Sonja Savić je preminula sama u jednoj ulici na Vračaru. Slučajno u onoj u kojoj sam provela detinjstvo. Ne verujem u mit o “zlatnim osamdesetim“, iako je to verovatno najznačajnija dekada u ovdašnjoj popularnoj kulturi i ako je ona imala svoju ikonu to je sigurno Sonja Savić. Ono posle, šta god da je u pitanju, nesnalaženje, odbačenost, usamljenost, nerazumevanje je bilo i tužno i odbojno nažalost. Da li je bila toliko iskrena, toliko neprilagođena, željna da kaže ono što je zamislila, a da je nije nalazila plodno tle za to, njeno pojavljivanje u poslednjih deset godina je izazivalo ili nelagodu ili razne komentare. Poslednje što sam gledala je uloga u Rodama, žena živi na kraju sela, brani puškom ono što je njeno, da bi na kraju sve izgubila od grubijana i zlikovaca. Sa ove tačke potresno.
Ja bi da je se sećam kao „it“ devojke novog talasa u spotu njenog zemljaka.
Acton Town je na zapadu Londona, recimo na pola puta od mesta na kome sam živela prošle godine do Heathrowa. Treća zona. Eto ode moj noćni život…Čuj noćni život, a ko će tezu da piše. Pola sata metroom do faksa, za dva dana ću da pročitam Dežulovićevog Christkinda.Sa kućom su došle i dve mace, sa kojima živim u kohabitaciji, ne diraju one mene, ne diram ni ja njih. A da ne pričam kako ih uopšte ne razlikujem. Jedna spava na stepeništu ispod moje sobe.Ceo kraj je skroz halal, kao što i slike demonstriraju.
Kolokvijalni jezik u Americi ima neviđenu potrebu za pravljenjem svakakvih konstrukcija koje bi objasnile svakodnevne fenomene. Tako i u ozbiljnim novinama za domaćicu, ženu posvećenu deci, koja kuva ručkove, vozi mini-vanom decu na sportske treninge, može se pročitati da je ona „typical soccer mom“. Kandidat za podpredsednika Republikanske stranke u Americi, Sarah Palin je nazvana tipičnom „hockey mom“, pošto valjda na Aljasci je teško igrati fudbal. Nije bilo žene o kojoj se više pisalo prethodne nedelje u osvit republikanske konvencije, njene i McCainove zvanične kandidature, vesti o iznenadnoj trudnoći njene maloletne kćerke, slike iz perioda kad je bila navijačica u srednjoj školi, nadimku Sarah Baracuda sa koledža, stavovi o nezavisnosti Aljaske i eksploataciji nafte.
U zavisnosti koje su novine u pitanju, ja sam pratila uglavnom NY Times, ocene variraju – od toga da je njega kandidatura nepromišljena od strane Republikanske stranke, da je izabrana samo zato što je žena, uprkos drugačijim preferencama samog McCaina, da će njena mladost i energija nadomestiti McCainovih 72 godine, ali da ona ima još manje iskustva od Obame. Do prošle godine, nikad nije putovala van Amerike, a i tada je samo posetila američke trupe u Iraku i Kuvajtu. U britanskom Economistu, jetko primećuju da je ona „žena niotkuda“.
Znači, Sarah Palin je ono što mi Evropljani zamišljamo kao tipičnu Amerikanku – slabo stoji sa geografijom (to će da uči u hodu), bolje pristaje na rodeu ili roštilju sa gomilom dece nego u muzeju na primer, veruje u ispravnost nošenja oružja, moli se bogu za još više novca i ne veruje u slobodan izbor žene po pitanju sopstvenog tela. I to je ono što nju preporučuje za kandidaturu – njen stav o pitanju abortusa. Najmoćnija nacija na svetu koja odlučuje od Kosova, Južne Osetije pa sve do Pakistana, će izabrati svog predsednika na osnovu koliko je zatucan. Porazno, ali potpuno očekivano.
Glavna preporuka za Sarah Palin je što je opasna konzervativka, ne veruje u obrazovanje o seksu, već samo u apstinenciju – porodica i deca su u Americi su legitimni deo kampanje, sad kada je otkriveno da će postati baba sa 44 godine, jer je njena maloletna kćerka trudna, poziva se na pravo o privatnosti i moli štampu da poštedi njenu porodicu.
