remember, remeber the 5th of november

Svake godine 5.novembra u Engleskoj se organizuju vatrometi i paljenje lomače u spomen na Gunpowder Plot, nameru britanskih katolika da raznesu House of Lords i kralja Jamesa I Stewarta, pod nazivom Guy Fawkes Night po jednom od zaverenika, koji je otkriven i ubijen posle.
Zato i lomače, svake godine palimo izdajnika. Danas smo imali samo vatroment, lomače nisu ekološki poželjna. U nekom smislu, Velika Britanija slavi teroristu.

Guy Fawkes je ovekovečen u grafičkoj noveli Allana Moora V for Vendetta, po kojoj je snimljen i istoimeni film.

drugaciji svet?

E pa prodjose i ovi istorijski izbori. Na kraju izbor jeste istorijski. Crni covek u beloj kuci, srednje ime Husein, iz mesovitog braka, obrazovan na Kolumbiji i Harvardu. Hoce da poveca poreze bogatima i da da svima zdravstveno osiguranje, sram ga bilo.

Prvo negativne strane ovih izbora. Ovo su toliko medijski ispraceni izbori, da se ja ne secam niceg slicnog, kada je iko pratio preliminarne izbore u Americi (evo ja priznajem, ja sam mislila da se to samo testira u New Hampshireu, ne po celoj drzavi). Rasa, navodni liberalizam, kontakti sa svestenikom rasistom, bivsim domacim teroristom, izrecena spremnost da ce pricati sa svima, pa cak i Predsednikom Irana. Ali to je ceo svet stavilo u poziciju posmatraca neceg sto je vazno (ali najvaznije za jednu drzavu, koja i jedina u tome ucestvuje). Primer juce je nekoliko ljudi sa moje Facebook liste, pozvalo ostale svojim statusom da glasaju za Obamu, u pitanju su Srbi, koji zive u Srbiji i nemaju pravo glasa u Americi. Htedoh reci da je Obama belo platno (!?) na koje svi projektujemo svoja nadanja, za sta imam razumevanja donekle, ali ljudi bre saberite se i pogledajte gde ustvari zivite.

Britanska stampa je objavila grafikon drzava kako se ocekuje da ce ljudi glasati, koliko elektora nose i kad se zatvaraju biralista. Znaci svi smo stavljeni u poziciju da gledamo kad narod iz Ohaja zavrsava sa glasanjem. Jutros mi je cimerka rekla „Otisla sam da spavam kad je proglasena Pensilvanije”. Savrseno da se nauce svih pedeset americkih drzava, u pola od kojih zivi narod koji misli da je Evropa jedna zemlja sto posto. Jos od deset uvece BBC je krenuo sa panel diskusijama, koje su trajale duboko u noc. Cula sam da je i kod nas uradjeno slicno.

Pozitivno – simbolicka strana crne porodice u Beloj kuci. Istorijska stvar, nema sta. Ovi izbori su motivisali milione novih mladih glasaca da se angazuju, u velikoj meri preko nove tehnologije i drustvenih mreza. Obamina pobeda je i pobeda Facebooka cini mi se.

Ocekivanja su velika. U Americi sve veca kako se finansijska kriza produbljuje. U svetu, ljudi ocekuju da Obama privede dva rata kraju i da popravi ugled Amerike.

Obama nece povratiti Kosovo. Niko to nece uraditi. Ali ajde da se ponadamo da ce americka politika prema nama biti manje ponizavajuca.

hot, flat and crowded

Naslov je nova knjiga kolumniste New York Timesa Thomasa Friedmana.

Nisam pročitala. Ali sam bila na njegovom predavanju na LSE-u. Kao i Elle McPherson. Bez zezanja, the Body je dolepšala u nekom pernatom kaputu sa ogromnim naočarima, a studenti (iako su svi veoma ozbiljni, ambiciozni i zauzeti proveravanjem pošte na Blackberry-ju ili IPhonu) su je primetili.

Friedman je dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka, kasnije se sve više bavio pitanjima globalizacije o čemu je i napisao knjigu The World is Flat. Da je svet ravan se odnosi na činjenicu da se danas kompanijama može upravljati globalno (u knjizi se najviše bavi outsourcingom u Indiji), da tehnologija svima daje jednake mogućnosti (ako do tehnologije uopšte i dođu), kao i da danas prisustvujemo rastu srednje klase širom sveta, prvenstveno u Kini, Indiji, Brazilu i Rusiji. Ta poslednja stavka vodi do najnovije knjige. Jer ako sad svi hoće da žive i troše (energiju i prirodne resurse) kao Amerikanci, onda ova planeta jednostavno nije dovoljna.

