day 05>midtown

Em ste došli u Njujork, em kukate o vremenu. Šta ću kad reagujem na vreme, juče sam se osećala kao junakinja ruskih klasika. Spremna da se bacim pod voz. Šetam gradom u pozajmljenom kaputu, čak me ni šoping ne uzbuđuje, mrzi me da skidam slojeve garderobe kako bi probala neku krpu. Ali ko ovo hoće da sluša, zar ne?

Kako se ne bi šetali ceo dan po kišnom vremenu, odosmo u MoMU, po drugi put, sada da gledamo stalnu kolekciju, mada smo prošli pored Marine. Ona sedi tamo gde smo je ostavili prošli put. Ceo dan u muzeju dok nas nisu izbacili, a mi tek prošli početak dvadesetog veka.






Moj omiljeni bend The National ima koncert u Radio City Music Hallu 16. juna, a moj stari omiljeni bend New Kids on the Block je takođe na turneji.

Srpska zastava ispred Rockfeller centra.

Empire State Building

Dan je na kraju izvukao korejski roštilj. Donesu vam ispred gomilu činijica sa začinima, turšijom, sosovima, a onda pred vama prže meso. Mirišeš posle ko da si radio smenu kod Lokija, ali vredi. Ko leskovački, but with a twist. Ostatak ekipe za stolom se složio. I ovi koji nisu znali o čemu pričam su klimali glavom.

day05> times square & upper west side

Urbana legenda kaže da je krajem sedamdesetih sa 25$ u džepu, Madonna Luisa Ciccone sela u taksi na aerodromu i taksisti rekla da je vozi u centar svega. A on je odvezao na Times Square. Koji je tada, a danas mnogo više delovao kao pokretna reklama.

Vreme je novembarski jezivo. Moramo da se zavučemo u muzej. I to prirodnjačkiq sa sisarima i dinosaurusima. Gde nam odmah u afričkoj sobi baterija aparate otkazuje. Ostaćete uskraćeni za ceremoniju dodele diploma studentima postdiplomcima u Linkoln centru. Toliko dirljivo da mi dođe da ponovo diplomiram.

day 03> chelsea, greenwich village, lower east side

Potpuno pogrešno sam mislila da je Flatiron building mesto gde su se pisale pop pesme pedesetih, tj. Brill building. Ona postoji, ali očigledno nije ova zgrada.

Amerika je masonska zemlja. Očigledno.

I remember you well in the Chelsea Hotel
you were talking so brave and so sweet
giving me head on the unmade bed
while the limousines wait in the street
Those were the reasons and t hat was New York
we were running for the money and the flesh
And that was called love for the workers in song
probably still is for those of them left

Leonard Cohen o vezi sa Janis Joplin u pesmi Chelsea Hotel No.2. Velški pesnik Dylan Thomas je tu umro od trovanja alkoholom, a Sid je navodno ubio Nancy. Jack Keruack nije nikog ubio, tu je napisao On the Road. Hotel je bio poznat po dugogodišnjim stanovnicima, koji su uglavnom bili umetnici. Danas to više nije praksa, to je samo običan hotel sa neobičnom istorijom.




Highline park je kao naš Peti parkić, tj. napuštena pruga koju su gradske vlasti htele da sruše, da bi napravile mesta za nove zgrade i investitore, a građani ga odbranili i to je park odignut od zemlje, gde cveće raste između pragova pruge.

U Washington Square parku, crnci sede i izazivaju ljude na partiju šaha. Pošto je sve okolo New York University, studenti valjda misle da su bolji od njih. Samo činjenica je da te batice sede na klupama ceo dan, a studenti odlaze poraženi jedan po jedan.




U sredini parka, momak je izneo klavir (to jest nekako ga je stvorio tu, nije koncertni klavir da ga izvlačiš svaki dan) i svirao svašta, recimo Clocks od Coldplay, dok se nisu na drugoj strani parka pojavili muzičari, koji su opalili po svojim instrumentima. Pop klavir vs. dixie, šta mislite ko je odneo pobedu?

New Museum of Contemporary Art na Bowery ulici. Nismo ušli samo smo slikali.

