estamos en barcelona

Doshla sam do tri kategorija gradova kad prvi put dolazim u neki:

1) mogla bi da zivim tu
2) super, ali
3) mislim da se nikad vishe tu nechu vratiti

Nije proshlo mnogo, ali mi se chini da je Barselona na putu iz druge u prvu kategoriju. Sa detaljnijim prichama javljam se uskoro, kao i sa fotografijama, ovo pishem za jedva dochekanih 20 minuta neta u youth hostelu.
Samo da podelim moj danashnji highlight - u Pikasovom muzeju smo naleteli na Nick Cavea, sa zenom i dvoje maloletne dece. On sutra svira sa Grindermen-om na Summercase festivalu. Kao i Interpol, Breeders, Kaiser Chiefs, Ian Brown, Sex Pistols i Cansei De Ser Sexy.

Više sreće no pameti

Pre otprilike dve nedelje ovde u Firenci je bio prazink San Giovanni, svetac zaštitnik grada. Ništa nije radilo normalno, a krenem ja uveče da gledam vatromet, navodno je nezaboravan. Pošto ćemo posle negde da svratimo da popijemo nešto, ajde da podignem pare. Svratim do bankomata otvorim novčanik, kartice nigde. Krećem da premotavam glavi šta sam radila. Dan pre toga bila u knjižari kupila dve knjige, posle toga došla kući i uopšte nigde nisam izlazila. Mora da je u knjižari, ali to je nemoguće proveriti. Deset uveče, traje festa. I pitanje da li su to oni primetili ili je neko od mušterija iskoristio priliku i napravio haos sa mojim karticom preko interneta. Zovem Beograd „Ako su ti ukrali karticu, novu ćeš da dobiješ za mesec dana“. U novčaniku imam pet evra.

Sutra su mi se izvinjavali u Paperback Exchange knjižari kako je moguće da nisu primetili da sam ostavila karticu. Pa kad nisam ni ja primetila, kako bi oni.

Prekjuče vidim nema mi telefona, mora da sam ga ostavila kući. Kad sam stigla, zovem da vidim gde je sakriven, javlja se neko, priča na engleskom.

- Ej jel ovo tvoj telefon, našao sam ga u autobusu 23.

- Da, da. Jel hoćeš da mi ga vratiš, tu su mi svi bitni telefoni, a sam telefon ne vredi više od 30 evra. Plus je roze za devojčice.

- Naravno da ću da ti ga vratim, ja sam Jehovin svedok, ne mogu da uzimam tuđe stvari to je previše za moju savest.

- Ok, kako se zoveš i gde ćemo da se nađemo?

- Zovem se Noni i sa Filipina sam. Vidimo se sutra u podne na stanici Santa Maria Novella.

Noni je kasnio pola sata, ali mi je vratio telefon i dao nekoliko pamfleta o tome kako je planeta zemlja u opasnosti, a Isus Hrist je naš spasitelj.

gostoso

I dalje u Italiji, možda je vreme da se razmišlja o novim destinacijama za putovanja.

Ako meso ovako ukusno, a navodno i bolje .....

Obuka počinje od najranijeg doba, pa ja nikad neću naučiti da igram - it's all about the ass baby.

Glup sam tim se dičim

Naleteh na dva interesantna teksta u domaćim novinama koji se kritički, relativno promišljeno, bez apokaliptične gorljivosti iza koje se krije neobaveštenost, odnose prema fenomenu web 2.0 -a. Oba su pisali novinari koje čitam i inače i oba se se pozivaju na strane autore.

