Serbian History X

Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.

Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.


Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.

Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.


copyright biro.org.yu

all i've ever learned from love

Leonard Cohen je gospodin. Onaj koji nosi odelo i šešir. I podigne ga sa glave u znak poštovanja. Taj soj će sve manje značiti u danima koji dolaze.


U više od dva i po sata svirke, pretvorio je jedno sportsko igralište, što Arena zasigurno jeste, u intimni klub. U mesto gde poezija najvažnija stvar na svetu. Gde ljubav, gubitak, tuga i nada nisu samo velike reči, a pri tom prazne kao na čestitkama i sladunjavim pop pesmama, već života vredan ideal. Gde pričati o Bogu nema nikakvu zatupljujuće religioznu konotaciju.

O poeziji je mnogo toga rekao moj profesor Paunović. O svirci Popboks.
Ja delim kraj jednog od mojih omiljenih filmova, tužan naravno i poseban, i zbog korišćenja muzike Leonarda Cohena.

Winter Lady u filmu Roberta Altmana McCabe and Mrs Miller

Ima da se licenciram

Čuli ste za Jugosferu? Novinar britanskog Ekonomista Tim Judah je skovao ovaj pojam da objasni obnavljanje veza i ekonomsku saradnju između zemalja bivše Jugoslavije. Valjda je i ciničnom Britancu Zapadni Balkan zvučao potpuno groteskno i bez ikakvog smisla.
Evo članka u julskom broju The Economista, čija je poruka „džabe ste se klali“. Sad ponovo mora da uvodite stare brendove na tržište. A deca porasla.

Ali politika nije tema o kojoj hoću da pričam, već autorstvo u online sferi. To je čvrst pojam koliko i sama Jugosfera. Generalno, pisanje na blogu shvatam kao kompilaciju mojih misli i tuđih zvukova i slika, dosta stvari je samo nešto što želim da podelim sa drugima, a retko šta nešto što mogu da smatram da je plod mog (velikog) rada. Više volim da stavljam svoje fotografije, ali pošto me zanima popularna kultura, teško da ću imati sve što me zanima. Tako da koristim šta god naiđem. I ne mislim o tome.



Jugosfera me je naterala da o svemu malo promislim. Ukucam ja „yugosphere“ u Google i pored Economista i Balkan Insighta, među rezultatima stoji i blog koji se zove Free Malësia, koji nema veze sa Malezijom kako bi mnogi pomislili. To je blog albanskih studenata u Americi.



Ono što mi je privuklo pažnju više od samog bloga je slika, koja ilustruje tekst o Jugosferi. U pitanju je fotografija Tima Judah-e, koju sam snimila na diskusiji koja je bila organizovana prošlog novembra na London School of Economics. I stoji na mom blogu. U tom trenutku mi je bilo jasno, da ja ne očekujem zaradu od bilo kakvog blogerskog angažmana, ali ako neko uzima fotografije ili tekst, volela bi da budem spomenuta kao autor. Recimo kad se ukuca u Google Images ime Tima Judah-e, koji je jedan od najvećih eksperata za Balkan pa postoji razlog da vam zatreba slika, ako pišete tekst o njemu, između ostalog dobijete i moju fotografiju. Kapiram da su sliku odatle i preuzeli albanski blogeri. Što je skroz ok, jer ja nigde ne navodim da je moj rad moguće koristi u nekomercijalne svrhe, uz atribuciju. Zato sam se “licencirala” uz pomoć Creative Commonsa.

Ovo takođe znači da ako budem koristila tuđ rad, moraću da se vodim istim aršinima.

apple store kid

Nicholai White je običan 13-ogodišnjak iz Harlema, koji će postati slavan samo zato što voli da gluvari po radnjama. On odlazi u Apple-ovu prodavnicu u Sohou u New Yorku, pušta hip hop hitove i snima sebe kako lip synchuje, pa to kači na YouTube.

Danas ima skoro 9000 ljudi koji prate njegov kanal na YouTube-u. Klinac je viralan, što bi rekli.

Black Eyed Peas / I got a Feeling

Kanye West / Love Lockdown (remix)

Marketinški stručnjaci, apostoli kreativnosti se ubiše smišljajući sledeću viralnu pomamu. Klinja ih je prestigao. Ne postoji recept da budeš kul.