Katz deli se fura da je autentičan, a ustvari je to jedno vaćaroško mesto za turiste, gde se služe specijaliteti sa suhomesnatim proizvodima. Pastrami sendvič na primer. Istina dugo postoji, zidovi su prekriveni slikama poznatih faca koje su tu svraćale, do Johny Deppa, Bill Clintona, do cele postave Sopranosa. Katz je mesto "one" scene u filmu Kad je Harry sreo Sally.

Ne mogu da zamislim kako je Bjork izašla na kraj sa onolikim mestištem.

Ovog beskućnika smo zamolili da pozira, kako bi slika dobila na istinitosti.

day 02> bruklinški buvljak

Al je ovaj Njujork hladan. Nije vreme za park, a pošto naši drugari rade, nema smisla uvlačiti se u muzej. Pravac Brooklyn Flee, londonski marketi su jako živahni i volela sam da istražujem razne pijace, a retko šta kupila pošto su skupe po definiciji, ali zašto da ne.

Pisala sam o Fort Greenu, kad sam spominjala seriju Bored to Death. Deluje mirnije, a ceo kraj ima taj šmek male zajednice, kafići i razne radnje na svakom uglu. Vetar duva nenormalno, mi nismo pripremljeni za ovo. Pozajmljujemo kapute i idemo u East Village. Falafel na St. Marksu, prekoputa je Search and Destroy pankerska vintage radnja u kojoj se prodaju Ramones majice, starke, vojničke jakne, a sa plafona vise plastične lutke sa kojim se neko poigrao pa su zavezane kanapima u najbizarnijim pozama.
Kad sam gledala dokumentarac o životu Joe Strummera plakala sam i odlučila da kad dođem u Njujork ću se slikati ispred The Future is Unwritten murala.

day 01> the artist is present

Marina Abramović sedi u hodniku njujorškog Muzeja moderne umetnosti, po ceo dan do 31. maja, a prekoputa nje mogu da sednu gledaoci koliko god dugo to žele i da rade šta god žele. Mnogi plaču, neki sede jako dugo i mirno je gledaju. Ona diše duboko i uopšte ne reaguje. Sa jedne strane deluje puna razumevanja za osobu koja sedi prekoputa, a njen pogled može da se protumači i kao fokusiranje u jednu tačku do krajnjih granica. Slikanje je zabranjeno, ali niko nas nije uhvatio.

Na poslednjem spratu, njen rad je izložen i podeljen na različite faze: SKC, rad Ulayem, rastanak sa njim i fokus na Balkan i post-jugoslovensko iskustvo. Odabrani učenici izvode performanse koji su je proslavili, recimo dva gola tela koja stoje na ulazu u galeriju, što su ona i Ulay izveli u Bolonji, dok im policija nije prekinula performans, a ovde stoje dva momka. Pošto sam htela da pogledam onog koji mi je bio ispred u oči, okrznula sam glavom drugog. I ovim putem mu se izvinjavam. Zanimljivo je da su ovi performansi donekle prilagođeni: na primer dva gola tela na ulazu se smenjuju. To pomalo obesmišljava njen rad, koji podrazumeva predavanje do kranjih granica. Ali, ipak u Americi smo, prosečan gledalac ne može da podnese taj ekstrem.

U dokumentarnom delu izložbe su slike njenih roditelja, kao i priče koje je sama pisala o svom odrastanju, nagrade koje je dobila kao mlada. Na našu sreću, sve te dokumente možemo da pročitamo. A priče se odnose na njeno odrastanje za rigidnim roditeljima, koji su bili narodni heroji, bez topline i razumevanje, pa se njen čitav rad može tumačiti potrebom za pažnjom. Dok gledamo snimak na kom Marina urezuje žiletom zvezdu petokraku u svoj stomak, J. mi kaže kako je ona sve to naplatila, danas živi u loftu u Sohou. U New Yorkeru u tekstu o njoj spominje se večera, koju je pravila za svoj 63. Rođendan na kojoj su joj gosti bili Laurie Anderson i mađioničar David Blaine, kao i Anthony iz Anthony and the Johnsons, koji će kako Marina kaže pevati na njenoj sahrani. Nije mnogo originalna, izabrala je My Way, a ja bi joj predložila Antonijevu pesmu Rapture.




