got tagged

Kad dobijem lančano pismo, ja ga odmah obrišem, bez obzira da li je smešno ili su potrebne pare dečku sa tri noge u afričkoj državi Čad za operaciju. Ako kad te kolega bloger tagguje, onda moraš da odgovoriš na izazov. U ovom sluchaju da postujesh sliku svog desktopa.

Erazmusa je radila moj program prošle godine, a sada piše tezu o filipinkama koje pišu blogove. Njen blog je za apsolutnu preporuku i deo je moje svakodnevne jutranje rutine uz kafu.

Ideja je da sad ja taggujem nekog drugog da uradi screenshot svog desktopa i da ga podeli sa svetom, ali neću to da uradim, ko god da je raspoložen to da uradi consider yourself tagged.

Ovo je inače jubilarni 100. post.

brick lane

Brick Lane je ulica u istočnom Londonu. Nekada su tu živeli Jevreji, a danas je poznata kao Banglatown, pošto većinu lokala drže ljudi iz Bangladeša. Za razliku od nekih drugih krajeva koji su označeni kao etnički, pa u njih ne zalaze turisti, Brick Lane je veoma popularan zbog gomile restorana, prodavnica, galerija i klubova.

Brick Lane je ime i romana Monike Ali, po kome je snimljen istoimeni film, koji je i pre premijere izazvao razne kontraverze, pa je i Princ Čarls, koji je bio pozvan na specijalnu projekciju, otkazao to u poslednjem trenutku (što ga nije sprečilo da primi u zvaničnu posetu kralja Saudijske Arabije, uprkos velikom javnom negodovanju). Knjigu trenutno čitam, pa ne mogu da komentarišem. Najavljena je specijalna projekcija za sutra u Institute of Contemporary Art, na kojoj autorka knjige i Hanif Kureishi treba da prisustvuju, ali ja znajući Hanifa ću ovo da propustim.

josh nacionala

Hvala drugarima sa Last.fma koji okachishe ove slike.

fake empire

Moj ovogodišnji omiljeni bend The National je svirao sinoć u Shepherds Bush Empireu u zapadnom Londonu.

Još uvek sam pod utiskom koncerta pa će ovo da bude nepovezano, ali ukratko bilo je ... strava. Najgotivniji lik u bendu je bubnjar, koji se sigurno nije šišao mesecima i ko izgleda kao neko ko spava stalno u perjanoj jakni (u kojoj je izašao na binu) i onda mu neko kaže „aj sad sviraj“ i on skine jaknu i počne. U dosta pesama, koristi samo jednu ruku, pošto drugu koristi za daire i neka slična čuda nalik plastičnim bocama, koje su ispunjene nečim što daje ritam, ali onako rasipajući. A kad svira rastura, stalno su to nekakvi brejkovi, nema ludila i lupanja, nisam u životu videla čoveka koji ležernije svira bubanj. On je kičma benda jer su večeras sve pesme zvučale brže.

Sa Nationalom na albumima svira multiinstrumentalista Padma Newsome, ja sam mislila da je to žena, ali nije. Svira violinu i klavijature, a izgleda kao neko ko je u srednjoj školi bio u školskom orkestru, a sad je cool bendom, pa s’vremena na vreme poludi.

Inače ostatak benda su sve braća Aaron i Bryce Dessner (gitara i gitara, respectively) i Scott Devendorf (bas) i brat mu Bryan, gotivac bubnjar. A Matt je totalno nekomunikativan, u nekakvom „muče me unutrašnji demoni“ modu, sem kad se uhvati mikrofona i nakrene glavu na levo, tad je samouverena frajerčina iz New Yorka. Shvatila sam večeras sve pesme Nationala su ljubavne, Matt bi samo da nađe nekog ko će da ga voli i prihvati njegov ironični humor. U momentima kada se otkravio i krenuo da se smeje okrenut ka publici mogu da se zakunem da je gledao u mene.

Pokušala sam da snimim neke fotografije sa mojom VGA kamerom na telefonu, to je smešno i ima isključivo sentimentalnu vrednost. Okačiću neke slike, kad ih nađem negde na netu.

