lenghts of love

Ne smatram sebe muzičkim kritičarom, mada postoje solidni razlozi za tvdnju da sam upravo to.
Mešavina faktografije, radoznalosti i trivije, mogućnost pravljenja analogije, (nepotrebna) potreba da kažeš šta misliš uvek i svuda, mislim da je to u pitanju. Tolerancija i razumevanje, kao kod NGO aktiviste – mrzim taj žanr, ali mogu da objasnim zašto je to važan album, makar mi ništa ne značio u životu.

Ali ne umem da objasnim zašto je Intepol moj omiljeni bend. On se jednostavno meni obraća, to je najviše što mogu da kažem na tu temu. Što ne znači da znam o čemu se radi u njihovim pesmama. O komplikovanim ženama? O opijatima? O ženama i opijatima istovremeno?


Zato ne mogu da vam dam prikaz koncerta Interpola u Beču prošlog četvrtka. To je kao da vam dajem prikaz dobrog seksa.

you wear those shoes like a dove

Iako sa dobrim argumentima, kolega Fridom tvrdi da Intepol ne treba da sviraju uživo, da ih je najbolje konzumirati u tami sopstvene sobe, ne slažem se. „She found a lonely sound“ kaže Paul. On ne može da zamisli koliko sam srećna.

Specijal Noći veštica, snimak koncerta.

greenberg

Greenberg je tipičan njujorški film, ali snimljen u Los Angelesu.

Greenberg je moderna verzija Cassavetasovog Minnie and Moskovitz.

Ben Stiller nije duhovit. LA nije sunčan, već je jesen. Stiller pokušava da svuda stigne peške.

James Murphy iz LCD Soundsystem je radio muziku, ali u jednom momentu ćete čuti ovu stvar od Galaxie 500.

ima nade

Deca iz vrtića "Nada Purić". Moj vrtić.

pop cooking#3 – gurmani iz radničke klase

Ko prati ovaj blog (ne znam koliko vas je ostalo) zna da ovo nije moj dnevnik. Tako da dva meseca unazad, svašta se izdešavalo, ali ko zna zna.



Hrana, naravno, me vraća nazad. Kad preporučujem neki sajt, volim da kažem kako sam ja dospela tamo. Moram da se otresem te manične potrebe da stavljam reference svuda. Na zanimljive stvari na netu se prosto ... nailazi.

Setih se. Gledala sam kako Sophie Dahl (nekadašnja manekenka zanosnih oblina) pravi neke poslastice, pa me je zanimalo da vidim da li ima neka video instrukcija za pravljenje španske tortilje. Ko nije probao, to nije lepinja, kako kod nas zovu ono u šta umotaju pljeskavicu. To je neka vrsta omleta sa krompirom, koja se jede hladna, ko slani kolač. Tapas da budem precizna. Zvuči jednostavno, probala da napravim iz bez recepta, oslanjajući se na instikt, još kad sam prvi put bila u Španiji 2002. I nikad mi nije uspelo. Moglo je da se klopa, ali to nije bilo to. Da ne objašnjavam evo recepta ovde.



Ono što mi je privuklo pažnju je da ovo nije kućni video, nego pokušaj malkice ozbiljnije produkcije. U pitanju je web emisija Working Class Foodies, koja se emituje na sajtu Hungry Nation (poznat logo, a?), koji okuplja nekoliko blogera, koji svoje recepte dele u pisanoj i video formi.



Working Class Foodies su brat i sestra sa Floride koji trenutno žive u Njujorku i studiraju na Tish School of Arts, lože se na kuvanje i cilj im je prave zdrave obroke od sastojaka sa lokalne pijace za manje od osam dolara. Obzirom na blizinu Kalenić pijace i želju da obnovim jesenje-zimsku garderobu, mislim da će mi recepti Rebece i Maxa postati svakodnevni ritual.

Evo recepta za doručak. Ko nije probao granolu, nek se smeje što postoji recept za doručak. Granola je neka vrsta cruncha u musliju, ali možete da je napravite sami, da bude zdrava i ne previše slatka. Moja kuma kaže da to stalno pravi, ja nisam, ali planiram ovih dana.



Kuvala sam i ja prethodna dva meseca između ostalog. Evo jednog letnjeg recepta, koji bez problema može da se pravi i u drugim godišnjim dobima. Pasta salata sa pinjolima i fetom.


