Konačno. Ali to ne bi bilo moguće bez mog prijatelja Chucka iz Severne kalifornije. On se čovek kači na forume na kojima jadnici, kao i ja u jednom trenutku ostavljaju poruke koji uglavnom počinju sa HELP!!!! i onda laički pokušavaju da objasne svoj problem. Chuck preporučuje način kako pisati post na forumu kada ste u stanju potpunog očaja. Bez obzira na to, forum etikecija mora da se poštuje. Meni očigledno treba da se dese gluposti više puta, ali donosim svečanu odluku da od sada pa nadalje pravim backup backup-a. Chuck, hvala ti ko bratu.
Šta sam radila u međuvremenu dok ste vi mogli na ekranu da vidite delove isprekidanog koda? Nisam se nervirala, čudno ali istinito. Pustila sam da me sila vodi. Na skupštini otadžbinske uprave donete su dve odluke:
1) prestajem sa pretplatom za RTS. Razlog 2 reči, početna slova A i V.
2) Neću da glasam na referendumu. Iako sam pristalica demokratskog procesa, neću da učestvujem u ovoj šaradi, koja je doneta preko noći, potpuno zanemarivši isti taj proces. Užasno mrzim te periode nacionalne mobilizacije, bio to Ustav ili Kosovo, ako mala deca krenu da čitaju sastave ili krenu razna udruženja da šalju telegrame podrške – that’s it, znak da se povlačim u svoju jazbinu.
Pokušavala sam da čitam knjigu koja mi uopšte ne prija, po filmu za koji mislim da je pretenciozni izbljuvak. Dokučiti razlog nije baš lako – ali mislim da je među top 5, da verovatno da ako to neko spomene, a verovatno neće ja kažem ‘ e da čitala sam to’. I pored poslednjeg nepročitanog Murakamija i njegove biografije ostavljene za kraj, ja sebe maltretiram. Nekako zaobilazim, to često radim kad treba da konzumiram ono što sam dugo tražila, onda mi treba posebno raspoloženje, muzika, krevet, jastuk, ne mogu da čitam takvu knjigu u autobusu na putu za Bbrdo, zar ne?
I poslednje. Išla sam na koncert koji je organizovan za Indigo godišnjicu. Što se tiče spomenute večeri, ja nisam baš čest posetilac, iako mi je muzika super, to je baš ono što ja volim, ali ne volim baš prostore u kojima Indy-go gostuje. Nije pitanje da li sam snob (a možda i jesam), već ne mogu da podesem nedostatak vazduha, dim i pivo koje me je u petak zalilo dva puta. Raspored je bio ovakav – Endorfin ja sam njih skapirala kao arhi-tinejdžerski bend muški odgovor na Super sa Karamelom, iako baš ne znam koliko imaju godina, pa mi je prijatno iznenađenje koliko su usvirani, sa druge strane vrsta muzike i tekstovi koji su totalno high school, čini se da je ovde dostignuće što ovaj bend postoji, trudi se da svira i ima svoje stvari (naprema obradama, što je uglavnom ono što takvi bendovi rabe), posle njih Repetitor koji su otišli ipak korak dalje – basistkinja i bubnjarka, i pevač/gitarista koji deluje pomalo stidljivo da ne kažem feminizirano, ali kad stane pred mikrofon i krene da cepa, taj prvi utisak postaje potpuno nevažan. Tekstovi su ustvari tipično adolescentsko zapitkivanje o svetu oko sebe, ali zato je svirka zrela, očigledni uzori Sonic Youth ili Jon Spencer Blues Explosion, sa sobom vode grupu tvrdokornih fanova. Last but not least – Autopark. U početku ozvučenje i tehnika im nisu bili naklonjeni, a i do tada, prostorija u kojoj su svirali je postala zagušljiva do nepodnošljivosti. Ali oni su bili hrabriji. Izvori su tvrdili da će svirati više novih pesama – tačno, mada su ljudi i dalje dovikivali svoje favorite u nadi da će im bend ispuniti želju. Meni je užasno teško da komentarišem pesme koje sam po prvi put čula i to na koncertu, prosto Autopark nije ta vrsta benda, traži određenu vrstu posvećenosti. Čini mi se da su stvari brže, imaju čak i duet. Tek u ovom izvođenju shvatam da je Na ivici jedna od najpotresnijih pop pesama na srpskom jeziku, a ulazi u i mnogo širi izbor.
Odlazimo odmah po završetku koncerta, znojavi i smrdljivi, ali mnogo veseliji.
