nacionalisti i smisao za humor

ko je jasmina?

Pre neki dan na blogu koji odnedavno pratim se pojavio post u kome se tvrdi da je Jasmina Tešanović najuspešnija/najuticajnija srpska blogerka. Glavni argument je da ona objavljuje tekstove na boingboing blogu, ali se neki komentator opsetio da je udata za sci-fi pisca Brucea Sterlinga, koji inače bloguje na Wired-u, pa su povezali da je on umuvao tu (Cory Doctorow, autor boingboinga je isto tako pisac naučne fantastike) preko veze. E ako nešto ne mogu da podnesem to je prizivanje ko je kome muž, ljubavnik ili koliko je prošlo od kada je žena imala seks, kao instrument kritike.

Ali realno, ko je ova gospođa? Van toga ko su joj muževi ili ljubavnici.

Na njenom blogu na B92 imate mešavinu tirada o ratnim zločinima, obavjesti o aktivnostima Žena u crnom, izveštaje sa suđenja Škorpionima, putopise sa raznih konferencija i aktivističkih okupljanja. Znači kad su ratni zločini – Jasmina, kad su okupljanja ženskih pisaca – Jasmina, kad su pitanja globalizacije i novih medija – Jasmina, festival SXSW i Popkomm konferencija – opet Jasmina. Vidi se da je do jaja povezana internacionalno. Valjda živi u Italiji i putuje. Da se ne lažemo i ja kad bi mogla da biram, izabrala bi tako. Srednje ime mi je eklektika, ali već ako deluješ u javnoj sferi, zašto se ne bi ograničila na nešto konkretno, prosto da budeš prepoznatljiv. Mada onda te ljudi i prema tome onda ocenjuju.

Na Wikipediji piše da je pisac, ne sećam se da je neko ikada rekao „E jel si čitao poslednju knjigu Jasmine Tešanović? Mnogo je dobra“. Piše kolumnu za Yellow Cab, isto tako nepredvidivo šarenu. U poslednjem broju piše o konferenciji spisateljica u Stokholmu, kako je sve smor, kakva je hrana, piće, loša poezija .... Sedela je za istim stolom sa Dubravkom Ugrešić. Spisateljica, to barem svi znamo. Odlična, pritom.

„Čutimo i razmišljamo: možda čak i ne razmišljamo, misli samo slobodno lete kao galebovi negde oko nekog zaključka koji nikako da sleti.“. Mene ovo podseće na izvesne dnevnike, kapiram da bi se Jasmina stresla na poređenje, ali sličnost je očigledna.

Nije bitno koliko i gde pišeš, već ko to čita, i kakav efekat time proizvodiš.

ika/ilija ludvig@letnja shikara

Iako su već svirali u istoj kombinaciji, u četvrtak veče sam po prvi put slušala Iku i Iliju Ludviga na Letnjoj Šikari.

Ika, pevačica Intrudera i gost vokal u naslovnoj pesmi sa debi albuma Rebel Stara, bi mogla da bude srpska Feist. Sama uz pratnju gitare osvaja svojim glasom, mada umesto ukotvljenog broda, neki intimniji prosto bi joj daleko više odgovarao. Peva na engleskom, tekstovi su jednostavni, a da ne upadaju u banalnost.

Priznajem tokom koncerta sam se ponašala kao ljudi koje ne podnosim, oni što ne prestaju da pričaju, jeste srela sam nekoliko veoma dragih ljudi, koje samo viđam po ovakvim svirkama ili uveče u gradu, ali to nije opravdanje.

Na sajtu Ilije Ludviga možete da streamujete više njegovih neobjavljenih albuma. Svira bos, sa maramom oko glave, potpuno samouveren i pomalo blesav. Iako čitav nastup deluje potpuno improvizovano, ima tu nekog reda sigurno. Na MySpaceu kaže „melodramatic popular song“. Uverite se u pesmi koju je posvetio Šabanu Bajramoviću. Ovo za sigurno neće ogrejati vaše čisto indi pop srce.

olimpijsko dete

Rođena sam tokom trajanja Olimpijade u Moskvi, to je ona koju su bojkotovali Amerikanci, a apsolutno briljirao istočni blok. Moj mlađi brat je rođen poslednjeg dana zimske Olimpijade u Sarajevu.

