kad bi bio studio b, samo bi širio dobre vibracije

Jedna Jelena iz Pete beogradske najzad je našla dečka. Pitala ga je: “Ko si ti?”, a on joj je lepo rekao: “Ja sam tvoj dečko!”.

Jedna Jelena iz Treće beogradske je otišla jednog dana na poslednji sprat Beograđanke i barem na kratko bila deo Studija B.

Srećan rođendan Studio B! Još uvek si mlad, imaš još šanse da se menjaš.

pogled sa Beograđanke
urospetrovic@flickr

nikadjekraj

Kad mi kažu da je Beograd veliki grad, ne verujem im.

Da li bi ikada u Njujorku sedela za istim stolom sa Interpolom ili u Londonu pila čaj sa Nick Caveom i PJ Harvey? A sinoć sticajem okolnosti, završih za istim stolom u kafani sa Koletom iz Velikog prezira. U kafiću je išla muzika koju sam ja birala, a Kole je u jednom trenutku prepoznao Fleet Foxes i rekao je ta pesma bolja od onoga što je bilo na njihovom prvom albumu. Složila sam se sa tim, ali onda nisam izdržala, a da ne dopustim sebi jedan izliv iskrenosti: „Inače moram da ti kažem da je koncert od pre nedelju dana bio u potpunosti fenomenalan, nisam bila na tako dobrom domaćem koncertu još od Partibrejkersa 95. na Tašu. Možda to tebi ne govori mnogo, ali je u mojoj ličnoj mitologiji to jako velika stvar.“ On se nasmejao i rekao da mu naravno znači.

A da je bilo toliko dobro, da svi koji su to propustili imaju debeo razlog da žale. Barem dva dana sam imala blesavi kez na licu, što u kasnim dvadesetim nije beznačajna stvar. Naravno i ja imam razlog da žalim. Došla sam na koncert u pola deset, a Lula Mae je već završila. Dobra stvar za veliki grad, koncerti počinju na vreme. Loša stvar za mene, Lula je jedan od najzanimljivijih bendova, koji nema paralelu na domaćoj sceni. Zaslužuju da sledeći put dođem na njihov koncert pola sata ranije.

devojke iz Lule Mae

Stigli smo tačno na početak svirke Autoparka. Nekadašnja introvertna ekipa, zagledana u svoje pertle, samouvereno cepa na sceni. Iz srca i stomaka. Mada neki misle da je srce mnogo važnije. Uvežbanost i harizma, ovo je sve ono što smo od njih očekivali.

Autopark

A onda je došao bend zbog koga smo svi došli i posle nekoliko pesama, taman na Samo tebe znam, kad su Koletu ispale naočare na pod, bilo je jasno da ovo nije obična svirka. Beogradska publika je svoju zadršku ostavila na garderobi. Grupno pevanje, dizanje ruku u vazduh, tela u pokretu. Niko ne ćaska sa strane, niko se ne doziva mobilnim ko na poselu, svi su svesni koliko je jedinstveno ono što im se dešava. Posle završene pesme, Kole kaže „super“ jer jeste super i jer Veliki prezir to sve zaslužuje.

"super"

Izgledali su tako veliki, kao zvezde, kao ljudi koji su komponovali soundtrack života svih prisutnih. Duboko sam uverena da to sem tog osećanja sreće i smisla, ono što se desilo prošle nedelje nema neki širi značaj. Često ubeđujem ljude oko sebe da i danas su ljudima potrebne nekakve zvezde, govoreći da možda Koja, Milan Mladenović ili Cane, nisu hteli da budu zvezde ko Brega i Crvena jabuka, ali su hteli da žive od muzike. To jest da žive za muziku. Ali najverovatnije grešim. Nema danas zvezda, ima ljudi koji imaju šta da kažu, koji nešto znače. Ali oni sigurno piju pivo u istim zagušljivim podrumima ko i svi ostali, kao i mi rade od 9 do 5, i krpe se između petnestog i prvog. Možda im je muzika sve što imaju, ali ih ono što je van toga ih plaši. Bolje da budem ovde, da nigde ne idem, sedim kući, da se nigde ne pojavljujem, peva Kole. Kao da ih je nečeg malo blam. Jer valjda je svakog normalnog malo blam od svakodnevice, od stvari na koje ne može da okrene glavu. Gori grad, a predsednik se češlja, svaki tinejdžer zna razliku između genocida i stravičnog zločina, pa kako da te ne bude blam. Ako postoji neka tekovina devedesetih koja je preživela sve ove koalicije onda je to osećanje stida. Nosiš ga tako, kao prišivenog za jaknu svuda sa sobom, a ništa ti ne pomaže taj osećaj samoispravnosti.
Možda samo da se lakše prepoznamo na ulici, kad u mraku ne pevamo Nema hrabrosti, Gubi me sudbina, Nema hrabrosti, Dobro je ili Nikadjekraj.