Via Ciaran Norris

Cooking History

Ako je slogan “6 ratova, 10 recepata, 60 361 024 mrtvih”, jasno vam je da Cooking History nije film o istoriji kuvanja. To je skuvana istorija. Slovački reditelj Peter Kerekes je napravio dokumentarac o vojnim kuvarima, počevši od jednog koji je pekao hleb za nemački Wermacht, Francuza na drugoj strani, kao i jednog koji je kuvao za vreme francusko alžirskog rata, pa sve do učesnika nedavnih balkanskih građanskih ratova – intervjuisan je hrvatski kuvar, obučen u maskirnu uniformu, koji je odlučno odbio ideju na ponovo kuva sa nekim Srbinom, dok su dve sredovečne debeljuce, bivše motelske kuvarice, koje su slučajno počele da kuvaju za vojsku devedesetih, na isto pitanje rekle “Zašto da ne?”.

Film je prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu, a ja sam saznala o tome iz jučerašnjeg Jutarnjeg lista.
Zanimljiva je izjava bivšeg “probača” hrane Josipa Broza Tita, koji je izjavio da je u momentu kad je Tuđman izneo na sto pašticadu, Milošević Karađorđevu šniclu, a Izetbegović tufahije, Jugoslaviji je došao kraj.

more truths than one

proposition

valid argument

alright, still

don't you forget about me

John Hughes autor kultnih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih, kao što su Pretty in Pink, Ferris Bueller's Day Off i Breakfast Club, preminuo je juče u 59.godini.
Filmovi će ostati zapamćeni kao, iako bazirani na stereotipima (štreber, luzer, loš đak najbolji frajer u školi, sportista, radodajka, padavičarka čine repertoar likova u svim filmovima) veoma zabavni, koji su tretirali srednjoškolske jade na inteligentan način. I pri tom bili popularni.

R.I.P. John Hughes.

pravih 29 hitova

Pre par nedelja, naše regularno veče u Brodu se poklopilo sa mojim rođendanom. Nazvali smo priliku “29 hits”. Jesmo puštali hitove, pa me je to nateralo da malo razmislim koji su to pravih 29 hitova. Svesti sopstveno iskustvo na samo 29 pesama nije lak zadatak, kako je u prvi mah izgledalo. Šta si stvarno voleo, a šta bi voleo da si si stvarno voleo? Autocenzura pretvara sve blamove od onih društveno (ne) prihvatljivih po svim standardima gradskog cool-a (Da, imala sam sve albume Bijelog dugmeta. Pa šta?) do već očekivane forme zadovoljstva u potaji (sve iz osamdesetih). Koliko si sklon prepoznavanju inovacije, započinjanju novih trendova, a koliko si sentimentalan i sklon mitologizaciji sopstvenog života?

Sve navedeno, nadam se da ćete mi oprostiti. Ipak, ja na ovom mestu vam otvaram dušu.

Madonna - Like A Prayer Nisam znala ni za crnog Isusa, ni silovanje pre početka spota, ni sve kontraverze koje je sve ovo izazvalo. Nisam ni znala ni ko je Madonna. Vojni kamp u Fažani, u Istri betonsko igralište pored terena za mini golf. Starije devojčice su smislile koreografiju, a videvši klinku pozvale i mene da probam. Posle sam to prodavala po školskom dvorištu ko sopstveni izum. Pre nego što je postala Engleskinja, profesionalna usvojivačica dece i kabala zaluđenik, Madonna je bila totalna carica. Jel ima neka devojka da se ne slaže sa mnom?

Pet Shop Boys – So Hard Kao dete nisam volela Lepu Brenu. I pre New Kids on the Block sam slušala Pet Shop Boys. Na obe činjenice sam posebno ponosna. Iako samo po sebi, to ništa ne znači, niti garantuje. Nisam ovaj spot videla skoro 20 godina, ne sećam se ničega sem da je crno beli i da ima jedan deo u kome se vidi voz. Album Behaviour na kaseti, kupljenoj u Beteksu na Banovom brdu.

Guns n’ Roses – You Could be Mine Od regresivne faze sa NKOTB spasio me Arnold Schwartzeneger. Jesam kupila Use Your Illussion i 1 i 2, ali Axel je ovde slučajno, da viče “majijaaaan”. Lik sa mašinkom je ono što pamtim.