Iskreno, sem košarke, slabo ja to pratim. Nema šanse da gledam atletiku, rvanje, streljaštvo, pa makar sve medelje osvojili.

Nemoguće je ne pratiti gužvu koja se stvorila oko ovih olimpijskih igara – smog, Tibet, zemljotres, Steven Spilberg i ostali koji su našli da popuju oko kršenja ljudskih prava, koje oni u Iraku, Avganistanu, tajnim zatvorima po istočnoj Evropi za osumnjičene za terorizam, naravno poštuju i na kraju kineska upornost da svima dokaže da je u stanju da organizuje ove igre.

Ling je novinar iz Kine, u šali je zovem “mali vojnik partije”, ako je sudeći po njoj, običan Kinez je neverovatno ponosan na Olimpijadu. Imali smo predavanje profesorke sa jednog Univerziteta u Pekingu, o komunikacionoj strategiji za ove OI; tražila je da napišemo pet stvari koje pomislimo kad čujemo reč Kina. Kineski zid, hrana, tradicija, kung fu, ali i imigracija, jeftine kopije robe, cenzura i Tjenamen.

Obavezno gledam ceremoniju otvaranja. Kad krene defile, zastavice, šarena odela, narodne nošnje malih ostrva, ja ladno krećem da plačem. Žamor na stadionu koji prati čak i tročlanu ekipu Istočnog Timora, kako da ne reagujem na to. Evo steglo se nešto kod Gvineje Bisao, koja ima pet takmičara, a samo što nije krenula poplava kad se pojavio tim Makedonije. O mierda, empeze a llorar quando vi Espana. Ali sam prestala kad se pojavio Nadal. Napred Sao Tome i Principe!!!!

Beograd za početnike

Ne, nije u pitanju knjiga B. Tirnanica.

Jel delite moje mišljenje da se mi (Beograđani/Srbi) mnogo žalimo na ovdašnji život? Prva ja sam takva, a i znam popriličan broj sličnih. Par dana sa gostima iz inostranstva doprineće da se perspektiva barem malo promeni. Iako mislim da nam usluga nije baš jača strana, ljudi se trude da budu ljubazni.

Pre dolaska prošle nedelje (dva dana posle radikalskog mitinga) ja se ubih objašnjavajući kako nismo mi svi takvi, šta više to su fudbalski huligani, pa toga ima svuda, nema šanse da se to posle ponovo pojavi. Srećom oni su mnogo opušteniji od mene. Braća iz Južne Amerike. To što su tamo favele i sukobi narko mafije deo svakodnevice, ne znači da rušenje Beograda treba da postane deo turističke ponude.

„Ne znam da li mi treba šlem i maskirno odelo za prelazak granice, ali ja sam to nabavio. Ako misliš da treba napraviću i majicu „Brazil nije i nikada neće priznati nezavisnost Kosova““.

Navodno carinik na granici je pričao italijanski sa njima kad je video kola sa registarskim tablicama iz Italije, čak se malo i našalio kad je video da moj prijatelj ima dve „zelene karte“, tražeći i treću.

Sviđa im se hrana, nisam za džabe pekla paprike u kućnoj varjanti, posledice toga smo trpeli, tj. mirisali danima. Ne odbijaju rakiju. Kelner u Skadarliji ne zna engleski, ali zato zna čitav tim Brazila iz 68. Meksikanka kaže „Beograd je super, mogla bi da živim ovde“.

„A jel ovde imate ljude druge boje kože? Imigrante i to?“.

Pa ne baš, ovde ko može gleda i sam kako da pobegne. Imamo Kineze.

„Hoćeš da kažeš da ljudi bezbedno šetaju parkom čak i kad padne mrak... vidi ovu decu i pse .... Dileri koji rade na ulici ne postoje?!!“

„Da li imate gay klubove?“. Ne, ovo je patrijahalna sredina. Ovde žive pripadnici gay populacije, ali javno im je jako teško da javno budu ono što jesu.

„Čekaj ona dvojica tamo – onaj u roze šortsu sa cvetićima i crvenoj majici i onaj drugi sa izblajhanom kosom i majicom bez rukava – oni nisu gay?“.