U Politici u tekstu Milana Mišića „Zaglpljivanje Internetom“, autor na ličnom primeru razmatra tezu kako internet bukvalno oblikuje naš misaoni proces, evo banalnog primera – smanjena koncentracija za čitanje obimnih knjiga, potreba da se do informacije dođe istog trenutka, da se bude povezan non-stop (kad sam tražila stan bitnije od adrese mi je bilo da li ima internet vezu) u stalnom kontaktu sa drugima (koliko puta dnevno proveravate šta vam rade prijatelji na Facebooku). Mišić upućuje na kritiku kulture amatera Nicholasa Carra, koji za ovo najviše krivi Google. Nemoguće je a ne pomisliti da ovakav pristup je suštinski elitistički da znanje pripada samo nekima i da u vremenu Wikipedije je neozbiljno pozivati na bilo kakvu vrstu prosvetiteljstva.

Sa druge strane Teofil Pančić donosi recenziju neobjavljene knjige Andrewa Keena The Cult of an Amateur – How Today’s Internet is Killing Our Culture. Teofil tvrdi da gomila naroda koja truća na blogovima samo uništava kvalitetno novinarstvo, unosi kakofoniju u javni prostor, obezvređuje znanje i podstiče mediokritetski amaterizam. Moja prva reakcija je ovo delimično tačno. Blogovi nam daju privid da naše mišljenje vredi, da nas neko čita, da možda doprinosimo nečemu. U moru tinejdžerske poezije, ličnih dnevnika i svakakvih trač baljezgarija, postoje blogovi koji su se isprofilisali. Stekli kredibilitet možda čak i veći od takozvanog kvalitetnog, tradicionalnog novinarstva, koje funkcioniše pod šinjelom korporativnih interesa, a kod nas tajnih službi. Da web 2.0 ima uticaja na politiku jasno je svima. Čuju se glasovi da ako Barack Obama bude izabran za prvog crnog predsednika Amerike za to će veliku zaslugu imati web aktivizam njegovih pristalica i Facebook.

Web 2.0 nije promenio svet, on je promenio samo deo sveta na sunčanijoj strani tehnološkog ambisa.

Počela sam da čitam knjigu Don Tapscotta i Anthony Williamsa Wikinomics: How Mass Collaboration Changes Everything. Kad vidite ovaj pompezan naslov, već vam je jasno o čemu se radi – slavljenje networkinga, sharinga, peeringa, sve u ime kulturne revolucije, bez spominjanja ko od svega toga ima profit. Javljam se kad pročitam celu.

putovanja i planovi

Mnogi moji prijatelji ovog leta planiraju neka super putovanja - Španija, Lisabon, jug Francuske. Jel se to stvari menjaju ili je ovo slučajnost? Ili smo odrasli, počeli da radimo, pa krajnje je vreme.
Facebook mi je eksplodirao. Kako smo jedni drugima čestitali rođendane pre nego što su ga izmislili?

Ovde hoću ja da idem ... Barsa, ne Berlin (koji takođe preporučujem leti)

Komšije

ovde treba da budemo mi, pored Škotske i Senegala, Srbije nema ni u Let's Go Eastern Europe vodiču - tu su Rumunija, Mađarska, Ukrajna i Bugarska, mi smo ostvo potpuno neobeleženo.

Počinje Exit. Ove godine ga propuštam. A volela bi da vidim N.E.R.D., Juliette and the Licks, Primal Scream i naravno Gogol Bordello. Zanima me da li će da preobrate sve ove urbane fensere, koji su veći katolici od pape, pa ih porede sa nesrećnim Kustom i njegovim raspad bendom, sa svojim ubitačnim performansom. U svakom slučaju Englezi će da polude.

zajdi zajdi

Beli pesak, tirkiz plava voda, plaža na jugo-zapadu Toskane...I pored suncobrana i zaštitnog faktora rezultat su prepečeno crvena leđa. Dva dana već ne spavam, plačem kad treba da se obučem.