Ko ne zna The Boxer je album meseca juna, a potencijalno i album godine.

weddings and beheadings

Hanif Kureishi me je ispalio.

Juče je trebao da pristustvuje prikazivanju kratkog filma, snimljenog po njegovoj priči Weddings and Beheadings i da posle malo priča sa publikom o tome. Navodno ima nekakvu porodičnu situaciju ili je veče pre toga zaglavio u pabu.

Umesto toga dobili smo reditelja Amira Jamala, koji je bio srećan da odgovori na naša pitanja. Priča je dosta kratka, može se pročitati ovde. Kamerman u Bagdadu jutro pre nego što dođu da ga voze na posao – on snima scene pogubljenja. Kad to ne radi onda snima venčanja, sve u nadi da će jednog dana snimiti pravi film. Zvuči potresno. Film se sastoji iz njegovog monologa u podrumčetu od sobe, pretrpane raznom opremom. U jednom trenutku komentariše uslove „na snimanju“, pripadnici militantne grupe, njegovi poslodavci su doveli žrtvu i hteli da odrade posao. On krene da im objašnjava da nema dovoljno svetla da se ništa neće videti, na kraju snimi onako kako su oni hteli i kaže „da bilo je tamno, potpuno linčovski“.

Priča je bila u konkurenciji za nagradu BBC-ja za kratku priču, ali je posle povučena zbog sličnosti sa realnom situacijom u kojoj je Alan Johnson, novinar BBC-ja iz Gaze, bio uhvaćen od strane jedne palestinske ekstremističke grupe.

Moje pitanje reditelju je bilo zašto film nije snimljen na arapskom, to bi doprinelo autentičnosti, jer i pored akcenta, glumac ima savršen engleski. I na neki način govori ono što bi mi ili neko ko to gleda u Engleskoj (film je producirao Channel 4) hteo da čuje. Njegov odgovor je da bi onda morali da idu titlovi i verovatno bi manje ljudi htelo to da vidi. Kurieshi je pakistanskog porekla i ko je čitao „Budu iz predgrađa“ ili gledao My Beautiful Launderette zna da on savšeno opisuje drugu generaciju imigranata, koja je u procepu između tradicije sa kojom ne oseća vezu i novog društva, koji ih rasistički posmatra kao pakkis. Iako je ideja interesantna, ovo je delo Engleza, koje prikazuje jednog Iračanina, koji je prihvatljiv za zapad. A zašto to mislim?

Posle Kureishijevog filma prikazani su kratki filmovi grupno nazvani Underground Zero – naslov sam kaže o čemu se radi, reakcije na napade od 11. septembra 2001. Prvi filmić je simpatičan, snimci idiličnog američkog predgrađa, uz voiceover devojčice od 5 ili 6 godina, koja pokušava sama sebi da objasni zašto su se desili teroristički napadi. „I really don’t know why are terrorists angry with us? Maybe we did something bad to them, maybe they forgot to pay the bills and we did something to them. I know there is a war in Islam. We should apologize to the terrorists“.

Posle ovog filma išao je još jedan koji je bio vredan pažnje, intervju sa šefom obezbeđenja Morgan Stanley banke u WTC-u iz 1998., bivši vojnik koji se bio na Kipru i Rodeziji sa britanskom vojskom, a nakon toga služio u Vijetnamu. Seća se haotičnih momenata iz vijetnamskog rata, za koji i sam kaže da nikada nije trebao da se vodi. Završava sa konstatacijom da ratove vode ljudi koji nikad nisu imali pušku uperenu u njih, niti su čuli pucanj puške, sem ako klinci pucaju jedni na druge po Vašingtonu i da obzirom da Amerika ne može da se nosi sa kriminalom u sopstvenom dvorištu, ne bi trebalo da izigrava svetskog policajca. Film se završava crnom pozadinom na kojoj je napisano da čovek je poginuo u Svetskom trgovinskom centru.