Teretana likovi koji šetaju Adom, možda i jesu ali ni sami ne znaju. Vidiš onog tamo, nosi majicu na kojoj piše Srbija, taj je verovatno bio na mitingu i spreman da glave da razbija za Mladića i Doktora Dabića.

„Ako hoćete da se rešite nacionalizma, onda morate da otvorite gay klubove da ovakvi likovi imaju gde da se izraze“. Yeah, right.

Na Adi primećuje da su devojke previše slobodne, dupeta sevaju sa svih strana. Pa to smo videli od vas, zar to nije radna uniforma u Brazilu, ja kad pomislim na Brazil ja pomislim na veliku crnu guzu. „Pa da, ali vi ste i Brazil prevazišli“. Mi smo evropski Brazil, pa na kvadrat. To obećava čini mi se.

Otišli su juče ujutru. Estoy triste/Sinto me triste. Do sledećeg viđenja. Ko zna gde….

Večeras Ika/Ilija Ludvig na Šikari. Nikad ih nisam slušala, iako su moji favoriti sa kompilacije Jutro će promenti sve.

welcome (back) to serbia

Knez Mihajlova
rasprodaja ili miting?

Nikad nije dosadno u svakom slučaju.

Manje od 15 hiljada ljudi se okupilo da podrži doktora Davida Dragana Dabića, što je jasno jer ga sad neko treba da ga vodi u tuđinu, a nije ih izlečio od impotencije. A lepo je rekla Žigonka da on ne samo da je junak, nego još je našao način da pomogne ljudima.

Kad su skapirali da doktor ipak neće moći da im pomogne humanom kvantnom energijom, oni su napravili sranje. To je jasno – neki su čak došli autobusima, samo da bi ih doktor video. Scena – njih trojica sa pivskim konzervama tumaraju Bulevarom, dok tu prolaze devojčice u šortsićima spremne za noćni provod. Ako na to ne reaguju neće ni na šta. Instinkt preovladava i to je to. Svetski mediji opet nisu skapirali o čemu se radi, oni kažu huligani. Ali to su samo očajni momci u potrazi sa izgubljenom muškošću.

Protest je iz svog dorćolskog salona podržao i Koštunica Dr. Vojislav. Ista reakcija kao i tokom građanskih protesta 96/97. Ni na ovu, ni na onu stranu. Ali na pogrešnu svakako.

Jedna stvar me zanima, ko je onaj čovek sa smešnom prevaziđenom frizurom. Zaboravljeni star iz osamdesetih? Pevač narodnih pesama, glumac iz sapunice? Doktor Dabić ima dugu sedu kosu i bradu, nosi naočare, egistencijalistički u crno je obučen, prosto zrači. Kakve veze imaju njih dvojica?

help me doctor

Imam strašan problem sa migrenama. Ništa ne pomaže, kafetini, analgini, aspirini. Samo biljne tablete i program meditacije doktora Dabića. Pošto se vraćam iz Italije sad za vikend, okrenuh broj cenjene ordinacije alternativne medicine u Beogradu da zakažem pregled kod doktora.

- Dobar dan, zanima me da li ima slobodnih termina kod doktora Dabića sledeće nedelje?

- Ne znam kako da vam kažem ali doktor Dabić ne radi više kod nas.

- Ali zašto? Odličan je doktor, meni je puno pomogao.

- Sinoć je uhapšen. I još nešto doktor Dabić nije onaj za koga se predstavljao. On je naime haški begunac Radovan Karadžić.

- Ma hajte, tako divne razgovore smo vodili. Čovek ima tu zen pojavu, belu kosu po pola pasa i smirujući glas. Hoćete da kažete da su on i psihijatar epske pojave sa guslama sa Pala isti čovek. Prosto ne mogu da verujem.

- Ne možemo ni mi. U šoku smo. Da vam ne pričam kakve će to posledice imati za našu ordinaciju.

