Kad sam mojoj cimerki ispričala da imam tzv. „letnju školu“, nedelju dana intenzivnih predavanja u jednoj banji, sat i po od Firence, i kako je sve to genijalna ideja našeg profesora (koji je pokušao da nam iznudi 480 evra za to zadovoljstvo, ali to je whole other story) – da se skupimo, živimo zajedno, učimo i obilazimo krajolik, ona se nasmejala i rekla „jao, Italijani pokušavaju da ožive Decameron“. Boccaccio i Dante su najpoznatiji predstavnici Renesanse, ali ko to danas čita. Sećam se da negde pisalo da je Chaucer dosta preuzeo od Boccaccia za svoje Canterbury Tales. U svakom slučaju imate Pasolinijev film, pa gledajte.
Ili, Wikipedija kaže da tokom kuge u Firenci, sedam žena i tri muškarca odlaze u Fiesole (brdo iznad Firence) i da bi se zabavili i nekako prekratili vreme (pored aluzija na seks) jedni drugima pričaju priče.
Naravno da smo jedni drugima pričali priče, pili vino i smejali se. Ne znam da li je bilo druge vrste zbližavanja, ako jeste – nadam se da je u duhu Decamerona. Il professore bi to voleo.
Isti lik koji je po četvrti put pričao o tome kako većina ljudi nije lepo pročitala Machiavellija, kako on nije bio politički realista, uzor današnjim spin doktorima. I kako je Mussolini napisao predgovor Machiavellijevom Vladaocu, pa poslao knjigu Hitleru. Koji je njemu poslao nazad Ničea. Dobro je da nije krenuo otvoreno da objašnjava da ljudi nisi lepo skapirali i Musolinija, na to bi stvarno reagovala, mada sam sigurna da on to stvarno misli. Tekstovi koje piše počinju sa citatima Pape. Počinjem u sebi da otkrivam anti-fašistu. Nisam naravno nikad bila fašista, ali nisam se ni tako određivala, to je nekako deo istorije, prošlosti, narodno-oslobodilačke borbe i slično. Ali šta ti ova zemlja uradi ... Sa jedne strane umetnost, dolce vita, predivna okolina, sa druge strane, neznanje, povučenost u sebe, mitomanija, potpuno rasistički odnos prema svemu što ne dolazi sa zapada, većina Italijana ne zna razliku između Roma i Rumuna, a i mi smo im u istom košu sa svima njima.
Posle sastanka sa mnom oko teze, o kojoj uopšte nismo pričali, isti ovaj profesor je rekao mom prijatelju „Znaš Srbi su veliki nacionalisti“. A kad sam krenula od kuće bila sam građanski nastrojen LDP glasač. Pre dve nedelje u Rimu, sam plakala od sreće kad sam videla Njegoševu bistu u Villi Borghese.
Dok smo mi uživali u vinu u Montepulcianu, šetali se Pienzom, gradom koji ceo miriše na sir, vozili se kroz toskanski pejzaž, stvarni život se odvija svojim tempom. Bez interneta, nisam pratila domaća dešavanja, danas kad sam bacila pogled, videla sam da nije vredno udubljivanja. Ceo svet ide dođavola, da ne bi mislili o đubretu koje se nakupilo na ulicama Napulja, kao posledica korupcije lokalnih političara i umešanosti mafije, ili bankrotu nacionalne avio kompanije, 72-ogodišnji premijer, koji izgleda kao mladić, predlaže zakon koji sve imigrante tretira kao kriminalce, koji je inspirisao razne besposličare da napadaju Rome, pale ionako jadne kuće u kojima žive, sami presuđuju ljudima koji drugačije izgledaju, bez obzira da li žive u ovoj zemlji legalno ili ilegalno. Kad za šest meseci vide da zarađuju isto ili manje nego danas, da li će Italijani misliti da su Cigani za sve krivi, zanima me?