Mislim da sam negde pročitala da postoji 6 grupa ljudi što se tiče pigmenta i mogućnosti "crnjenja". U prvoj grupi su Šveđani i slični, oni samo mogu da izgore nikad da procrne. Bojim se da sam i ja tamo. Ali mislim da jedno 15 godina nisam izgorela, čak ni u Africi, zbog primene tehnike "koliko u moru, toliko u kafani". Ali Italijani kako su uslužni do bola, kod njih nema nikakvog kafića, da bi kupio vodu moraš da šipčiš 300 metara po najvećem suncu. Tako da ću njih da okrivim za pretrpljeni bol. Troje Brazilaca su samo postali još bronzaniji, dok se Makedonka i Srpkinja pate već tri dana sa opekotinama.

A vi, jel idete negde na more?

diskoteka madonna

Navodno na rođendan velikog srpskog sina Marka. Nisu ni sačekali da se ustoliči nova vlada Srbije.

Naser Orić je bio telohranitelj Slobodana Miloševića krajem 80-ih. Danas da bi objasnili kako pravde nema u tom sudu treba da iskopamo ovog ispod lipe i da tvrdimo da i njemu nije bilo moguće suditi po optužbi za komandnu odgovornost. Ovo samo ukazuje da su svi oni ista ekipa, a da smo mi budale ako ćemo da branimo ili pravdu u ime žrtava ko god da su one ili ono što smatramo da je nepravda učinjena nama. U oba slučaja na gubitku smo. Ako se ovako obezvređuju žrtve na jednoj strani, onda ispade isti argument ne treba da važi, bez ozbira koliko međunarodna zajednica insistirala na tome. Mladića treba uhapsiti onda da bi nam se skinuli svi od reda sa one stvari.

Lično ja i dalje verujem da to što smo podeljeni o tom pitanju, da li je bilo genocida ili ne, da li treba suditi zločincima ili ne i što mnogi građani Srbije ne žele da nose taj teret, ni da u ime jedinstva brane ubice – je dobra stvar, da pokazuje da ima ima stida, a gde ima stida ima i savesti. Činjenica da majke Srerbrenice doživljavaju oslobađanje jednog kasapina kao pravdu, a traže hapšenje drugog, samo njima služi na čast.

Izvinjavam se na konfuziji. Prevelika je vrućina. Već dve nedelje se budimo u znoju. Nema ni najave nekakvog zahlađenja u Firenci.

Položila ispit. Da nikog ne zavara cum laude titula uz moju ocenu, to je samo deo italijanske teatralnosti. Ovde svakog ko je završio fax zovu dottore ili dottoressa.

Come va Belgrado?

popkitchen u popcafe-u na Piazza Santo Spirito u potrazi za rashlađenjem

young folks

Nedelja popodne, pijem kafu, slušam radio, čitam vesti o novoj vladi – mislim se jel dobra ili nije. Vest naravno. Na BBC-ju tekst o tome kako se u Bosni tačno zna kafana u kojoj Karadžić pije kafu. I kako to naravno znaju i oni u Vašingtonu, ali im nije do toga da ginu u pokušaju da se obračunaju sa Karadžićevim mafijaškim inner serklom. Oni bi pre da snimaju filmove sa američkim žigolom u glavnoj ulozi.

U svakom slučaju nisam htela o tome da pričam. Sad je tri i nešto i na našoj omiljenoj stanici kreće nešto što se zove Generator, emisija koju uređuju omladinci za omladince.

Deja vu. Skoro 20 godina na Studiju B išla emisija Prekobrojni čas. Apsolutno ista forma (jedan od urednika Prekobrojnog časa je Gorica koja je danas urednik na radiju B92). Neću da pričam o svim novinarskim zvezdama i vedetama koje su tu krenule da koračaju ka slavi velikim koracima. Više ni ne mogu da se setim koliko dugo sam ja radila u Prekobrojcu, godinu ili dve, do bombardovanja. Posle toga Studio B se raspao na dve stanice, sad su ugasili 949, ali nisu vratili Prekobrojac na glavni program.