Nirvana – Smells Like Teen Spirit Poznajem ljude kao što ste vi. Užasnuti ste i samom pomišlju da nešto može da bude veliko, značajno, generacijski. Moram da vas razočaram. Šta nije istinito u vezi sa gomilom ljudi velikih očekivanja, koji su odustali i pre nego što su počeli, koji su tako malo proživeli, a već su puni sarkazma. Koje je nemoguće iznenaditi. Zar oni svi ne govore “here we are now, entertain us”? Ako nešto treba da me obeležava kao deo mase, kao deo zajednice, pristajem da to bude ova stvar.

Oasis – Live Forever U gomili pogrešnih izbora devedesetih, ja izabrah Oasis umesto Blura. Danas smatram da je Damon Albarn jedna od najznačajnijih pojava u britanskoj muzici, ali ’94 Galagher koji peva “Maybe you're the same as me/ We see things they'll never see/ You and I are gonna live forever” je govorio ono što sam ja mislila i osećala.

Partibrejkersi – Mesečeva kći Jedno vreme mislila da je Cane apsolutni genije. To je bilo pre otkrića i forsiranja pravoslavlja, a ja sam imala 15 godina. “Svoj život provodi sama, mesečeva kći začarana ….” Ovo nije pravdanje, ovo je sjajna pesma. Koncert na Tašmajdanu sa najboljom prijateljicom.
Nina Simone – I Want A Little Sugar in My Bowl Na listi želja, ova je potpuno legitimna.

Tricky – Black Steel Devojčice koje slušaju hip hop deluju malo groteskno. Treba ipak svariti ko količinu mačizma, koji svaku žensku osobu sem rođene mame zove kučkom. Jes’ da sam pukla 30 dolara na dupli povratički album Wu Tang Clana, ali evo ovde da lepo kažem, ništa ja to nisam razmela, kung fu šaolin ratnike i napade pčeka ubica. Ali između ljutog repa i indi sentimenta stoji Bristol. A odatle je potekao Tricky. Opsesivno sam slušala album Maxinquaye ’96 tokom studentskog protesta. “Here is the land that never gave a damn about a brother like myself”. Ovo je posledica pogleda u prošlost duboku utopljenog u jeftinu nostalgiju, koji vidi stvari koje se nisu desile, ali kao da jesu. U tom smislu, to je bilo jedno strašno teskobno vreme, ali barem smo znali protiv koga se borimo. Jel možemo da kažemo danas sa istom (naivnom) ubeđenošću?

Darkwood Dub – U nedogled Jako dugo sam mislila da su DD najbolji domaći bend. I dalje se jako visoko kotiraju. Nekako vizuelno ne preterano atraktivni pojedinačno, isti je slučaj i pesmama, ja volim da slušam njihove albume. A ovaj mi je omiljeni.

Massive Attack – Unfinished Sympathy Isto mogu da kažem i za Massive Attack. Da pesme najbolje funkcionišu kad ih slušate u kontinuitetu. Sve sem Unfinished Sympathy. Najbolje funkcioniše dok je slušate i hodate širokim bulevarom, oko vas makroi, dileri i muzički saradnici ….

Tom Waits – Martha Waits ima daleko bolje pesme od ove. Ali srce mi se cepa na priču o dvoje matoraca koji se nađu konačno duboko u penziji. “Martha, Martha, I love you can’t you see”. Provela bombardovanje otkrivajući Waitsa, uvek zagrcnem kad čujem ovu stvar.

The Afghan Whigs – My Curse Ovu pesmu ne peva Greg Dulli. Navodno je tekst o svemo šta dozvolimo u ljubavi i do kojih granica je neko spreman da pati suviše ličan. Zato pesmu peva Marcy Mays. U istom sado-mazohističkom “ti me ne voliš, ja to me ne sprečava da pravim budalu od sebe” je i Come Take Me Out Ryana Adamsa. Treba biti u posebnom raspoloženju da bi iskusili dokumentovanje raspada jedne veze. “Enslaved I only use as a word to describe the special way I feel for you”. Hard stuff, kažem ja.

Pavement – Range Life Steven Malkmus izgleda kao student postdiplomac, a ne kao pevač rock benda. Humor, poza, ironija, mladost. Jednom rečju indi-go.