O tome šta menja izbor „crnje“ ili „cice“ na novembarskim izborima, Kosovu, bogomdanoj naciji i ostalom, vodi se jako zanimljiva diskusija ovde.
U medjuvremenu, Oprah, koja je vech javno iskazala svoju podrsku Obami, je odbila da intervjuishe Saru.
Koliko god me odbijale knjige koje pokušavaju da objašnjavaju savremene trendove u biznisu, pri tom obećavajući kako ako samo ovo pročitaš, ne da ćeš skapirati o čemu se radi, nego čak i neke pare zaraditi, Wikinomics sam odlučila da pročitam, pošto knjiga sa podnaslovom How Mass Collaboration Changes Everything pretenduje da objasni i uspon društvenih medija i kako princip po kom oni funkcionišu može da doprinese širim promenama, svesna da će samo olako preći preko suštinskih pitanja. To jest pitanja koja mene zanimaju, a to bi prvenstveno bilo pitanje šta učešće donosi samim korisnicima raznih web 2.0 platformi.
Ali ajde od početka da krenem. Autori (Don Tapscott i Anthony Williams) koriste platforme kao što su Wikipedia, del.ic.ous ili Facebook da objasne, kako ekonomija koja bi bila zasnovana na principima na kojima ove aplikacije funkcionišu (a to su otvorenost, saradnja sa drugima, slobodna razmena i globalna orjentisanost) uvodi novi način proizvodnje, koji će potpuno da zaseni organizaciju poslovanja multinacionalnih korporacija, zbog decentralizacije i procesa inovacije i istraživanja, odlučivanja i same proizvodnje, koje sve omogućavaju nove internet tehnologije.
Kada govori o klasičnim firmama kao što su Boing, IBM ili P&G, tj. kompanijama koje prodaju nekakav proizvod u fizičkom obliku i inovacijama kojima su one poboljšale svoje funkcionisanje – recimo saradnja IBM i Linux zajednice koja je dovela do Apache servera, stavljanje dosadašnjeg istraživanja na mrežu u slučaju Procter and Gamble-a koje je licenci patenata koje u firmi niko nije koristio i dodatne dobiti ili konstrukcije novog aviona Dreamliner 787 u kome su firme podizvođači same učestvovale u dizajnu i testiranju delova, kao i njihovoj proizvodnji jer je Boing shvatio da je to isplativije nego da oni sami sve smisle, jasno je da ovi principi imaju svoju svrhu. A ona je u svim ovim slučajevima, pored inovacije veći profit.
Ali kada slavi društvene mreže, mash-up tehnologije i kulturu učešća (participation culture) koja je zaslužna za Wikipediju ili YouTube, Tapscott i Williams pomalo gube fokus, tj. ne ulaze u istraživanje motiva ljudi da se nakače na net i svojim trudom doprinose njegovom sadašnjem izgledu. Jasno je da pisanje blogova, kačenje slika, video snimaka, pravljenje remiksa ima svrhu za svakog pojedinca, od ubijanja dosade, komuniciranja sa drugima koji slično razmišljaju i nekakvog samoispunjenja, ali kakve su konsekvence za kulturu uopšte takvih praksi i koji su motivi pojedinca da to radi, sa malom ili nikakvom nadoknadom, (ne)svesno jačajući te platforme koje sem bazičnog softwera na tržište ustvari iznose te milione korisnika. Tako Flickr bude prodat Yahoou, a YouTube Googleu za više od milijardu dolara, a vi koji ste svojim učešćem pomogli da oni toliko narastu, ne dobijete ništa.
Malo na talasu tih knjiga koje na zabavan način objašnjavaju ekonomiju, (naslov pozajmljen od knjige Stevena Levita Otkačena ekonomija iliti Freakonomics), autori će na tipično američki način, bombastično najavljivati tektonske promene koje tek treba da se dese u biznisu, sa prikrivenim upozorenjem „ako ne usvojite nov način razmišljanja potonućete“, slično onim motivational speakerima sa raznih konferencija. Koji su po svoj prilici neviđeno iritantni. Ali im treba priznati argumentaciju u prilog slobodnog softwera, pozicije po pitanju autorskih prava, saradnje preko interneta i njenih rezultata.