Bez želje da minimizujem taj događaj, koji je sigurno uveo svetu u novu eru rata protiv terorizma (ili rata bez kraja, što je i naslov kolekcije u kojoj je Kureishijeva priča objavljena) i opšte nesigurnosti; i neverovatnu tragediju, moram da primetim da smo svi već sada zasićeni tim slikama i razmišljanjima. Da li postoji osoba kojoj nije jasno da je ludilo započeti rat u Iraku? Sa druge strane, glasovi se jedva čuju. Iračani ne snimaju svoja razmišljanja o paklu u kojem žive, oni gledaju da prežive u sred međusobnih sukoba dveju suprostavljenih sekti, mole se da ih ne zakači neki bombaš samoubica u zemlji koja je i pre američke okupacije bila ekonomski uništena i puna kriminala. Zato posredovana istina, koja dolazi od onih koji su nemoćni da bilo šta promene i u sopstvenim zemljama, je iskrivljena, uprkos dobrim namerama.

these boots are made for walking

Ponedeljak veče, klub The Social, jako blizu i za džabe, što je još važnije. Some Velvet Evening: tribute to Lee Hazelwood.

O savršenoj kombinaciji popa i countrija i njegovom nasleđu pročitajte ovde.

robert towne

U galeriji Whitechapel, do koje sam na kraju stigla uspeshno, se prikazuje video rad/mini dokumentarac umetnice Sare Morris pod nazivom Robert Towne. U pitanju je portret ovog scenariste najpoznatijeg po svom (plodnom) radu u periodu koji neki nazivaju Novi Holivud. Towne je autor scenarija za filmove Chinatown (R. Polanski), Shampoo (H, Ashby), Last Detail (takodje Ashby) i Parallax View (A. Pakula). Nepotpisan je kao koautor scenarija za legendarne filmove kao sto su Goodfather i Bonnie and Clyde. Tokom 35 minuta ovog filma, Towne pricha o svom pristupu pisanju, prijateljstvu sa Warrenom Beattyjem i Jack Nicholsonom, nachinu na koji su se snimali filmovi sedamdesetih, ponudi da pishe scenario za filmsku verziju Velikog Getsbija koju je odbio i chinjenici da ako zelish da budesh scenarista onda si sadista, a ako zelish da budesh reditelj onda si fashista.

Vec sam spominjala knjigu Ryana Gilbija It Don’t Worry Me (portreti deset najznachajnijih reditelja iz sedamdesetih), vredi nachi i knjigu Petera Biskinda Easy Riders, Raging Bulls, po kojoj je snimljen dokumentarac istog naziva. Koliko znam knjigu je moguche nachi u Beogradu na uobichajenim mestima, a dokumentarac sam ja kupila u Eurosalonu za 99 dinara (nalazio se u onoj korpi pored kase, ako ste slicne sreche, mozda ga upecate u Tempu). Takodje, vredi nabaviti dokumentarac pokojnog Teda Demija A Decade Under Influence, na koji mi je skrenuo paznju jedan dragi prijatelj, u chijoj se kolekciji svashta vredno moze pronachi.

istochno .... od raja

Uobičajena stvar pri vožnji autobusom u Londonu je da se izgubite ili malo promašite željenu destinaciju, ako po prvi put idete u određeni kraj i ne znate gde da siđete. Ja mislim da i pored toga, to je najbolji način da se upozna ovaj (pre) veliki grad.

Juče sam krenula na jednu izložbu u Whitechappel galeriju, koja se nalazi malo istočnije od kraja gde ja živim. Mislim da sam otišla jednu stanicu predaleko, a pošto ne volim da vadim mapu na sred ulice i umesto da nađem Whitechapper High Street, ja sam krenula napred ka Whitechappel Roadu.