Will Oldham – New Gipsy Možda je I See the Darkness njegova najbolja pesma, Work Hard, Play Hard takođe srcu draga, a slušanje Blood Embrace sa albuma Superwolf me ispunjava jezom, preslušavam je iznova, a obećavam da neću. Ali Joya je njegov prvi album koji sam nabavila i zato pokušavam da se setim osećaja kad sam čula ovaj u nedostatku bolje reči sevdah. Will Oldham u svom najraspusnijem raspoloženju “You can lay me out a place, It's time i had some love, Have the ladies gather round,And do me from above”.

Bob Dylan – You’re Big Girl Now Bila sam na koncertu Bob Dylana kad sam imala 17 godina. To je onda kad sam kupila dupli album Wu Tanga. Ok, znala sam Knocking on the Heaven’s Door i All Along the Watchtower. Tj. ništa nisam znala. Od Dylana bi se mogla napraviti posebna lista pesama. One More Cup of Coffee, Visions of Johanna, Don’t Think Twice, It’s Alright….. Ali ovo je moja omiljena pesma. Svih vremena. Značenje se menja kad je slušaš u različitim dobima. Ali uvek si ta devojka. “You were big girl all the way”.

Aretha Franklin – Dark End of the Street Pesmu je napisao Dan Penn i do danas je opstala kao soul standard. Ljubav i izdaja, tajna i sramota. Postoji verzija Afghan Whigs (odlična) i Cat Power, između ostalih. Ali deonica u kojoj Aretha zapeva “They gonna find us” će učiniti da se naježite od napetosti. Čak i da niste vi ti koji ste uhvaćeni u prevari.

Interpol – Leif Erickson Paul Banks je najenigmatičniji tekstopisac svoje generacije. Jes pretenziozan, željan da pokaže erudiciju na svakom koraku. “She says brief things, her love’s a pony.My love’s subliminal”, ali je pesnik. Pravi. Tu su stilske figure, assonance i aliteracije (“follow the speed into star-swept night”). More igra važnu ulogu (The Lighthouse, Take You On a Cruise). Leif Erickson je Norvežanin, prvi Evropljanin koji je došao u Ameriku. A ovo je pesma o odnosu dvoje ljudi. Neviđeno zajebanom, naravno.

The National – Ada Slično Interpolu, i kod The Nationala u prvi mah nemaš pojma o čemu je pesma, onda misliš da znaš, da bi na kraju shvatio da ti ništa nije jasno. Ali do tada je prošlo previše vremena. Album se vrti i dalje. Klavir je ovde ključna stvar. U ovoj pesmi ga svira Sufjan Stevens.

Nick Cave – Let Love In Samo jednoj osobi je dozvoljeno da priziva boga i pri tom bude najstrašnije patetičan. To je Nick.

Keith Jarett – Cologne Concert part 1 Iskreno, ne znam ništa o Keith Jarretu. Ni o ovom koncertu. Prvi put sam čula prošle godine jedan deo u filmu Intimni dnevnik Nanija Morettija. U delu kad Moretti vozi vespu da vidi mesto na kom je navodno ubijen Pier Paolo Pasolini. Valjda zbog toga svaki put kad slušam ovaj album, mislim na vreme provedeno u Italiji. Koncert je kelnski, ne fjorentinski zaboga. I potpuno je božanstven.

Elis Regina – Como Nossos Pais Još jedan favorit iz prošle godine. Mada je pesma stara 30 godina. Elis Regina je jedna od najpoznatijih brazilskih pevačica. Sarađivala je sa Antoniom Carlos Jobimom. Umrla je početkom osamdesetih od mešavine alkohola i kokaina. Iako je poznata po svojoj interpretaciji bossa nove, ova pesma ne pripada tom periodu. Ne pričam portugalski, ali prva stvar koju sam razumela je “viver é melhor que sonhar” (bolje je živeti nego sanjati). Prevedeno, pesma je o nadi, o promeni i o tome da I kad ona dođe, mi ćemo suštinski ostati isti, živeti kao naši roditelji (Como Nossos Pais).

Pionir 10 – Da Da Da Iako je muzički (i geografski) daleko od prethodno spomenute, po nekom stavu prema životu ("i uvek kad vidim, isto je sve"), ova stvar pripada istom registru. Veri da će jutro promeniti sve, i osećaju da to ustvari ništa ne znači.

Goribor – Bez Poniženi i uvređeni. U Srbiji.