Fotografije via NaDlanu.com

twitter reports#1

Komentari sa premijere Srpskog filma na festivalu SXSW u Austinu. Kako stvari stoje, na kovčeg koji je pripremila Christiane Amanpour tokom svog izveštavanja sa balkanskih ratišta devedesetih za CNN, Srpski film će zakovati poslednji ekser.

via LoOneyBGD@Twitter

UPDATE: recenzija na Ain't it Cool News.

art is work

Ako smatram da je ironija vrhunac humora, a panično se bojim opšteg mesta, u koje po prirodi stvari upadam povremeno, nećete me čuti da često kažem za nešto da je inspirativno. A to sigurno ne bi očekivala da se desi povodom dokumentarca o dizajnu. To Inform and Delight je film o Miltonu Glaseru, legendi grafičkog dizajna, koji tokom svoje duge karijere se bavio najrazličitijim aspektima dizajna: vizuelnim identitetom, ilustracijom, izradom postera, omota albuma i knjiga, između ostalog.

Nemojte očekivati da vam ja pričam nešto o dizajnu. Lepo – nije lepo, duhovito – glupo, efektno – prenatrpano, to su kategorije koje ja poznajem. Uprkos tome, mislim da umem da prepoznam kako jednostavan simbol, reč i crtež, igra oblicima, može da sadrži bljesak ingenioznosti. Da kaže mnogo više od onoga što očekujete, da vas iznenadi. Po Glaseru, to je suština komunikacije, on to zove “mentalnom zagonetkom”, momenat kad jedan simbol pokrene proces razmišljanja, koji zatim bude čitljiv masama ljudi.

Glaser će ostati zapamćen kao čovek koji je smislio logo I Love New York, osnovao New York magazine, uradio legendarne postere kao što je onaj sa psihodeličnim frizurom Bob Dylana, ali to predstavlja samo delić njegovog opusa. Sposobnost da precizno formuliše ideju vizuelnim sredstvima, kao i široko obrazovanje o najrazličitijim stvarima, koje je vidljivo u radu, su učinile da Milton Glaser bude jedan od najuticajnijih primenjenih umetnika 20. veka. A u pitanju je čovek, jako prijatne pojave, sa konstantnim osmehom, strašću za ono što radi. Kako nemam ni trunku talenta za vizuelnu umetnost, da se nekim slučajem nađem u njegovom društvu, volela bih da mi priča o hrani (užasno duhovit deo filma kad priča o svojoj majci Jevrejki iz Bronksa kako pravi špagete sa kečapom i krem-sirom, koje kasnije prži u masti) i transformativnom dejstvu Italije na njegovo poimanje umetnosti, pa i sveta uopšte. Pošto pomalo znam i o jednoj i drugoj stvari, dovoljno je za početak.

U nekadašnjoj Robnoj kući Beograd u Knez Mihajlovoj može da se vidi izabrana retrospektiva njegovog rada narednih mesec dana. Za film i izložbu je zaslužan magazin Kvart u čijem najnovijem izdanju možete pročitati intervju sa Glaserom, koji je napravio Aleksandar Maćašev. Takođe u najnovijem broju objavljen je i manifest, tj. spisak pravila kojih se Milton Glaser držao tokom svoje karijere, koji je obavezna lektira.

Posle filma Mirko Ilić, takođe svetski poznat dizajner, je pričao o svom iskustvu sa Glaserom, sa kojim se sarađivao na knjizi Design of Dissent, koja se bavi politički provokativnim dizajnom. Priča o skromnosti, disciplini i posvećenosti se savšeno uklapa u ono što su gledaoci videli na filmu. Što ih je na jedan način i prosvetilo. Jer kad ste bili u bioskopu i dočekali kraj filma i počeli da spontano tapšete, iako nijedan od aktera u filmu nije prisutan u publici.