******

Dobro bre, odem na 5 dana u Barselonu i kažem vam „Čuvajte mi Jugoslaviju“, a vi hapsite. Priča o alternativnoj medicini, Davidu/Draganu Dabiću, stanu na novom Beogradu i hapšenju u komšiluku na Vračaru mi ne drži vodu, najiskrenije. Nisam ljubitelj teorija zavere, ali ovo me podseća na onog lika koga su uhapsili na granici sa Bosnom ili negde u Republici Srpskoj (dobra je stvar što se toga ne sećam i dalje znam ko je Florans Artman i Luiz Arbur, kad zaboravim na Oli Rena, znaću da su došla dobra vremena), pa posle sa vrećom na glavi izručili u Hag. Nije Župljanin, to je Bulatovićev rođendanski poklon Borisu Tadiću. Čekam da neki novinar, tipa Vasić ili Anastasijević izađe sa validnom pričom. To je više znatiželje radi,sto se Radovana tiche ajde da ga pošaljemo u Hag i dosta više sa tim. I to ne pravde radi, o tome je vech bilo rechi da je jasno da Haski tribunal niko neche doneti istinu, odgovornost i pomirenje. Chinjenica da je David ili Dragan pio kafu u centru grada, mozda par stolova dalje od vasheg, nas sve pravi budalama. Odoh u Rim na dva dana, to vam je taman da se uhapsi i Ratko o istom trošku.

kako sam nisam deportovana na kraju

Mies van der Rohe paviljon u parku Montjuic, Barcelona

Mnogi su mi rekli da se žalim na Italiju i da niko to ne želi da sluša. E pa žao mi je što vam kvarim sliku sa razglednice (mada koliko sam pisala o tome koliko volim Toskanu i svim aspektima bella vita, mislim da imam pravo na to), ali stvari stoje tako – Italija je jedan birokratski pakao kafkijanskih razmera. Da bi uspešno izašao iz tog lavirinta treba vam veza i strpljenje zen budiste. Znači zemlja na koju se treba naviknuti. Kao Srbija. E ako je već tako, čini mi se da ću ipak dati šansu majci Srbiji.

Zašto ovo pišem? I čemu ovaj naslov.

Ukratko, svako ko dođe ovde na malo duže (od tri meseca) treba da se prijavi za dozvolu boravka. To je u svakoj evropskoj zemlji formalnost i sve se završi za maksimalno 2 meseca. Sem ovde. Prijavila sam se krajem januara, treba da se pojavim 25. avgusta da mi uzmu otiske i da me slikaju. Za to se dobija poziv, koji ja nisam dobila, kako sam saznala to je za drugu priču. Dozvolu bi mi onda izdali verovatno za naredna dva do tri meseca, bukvalno do kraja trajanja moje Šengen vize. Činjenica da sam strani student ništa ne menja, čeka se u istom redu sa sezonskim radnicima i imigrantima. Odem ja do policije da pitam da li može taj datum da se pomeri napred, neću biti tu u tom trenutku.

Od snagatora na ulazu ne stignem nikog ništa da pitam. Kaže on meni, moraš da dođeš i to direktnim letom iz tvoje države, ne smeš da uđeš ni iz jedne druge. „Ali ja sam to već uradila, ušla sam iz Slovenije, ima multiple entry Šengen vizu“. „Po italijanskom zakonu, moraš da imaš dozvolu boravka da bi putovala.“ „Jel to znači da mi viza ne važi?“. „Važi, ali tek kad dobiješ dozvolu“.

Posle ovog razgovora, bila sam ubeđena da će mi praviti problem kad budem išla/vraćala se iz Barselone. U to me je uverilo još više ono što se desilo tetki moje drugarice. Ona je žena Indonežanka, prvi put putuje u Evropu vraćena kući, jer joj je na vizi pisalo single entry, a ona sletela u Švajcarsku, pa odatle za Milano. Ako tetka sa Jave zaslužuje ovo, ja sam nagrabusila. Toliko sam maltretirala ljude ovde sa svojom paranojom, da su krenule da se prave šale o tome kako ću da čamim u zatvoru, „ako je ovo poslednji put da se vidimo, znaj da te volim“ i slično.

