Priznajem namučila sam se čitajući knjigu iz koje je ovaj citat. Verovatno kao i mnogi kada čitaju srednjoškolsku lektiru, ruske klasike (Tihi Don, anyone). Pre nego što krenem sa reminiscencijama vezanim za ovu temu (NATO me je sprečio da čitam Dostojevskog), da se vratim na ono što želim da podelim.
Kapiram značaj ruske književnosti, ali se kod mene lično nikad nije visoko kotirala, sem ovog citata koji opisuje čitav žanr bilo književnosti, bilo filmova o porodicima koje se raspadaju i ponovo sastavljaju. Što manje više može biti svaka porodica.
Dve knjige o porodicama, po više od 500 strana, pravo uživanje za pročitati. Slične su strukture, autori koriste savremene junake da bi kopali duboko po njihovim korenima – kod Miljenka Jergovića je to čitav proctor bivše Jugoslavije, čitava galerija suludih likova, koji mi služe da vas sprovede kroz mnoge turbulentne događaje od počevši Turaka, Franje Josifa, prvog i drugog svetskog rata, bratstva i jedinstva i granatiranja Dubrovnika, koji je centralna lokacija ovog romana. Srećnom, ništa od ovoga ne nosi prednost u odnosu na Jergoviće šarolike junake. Dvore od oraha ne treba čitati kao knjigu koja će vam objasniti zašto se desilo, ono što se desilo, već zašto nam je svakodnevni, obični život takav kakav jeste – banalan, prepun pogrešnih izbora, nerazumevanja sa najbližima i ljubavi prema njima. Ako ne verujete meni, ovo kaže Teofil: “Jergovićeva knjiga, prava "romančina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti”.
Zadie Smith je glas savremene Britanije, rasno i etnički raznolike, čitajući White Teeth, shvatam
da nikad nisam naišla na bolji opis Londona, kako on izgleda danas. Sa jedne strane je Bengali poreklo jedne porodice sa naglaskom na pradedu, junaka nekakave pobude protiv Engleza, čiju ulogu niko od istoričara nije veličao kao njegov naslednik, otac porodice, koji pogubljen u mitomaniji i nesnađen u Engleskoj, od lažnog herojstva svog pretka će skovati ideal zbog koga će zamalo izgubiti svoju porodicu.
A sa druge strane mešoviti brak tipičnog (pomalo beskrvnog) Engleza i Jamajčanke. Devojčica meleskinja koja bi sve dala da ima ravnu kosu, manje grudi i manju zadnjicu, intelektualnu porodicu i ljubav sina druge porodice, koji od tipičnog tinejdž bunta i ljubavi prema filmovima kao što su Godfather ili Goodfellas, Bruce Springsteenu i Public Enemyju, će polako skliznuti u grupu mladih muslimanskih fundamentalista, koji dele pamflete o dekadentnosti zapada po naseljima u severnom Londonu. Njegov brat blizanac, koga je otac poslao u Bangladeš, jer je predosećao da će mu Engleska pokvariti sinove, barem da neko bude kao pradeda, da bi se on vratio kao veći Englez nego što je bio – racionalan, obrazovan, sekularnih shvatanja, na očigled razočaranog oca, koji shvata da je “izgubio” oba sina.
Smithova ni kog neće zaobići, ni sulude jamajčanske Jehovine svedoke, licemerje doseljenika sa indijskog podkontinenta, koji su puni kritike prema zemlji u kojoj ne mogu bolje od konobara, vlasnika mesare ili bakalnice, gde ih niko ne prepoznaje (“fuck off Paki and go back home”), a da nikada se nisu vratili tamo gde se znaju prave vrednosti ili jedva prikriveni rasizam i neznanje intelektualne, levičarske, new-age engleske porodice. Istovremeno, ona sve njih voli, njihovu “odveć ljudsku” nesavršenost.
Čujem da u Beogradu pada sneg, znači evo izbora, čaj i ćebence. I sreća, sreća, radost.
Mene čeka On Beauty, od iste autorke.
Kapiram značaj ruske književnosti, ali se kod mene lično nikad nije visoko kotirala, sem ovog citata koji opisuje čitav žanr bilo književnosti, bilo filmova o porodicima koje se raspadaju i ponovo sastavljaju. Što manje više može biti svaka porodica.