Slično autorima Wikinomics-a, Friedman najviše pažnje posvećuje inovaciji, za koju je ubeđen da će poteći iz Amerike. Ono što on predlaže je kombinacija zaštite životne sredine i tehnologije (environment + technology – ET). Uspešan je u identifikovanju problema i nalaženju raznih primera, davanju bombastičnih naslova, pravljenju asocijacija između nivoa zavisnosti od strane nafte i nivoa demokratizacije države (za to koristi Rusiju i praktičnu zavisnost većeg dela Evrope od njenog gasa kao primer). I rešenje prodaje kao lako.

Evo kako on to radi kod Lettermana




Uživo nije ništa drugačiji, trudi se da bude zabavan, kao da nam nešto prodaje (što u stvari i radi, jer možete knjigu kupiti i kasnije). Pravi je folksy liberal, kome se omakne darn, honey, buddy i slični narodski izrazi.

I u svojoj regularnoj ulozi političkog komentatora, Friedman je dosta kontraverzan. Podržao je rat u Iraku. Danas, priča kao je Bushov režim unazadio Ameriku i kako ona mora da se makne od anti-terorističke doktrine (citat “11. septembar ne može biti važniji od 4. jula”).

Ali u ovome je u pravu, kaže da je posle nominacije Sarah Palin za podpredsednika, prodato 250.000 modela naočara koje ona nosi. Kakav bi bio uticaj na javnost, kad bi Obama, sa ženom i decom, tokom inauguracije došao do Bele kuće na biciklu?

jon stewarte na šta si mislio brate?

Obrati pažnju na 1:35.

Serbian accent? WTF.... Nemoj to da mi radiš, I am your biggest Serbian fan ....

procenat idiota u srbiji - 23,9%

Vest sa B92

Agencija "Stratedžik marketing" obavila je za potrebe emisije Stanje nacije Televizije B92 istraživanje javnog mnjenja na pitanje "Da li su neonacisti ozbiljna pretnja Srbiji?" Gotovo polovina ispitanika smatra da neonacisti jesu pretnja Srbiji - 47,8 odsto. Negativno je odgovorilo 28,3, dok nije želelo da se izjasni 23,9 odsto ispitanika.

***

Da li postoji veza izmedju neonacista i huligana, sem sto i jedni i drugi pribegavaju nasilju prema slabijima? U potpunom sam soku - 16-ogodisnja devojka je premlacena od strane petorice huligana. Pa nek jos neko izadje u javnost sa svojim procenama da je navijac koji je pokusao da ubije policajca u civilu prestrogo kaznjen.

Moja veza sa terorizmom

„Ko je ustvari Barack Obama?“ pre neki dan je pitala Sarah Palin na jednom od predizbornih mitinga, aludirajući na već otkrivenu poprilično labavu vezu između protivničkog kandidata i jednog od članova terorističke grupe Weather Underground, koji je danas profesor na čikaškom univerzitetu.

Pre nekoliko godina, verovatno kao preteča festivala Slobodna zona u Rexu je prikazan dokumentarni film The Weather Underground o radikalnoj grupi Weathermen, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izvela nekoliko terorističkih napada na mete u samoj Americi, da bi se raspala po završetku Vijetnamskog rata. Imenu je kumovao Bob Dylan, od koga su članovi grupe pozajmili ime iz stiha „You don’t need a weatherman to know which way the wind blows“ pesme Subterranean Homesick Blues. Film prati nastanak grupe, njene aktivnosti, kao i šta se sa članovima desilo kasnije. Ayers, koji se danas spominje u kontekstu sedenja u nekakvom odboru humanitarne organizacije sa Obamom, je postao profesor na Univerzitetu u Čikagu i oženjen je nekadašnjom saborkinjom Bernardine Dorhrn. Deo filma koji se bavi njihovima aktivnostima, skrivanjem, planiranjem akcija, vas poziva da na neki način romantizujete aktere, svesni da oni deluju van zakona, sa „višim ciljem“, kako bi oni to hteli da mi mislimo, što je valjda i motiv za igrani film koji će uskoro imati premijeru o nemačkoj terorističkoj organizaciji Baader Meinhof.

Poslednji minuti filma su posvećeni današnjem životu članova Weather Underground. I onda vidite grupu sredovečnih ljudi, koji su potpuno uklopljeni u običan mainstream život. Ayers možda jeste najdalje otišao u intelektualnom smislu, on je univerzitetski profesor koji se bavi reformom školstva u Čikagu, gde većinu stanovništva čine afro Amerikanci, ali je usput prodao svoju priču u memoaru Fugitive Days. Jedan član drži bar u Bruklinu, a jedan se takmiči u popularnom kvizu Jeopardy. To je na izvestan način otrežnjujući deo filma, koji će inspirisati komentar koji sam dala kad mi je po izlasku iz sale, neka devojka sa vesti B92 gurnula mikrofon ispred face da bi nešto rekla za vesti u pola 10. Sutradan me je šira familija zvala da kažu kako su me videli na televiziju kako u vestima pričam da „revolucija jede svoju decu“. Ceo film je dostupan na Google Videu.

