All I want in 2010

Čini mi se da je postignut konsenzus da je 2009. bila godina koju treba zaboraviti. Vize su došle na kraju godine da bi značajno promenile utisak. Svaka čast Nađi Higl i sramota za sve političare, koji je biraju za ličnost godine, a da ništa nisu uradili ni za nju, ni za hiljade mladih i talentovanih ljudi. Valjda se vode tim da priča o hladnom bazenu, bolje zvuči nego "imala sam podršku". Sa druge strane, mladi naučnici na pitanje da li će nastaviti svoj profesionalni razvoj u Srbiji, svi redom odgovaraju "ne". Think about that Serbia.

To je više bila godina za pravljenje planova, nego za njihovu realizaciju. Što se tiče životnih projekata završila sam master tezu, a polaganje vožnje sam prenela u 2010. Našla posao, nastavila sa starim, a našla i nove tezge. Sem odbrane u Firenci i konferencije u Makedoniji, nigde nisam putovala. Mnogo sam manje čitala i slušala muziku nego u 2008. a mislim da postdiplomske-posao tranzicija ima mnogo veze sa tim. Poslala sam mamu u Beč da mi kupi novi Moleskin, da popišem sve svoje planove. Ne znam šta mi treba još, ali imam godinu dana da smislim.

U 2010. planiram da započnem dva velika životna projekta, ali neću sad da pričam o tome. Još jedan mali.

randy levine @ flickr

Da odem u Njujork u maju. Da nađem svojim knjigama dom. Da više kuvam, čitam knjige, gledam filmove i da naravno pišem o tome.



Dovoljno za početak.

znači ja

Aleksa Gajić, strip crtač i autor filma Edit i ja, u anketi Danasa o tome ko je ličnost godine:

Sportisti se uvek nalaze na ovakvim listama, pa je besmisleno ih opet prijavljivati. Političari ne dolaze u obzir. Ljudi dobrog srca ne bi trebalo da se hvale, već to da rade čisto svoje savesti radi. Naučnici ne mogu, jer nikom nije jasno što su to oni stvarno veliko uradili .... Znači JA!

ulična umetnost u kuhinji

Ko o čemu baba o uštipcima, ja o stensilima. Sinoć je u Kulturnom centru Grad podeljen kalendar uličnih radova TKV u produkciji agencije Unibrand i štamparije Tipografik plus.

"Jao, kako si ti mlada" rekla sam kad sam je upoznala. I ne neću reći ništa više o njoj, sem toga da se super oblači, da se bavi različitim načinima komunikacije i da se od nje očekuju velike stvari. Za početak posredstvom kalendara imaćemo TKV radove u kuhinji.

daily pics#3 - delicious

Restoran Zaplet je redak restoran koji ima svoju radionicu u kojoj se spremaju hleb, peciva i kolači. Pored toga što je praktičan, prostor je super moderan - visoki plafoni, zid od cigle, super osmišljeno osvetljenje, gomila kuvara na policama i sprava za pravljenje divota za jelo. As though I died and went to heaven.

I da naravno da sam zaboravila foto aparat, morate da mi verujete na reč, aparat na telefonu jednostavno nije dovoljno dobar. Ali imam svedoke, više od 30 njih. Moja firma je odlučila da tu napravi novogodišnju žurku i dobila 5+ za originalnost, zato što je pribavila nekoliko kuvara da nadgleda nas kuvare amatere, savremene žene koje u kuhinju nikad ne ulaze i ekipu koja je samo došla da se zeza i da pije. Zadaci teški, počevši od predjela brusketa sa tikvicama, prolećnih rolnica, suvih šljiva u slanini, tartar bifeka, preko rižota sa kozicama i raviola sa rikotom i spanaćem, do rosbifa i glazirane patke. I to nije kraj - tiramisu i tart sa malinom i čokoladom. Mora da sam nešto zaboravila. E da, moje koleginice koje mese hleb.

stensili u kvartu

Ovo je samo ilustracije radi, znam da ćete otrčati do prvog kioska da kupite novi broj magazina Kvart.

I gotta feeling

Black eyed peas su među najretardiranijim grupama svih vremena. Ali čini se da su sa I Gotta Feeling uspeli da izađu iz svojih okvira. Ne što je u pitanju sjajna pop pesma, slična je većini njhovih singlova, ali u se ona pokazala pogodnom za koreografije koje ljudi snimaju uz klasično otvaranja usta i kasnije postavljaju na YouTube. Ima nešto što pokreće u toj pesmi, mada nisam uspela da otkrijem šta. Šta god mi mislili o njima, BEP su šampioni lipduba. I ko može da odoli, jer "tonight is going to be a good night".

Na primer, učenici St. Mary Collegea u Ontariju su napravili neku vrstu promocije za svoju školu, pogotovu njene sportske aktivnosti.





Malo profesionalnija verzija je ona koju su smislili studenti Univerziteta u Montrealu.