Joy Division – Love Will Tear Us Apart Najbolja ljubavna pesma je o ubistvenoj rutini svakodnevnog života.

The Clash – Guns of Brixton Iako se Joe Strummer visoko kotira na listi ličnih heroja, izbor pada na jedinu pesmu koju je napisao i otpevao Paul Simenon. Bas nas uvodi u jedno od najproblematičnijih mesta u Londonu.

Bruce Springsteen – State Trooper Slično Dylanu, kod nekoga ko ima toliki opus jako je teško izabrati favorita. Ponekad pomaže to kako se muzika slaže sa filmom. Pomislite na Rolling Stonse u filmovima Scorsezea. Završetak prve sezone Sopranosa, Tony vozi po mračnom autoputu, kreće ova pesma. Odjavna špica.

Calexico – Quattro Tuga za jugom. Soundtrack za road movie koji se završava u pustinji.

The Replacements – Unsatisfied Paul Westerberg je opevao tinejdžersku neprilagođenost na svet kao niko drugi. Tako da možete da se identifikujete sa tim osećajem nezadovoljstva ceo život. “Look me in the eyes and tell me that I am satisfied”.

Marrianne Faithful – Before the Poison Nisam stavila PJ Harvey na listu. A ona to definitivno zaslužuje. Onda može ovde kao autor pesme koju peva najpoznatija i najtalentovanija grupi na svetu. Jaggeru, vataj beleške, ovako se dostojanstveno stari.



Ako su postojale zamke, ja sam u njih sve upala. Devojčice obraćaju više pažnje na tekstove, ne smeta im kad je pevač dobar frajer. Ali u mitomaniji ne zaostaju za momcima, koji bi ipak bolje odali dužno poštovanje svim tim legendarnim bas linijama. I da, ako budem sledeće godine pravila ovu listu, ona će sigurno drugačije izgledati, sastavljena od onoga šta je bitno i šta je bilo, kao i svega što je moglo da bude.

Veća participacija ili izraženija besparica

Ne želim da pišem o tome da li je država ili fondacija privatne kompanije treba da da stan nagrađenom sportisti. (Država) Ili da li treba pomoći njemu ili nekom drugom talentu? (Svima treba).



Danas prilikom dodele stana Miloradu Čaviću, televizija koja je to organizovala je ne samo intervjisala njegove buduće komšije, nego je udarni deo vesti posvetila čitanju komentara ove vesti na sajtu B92.

I oni nisu jedini. Posle slučaja Crna reka, Vreme je obezbedilo nekoliko strana za reakciju čitalaca na tu priču. Nastavilo se pozivom ljudi da se sete devedesetih i nešto napišu na tu temu. I ako srpski mediji deluju zainteresovani za narod samo kad treba menjati ženu ili blejati u poznatoj kući na Košutnjaku, sve u cilju veće gledanosti, tj. profita koji donosi reality show produkcija, ova vrsta posezanja za većim udelom vox populi u programu, čini mi se nije deo strategije, već posledica krize koja pogađa sve, pa i medije. Ajdmo, ajde user-generated contentu. I u starim/novim medijima sigurno pali.

long live the king!

“Danas kad mu svi odaju počast, da li iko razmišlja o žrtvama

zločina Michael Jacksona?“

Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji


„Disko, soul, dance, pop, MTV, show biz – sve je to izmislio veliki Michael Jackson. Ugledamo se na njega.“

Zvezde Granda

U momentu kada je najavio svoj megalomanski plan da održi 50 koncerata u Londonu, ne verujem da je bilo mnogo ljudi koji su verovali u spektakularni povratak Michaela Jacksona. On u uniformi, koja mu je postala tradicionalna odora, ukrašenoj zlatnim epoletama, sa naočarima, belji od „običnog“ belca, se obraća okupljenoj grupi histeričnih tinejdžera sa posterima „Michael, volimo te“ – sve zajedno groteskna scena pred televizijskim kamerama, koja je predstavljala katastrofu u najavi. O finansijskim problemima ove zvezde već se pričalo godinama, od toga da duguje novac bahreinskom princu, do sumnje da mu finansije kontroliše muslimanska sekta Nacija Islama, tako da su londonski koncerti predstavljali slamku spasa za nekada najunosniju pop zvezdu. Smrt koja ga je zadesila, bez obzira na uzroke, na izvestan način predstavlja dostojanstven izlaz izvođača sa scene, čija svaka pojava je jasno ukazivala na teške zdravstvene probleme.