Moje razmišljanje na spomenute teme, doduše u skroz light varjanti možete pročitati ovde.
U sred raskida, preispitivanja životnih izbora, prihvatanja da je muzika jedina konstanta koja ga prati, Rob junak legendarnog romana High Fidelity se pita “Da li sam ja depresivan zato što slušam ovu tužnu muziku ili sam bio tužan pa sam počeo da slušam ovakvu muziku?“ (upravo sam shvatila da ne znam gde se nalazi moja kopija ove knjige, ali to je druga tema). Hvala Wikiquote-u „What came first, the music or the misery? People worry about kids playing with guns, or watching violent videos, that some sort of culture of violence will take them over. Nobody worries about kids listening to thousands, literally thousands of songs about heartbreak, rejection, pain, misery and loss. Did I listen to pop music because I was miserable? Or was I miserable because I listened to pop music?”
Jel to lo-fi, sad core, pravi „emo“ ne znam iskreno, al’ što volim tu melanholičnu amerikanu, „toliko sam tužan da bi da se ubijem, ali neću lepo mi je“. Iako više pristaje sivom jesenjem jutru, na ovo me je „naterao“ album Bon IveraFor Emma, Forever Ago, koji intenzivno slušam poslednjih nekoliko dana.
Bon Iver je Justin Vernon iz Wiskonsina, a ove pesme je napravio sam u kolibi u kojoj se izolovao u sred zime, tužan jer mu se dugogodišnji bend raspadao. I to vam je prva asocijacija na ovaj album. Samoća, propale ljubavi, seta. Može i jedna šolja čaja, ojačana nečim alkoholnim. Kako drugačije da podnesem kad u pesmi Wolves (Act I and Act II) kaže „What might have been lost, don’t bother me“ potpuno smireno, glasom koji se postepeno pretvara u višeglasje.
Preporučujem vam ga u kasno letnje dane, da ga čuvate ko zimnicu za kasnije konzumiranje.
Sledi nekoliko albuma iz iste kategorije, malo starijih ali vrednih za sva vremena.
Ko bi rekao da pesme AC/DC-a mogu da budu nežne i iskrene? Ja ne, dok ne dobih na poklon album Marka Kozeleka What’s Next to the Moon, na kome pevač benda Red House Painters obrađuje australijske hard-rockere na akustičnoj gitari. Ovaj album nas vraća u tinejdžerske godine, čineći da zaboravimo sve neprijatne growing pains, a da sve i dalje ostane tako dirljivo, na primer momak koji neće da bude doktor ili lekar, poručujući roditeljima da „I am going to be a rockn’roll singer, I’m gonna be a rockn’roll star“ (Rockn’Roll Singer), do pesme o gubljenju nevinosti „they told me it was disgusting, they told me that it was a sin, every night at your front door I’d smile when you let me in“ (Love At First Feel).
Ali definitivno Will Oldham je potpuni car i kralj ove kategorije. A I See A Darkness remek delo. Ja sam ga otkrila preko albumaJoya, tj. recenzije koju je o njemu pisala Maja Uzelac, možda čak jedinog koji je snimio pod svojim pravim imenom. Za razliku od uobičajenog svedenog, akustičnog zvuka, Joya je razbarušeni pokušaj sa bendom, jednom rečju sevdah, kao u pesmi koja to sugeriše naslovom New Gypsy „you can lay me out a place, it’s time I had some love, have the ladies gather round and do me from above“. I pre nego što je došao u Beograd, kao Bonnie Prince Billie, Oldham je bio naš.
Na disku koji neće da radi (o, avaj, ali sad će download da krene) su smeštena dva albuma Palace Music Viva Last Blues i Damien Jurado Rehearsals for Departures. Jurado je još jedan stidljivi dečko, koga svi napuštaju pa mu šalju Letter and Drawings. Divan album.
Ovo su moji favoriti, mada mogu da posluže i Iron and Wine, M.Ward, Songs:Ohia ili Sufjan Stevens takođe.