Počnete tako što naberete sveži bosiljak sa terase (leti naravno). Sad ga kupite u Malom Kaleniću ili u Maksiju, gde ga ponekad ima. Ovo ne može da se fejkuje mora bosiljak u listovima, to je osnova salate.


U činiju sipate maslinovo ulje, izgnječite jedan čen belog lika, nasečen na trake sušeni paradajz i crne masline (one pomalo dimljene, što deluju skvrčeno) i iscepkate bosiljak.


Kad se skuva pasta, pomeša se kad se malkice prohladi. Taman da se testenina lepo obloži maslinovim uljem.


Na kraju salati se dodaju pinjoli (koliko sam čula ima u raznim zdrava hrana prodavnicama, ja uzela na pijaci, a pre toga se posvađala sa džukcem koji tvrdi da se to uvozi i za 100 gr traži 300 dinara) i izmrvljena feta.

E to ja zovem never-ending summer u tanjiru.

ready to start

Arcade Fire su mnogoljudni bend iz Montreala, predvođeni bračnim parom Butler-Chassagne, a standardnu postavu upotpunjuju violina i harmonika.

Opsednuti smrću (debi album Funeral), religijom (orgljuje na albumu Neon Bible), Arcade Fire su ovoga puta inspirisani životom u predgrađu.

Na početku karijere su obradili Talking Heads (This must be the place), pevali zajedno sa Bowiejem (Wake Up), a sada su na muzičko-tematskom terenu Bruce Springsteena.

Sve dalje od čudnjikave kanadske postave, a sve bliže stadionskom roku, utisak je koji se nameće posle nekoliko slušanja.





Do zvaničnog izlaska albuma, moguće je strimovati Suburbs na sajtu NPR.

Čovek formerly known as Freedom se izjasio na svom sajtu.

that's why i hold you dear

Posle Lights, singla ispunjenog tenzijom i gitarom koja zvuči preteći, Interpol se vratio svojoj furioznoj formi u pesmi Barricade, u kojoj bubanj vodi priču, a gitare dovode do (orgazmičkog) završetka.
Neki raskid/raspad je u pitanju (I would not leave you without a kiss), obavezno prisustvo životinja (thieves and snakes need home), kao i uvek u stihovima Paul Banksa zajebane stvari su u pitanju.

Uverite se sami:

Interpol - Barricade

Sve ovo puno obećava – sedmi septembar je datum izlaska četvrtog albuma, koji nema nikakav poseban naslov već se zove po bendu. Onaj super oštri crno-beli/crveno-beli logo sa Helvetica Neue fontom (nemojte da me držite za reč, na netu tako piše) je zamenio crno-sivi logo, koji više podseća na neki metalski bend, nego na ove minimal Njujorčane. Ali zato će srećnici koji naruče disk unapred, dobiti postere koje je radio Shepherd Fairy.

novo logo koji se raspada

Paul by Shepherd Fairey

Spot za numeru Lights je previše izdizajniran, lezbo Japankice, koje ušmrkavaju beli plamen, devojka koju kupaju i oblače u nekakav kožni kombinezon, više podseća na visokobudžetnu art instalaciju, nego na muzički spot. Riba koja na kraju kreće da bljuje belu tečnost, a sve crno oko nje, jel to neka simbolika overdouza, nemam pojma, ali ovakvo pretenciozno sranje (ok, aj sad da pravimo savremenu umetnost, koja je lepa i ne kaže ništa) ubija pesmu, koja je sama po sebi ubica.

Jel treba da kažem da im je sve oprošteno i da brojim dane do 7.septembra?

bookmark 'em #3

Jedan od mojih omiljenih muzičkih blogova Pretty Much Amazing je pokrenuo mp3 tumblr blog Famous Sounding Words sa koga uglavnom možete da preslušavate nove numere, a neke bogme i da i da skidate.


Hor PS22 Chorus sa Staten Islanda će raznežiti i najgore cinike. Deca pevaju standarni horski repertoar, ali su postali YouTube zvezde zahvaljući izvedbama hitova.

Lady GaGa Just Dance



Phoenix Lisztomania



via Autabout

beogradska scena u new york timesu

Rachel Doyle koja je pisala tekst o noćnom životu u Beogradu, nije fascinirana turbo folkom, igranjem na stolu do zore, ona piše o klubovima (KC Grad, 20/44) i bendovima (Petrol, Svi na pod! i Repetitor), koji su aktuelni za barem jedan deo Beograđana.