Dve knjige o porodicama, po više od 500 strana, pravo uživanje za pročitati. Slične su strukture, autori koriste savremene junake da bi kopali duboko po njihovim korenima – kod Miljenka Jergovića je to čitav proctor bivše Jugoslavije, čitava galerija suludih likova, koji mi služe da vas sprovede kroz mnoge turbulentne događaje od počevši Turaka, Franje Josifa, prvog i drugog svetskog rata, bratstva i jedinstva i granatiranja Dubrovnika, koji je centralna lokacija ovog romana. Srećnom, ništa od ovoga ne nosi prednost u odnosu na Jergoviće šarolike junake. Dvore od oraha ne treba čitati kao knjigu koja će vam objasniti zašto se desilo, ono što se desilo, već zašto nam je svakodnevni, obični život takav kakav jeste – banalan, prepun pogrešnih izbora, nerazumevanja sa najbližima i ljubavi prema njima. Ako ne verujete meni, ovo kaže Teofil: “Jergovićeva knjiga, prava "romančina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti”.Zadie Smith je glas savremene Britanije, rasno i etnički raznolike, čitajući White Teeth, shvatam
da nikad nisam naišla na bolji opis Londona, kako on izgleda danas. Sa jedne strane je Bengali poreklo jedne porodice sa naglaskom na pradedu, junaka nekakave pobude protiv Engleza, čiju ulogu niko od istoričara nije veličao kao njegov naslednik, otac porodice, koji pogubljen u mitomaniji i nesnađen u Engleskoj, od lažnog herojstva svog pretka će skovati ideal zbog koga će zamalo izgubiti svoju porodicu.A sa druge strane mešoviti brak tipičnog (pomalo beskrvnog) Engleza i Jamajčanke. Devojčica meleskinja koja bi sve dala da ima ravnu kosu, manje grudi i manju zadnjicu, intelektualnu porodicu i ljubav sina druge porodice, koji od tipičnog tinejdž bunta i ljubavi prema filmovima kao što su Godfather ili Goodfellas, Bruce Springsteenu i Public Enemyju, će polako skliznuti u grupu mladih muslimanskih fundamentalista, koji dele pamflete o dekadentnosti zapada po naseljima u severnom Londonu. Njegov brat blizanac, koga je otac poslao u Bangladeš, jer je predosećao da će mu Engleska pokvariti sinove, barem da neko bude kao pradeda, da bi se on vratio kao veći Englez nego što je bio – racionalan, obrazovan, sekularnih shvatanja, na očigled razočaranog oca, koji shvata da je “izgubio” oba sina.
Smithova ni kog neće zaobići, ni sulude jamajčanske Jehovine svedoke, licemerje doseljenika sa indijskog podkontinenta, koji su puni kritike prema zemlji u kojoj ne mogu bolje od konobara, vlasnika mesare ili bakalnice, gde ih niko ne prepoznaje (“fuck off Paki and go back home”), a da nikada se nisu vratili tamo gde se znaju prave vrednosti ili jedva prikriveni rasizam i neznanje intelektualne, levičarske, new-age engleske porodice. Istovremeno, ona sve njih voli, njihovu “odveć ljudsku” nesavršenost.
Čujem da u Beogradu pada sneg, znači evo izbora, čaj i ćebence. I sreća, sreća, radost.
Mene čeka On Beauty, od iste autorke.
12 comments:
bolje se vrati rusima, nikad nije kasno :)
super zvuce obe knjige! ima da citam!
a i rusi su ok.
Karenjinu citala u Sankt Petersburgu pa to doprinelo pozitivnom utisku :)
@maare care, naravno da su rusi dobri, u mom slucaju to je samo pitanje senzibiliteta i cinjenice da sam zavrsila engleski jezik i knjizevnost ... prosto angloamericka knjizevnost mi je bliza. trenutno citam Zadie, pre toga sam imala Ian McEwan fazu. Pre toga italijansku fazu (Umberto Eko car, Italo Kalvino - trudila sam se zbog nekoga kome to jako znaci, ali nije moj fazon). Haruki Murakami always.
@dolfie: znaci to je recept, moja kuma zivi u Moskvi, znaci sledeci put pravac Sankt Petersburg (ili Piter kako ga oni zovu), vozom. I neka debela knjiga.
Ja sam oduvek citala, baka me uclanila u deciju biblioteku sa 5.godina, ali nacin da mi ogadis knjigu je da je stavis u lektiru. Nisam volela profesore, nisam volela kako se oni odnose prema tim knjigama. Krenula da citam Seobe, prestali smo da se time bavimo na casovima, ja ti odustanem 30 strana pre kraja. Stranca procitala posle, provukla se na casovima a da ga nisam citala.