Posle MoMA-e Central Park, divan je dan, ljudi bleje na travi, igraju bejzbol, šetaju decu. Nema se mnogo vremena za park danas, idemo na zapadnu stranu grada da nahranimo jednu mačku. Usput se raspravljamo koja zgrada na Central Park West je Dakota building, u kojoj je snimljen film Rozmarina beba, a ispred nje Mark Chapman ubio John Lennona. Ispade da smo je prošli, i slikali a nismo znali da je to ona.


Kako nema mesta u grčkom restoranu, moraćemo da se zadovoljimo tajlandskom klopom. Nikome se ne izlazi napolje, pošto vetar počinje da divlja, a temperatura je pala. A svi su mi rekli da je maj u Njujorku najlepši period u godini.

in an airplane over the sea

U svakom novom gradu, kroz glavu mi prođe misao “A da li bi ja mogla da živim ovde?“. Možda to ne govori toliko o mestu koje posećujem, a više o mestu iz koga dolazim. Verovatno najviše o meni. Videćemo da li ću moći da živim u Njujorku.

Prijatelj kod koga ostajemo je pričao kako pre nekoliko godina poznata beogradska voditeljka, upečatljivo velikih usta, koja je putovala sa njim avionom, službeniku imigracionog na pitanje koji je razlog njene posete Americi odgovorila sa „Došla sam da intervjuišem George Clooneya“. Mislila sam da ako mene to neko bude pitao, kažem „Hoću da postanem slavna i bogata“. Sigurno bih odustala u poslednjem momentu.

Ceo život sam želela da dođem ovde i u tome kapiram nisam ni najmanje usamljena. Možda više nego bilo gde pre, imam osećaj kao da poznajem grad. Svi ti filmovi Woody Allena, gomila spotova i serija. Uhvatila sam sebe juče kako svojim domaćinima da pričam znalački kako je neko mesto ispod ili iznad te i te ulice. Ništa gore od štrebera, koji je naučio mapu napamet.

Sa nama do Pariza su putovali sportski radnici u roze i ciklama majicama, sa lažnim Loius Vouiton torbama kao i gradonačelnik u opuštenoj varjanti, čiji je šef obezbeđenja nosio majicu sa facom Marlon Branda iz Kuma. U francuskom avionu, Francuzi fotkaju, Ameri šetaju u čarapama, a svi na kraju pljeskaju. Meni je vreme prošlo u gledanju Shutter Islanda, koji nije za gledanje u jednom zatvorenom prostoru. I Single Man, koji je neviđeno stylish. Pročitala sam pola knjige Sama Amerika.

Na kraju su nas držali dva sata na pasoškoj kontroli, ali ja sam se tešila što nismo sami već stojimo ko jadnici sa Francuzima, koji su naši saveznici.
Interpol peva subway is a porno i ja se slažem potpuno. Ovo je poslednje što sam videla pred spavanje.



Dobro jutro Njujork!

high violet

NPR je radio stanica koja često pruža mogućnost da slušate još neobjavljene, a tako isčekivane albume, vaših favorita u striming varjanti. High Violet, novi album njujorškog (Cincinaty via Brooklyn) benda The National, zvanično izlazi 11. maja. Posle nekoliko preslušavanja, apsolutno sam sigurna da ću kupiti originalni disk.

sveska u kojoj Matt piše stihove
via New York Times

The National nisu klasičan gitarski bend. Tvrdim da je bubanj najbitniji instrument u ovom sastavu. Oni u potpunosti odražavaju osećaj svakodnevne tenzije, sa razlikom da u stihovima Matta Beringera doživite nekakvu katarzu, koja vam je preko potrebna na kraju dana.
New York Times donosi dugačku priču o nastanku novog albuma. Saznala sam informaciju da su ljudi iz Obamine kampanje koristili Fake Empire tokom kampanje, a ja svaku aproprijaciju pesme koja mi je draga od strane političkog establišmenta prezirem. Pogotovu od strane raznih mutivoda i političkih konsultanata, koji samo se zakače za očiglednu poruku (Bušova Amerika kao lažno carstvo, bez razmišljanja da je svako carstvo u stvari jedna konstrukcija), nalik korišćenju Springsteenove Born in the USA u Reganovoj kampanji.