Današnji Blic objavljuje vest o nominaciji Senatora Jospeha Bidena, kao potpredsednika u kampanji Baraka Obame pod naslovom „Obamin potpredsednik ubedio Klintona da bombarduje Srbiju“. To se ne spominje u profilu koji je izašao u New York Timesu, gde se insistira da je Biden bio od samog početka protiv rata u Iraku. Smatra se da je Obama izabrao Bidena, jer je ovaj ono što bi u Italiji zvali „senatore a vita“, neko ko kad jedom uđe u Parlament-senat odatle će ga samo hitna pomoć izvesti, neko ko ima mnogo iskustva u spoljnoj politici. On se kandidovao za predsednika 1988., ali se povukao kad je otkriveno da je u svojoj kampanji koristio govor britanskog laburističkog lidera Neil Kinocka.
Biden podržava nezavisno Kosovo.
Grupa Serbs for Obama na Facebooku, još nije objavila ovu vest. Kako ja primećujem ovu grupu čine mladi Srbi u Americi, objavljujući pozive za volontiranje u kampanji, koji gledaju kako će im učešće u Obaminoj kampanji pomoći u karijeri, što je sve sasvim legitimno. Komuniciraju međusobno na engleskom.
Jedna moja, nažalost pokojna rođaka iz Amerike mi je pre 10 godina rekla „Srbi su tradicionalno republikanci“. Ok, ima više dokaza da su Srbi tradiocionalno demokrate, ali ajde. Mi smo pričale godinu ili dve posle NATO bombardovanja položaja bosanskih Srba.
Ovo nedeljna tema što se tiče američke predsedničke kampanje je intervju John McCaina u kome on na pitanje koliko ima kuća odgovara „I don’t know, I let my staff get back to you“. Što je inspirisalo kreatore ovog videa na YouTubeu.
Nekoliko nepovezanih stvari koje su mi se vrzmale po glavi u prethodnih nekoliko dana.
* Karadžić i njegov laptop, crvena torba koja je postala državno pitanje u kojoj su bile Biblija, tablete brufena, neka self-help sranja, laptop i diskete. E mene mnogo više od toga gde je torba bila, da je to stvarno ta torba, da li se neko iz policije petljao sa tim, zanimaju diskete.
Proverite slobodno, sve novine od Politike, Kurira, evo juče i Vasić u Vremenu spominju diskete na kojima je navodno Karadžićeva odbrana. Prvo pitanje – kada ste poslednji put koristili disketu? Rewritable CDs, USB ključ, Google Documents….. ne znam da li uopšte prave laptopove sa flopi drajvom. Meni Dabić deluje kao updejtovan lik, sigurna sam da je negde pisao blog, pripremao je sajt o kvantnoj kozmetici u kombinaciji sa tihovanjem, koje daje neviđene rezultate. Odbrana bi trebalo da bude ozbiljna stvar (to što nije u slučaju Miloševića, Šešelja i kako stvari stoje Karadžića to je druga stvar), zamislite Karadžića koji se u po noći nalazi sa nekim vojnim obaveštajcem, koji mu daje skenirana dokumenta iz Generalštaba ili snimci razgovora sa Holbrookom, jel bi to stavio na disketu, koje neće da rade kad se temperature promeni, a da ne spominjem ograničene kapacitete.
*Ko voli kozji sir, nek proba kozji jogurt, jakog je mirisa što je za očekivati, ali je odličan. Proizvođač Lutra. Zna Dule M. šta valja, još važnije šta je zdravo. Na nalepnici piše “koze nikad ne oboljevaju od kancera”. Jel ovo efektni marketing?
Kad već spomenuh marketing, šta mislite o blog kampanji za bojkot određenih proizvoda, zato što su im reklame neviđeno glupe. Evo ja ovde javno kažem da nikad neću piti Jelen pivo. Jer kao žena, ne znam “zašto”. Tek ovde u slučaju Guinessa, ne znam zašto. Kao odgovor na ovo, uzela bi Bruce LeBrucea da snimi reklamu u muškom zatvoru. Za sapun, koji je ispao tokom tuširanja. Mushkarci znaju zašto, indeed.