njegov izbor - part 2

Ne mogu da kažem da je film Žene bez muškaraca bio njegov izbor. Jer to je kako mu ime kaže ovo je jedan ženski film. Mada ne sećam se da sam i ja insistirala, tj. nisam imala pojma o čemu se radi. Kako je film malo odmakao, odmah mi je bilo jasno da žena reditelj ima veze sa umetnošću. Mala pretraga je potvrdila da je Shirin Neshat jedna od najpoznatijih svetskih savremenih umetnica, poznata – o iznenađenja – po radovima o ženama u islamskom svetu. Priča prati tri žene različitog porekla i životnih puteva u periodu vojnog puča, koji je rezultirao smenom vlade Muhameda Mosadeka, povodom njegovom odbijanja da dozvoli Britancima da i dalje kontrolišu iransku naftu. Na nagovor Britanaca, inicijalno odbivši ideju, puč su izveli Amerikanci, tako što su izvršili uticaj na tadašnjeg iranskog šaha. S’obzirom da je Mosadek bio školovan na Zapadu i snažno podržavao sekularnu državu, i jedni i drugi su imali vremena da shvate da su se zajebali.


Atmosfera puča je samo pozadina ovog filma, fokus je gorko žensko iskustvo – rigorozna društvena pravila koje nameće islam, nedostatak slobode, nametanje braka ili nesrećan brak. Munis provodi dane zatvorena u kući, slušajući radio, više zabrinuta za sudbinu svoje zemlje, nego za ugovoreni brak u koji je brat prisiljava, Faeze je njena drugarica, poslušna i pobožna, čija želja je da se uda za Munisinog brata. Zarin je prostitutka, a Fakri žena generala, koja beži od njega i kupuje kuću van grada, u kojoj će joj se pridružiti ostale tri žene. Kako one dospevaju tamo, nije ni bitno, jer je gledaocu jasno vrlo brzo, da je rediteljku ne zanimaju pravila naracije, već lepi kadrovi i simbolika koja iz njih izbija. Ali film nije video rad, njega mora da drži nekakva unutrašnja logika priče, koja ovde ne funkcioniše. Video rad/instalacija može da se bavi univerzalnim pitanjem položaja žena u islamu, film mora da se bavi konkretnom ženom. Kome to ne smeta, uživaće u scenama kratkog perioda idile tri žene koje žive u kući van grada, po prvi put u svom životu oslobođena od stega, koje su ih držale u prethodnom životu. Konačan utisak je da su likovi nerazrađeni i da je Neshatova propustila priliku da napravi odličan film.

Italijanski dan je započela Videokratija dokumentarni film Šveđanina italijanskog porekla Erika Gandinija. Prvi njegov film Raja Sarajevo je snimljen 94. tokom opsade ovog grada, a kasniji filmovi su se bavili zatvorom Gvantanamo, opsesijom zapadnog društva kupovinom i potrošnjom, i ubistvom Če Gevare. Videokratija pokušava da ispriča priču o povezanosti medija i politike u Italiji, ne koristeći tipičan dokumentaristički pristup, već selektivno prezentujući zanimljive činjenice, ostavljajući gledaocu da sam sklopi priču u svojoj glavi i donese zaključak. U filmu, Italija je zemlja televizije, kojom dominiraju gola ženska tela, reality show emisije i njeni potrošni junaci. To nameće aktuelnog premijera Silvija Berluskonija kao glavnog junaka, najveće televizijske mreže su u njegovom vlasništvu, slab je na žene, sklon pravljenju glamuroznih zabava u svojoj kući na Sardniji i prijatelj je zvezda. Jedan od njegovih prijatelja je italijanski estradni menadžer koji pred kamerom pušta melodiju svog mobilnog telefona, himnu italijanskih fašista. U maničnoj potrebi da budu poznati, sa jedne strane imamo Rikarda, automehaničara, koji očajnički pokušava da uspe na izborima za sledeću veliku zvezdu prezentujući svoj originalni izraz, mešavinu Ricky Martina i Jean Claude Van Damma, a sa druge Fabrizia Coronu, vlasnika paparazzi agencije, koji pre prodaje indiskretnih snimaka poznatih tračerskim novima, prvi ponudi fotke njenim junacima. Corona je ogoljena slika modernog reality junaka, muška Paris Hilton bez skrupula, nabildovan, zalizane kose, u jednom kadru broji novac koji je dobio pojavljivanjem u jednoj diskoteci., u drugoj parfemom zasipa svoje zmijsko telo dobrih minut i po. Samonazvani Robin Hud, koji uzima od bogataša, ali umesto da da siromašnom, zadržava novac za sebe. Trenutno, optužen za iznudu Corona čeka suđenje. Jedan od interesantnijih dokumentaraca koje sam gledala u poslednje vreme.