Treba li nam citizen journalism?

Iako se ne bi reklo po ljudima na ulici, ali ova zemlja srla u finansijsku krizu ogromnih razmera. I pored mera od 50 milijardi funti, berza ne reaguje na to, ljudi prodaju kao ludi i današnji dan će ostati upamćen kao Black Friday.

Da li ovo ima uticaja na našu jadnu državu? Ako gledam vesti koje inače čitam, ovo je treća vest ili četvrta, pre neki dan je čak i Peti parkić bio bitniji, a danas su crnogorsko i makedonsko priznanje Kosova, fašistički i ostali marševi, i tu negde je poneka vest o slabljenu dinara, intervenciji i slično. Pričam sa nekim ko radi u banci, već nekoliko dana ljudi isključivo podižu svoje depozite i tome se ne vidi kraj. Naravno, među narodom kreću glasine kako će ta i ta banka da propadne (tvrdili su u petak, on je prošao ništa za sada) i svi kreću da se plaše za svoje poslove.

Pokušavam da smirim stvari, kako ni ovde se to nije osetilo, trenutno odoše pod led samo investicione banke (ok, ovo što se desilo na Islandu me je opovrglo), realna ekonomija nije osetila uticaj propasti tržišta nekretnina, a eto vidi ni naši mediji se time ne bave. „Pa ne B92, Blic i ostali pokušavaju da smire stvari, ali Kurir širi paniku“. Što me dovodi do onoga o čemu hoću da pričam, a to nije finansijska kriza, jer prosto o tome ne znam dovoljno.

Kurir je đubre, kao i svi ostali derivati. Ako je to informacija, onda su filmovi koji vas siluju u glavu sa incestom, telesnim izlučevinama i mentalnim poremećajima (da da ima takvih filmova koji imaju ovo sve odjednom) umetnost. Blic je plav ili žut, kako se već to kaže, Politika je državna, Tadić je odlučio da sačuva Tijanića, B92 je uspešan primer kako se pravi profesionalni medij, a tome su zaslužni Emotion, Kalinić, Maca i Ana Mihajlovski, zajedno sa Erom i Milićem Vukašinovićem. E-novine su glasilo LDPa, procesovano kroz Helsinški odbor. Novosti u životu nisam uzela u ruke, pa stvarno nemam pojma. Vreme kupuje 10.000 ljudi maksimalno, a NIN je „državni tabloid“, u kome i dalje piše Dragan Bujošević i valjda još neko ko valja ... Ruža Ćirković. U svim ovim medijima ima ponešto da se pročita. I taman kad pomislite da je ovo previše informacija za tako malo tržište ja tvrdim da nije. Svi ovi zavise od partija, DB-a i tajkuna. Sem ostavljanja komentara ispod tekstova, mi na njih ne možemo da utičemo.

Jel nekom palo na pamet da pravi platformu za pojavu takozvanog građanskog-amaterskog novinarstva? Nešto kao Newsvine. Ili barem malo uticajniji agregator. Blog B92 mi se čini kao naduvani balon koji je prsao, prvo zato što je bio VIP, a onda pustio „amatere“, a onda se ovi pobunili, prestali da pišu, pri tom svi su prošli kroz Kurir torturu. Mojblog.rs ima odvratan layout, tu bi svašta moglo da se uradi. Ali barem ima listu blogera, koji predvodi ovaj blog o golim muškim telima, prati ga jedan o astrologiji, zatim i gay blog, što pozdravljamo. Vrlo je moguće da su pripadnici gay populacije najuticajniji blogeri, sigurno su najduhovitiji. Bojim se da ni Blogodak, na koji sam i ja prijavljena nije više uticajniji, on uglavnom okuplja blogove o biznisu, novim tehnologijama, lične blogove. Postoji pregled svih blogova, ali mislim da isto fali naslovna strana, preporuke, tipa blogs of note, glasanje, kao kod braće Hrvata, koji su i u ovom smislu napredniji.
Daleko od toga da su citizen journalist blogovi objektivni, ali se pokazalo u mnogim stvarima kao što je teroristički napad u Londonu 2005, uragan Katrina ili sad izbori da reaguju daleko brze i da su u stanju da ubede ljude da su nepristrasni, vredni čitanja. Više o tome u knjizi We the Media: Grassroots Journalism For the People, By The People.