Deset godina koji su prošle su savršena prilika za razmišljanje gde su i šta rade moje bivše kolege – problem je što nemam tačne podatke. Recimo da jedina „zvezda“ naše generacije je radila na B92, jao majko kako se zove ona kratka forma Go Play, valjda, posle otišla na Pink, poslednje što sam čula je da je upisala montažu na FDU. Modni urednik u Men’s Healthu, retko ga viđam ali kad ga vidim uvek mi kaže – jao što ti je dobra jakna, suknja, cipele .... Novinarka u Yellow Cabu, tv izdanju, tu još postoji kakav takav kontakt, pošto je na istim postdiplomskim kao i moje drugarice. Dizajner u timu B92, DJ u slobodno vreme. Veoma uspešan pozorišni producent. Moja drugarica iz školske klupe studira medicinu u Nemačkoj, za jednu devojku mislim da je otišla u Holandiju da se bavi fotografijom, druga radi u O3onu. Ona nije realizovala svoj potpuni prekobrojni potencijal (priključila nam se prekasno), a danas radi kao asistent na katedri za poljski jezik, treba više da se bavi fotografijom. Takođe nije dugo radio, ali je jedini posle ostao na radiju, ekspert za elektroniku i svakojake zvučne eksperimente, mada gotivi i Britney Spears. Naša urednica i dalje radi na radiju i piše za Huper.

Posle (ne)uspešnog free lanceovanja, ja sam ponovo student. I sad idem da učim pošto sutra imam ispit, a ova nostalgija je potpuno passe.

Nova vlada

Jel treba da osećamo olakšanje što se formira DS-SPS vlada? Koliko ja kontaktiram sa ljudima iz Beograda, većina ljudi to ignoriše, valjda im je muka od svega i misle da je bilo kakva vlada bolja od nikakve.

U današnjem Blicu spisak raspodele ministarstava. Imali smo Ministra policije obijača trafika, sad ćemo da imamo Ministra donosioca kofera. Da li će Dačić uhapsiti Mladića šta mislite?

Premijer – lome se koplja između Mirka Cvetkovića i Jermića. Za Cvetkovića nisam čula pre ove prethodne vlade, deluje mi kao jedan od onih Deloitte and Touche tajkuna. Šta da kažem za mladog foteljaša Jermića – premijer od 33 godine. Ali valjda je i to bolje od Pajtića, koga je Blic takođe spominjao. Zamislite – Pajtić i Sarkozy, Pajtić i Angela Merkel, Pajtić i whoever nasledi Busha.

Moje pitanje je zašto Đelić nije ni u jednoj podeli? Pošto Tadića zanima marketing i prezentacija – ko će biti bolji od čoveka izabranog za jednog od lidera budućnosti na ekonomskom forumu u Davosu, završio Sorbonu, magistrirao na Harwardu, priča jezike, ima kontakte, dokazani je pristalica EU, može da razgovara i sa Rusima. Tadića takođe zanima i lojalnost, a sa pričama o nepristajanju na status Kosova u kojima se baš istakao mislim da je Đelić dokazao i da je dobar vojnik partije. Da ne pričamo da se ganjao sa Koštunicom i preuzeo na sebe preglasavanje na telefonskim sednicama Vlade.

Možda danas DS ima najviše glasača nego ikada, ali je potpuno izgubila svoj identitet.

Notte Bianca

Bela noć u Firenci znači da su u jednom delu grada, u ovom slučaju južni deo preko reke - Oltrarno, svi barovi i restorani otvoreni celu noć, nema saobraćaja (sem nesnosnih motora koji se probijaju čak i kroz gužvu), na svakom uglu je po jedan bend koji svira uživo.



U jednoj ulici izneli su stolove napolje, tu smo jeli picu oko 1 posle ponoći, dva momka sa gitarama su svirali tarantelu, dok je treći pevao nešto što bi ja nazvala popularna opera. Drveni stolovi sa svećama - potpuni Lady and the Tramp doživljaj.