Mada već vidim kako bi mi Jelen dolijao – preko Jelen Live festivala, koji je tako smešno skrpljen, ali ponovo se nađe nešto vredno gledanja. Kao da su ti menadžeri čitali Gramšija – hegemonija i inkorporacija. Već kupih karte, brat će da ide na Stooges, ja na Lemonheadse. Prošle godine, imali su onaj izbor za mlade bendove koji će da sviraju. Mnogi su odustali od tog “Evrovizija” pristupa, inače takmičili su se za vreme sviranja oko 6 popodne, i vrlo moguće da nisu bili plaćeni. Oni bi naravno da budu headlineri, bez ozbira koliko bi samo njihova imena ljudi dovukla. Mislim maksimum oko 200 sa sve rođacima i komšijama i za to ne bi bilo krivo Jelen pivo. Da se razumemo i ja bi verovatno bila u tih 200, prepoznali biste me, pijem Tuborg.
*Pre neki dan čekajući da pređem ulicu na semaforu, na uglu Bulevara i Beogradske, videh gospođu Jasminu i muža joj sci-fi pisca. Kroz glavu mi je proletelo sad će da me dovate da mi nalupaju šamare. Bila bi to potvrda moje važnosti u blogsferi. Ako te Jasmina napenali znači da nešto značiš. Ali slaba vajda od toga.
* Beogradom ide autobus na kome piše “Nismo sami”. Na njega su nalepljene zastave Rusije, Slovačke, Brazila, pored naše. Oni brane naš teritorijalni integritet zato što nas mnogo vole. Slogan je predviv, počinje u glavi da mi svira Delča i U škripcu (koje idiotsko ime za grupu, bolje da su se zvali u U špajzu), ali stvarno meni prva asocijacija na ovo nije Kosovo, tek kad sam osmotrila zastave shvatila sam o čemu se radi. Autobus u kome se ne osećate usamljeno, e to bi bilo nešto.
Madonna je najveća ženska pop ikona ikada. I pored loše glume, prosečnog glasa, kabale & makrobiotike, površnog trendseterstva i lažnog britanskog akcenta.
Prvi put sam se susrela sa njom na igralištu pored terena za mini golf u vojnom kampu kod Fažane u Istri, gde su tinejdžerke igrale uz Express Yourself. Jel treba da vam kažem da po povratku u Beograd i polasku u četvrti razred sam istu plasirala svojim drugaricama kao svoj izum. Like A Prayer je prvi album koji sam nabavila, jer sam to želela (a ne vođena šarenim omotom ili da mi je poklonio stariji rođak ili porodični prijatelj …. Na primer Kim Wilde). Kaseta, izdanje Jugotona. Ko zna gde je to danas….
Ne bi imala ništa protiv da je čujem uživo, ali neću putovati 12 sati do Crne Gore da bi to odradila na Jazu. Mada sudar Madonne i Crne Gore će biti epski. Sa jedne strane gay igrači, sa druge đetići. Zoran Panović u tekstu o njoj u Statusu ipak tvrdi da je za Crnu Goru prava stvar, za njih su Rolling Stones previše tvrdi, kaže Crnogorci nisu rock n’roll, oni su disko.
Srećan 50. rođendan Madonna!!!
E sad da nam otkriješ kako imaš takve butane i mišiće, jel to mora mnogo da se vežba?
Verovatno najprecenjeniji (i najgori da se ne lažemo) holivudski glumac Orlando Bloom će da snima film o opsadi Sarajeva. Jedna od misli, po hapšenju Karadžića je bila „džabe si ga Giru Ričarde tražio po Bosni, mogao si da zakažeš samo jednu seasnsu, ti budista, Dabić praktičar tihovanja, našli bi ste na pola puta“.
Da je neko pametan ovde, snimio bi film o životu šarlatana, guslara i ratnog zločinca. Ovih dana sam dosadila svima koje znam sa svojom teorijom o tri talasa srpskog filma. Prvi – ratni, drugi – kriminalni, treći će biti po svemu sudeći – porno.
Hoće li iko ikada snimiti film o tome kako se ona dopala njemu, pa je se onda on mnogo trudio, da bi se na kraju smuvali.