Andrica sam procitala posle nekakve zurke u 17.godini, tezak mamurluk me vezao za krevet dva dana.
Sram me bilo. Sta da radim imam organski otklon prema lektiri.
Zato sam na faksu citala sve. A profesori su bili cool.
"white teeth" stavio je moj engleski, kao i strpljenje ivane i jelene, na veliko iskušenje pre oko tri godine. jedina knjiga pored "four blondies" koju sam pokušao da čitam na stranom jeziku. ipak sam na kraju odustao i pogledao film.
a sindrom sistematskog izbegavanja lektire zove se - kurčenje. poslednje dve godine srednje škole predavala mi je mlada profesorka (na koju smo se, naravno, svi ložili) koja je takođe volela da se kurči, tako da od zvanične lektire pipnuo ništa nisam.
zanimljivo je da umesto pavićevog "hazarskog rečnika" za lektiru imaš oklopdžićev "ca blues" ali je glupo ako kasnije u životu ne pročitaš "don kihota" ili "zločin i kaznu"
@spidloris: naravno da je kurcenje. ali kad ce da se kurcis ako ne sa 17 godina.
i da slazem se, klasici nisu bez razloga klasici. tada sam imala problem sa tim konceptom tretiranja knjizevnosti kao svete krave. hocu da kazem kada se prica o byron na trecoj godini engleske knjizevnosti, kaze se on je bio alkoholicar, voleo je svoj sestru, koleridz je bio na morfijumu, hemingvej se ubio. zato im je proza/poezija takva. u srednjoj skoli to je sve politicki korektno. barem je tako bilo u mojoj. nije poenta da se kaze "dostojevski je sranje", nego kriticki da se odnosis prema knjizi, a to niko od onih pacera nije znao da inspirise.
da ne pricam o problemu zvanom "pismeni zadatak". imala sam teoriju da ako spomenes floskulu 'duhovne vrednosti" dobijas peticu, a posto je meni ispod casti da se idem tamo gde ide rulja, samo sam jednom u 4 godine dobila 5 na pismenom zadatku. i to zato sto sam kritikovala americki konzumeristicki model. mozda je profesorka mislila da sam ja pravo osvesceno srpsko celjade, ali ja sam najvise kritike na racun amerike pokupila od samih amerikanaca. mora da sam u tom periodu gledala "lovca na jelene", slusala nirvanu ili bilo koji grandge bend koji je prozivao japije i baby boomere.
hehe, meni leže ameri, ne baš i englezi (ne računajući veličine tipa volter skot ili agata kristi :)) npr. taj ijan mekjuen mi je baš bzvz, toni parsons isto, o italijanima smo pričali, dodao bih malapartea, zejdi sam čitao samo izvode, taj "vrištavi realizam" me ne privlači too much. čitao sam dosta i francuza, npr. gi de mopasan je vrh
ja sam se inverzno kurčio svojevremeno, tako sam već pre gimnazije pročitao više od pola lektire za srednju heheh
da batalimo opšta mesta tipa tolstoj i dostojevski, mada mi je ovaj potonji dosta drag, da se usredsredimo na turgenjeva "ocevi i deca", gončarova "oblomov" i posebno bulgakova "maestro i margarita" + dva novija favorita poput gajta gazdanova i sergeja dovlatova uz nezaobilazno poljakovljevo "jare u mleku" - sve je to must read...
:)
e mene je majstor i margarita toliko smorio da to nije pametno.
rusi su, generalno, cool. tolstoj je cool. dostojevski je super cool. i ovi ostali su (manje-vise)ok. Mada moram da priznam da su Rusi nekako vise da ih citas u srednjoj skoli. Malo su naporni za odrastao svet.
Ameri su moja solja caja.
Englezi su sareni, toni parsons me nervira neopevano, kao i onaj nik hornbi (hi fi - jedini primer kog mogu da se setim da mi je film 100x bolji od knjige!). Od cuvenih brits ne volim ni Tolkina.