Možete da strimujete High Violet ovde.

citat#3 plus malo o propasti socijalizma

Ili zašto najbolje priče o mom životu pišu Hrvati?

Bilo je samo par ljudi iz generacije koji stu otišli van i nešto napravili. Valjda su se užasno trudili. Znao sam da nisam taj. Iz te inferiorne pozicije nije mi se dali ni pokušavati. Iz tih velegradova vraćao sam se u Hrvatsku i bio užasno sretan što se vraćam u svoju zemlju. Onda bih stigao, odmah na kolodvoru kupio novine i bio šokiran naslovima. Iz novina je isijavala bijeda, nevjerovatna glupost, ali i zlo. Odmah na kolodvoru bi me sašila depresija. Gdje se sakriti? Kamo nestati? Manevarski prostor je bio je odvratno nizak. Ostajao sam tu, zaglavljen, čekajući bolja vremena. Već nakon destak dana posve bih zaboravio da sam bio vani, jer je naša realnost bila nasrtljiva, toliko strasti, toliko neprijateljstva, toliko boli, toliko žrtava. Činilo se da ničeg drugog na svijetu nema. Sve drugo je izgledalo kao neka bajka.

Živio sam ovaj lokalni život i imao svoje nejasne iluzije.

Robert Perišić Naš čovjek na terenu

Od nedavno sam počela da pratim šta Aleksandar Stanković (novinar HRT-a) piše svake nedelje, a e-novine objavljuju. Nije poezija, a nije ni kolumna. Zapis iz života. Isečci stvari kakve bi mogle da budu i kakve jesu. Dopada mi se.

KAKO JE PROPAO SOCIJALIZAM
socijalizam je propao
negdje u travnju 1983.
kada mi je umro otac
pa su mi za pogreb kupili jaknu
s unutarnjim džepovima

zavlačim ruke u te džepove
pružam novac prodavačici
strašno sam važan
rastem
i gleda me cijeli svijet

sve ono naučeno u školi
o pravednoj podjeli dobara
svakome prema potrebama
nikome iznad toga
odjednom prekriva toplina
finog štofa materijalizma
tj. ponos posjedovanja jakne s unutarnjim džepovima
iz kojih eto
i dan-danas
izvlačim svoju mjeru slobode
za kupovinu sitnih užitaka

otprilike tako je u travnju 1983.
za mene propao socijalizam

bookmark ‘em #1

U mojoj blogerskoj lenjosti, rada sam da podelim linkove koji uveseljavaju moj Google Reader svakodnevno.

The Selby

Glorija ima onaj slogan „saznajte kako žive poznati“, e ovi meni nisu poznati uglavnom su neki arty-farty tipovi koji žive na mestima kao što su Brooklyn ili Tokio, ali Selby redovno fotkama obavestava kako ljudi uređuju svoj životni prostor. Pošto rekoh ima raznih ljudi, ali se većina može podvesti pod nekakvu umetnost, prostori su zanimljivi, lični, haotični, neki potpuno bizarni (šta ljudi skupljaju nećete verovati). U krajnjoj liniji nije ni bitno ko su ljudi, bitno je skupljati inspiraciju za uređenje sopstvenog stana.
Evo izdvojila sam par iz Brooklyna, on poseduje nezavisnu etiketu, ona je stilista, imaju dete, kuće i dovoljno mesta za knjige i diskove.

Ili gej par koji voli da kuva.

Popculture Cooking

Da sam ja ozbiljna, moj blog bi ovako izgledao. Šveđanka, italijanskog porekla piše o hrani i popkulturi. Od masne hrane koju je Elvis voleo, kolača koji izgledaju kao Apple proizvodi do švedskog National Waffle Day.