Saviana, je pretvorila knjigu, koju je napisao na osnovu istraživačkih tekstova objavljenih u La Repubblici i magazinu L’espresso, u najveći italijanski bestselter ikada. A onda i sjajno prihvaćen film.Po cenu slobode samog autora. Ono što mene lično oduševljava je što Saviano nema ni 30 godina, a već je toliko toga uradio i trenutno je prisiljen da živi pod stalnom pretnjom, jer su mafijaški bosovi iz zatvora poručili da će biti ubijen pre božića. Saviano nema stalnu adresu, konstantno je okružen sa pet telohranitelja. Ova knjiga koja je pohvaljena zbog zanimljive mešavine fikcije i činjenica, od strane pisaca kao što je Umberto Eko, dok je samom Savianu savet kako da se nosi sa situacijom dao Salman Rushdie, koji je bio u istoj ovakvoj situaciji pre 20 godina.
3 comments:
pročitao knjigu, pisao na blogu o njoj pre nekoliko meseci, ne znam da li uopšte da gledam film.
znam da je na italijanskom tako kako ti pišeš, ali se lik preziva SaviJano kad pišeš na srpskom. Moj veliki respekt za lika, srpski nazovi-revolucionari bi imali što-šta da nauče od njega: kad te nerviraju pčele treba da budeš spreman da staviš i glavu u košnicu.
Takođe, prezimena takođe idu po padežima pa je pravilno "Posle šokantnih ubistava sudija FalkoneA i BorselinA"... tačka nikad ne ide pre zareza već samo zarez, aj nadam se da te nisam udavio heheh
Ne nisi, ispravila sam sudiju Falconea (koji je poginuo sam,za razliku od jednog Pirketa zbog koga su poginula osmorica).
Vidis da sam napisala i na engleskom blogu,tako da sam sinoc oko pola jedan kucala, a i nemam obicaj da kontrolisem sta sam napisala, sto je mozda pogresno.
Sto se tice pravopisa, tu si u pravu,ali se ja toga ne drzim svesno. Recimo kod tebe u Politici, vi strana imena transkribujete na srpski (napisete kako se izgovara kod nas) i napisana su na cirilici. Koliko ja znam to je zvanicni srpski pravopis.
Ali ja se tome protivim u ovom slucaju. Blog je na latinici i prepun je engleskih reci, tako da sam odlucila da sebi olaksam zivot tako sto cu da koristim hrvatski pravopis, gde se originalno ime zadrzi, a onda stavi u padez. Shvatam da je to diskutabilno resenje i ne znam da li bi ga preporucila za neki ozbiljniji medij, ali ovde je najprakticnije.
Secam se neke e-mail prepiske oko toga kako treba pisati imena bendova i njihovih clanova na Popboksu.
Jel knjiga izasla kod nas?
Sto se tice Savi(j)ana i srpskih slucajeva, kod nas su ubijena dva novinara, zvanicno to nikad nije razjasnjeno.
kod nas (:)) možeš da pišeš ime u originalu ako nije u padežu... ima logike.
izašla knjiga, jašta, izdala geopoetika.
Post a Comment