Ako vam nije dosta jurcanja po hodnicima, uradite nešto stvarno kreativno, okitite kuću u kojoj živite raznobojnim svetiljkama.




Lipdubovanje je jeftinije od slanja korporativnih čestitki, barem su tako mislili zaposleni agencije Publicis u Londonu. Njihova verzija je dosta prozivana, jedan od komentara kaže da video izgleda kao da su ga snimili menadžeri, a ne kreativci. O my....




Kad pogledate sve, samo se ovako može završiti

nowhere boy

Prvo je prijateljica stavila link, koji vodi na stranu na kojoj su fotografije muškaraca koji plaču, koje je snimila britanska umetnica Sam Taylor Wood.

Daniel Craig plače

Ed Harris očekivano

Michael Madsen glumi, pošto nema teorije da on plače

Posle malo čeprkanja po netu, saznah da STW je prešla sa fotografije i video instalacija na film. Još prošle godine sam čitala da je snimila kratak film po priči Love You More Patricka Marbera (pisca drama Bliže, Don Žuan u Sohou i scenarija za film Zabeleške o skandalu). Ovu priču možete naći u knjizi Razgovor sa anđelom, koju je uredio Nick Hornby, u cilju skupljanja novca za fondaciju koja je pomaže roditeljima dece sa autizmom, kao što je on sam. U ovoj zbirci priča se zove Peter Shelley, po pevaču grupe Buzzcocks, koji je istovremeno i lajtmotiv priče o dvoje tinejdžera koji gube nevinost slušajući pank, krajem sedamdesetih u Engleskoj.

Ove godine je u Kanu premijerno prikazan film Nowhere Boy, koji je bavi adolescentskim godinama Johna Lennona. Scenario je pisao Matt Greenhalgh, autor scenarija za film Control o životu Iana Curtisa. I pored savršene fotografije Antona Corbijna, film me nije oduševio, zbog čega sam popila more kritika. I tokom snimanja Dečka niotkuda pojavile su se kontraverze, prvo rasprave o tačnosti biografskih podataka, a onda i vest da se 42-ogodišnja Sam Taylor Wood zabavlja sa glavnim glumcem 19-ogodišnjim Aaronom Johnsonom. Dovoljno da željno očekujemo da vidimo rezultat.

daily pic#2

Novi pregled iz zemlje i sveta, iz zemlje za svet na engleskom blogu. Da li je Beograd novi Prag? Nemam pojma u Pragu bila nisam. Bila naporna nedelja, mrzi me da prevodim.

daily pic#1

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, malobrojna grupa Beograđana maršira protiv fašizma. Da se zapitaš koliko smo se mi ustvari zajebali. Nije propalo 10 godina pod Miloševićem, ispašće propalo je mnogo više. Pod istim prozorom odakle sam ovo slikala, protestvuje već danima grupa radnika Trudbenika, zbog po njihovom ubeđenju lopovske privatizacije. Pored fensi izloga nove robne kuće Beograd, u kojoj ženske čarape koštaju 1000 dinara.

Pored Borke P. i šačice (ali stvarno šačice) studenata, anti-globalista, anarho-sindikalistističkih zgubidana, bilo je više policajaca i fotografa.

Hit dana

Transitions Online je povodom 20 godina od pada zida napravio specijalan sajt posvećen ovoj temi.

Kultura sećanja

Ako gledate BBC World tokom oktobra i početka novembra, možda ste primetili da voditelji i gosti, koji su iz Britanije nose bedž u obliku cveta maka na reveru. Ko poseti Englesku tokom tog perioda videće da veliki broj ljudi na ulici takođe nosi ove bedževe.
U pitanju je obeležavanja dana veterana,tj. dana sećanja (Remembrance Day), koji se slavi 11. novembra paradom u Whitehallu, koju uglavnom predvodi kraljica, a počasno mesto imaju veterani svih ratova. Na kratkoj relaciji do Westminster Abby, ulica je posuta cvetovima, a čitava atmosfera je veoma ozbiljna i dostojanstvena, jer paradu predvode malobrojni preživeli iz Prvog svetskog rata, od kada je ova tradicija i započeta.

Simboličnim gestom, građani jedne zemlje obeležavaju važne istorijske događaje i još važnije se sećaju se žrtava koje su podneli njihovi pretci. Pisac Knjige o džungli, poznatiji kao autor pesme Ako (If), Rudyard Kipling je napisao pesmu Recessional, koja prvenstveno izražava tugu zbog propasti britanske imperije, ali koja se popularnom sećanju se transformisala u pesmu koja opominje da je zaborav nešto što nijedna države sebi ne sme da dozvoli.

Umemo da dovedemo trubače Medvedevu, da zatvorimo pola grada zbog Bajdena imamo aero mitinge, tokom kojih nas probijanje zvučnog zida podseća na to da smo samo deset godina ranije bili bombardovani, ali da li se ikada sećamo poginulih u bilo koja od samo u ovom veku tri ratna sukoba?