To ti je kad slušaš idiota koji radi na prijavnici u policiji. Mislim možda je on u pravu, ali niko ne proverava let iz Pize do Đirone u Španiji, pošto su to mali aerodromi na koje uglavnom sleću low cost kompanije isključivo iz EU zemalja. Nemam ni pečat da sam ikada izlazila. E sad se osećam kao kreten. Srećni kreten.

summercase08 - day02

Mnogi mi ovo neche oprostiti ali zakasnili smo na Breederse. Izlezavanje posle prvog festivalskog dana, onda obilazak Gaudijevih zgrada. Ali kad smo konachno doshli na jednom od stejdzeva The Strangles su svirali "Walk on By". I pored vesele ekipe ispred bine, meni nisu ostavili jachi utisak, delovalo je sve to kao veliko odradjivanje. No more heroes, anymore.
Dok smo se vrzmali okolo, Kings of Leon su svirali ono sto oni kazu poslednju svirku na njihovoj turneje. To se primechivalo po glasu pevacha, koji je svesrdno shmirao. E onda me je neko uhvatio za ruku i rekao moje ime. U Zagrebu poznajem manje od 5 ljudi, ali kolika je shansa da sretnem prijateljicu koju nisam videla 4 godine? Krenulo je podsechanje ko je sta radio u medjuvremenu, gde smo putovale, koje koncerte smo videle, anksioznost oko nalazenja posla i povratak u stvarni svet posle postdiplomskih. Btw. chinjenica da sajt za koji ona pishe u Hrvatskoj joj je platio put mi deluje kao nauchna fantastika. Propustih Mogwai, koji su po rasporedu trebali samo da sviraju svoj album Young Team. U daljini se zachuo "Pretty Vacant¨" i tu je "stari panker iz Smedereva" rekao da moramo da palimo.
Pred razdraganom publikom svirao je tribute band Sex Pistolsima, gde zachudo pedesetogodishnjaci koji su u medjuvremenu nauchili da sviraju pomalo liche na originalne clanove od pre 30 godina. Potpuno nepotrebno. Pitanje da li se slazemo sa ratom u Iraku i "Praise the Allah" koje sledi je iste kulturoloshke vrednosti kao i poljubac Madonne sa Britney i Christina. Johny, kraljica je matora i nebitna, a bojim se da si i ti.
Bezimo dok svira "Anarchy in UK", na drugoj bini je vech pochelo disko ludilo. CSS su bili simpatichni proshle godine u Novom Sadu, ali sad na boljem ozvuchenju sa daleko raspolozenijom publikom ispred, zvuche fenomenalno. Devojke iz Sao Paola su napravile nevidjen provod, Lovefoxx je nosila kombinezon tigrastog printa ispod koga se krio triko. I celo vreme je djuskalo ko pomahnitalo dete.
Kaiser Chiefs u Areni proshle godine su mi bili jedan od najprijatnijih koncertnih dozivljaja, potpuno neochekivano, posto nemam obichaj da ih slusham. Ali pesme su im vesele i himnichne, pa sam bila ubedjena da che to pred 20 hiljada ljudi to da zvuchi odlichno. Nazalost, poluprazna Arena je ostavila daleko bolji utisak - zvuk je bio losh, oni potpuno neinspirisani, Spanci okolo brbljaju.
Neon Neon su jedan od onih hypeovanih projekata, tipa Gorillaz. Gruff Rhys iz Super Furry Animals i hip hop producent Boom Bip su napravili solidan album Stainless Style, ali daleko od remek dela za koje ga proglashavaju. I ovaj nastup su pratili tehnicki problemi. Rhys svaku pesmu najavljuje na potpuno nerazumljivom engleskom tipa "ovo je moj san od pre neki dan, ovo je o seksu, ova pesma je o Raquel Welch" - to je sve sto sam pokupila, a bilo je vishe. U momentima kada ne peva, on ili se izgubi sa bine ili sedne i gleda u publiku. Zato im se prikljuchio jedan lik, nisam uhvatila ime ... nestho-neshto Superstar. Debeljko, go do pojasa, koji je repovao i pevao falseto glasom, a onda uhvatio da pravi nekakve akrobacije, da pravi "svechu" na sred bine i da peva. I da proziva sve (britansku festivalsku ekipu) koji su u Barcelonu doshli Easy Jetom. Simpatichno.
Hvala bogu neko nam je rekao da subotom metro radi celu noch, sto je poprilichno neverovatno, ali nam je tako super doshlo.

summercase - day 01

Parc del Forum je jedno ogromno igralishte pored mora - manje vishe skroz je ravno (ipak ima Tvrdjava svog sharma), ali dobra stvar je sto su ti tereni betonski, pa chitava stvar prolazi bez oblaka prashine ili ne daj boze blata.