Ako ovo ne ubedi Njujorčane da krenu u buljucima ka Beogradu, ništa neće.

skeptici protiv optimista

Šta je posledica Interneta na naše saznajne mogućnosti? Da li nove tehnologije predstavljaju kognitivni višak ili nedostatak? Wall Street Journal je pozvao dva relevatna sagovornika da daju svoje viđenje ovog problema.

Nicholas Carr je poznati web skeptik i autor više knjiga, od koji se poslednja zove The Shallows: What Internet is Doing to Our Brains. On tvrdi da ubrzavanje produkcije i primanja informacija na internetu nas ustvari čini glupljim, a ne pametniji. Njegov esej se zove Does Internet Make You Dumber?

What we seem to be sacrificing in all our surfing and searching is our capacity to engage in the quieter, attentive modes of thought that underpin contemplation, reflection and introspection. The Web never encourages us to slow down. It keeps us in a state of perpetual mental locomotion.

It is revealing, and distressing, to compare the cognitive effects of the Internet with those of an earlier information technology, the printed book. Whereas the Internet scatters our attention, the book focuses it. Unlike the screen, the page promotes contemplativeness.

Sa druge strane, Clay Shirky je veliki web 2.0 optimista, koji slavi mogućnost saradnje na internetu koja nam je dala Wikipediju ili open source softver, a njegova poslednja knjiga se zove Cognitive Surplus.

We are living through a similar explosion of publishing capability today, where digital media link over a billion people into the same network. This linking together in turn lets us tap our cognitive surplus, the trillion hours a year of free time the educated population of the planet has to spend doing things they care about. In the 20th century, the bulk of that time was spent watching television, but our cognitive surplus is so enormous that diverting even a tiny fraction of time from consumption to participation can create enormous positive effects.

Moje mišljenje bi bilo negde između, možda bliže Carrovom stavu. Koliko god da se slažemo sa stavom da je Internet jedna forma kolektivne inteligencije, kao i način mnogo lakšeg organizovanja što bi Shirky tvrdio, njegov stav podrazumeva da sama arhitektura interneta podrazumeva mnogo budalaština, koje eto moramo da selektujemo. Srećni što to radimo sami, a ne neko drugi umesto nas. I koliko god da se slažemo sa demokratizacijom, kao vrhunskim principom u društvu, Shirky se ne bavi stvarnim kognitivnim efektom, koji je poprlično mračan. Internet, kao što Carr tvrdi podrazumeva sposobost multitaskinga, što se vrlo lako prenelo na realan život, prvenstveno posao. Ako ne multitaskuješ, to jest žongliraš deset zadataka istovremeno, onda loše radiš. U savremenom svetu to je očekivano da obavljaš nekoliko zadataka istovremeno. Pogledajte oglase za posao, svi navode potrebu za izvršenjem više zadataka u kratkom vremenskom roku, naravno snalaženje pod pritiskom. Bez upita da li ideja da radiš toliko stvari istovremeno ustvari znači da ni jednu ne radiš kako valja.

Čitanje, ne sadržaja na netu nažalost, već strane na papiru na jedan način predstavlja vrhunski čin intimnosti. Mogućnost čoveka da bude barem neko vreme sam sa svojim mislima. U to ime odjavljujem se, čeka me Aleksandar Hemon.

leo & laura

Leo Martin je pevač pesme Odiseja, koju vole naši roditelji. Ne znam ko stoji iza imena Laura 2000, ali znam da su već remiksovali pesmu Bisere Velentalić Nikada više, koja je bila na soundtracku filma Beogradski fantom.



Očigledno je Laurina misija da skrene pažnju na pomalo zaboravljene bisere jugoslovenske pop muzike.

U neku ruku to je misija Milana SevdahBABY-a. Na albumu koji je pre neki dan okačio na net za skidanje, obradio je pesmu Kim Benda Ljubi me brzo, žurim. Ko je ova funk postava nisam uspela da saznam ni u Enciklopediji ex-Yu Roka Petra Janjatovića. Na blogu Jugozvuk okačene su informacije, ne tako iscrpne, ali barem nešto. Na naslovnoj strani je tip go do pojasa, okružen cicama koje su zaogrnute čaršafima. I sve to 1981. godine.
Svetski osmeh, rekao bi Boban Petrović.



Odlične jazz-funk-soul mikseve ex-jugoslovenske muzike možete naći u emisijama koje se zovu Tetkine radosti, a emituju se na internet radiju Nula iz Slovenije. Savršeni za letnje žurke koje se ne završavaju pre svitanja.