Blogovi u Kini, ili u nekim drugim zemljama, su političko pitanje. Kod nas se pitaju nezavisni politički analitičari, ali da li mi njima verujemo? Da li oni stvarno predstavljaju nekoga od nas? I koliko znaju više od nas. Poslednja kritika citizen journalisma je vezana za vest da je Steve Jobs iz Applea doživeo infarkt, što se ispostavilo kao laž, koju neko plasira da bi smanjio vrednost akcija njegove kompanije. U tom smislu predviđam da bi ovakva platforma bila poprište svakakvih sukoba, vrlo moguće fašista i antifašista (stiže apokalipsa, ali mi smo i dalje u 1945-oj), pripadnika i simpatizera svih mogućih partija. Ali u Srbiji ima i razumnih i inteligentnih ljudi. I većina njih je na internetu, tako da bi vredelo pokušati.

credit crunch ponuda

To što je finansijska kriza globalnih razmera na pomolu ne znači da će narod prestati da kupuje ili da jede. Novine i sajtovi su puni saveta kako da uštedite na ishrani, a ponovo da budete zdravi. Lokalni pab vam nudi credit crunch meals. A poznati kuvari sa televizije će prestati da koriste egzotične namirnice i okrenuti se pasulju. Pravo je vreme da nađete jeftine cipele. Ili da započnete online biznis, sudeći po ovom izveštaju.

Čak su se i novi proizvodi pojavili na tržištu, inspirisani situacijom.

NRB na repeat

Ajde da vidimo o čemu se radi na Novom Radio Beogradu, to bi trebalo da bude nešto revolucionarno, 6.oktobar koji se nikad nije dogodio, barem tako obećava Facebook grupa. Idu Adele, Klaxons, Amy Winehouse i Black Kids - shuffle varjanta, već sat vremena.
Da nisam zaboravila da isključim Ipod i sad mi se troše baterije za džabe?

moro no brasil

“Odlučila sam da idem u Brazil sad na zimu, ajde sa mnom. Ja ću sad da radim do decembra non-stop i sve ću da potrošim na to. Ti mi je životni san.”

“Ja bi samo ne znam sa kojim parama.”

“Pa imaš stipendiju, pokušaj da sačuvaš nešto”.

“U Londonu!!!?”

“Jao znam.”

Ništa pre zime 2010. Ali kako sam ja dobra učenica, već sad sam krenula da se spremam. Mika Kaurismaki je finski reditelj, stariji brat poznatijeg Akija, zaljubljenik u brazilsku muziku i kulturu, što je očigledno u filmovima koje je posvetio ovoj zemlji, počevši od Moro No Brasil (Živim u Brazilu). Road movie prati nastanak sambe, od severo-istoka ove ogromne zemlje, pa sve do favela u Riju. Ne očekujte predstavnike bossanove ili MPB (Música Popular Brasileira), ovo je put u središte zemlje, antropološka istraga koja autora vodi po siromašnim selima, naseobinama indijanaca i prenaseljenim krajevima Rio de Žaneira.



Jedan od likova koje je tamo sreo je Seu Jorge, tada samo početnik, koji u sambi vidi izlaz iz pakla favele, a sada jedan od najpoznatijih savremenih muzičara iz Brazila. Paralelno sa muzičkom karijerom, Seu Jorge se pojavljuje u filmovima, prvo kao Mané Galinha (ili Knockout Ned u engleskom prevodu) u sad već čuvenom filmu Cidade de Deus (Grad boga), koji prvo pokušava na sve načine da zaustavi nasilje, da bi i sam postao deo njega kao predvodnik bande, koji će naći svoj tragični kraj. U filmu Wesa Andersona Life Aqautic of Steve Zissou, Seu je član posade, bez dijaloga, samo kao muzička pratnja ovom karakteristično retro putovanju, prepevao je nekoliko numera Davida Bowiea na portugalski. Muzički to je moj prvi kontakt sa njim, da bi saznala da ima nekoliko albuma i da je veoma popularan u sopstvenoj zemlji. Ovde u duetu sa pevačicom Anom Carolinom izvodi brazilski verzuju pesme Damiana Ricea The Blower’s Daughter.




Poslednji album koji je izašao ove godine se zove Ámerica Brasil i konkretan je pokušaj da se definiše nešto što sam Seu Jorge zove samba rock. Moja omiljena pesma je Seu Olhar, koja možda i nije karakteristična, tako spora i melanholična. Kad sam potražila o čemu se radi stigla sam do bloga Eyes on Brazil, gde sam saznala da je to još jedna pesma o tome „šta je u tvojim očima“. Seu Jorge svira u Londonu 30. oktobra, uz malo sreće biću i ja tamo.