Stigosmo na Ian Browna. Koji jadan i ne moze da prodje bolje od otvaranja festivala oko 7 uveche. Dok smo kupovali nekakve karte za piche (nisu tokeni, skroz su papirne, ali princip je isti), iz daleka chujem "Golden Gaze" i "F.E.A.R". Promuvali smo se okolo i shvatili da postoje dve bine malo nize, i da su stepenice odlichan nachin da se posmatra koncert. Uz piche vam "rentiraju" chasu za 1 evro. Ona je od malo jache plastike i pored nje vam daju nekakav privezak, koji se zakachi na kaish, sto deluje blesavo, ali smanjuje shansu da ljudi bacaju te chase okolo.

Ali pre toga, tachno na vreme u 20.50 na scenu izlazi Nick Cave u smanjenoj postavi Bad Seedsa. Kome nije bilo dosta pre mesec dana, meni nije, kapiram ni ljudima u Beogradu (koliko sam chula utiske koncert je bio fenomenalan), evo sad nastavka. Mrshav, u odelu, Cave je krenuo sa "Get It On" u chemu su ga svi pratili. God is not in the house, Grinderman is. Ova razuzdana varjanta chini mi se da daje Caveu dosta mesta da improvizuje i muzicki i scenski. Nije imao sreche sa gitarom, tonac je prilazio jedno deset puta da mu namesti pojachalo, sto je bash kvarilo atmosferu. Izmedju koncerata na glavnoj bini su ostavili poprilichnu pauzu, tako da smo se odshetali do sledecheg stejdza na Blondie, taman na "Heart of Glass". Tamo je po mojoj proceni bilo preko 20 hiljada ljudi, daleko vishe nego na Grindermanu. Debbie se super drzi, djuska po sceni, ali smo otishli na pola pesme "Maria", jer lichno ne mogu da podnesem tu stvar, pogotovu ona Christmas zvonca na pola refrena, a i ona ima definitivan problem da to sve izvuche vokalno. Sorry, Debbie znam da si bivsha Playboy zechica, muza kluba 54, ali za mene NYC znachi samo jedno - Interpol.
Sto volim ove bendove u odelima....Mozda su nekome previshe sredjeni i predizajnirani, ali meni su tako privlachni - Paul je izashao sa naocharima i shesirom, koji je nekoliko puta skidao i vrachao na glavu. Tesko je biti hipster na vruchini. Koliko je bilo publike ne mogu da ocenim posto sam se izgurala jedno 10 metara od bine. Pochinju sa "Pioneer to the Falls" i pomislila sam da che set lista biti ista kao na turneji, proshlog novembra u Londonu. Ali prilagodjeno festivalskoj publici, koja je mlada i vesela, posle toga su usledili sve stari favoriti, numere u brzem tempu "Evil", "C'mere", "Roland", "Obstacle". Sem naravno "Lighthouse" tokom koje Paul izgleda kao izmucheni bajronovski junak. Ali heroj je definitivno Daniel (i ovde je bilo problema sa gitarama). Paul je malo prichao na spanskom i mislim da je "You guys fuckin rock" vrhunac emotivnog odnosa sa publikom.
Dok smo se prerachunavali sa tim tokenima i klopali, iz nekakvog dance shatora su se chuli Midnight Juggernauts. Neko mi je snimio njihov album nedavno, ali meni taj new wave revival sve zvuchi isto, a i daleko je bolje zvuchao u osamdesetim.
The Verve .... brate smaraju. Idemo dalje.
Na najudaljenoj bini, odakle se vidi i more u pozadini je Cornelius. Koliko ja to pratim, a malo, on je japanski sample majstor, secham se albuma Fantasma. U ovoj inkarnaciji tu je ceo bend, tri gitare, bubanj i sempler. Prva numera me podsecha na post rock tipa Do Make Say Think, da bi zatim krenuo sa nekom pervertiranom verzijom j-popa, sa semplovanim vokalima i videom koji je ishao u pozadini koji kod onih sa slabijim zdravljem moze da izazove epileptichni napad. Nastavak je doneo simpatichne zvuchne eksperimente u rasponu od semplovanih numera za crtache do soundscapes atmosfere.
Ali vech tada smo pocheli da razmishljamo kako da se dokopamo centra grada.