Odmah posle toga, krenuo je Veliki san/Il grande sogno, film o studentskoj pobudi 68. u na fakultetima u Rimu. Na početku filma stoji logo produkcijske kuće Mediaset u vlasništvu Berluskonija i odmah je jasno da je ovo lepo upakovana slika revolucionara, svi glumci su super privlačni i već u svojim tridesetim, a glume studentariju, koja posle sukoba sa policijom idu kući mami i tati, ili jede picu sa prijateljima. Ljubavni trougao u filmu podseća na Bertolučijeve Sanjare, što po meni nije dobra referenca, koliko je taj film bio pretenciozan i suštinski isprazan.



O Morfijumu sam pre gledanja čula oprečne ocene, jednu kažu da je uobičajen film o narkomanima, samo smešten na početak 20.veka, samim tim ništa posebno za gledanje, a drugi da je jako dobar film. Moj utisak je da Morfijum je na momente odvratan za gledanje, ali teško se i zaboravlja. Kao da gledamo predstavu po činovima, koji vode kulminaciji, koja ništa dobro neće doneti. Kako se glavni lik kreće da drogira, ne toliko ni radoznalosti, već iz iz čiste dosade, ne bi ovde učitavala neko šire značenje, Rusija pred revoluciju, opšti raspad na vidiku. Moj jedini zaključak je da ne možeš da podneseš tu veličinu i svoje mesto u njoj ako se ne odaš nekom poroku. Dejan Ognjanović je lep tekst napisao na svom blogu, možda vas ipak ubedi da odgledate Morfijum. I da, u filmu Katarina Radivojević pokazuje sise.

njegov izbor - part 1

Kako sam sva važna i zauzeta, živim brzo, a hranim se lako, nisam stigla da se bavim programom nedavno završenog Festa. To sam prepustila njemu. I rezultat je jedan stvarno sjajan film, nekoliko solidnih, nijedan potpuni promašaj. Krenimo od početka:



Liban/Lebanon (Samuel Maoz) – autobiografski film o sukobu Izraela i Liban sa početka osamdesetih. Rat nije stvar heroja, nema krupnih reči, izliva patriotizma, ni mudrih starijih oficira, rat je tako banalan i skučen. Sediš u tenku, danima, a oko tebe su ljudi sa kojima deliš dobro i zlo, usrani od panike kao i ti. Obični, nervozni, spremni na svađu, kad se zapuce ko zna kako će reagovati. Spoljni svet se vidi kroz osmatračnicu tenka, čuje se preko telefona odakle stižu kontradiktorne naredbe, koje prenosi manični pukovnik Džamil, jedini profesionalni vojnik, besan što su mu povereni mobilizovani paceri. Moaz je u nekoliko metara kvadratnih sažeo svu teskobu, bezumlje i arbitrarnost rata. Najsličniji njegovim zbunjenim i sa konca pokupljenim junacima, su likovi Dežulovićevog romana Jebo sad hiljadu dinara.

Air Doll (Hirokazu Koreeda) – Japanska usamljenost, prenaseljenost i žene, koje izgledaju ko porcelanske lutke, kojima je nemoguće odrediti godine su neizostavan deo predstave nas zapadnjaka o ovoj dalekoj i egzotičnoj zemlji. Lutka na naduvavanje će nam samo pomoći da ostanemo u uverenju da znamo nešto o Japanu, ako smo čitali Murakamija i gledali ovakve filmove. Otuđenost je strašna stvar, a ljubav sa plastičnom lutkom je bolja nego apstinencija. Jedino što lik plastične lutke ostaje na nivou mirisanja cveća, radovanja jutarnjoj rosi i ponavljanja reči sa začudnim izrazom na licu.
Možda je reditelj želeo da napravi feministički film, u kome sugeriše kako žene žive slobodan život preko dana, kad su same, dok uveče su na raspolaganju svojim muževa/gospodara i njihovog seksualnog raspoloženja. Ali ja nisam sigurna u to, jer sam u jednom momentu zadremala, što doprinosi utisku dosade. Šta kažete na japanski film u kome ljudi pričaju bez prestanka, duhoviti su i nema scena kinky seksa? To bi bilo stvarno revolucionarno.