Madonna će u suzama dati izjavu da je njegova muzika večna, Celine Dion da je bio najveći performer svih vremena, a Diana Ross će se setiti svog nekadašnjeg štićenika uživo u programu Larry Kinga na CNN-u. Činjenica je da je Jackson umro zaboravljen od celebrity kvazi-prijatelja, a da javnost je u dokumentarcu Martina Bashira iz 2003. našla potvrdu za sumnje da on nije neko ko bi da ostane večito dečak, okružen životinjama na ranču Nedođija, već osoba, koja ne predstavlja opasnost samo po sebe, već i druge. Četrnaestominutnim spotom za pesmu Thriller, sa istoimenog albuma, u režiji John Landisa, Jackson je najavio MTV eru, u kojoj će najbitnije obeležje muzike biti njena prezentacija, nastup, koreografija, šminka i kostim. On je sve to doveo do savršenstva već negde 1985. i sve posle toga je predstavlja (sve bleđu i bleđu) varijaciju na temu – za današnje globalne zvezde Jackson predstavlja period stare Grčke, posle koga se više ništa ne može reći novo, već samo referirati na uspostavljen standard. Mašina, čijem uspostavljanju je svojski pomogao, na kraju se okrenula protiv njega. 24 sata spotova je preraslo u 24 sata vesti, gde je svaka aberacija daleko privlačnija od muzike, nastupa ili (pre)skupih spotova. Koliko je Jackson simbol medijske žrtve, isto toliko je dokaz, koliko je dopušteno nekome ko ima jako mnogo novca. I u ovom smislu Jackson je otišao najdalje, ako hoće da upropaste svoju karijeru i izazivaju incidente mlade zvezde samo treba da se ugledaju na Jacksona, ali i u tome mu ne mogu prići – koga briga za obrijanu glavu Britney Spears, ako MJ spava sa maloletnom decom, a ponekad ih vitla sa balkona pred napaljenim paparazzo fotografima.


Ako je preminuo kralj popa, da li je sa njim nestao i pop?

Ne možete zamisliti izbor najboljih albuma bez Thrillera, Off the Wall, možda čak i Bad. Oni sadrže pop u svojoj esenciji – na izgled jednostavan i trivijalan, ritma koji drsko poziva na ples i obećava zabavu koja nikada neće prestati, sa istim tajnim sastojkom koji sadrži Coca cola (ili Pepsi u Michealovom slučaju) bez koga bi bila samo zašećerena tekućina. Iako ne znam čije dete nosi Billie Jean, pesmu slušam iznova, iznova i iznova. Can’t beat that feeling.

Kada je odjezdio u avionu (sa majmunčetom) u spotu za pesmu „Leave me Alone“, Jackson se pozdravio od 80-ih i perioda u kome nas nije bilo blam da nosimo bele čarape na crne lakovane cipele, vežbamo pokrete satima ispred ogledala, lepimo na zidove postere pop zvezda, premotavamo kasetu dok se ne izliže samo da bi još jednom čuli tu zaraznu melodiju. Muzički on više nije imao šta da kaže, sve posle toga je više freak show, nego show business. Michael je iluzija detinjstva 20.veka, deda Mraz ne postoji, a najveći tinejdž idol je najverovatnije pedofil.


Neće proći dugo a da krenu rasprave o njegovom nasleđu, deci i autorskim pravima, a možda se i neki teoretičar mudroser opseti da je Michael u svojoj freak show fazi transcendirao sve kategorije, koje nas kao ljude dele – boju kože, pol, čak i uzrast.

Zato treba Michaela Jacksona da se setimo u onome u čemu je bio najbolji, usamljena figura na sceni koja u bizarno jednostavnoj garderobi izvodi moonwalk, savršeno isplaniran nastup i ritam koji tera na igru, igru, igru, jer ne mož’stati, dok se sasvim ne zadovoljiš.

Iako je sanjao da bude Petar Pan, MJ je ipak najviše bio nalik još jednoj ikoni osamdesetih – malom vanzemaljcu E.T.-ju, koji iako neodoljivo simpatičan, jednostavno ne pripada ovom svetu i mora da se vrati svojoj kući.



King of Pop is Dead. Long Live the King!