Ali evo sta gotivim:
Agata 4 sure
Dzejn Ostin
Virdzinija Vulf.
a tu je i Orvel
pokusavam da se setim sta sam skoro citala britansko a da mi se dopalo, ali pijani mozak stao
poznajem jednu žensku osobu, približava se šestoj deceniji života, koja jedanput godišnje čita tu bulgakovljevu knjigu.
dakle, rusi su nekako da ih čitaš ceo život ;)
1) "majstor i margarita" genijalna knjiga, ladno bi mogla da je procitam jos jednom.
uzecu u obzir predloge savremenih rusa.
2)sto se tice engleza - ajde da kategorizujemo. McEwan, Barnes i Martin Amis su tzv. nova britanska literatura (ovde popularni 80-ih, kod nas prevedeni tokom 90-ih). Ok, kome se svidja, svidja, ali prosto se smatraju knjizevnoscu. Hornby, Parsons, mozes tu da ubacis i Helen Fielding (Bridget Jones) ili Sophie Kinsella (serija o kupoholicharki) ... to mu dodje talas DIY knjizevnosti. Tipa ako mozemo mi, mozes ti, ako imas dosadni posao, nisi pravi japi, samo raspali po papiru (kompjuteru). Licna presuda - volim High Fidelity (knjigu), About the Boy (film). Vise volim McEwana, nego Barnesa. Amis - vise ljudi cije misljenje cenim ga je preporucilo. Osamdesetih je bio bad boy britanske knjizevnosti, kazu da mu je stil neprevazidjen, danas je malo skrenuo u desno, prosle godine je uzburkao javnost time sto je rekao "Muslimani moraju da se preispitaju medju sobom, a sto se nas tice, ako to znaci malo vishe gnjavaze po aerodromima, zaustavljenje od strane policije, e pa sta da vam radim".
Moj prijatelj je preveo Ajmisova Londonska polja. Nemam procenat od promocije, procitacu knjigu kad se vratim ... ovde sam prestala da kupujem, zbog potencijalnog overweighta, sad citam sta nadjem u kuci.
3) iskreno ja sam izbegavala engleske klasike dok nisam dosla do fakulteta. A isti sam upisala jer sam volela Fitzgeraldovog "Velikog Getsbija", Hemingveja i Foknera u gimnaziji (e kakvo je kurchenje iskreno ne znam:), reverzno, inverzno, progresivno). Onda sam morala da cekam tri godine da dodjemo to americke knjizevnosti. Tek sa dvadeset i nesto, shvatih da je Dickens sjajan pisac.
Sve devojke vole Jane Austin.
Kasnije Virginiju Woolf, Aldousa Huxlie-a (Vrli novi svet), Orvela ili D.H. Lawrence-a.
maare videla sam kod vas na blogu post o Vinaveru, u komentaru sam pisala o prevodu Lawrenca Sterna (pisac iz 18.veka). Toplo preporucujem prevod (ne original), ko voli Rablea.
Sto se tica Francuza, e tu sam gora nego kod Rusa ....
Izvinjavam se na drzanju predavanja, nekada sam zelela da budem profesor na fakultetu.
orvel, pa onda onaj jaran vajld... ima ih...
čeka ejmis na svoj red, eto ga na radnom stolu. vinaverskija polovina nasdvoje ga je povoljno ocenila, izrazivši doduše i sumnju da će se i meni svideti, videćemo, jedva čekam, ima još 34645756634 knjiga koju pre te treba da pročitam :)
ijao, od hakslija i ja volim samo brave new world, svi me prozivaju kako neam pojma !!! izgleda da nam se poklapa ukus pk ;)
vajld, da... i dikens!
nista nisam citala od ove savremene brit lit koju popk nabraja.
pokusavam da se setim jedne francuske knjige koju sam procitala i pazite kad mi tesko pada, secam se da sam mnogo gotivila Cica Gorja u srednjoj skoli. A da - Stranac.
I citala sam nekog Zolu - U kljucalom loncu, mislim da se zako zvala knjiga. Sve mi je to bilo ok.
Sigurno sam citala jos nesto francusko, ali uopste ne mogu da se setim...
A sto se amera tice, bukvalno ne mogu da se setim ni jednog pisca da sam citala a da mi se nije dopalo. Sve to: getsbi, henri dzejms (e on me jedini mozda malo smorucno, ali nekako je u dusi britanac, a ne amer), Hemingvej, Fokner... pa sve do Bret Iston Elisa i, sta znam, Pola Ostera... ne zna se sta je dusi milije! A tek na primer Doroti Parker - ne znam da li ste citali njene kratke price? Uf, uf, uf!
Post a Comment