Metastaze (Branko Šmit) – Hrvatski film o navijačima Dinama i njihovim propalim životima je mogao ladno biti snimljen na Voždovcu ili Rakovici. Četiri prijatelja iz novog Zagreba, koje ujedinjuje fudbalski klub, lokalna birtija i činjenica da su omanuli u svemu što je važno, pa imamo propale brakove, nasilje u porodici, težak alkoholizam, besparicu i život kod roditelja, lečene i nelečene narkomane, tranziciju u kojoj učesnici domobranskog rata ne mogu da se snađu. Metastaze duguju dosta filmovima kao što su Trainsportting i Football Factory. Soundtrack je odgovarajući, čuli smo Majke, čak i deo pesme Sjajne niti, najboljeg srpskog benda Goribor.

nastavlja se ...

ready, able

Najbolja pesma sa prošlogodišnjeg albuma bruklinškog sastava Grizzly Bear. Koji je na mojoj ličnoj listi najbolji album 2009.

Ready, able je dokaz da pop ne mora da bude jednostavan, već može da bude slojevit, sa raznim efektima, koji su korišćeni sa merom, rezultat čega je osećaj da se prešli ogromnu razdaljinu, barem mentalno, u samo četiri i po minuta. Tekst nagoveštava da je u pitanju prevara (And when I shuffled on back home, I made sure all my tracks in the snow were gone) ili raskid veze koji omogućava nov (i nesiguran) početak (Hope I’m ready, able to make my own, good home).

Spot je režirala umetnica Allison Schulnik, koja je opčinjena grotesknim pojavama u prirodi, koje u njenoj interpretaciji nisu mračne, već šarene, što ih ne čini manje strašnijim.

Happy creepy Valentine’s Day!

hobo clown with cubs
ništa jezivije od klovna

flexing on horseback

women in love

Čitala sam Ljubavnik lejdi Četerli D.H. Lawrencea pri kraju osnovne škole. Na koricama su bili natpisi, koji su objašnjavali koliko je “bezobrazna” knjga koju sam uzela u ruke, nešto u stilu knjiga koja je šokirala svet kad se pojavila. Zato je metod čitanja bio sledeći – kad je nisam čitala, knjigu sam držala u fioci da ne vide roditelji. Film sa Sean Beanom i Joelly Richardson sam gledala kasnije na televiziji. Ako sam se držala istog metoda, što se ne sećam, mora da sam gledala sa daljinskim u ruci, pa prebacim na vreme. Na fakultetu sam razbila na ispitu Sinove i ljubavnike za 10 u četvrtoj godini. Već godinama mi se vuče disk koji sam kupila od nekadašnjeg dvx provajdera, Ken Russelov film Women in Love. Pre nekoliko dana, drugarica i ja odlučismo da ga pogledamo.

Iako najpoznatiji po muškoj golotinji tokom scene rvanja između Olivera Reeda i Alana Bates,a mnogo veće otkrovenje ovog filma je Glenda Jackson, koja je za ulogu Gudrun Brangwen dobila i Oskara. Roman se dešava pred Prvi svetski rat, a bavi se seksualnim oslobođenjem, razlikama u poimanju ljubavi ne samo između polova, nego i samih muškaraca i žena. Karakteristično za njega, Lawrence je u tekstu provukao i komentar o klasi. A pošto je film sniman krajem 60-ih, na neki način odražava i teme tog vremena, rastuću žensku samostalnost, mušku nesigurnost izazvanu time i jedan ležeran odnos prema seksualnosti. Hipi stil je očigledan i u izboru kostima i izgledu glumaca: duža brada i kosa, koju ima lik koga glumi Alan Bates, prugasta odela koja nosi Oliver Reed, šeširi, haljine i kaputi Jenny Linden. Jedino se Glendin stil razlikuje, ona je vajarka slobodnog duha, pomalo dečačkog izgleda, Louise Brooks frizure. Njeni kostimi su slobodnija interpretacija stila dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, što izgleda fenomenalno. Super kape, šarene čarape, haljine ležernijeg kroja, koje ipak nagoveštavaju figuru koja je ispod. Većinu stvari bi rado imala.

pop cooking#2 - full combo

Da se niko ne prepadne. Nisam ovo skuvala sve odjednom. Nego, skupilo mi se par recepata, pa ajde sve da ih
prezentajem ovde.

#Kiš sa spanaćem i kozjim sirom

U prošlom postu sa ovom tematikom sam pravila kanelone sa spanaćem. E pošto sam koristila onaj smrznuti spanać u kockama, nisam sve potrošila. Volim da bacam stare stvari, al’ mrzim da bacam hranu. Te tri-četiri kockice, se lepo pomešaju sa kozjim sirom, prazilukom i slatkom pavlakom. Razvije se kupovno lisnato testo (bravo za one koji testo prave sami, probala, nešto ne ide), toliko tanko i veličine da prekrije pleh (okrugao naravno), izbocka se malo
testo, prelije filom i vidimo se za 40 minuta. Taman jedna epizoda neke serije.

#Apple berry crumble

Istina je da Englezi nemaju kulinarsku tradiciju, kojom mogu da se ponose. Ali ima nekog šarma u pab ručku nedeljom. Gastronomska kultura im je podeljena po klasama, radnička klasa se hrani najgore, em je hrana najgoreg kvaliteta, em su najveći konzumenti najmasnijeg džanka sa ulice. Moj utisak je da koncept mamine domaće hrane ne postoji, ako se ne računa odvratnost tipa beans on toast. Ali u prilog idu Englezima tri stvari: sve se može nabaviti, mediji forsiraju priču o zdravoj hrani, a onda i o geografski raznovrsnoj hrani i među tradicionalnom hranom mogu se naći super ukusne stvari. Često su to slatkiši: različiti pudinzi (kod Engleza pudding nije uvek tečan i kremast, to je vrsta kolača), pite ili ovo što sam ja spremila - crumble (plašim se naziva da ne ispadne kolač mrvica, što suštinski jeste).

Pošto zima nikako da prestane, jedu mi se topli kolači, a ovaj se savršen. Testirala sam ga na bojfrendu, familiji i nekoliko prijatelja. Žene posle prvog zalogaja traže recept.
A on je nikad jednostavniji. Koristim mere, koje nikada ne koristim za slane stvari:

1 buter (125 grama) ne otopljen, hladan iz frižidera, iseckan na kockice
250 grama brašna (1 šolja)
4 kašike žutog šećera
cimet
vanilin šećer
mogu da se ubace i ječmene pahuljice, radi krckavog ugođaja

paket smrznute borovnica (idealno), ali može bilo koje bobičasto voće
5 ili 6 jabuka nakiselih

U veliku posudu sipaju se brašno, buter i šećer. I onda krećete da gnječite kockice butera, tj. da ih lomite prstima dok ne dobijete male mrvice. Dodate cimet, vanilin šećer, i ove ljuspice ako ih imate. Posuda se podmaže puterom i u nju se ubaci kombinacija isečenih jabuka, smrznutog voća, pomešanih sa sokom od limuna. Znači voće dole, mrvice gore. U rernu na 200 stepeni 50 minuta. Malkice se ohladi, ali se jede toplo, obavezno sa sladoledom od vanile.

Ovo je varijacija Nigellinog recepta. Obavezno izmanikirajte nokte pre gnječenja butera, da mešenje bude što senzualnije.




#Najbolji način da se spremi krompir

I najmasniji. Brisala sam prašinu danas, tako sam i otvorila Nigellin kuvar, koji sam dobila za rođendan pre par godina, setila sam se da ima neki recept za krompir, koji nisam probala. Naravno sve je full fat, ali je super ukusno. Naseče se krompir na kriške, isecka se luk, koji nisam imala, nego praziluk, dva čena belog luka, što se sve kuva na tihoj vatri sa slatkom pavlakom (to je ono što u kafanama obeležavaju kao neutralnu pavlaku) i mlekom. So, biber su jedini začini. Isto ko za pire, samo što ne treba skroz da se raskuva.



Upozorenje unapred, šerpa mora da bude od nerđajućeg čelika, jer će mleko na dnu da napravi haos. Trenutno se natapa u sudoperi, nemam živaca za ribanje žicom sad – sutra će biti lakše. Kad je krompir gotov, prespe se u drugu posudu koja ide u rernu, parmezan preko svega. 20 minuta i to je to. Pavlaka mu daje taj kremasti ukus, a da ne bude sve previše mlečno postarao se luk.

Moj ručak/večera danas - čorba od šargarepe, celera i praziluka, kremasti krompir i salata

Disclaimer: sve fotke su napravljene mojim jamesbondovskim telefonom. U sledećem životu ću biti food stilista, samim tim imaću kvalitetu opremu u studiju tj. kujni.

во македонски

Kulturen život, časopis koji izdaje New York University u Skopju

На пример, Јелена Максимовик докажува дека "екстремниот национализам, донекаде потиснат во главните медиуми, царува слободно онлајн и во комбинација со силната таблоидна култура сочинува една нова главна јавна сфера."
Vaistinu.
Lep je osećaj videti svoj rad na stranom, pri tom bratskom jeziku.