Prvo sam naišla na ogromnu džamiju, koja se zove East London Mosque, što je indikativno koji je to kraj, a onda pored prodavnica brze hrane duž ulice se mogu se naći improvizovane tezge, kao kod starog Merkatora kod nas, gde se prodaje povrće, voće, razna garderoba, piratski DVDijevi. Žene sa maramama preko glave, što je uobičajeno za London, ali veći procenat žena sa burkama (to je ono kad im se ne vidi ništa sem očiju), muškarci sa bradama i onim kapama na glavi, dosta mladih koji su u tom tradicionalnom fazonu, mada ima i nekih koji nose pantalone do pola dupeta, zlatne lance i trucker kačkete (to su ovi koji prodaju piratske CDove). Ja ne umem da ocenim odakle su ovi ljudi, mislim mogu da budu iz Avganistana ili Pakistana, ili iz Iraka. Recimo na Edgware Roudu, koji se nalazi blizu Hyde Parka i Oxford Streeta, postoji nešto slično tzv. Little Arabia, ali u skladu sa krajem okolo, to je malo highsteet varjanta. I prodavnice i restorani tamo deluju kao da su namenjeni za malo platežniju klijentelu. A po imenima lokala može se naslutiti da li su vlasnici iz Libana, Iraka ili Saudijske Arabije. Mogu se naći žene koje nose Hermes marame na glavi.

Islamic Bank of England, reklama kaze "Earn a quick halal profit",
Ispred supermarketa, grupa mladića, mladi islamisti – jedan deli nekakve pamflete, a drugi se dere, uspela sam da uhvatim „he put us here with a purpose and that is to worship him“, vidim ispred sebe jednom riđokosog mladića, sa kesama iz prodavnice, malo mi deluje uplašeno.

Na ovoj slici se u daljini vidi zgrada u obliku krastavca, to je jedna od najpoznatijih zgrada u Citiju, gde su smeštene berza i sve najveće banke, tj. celokupno bogatstvo ove zemlje. Nekih kilometar ili dva je jedan potpuno drugi svet, sa svojim pravilima i načinom života.

Trenutno je ovde aktuelna rasprava između dvojice poznatih intelektualaca po pitanju muslimana i toga da li njihova kultura, ali vera najviše predstavljaju pretnju Engleskoj i zapadnom svetu uopšte. Jedan akter je poznati pisac Martin Amis (deo trojke nove britanske knjizevnosti (ne danas, pocetkom osamdesetih) zajedno sa nama poznatijim Julianom Barnsom i Ian McEwanom, nažalost još uvek nepreveden u Srbiji, mada mi je ptičica rekla da je prevod knjige London Fields u pripremi), kome se ovo omalko u intervjuu, koji je dao prošle godine:

In the heat of that moment, Amis said to his interviewer: ''There's a definite urge – don't you have it? – to say, 'The Muslim community will have to suffer until it gets its house in order.' What sort of suffering? Not letting them travel. Deportation – further down the road. Curtailing of freedoms. Strip-searching people who look like they're from the Middle East or from Pakistan…"

To je iskoristio Terry Eagleton, poznati marxistički teoretičar književnosti da opljune po Amisu i njegovom ocu, takođe piscu, Kingsley Amisu, u uvodu za novo izdanje knjige Ideology: An Introducion.

Prethodnih nedelja novine su pune (niskih) udaraca koji su ova dvojica razmenjivali. Zanimljivo je da je Amis, kao i njegov prijatelj Christopher Hitchens (britanski novinar koji živi u Americi i objavljuje često u Vanity Fairu, trentutno je aktuelan zbog svoje knjige protiv organizovane religije) započeo svoju javnu karijeru kao osvedočeni levičar. Hitchens se deklarisao kao trockista, ali je promenio pesmu i danas podržava rat u Iraku i super je prijatelj sa Paulom Wolfovitzem (koji je nedavno napustio mesto direktora Svetske Banke, zbog skandala). Kad već spomenuh Eagletona, pored njegove knjige u biblioteci na mom fakultetu nalazi se knjiga Mihajla Markovića (filozofa, nama poznatijeg kao matori, zadrti član SPSa) o Praxisu. Još jedan primer intelektualne degeneracije.

catching the big fish

Blue Velvet se rangira poprilično visoko na mojoj listi omiljenih filmova. Uvodni deo, idilično američko, bezimeno predgrađe, sve tako sterilo i podšišano i onda Kyle MacLachlan nađe ono odsečeno uvo, znaš da je to film Davida Lyncha.

Mene je iznenadila nedavno saznanje da DL već trideset godina upražnjava transcedentalnu meditaciju, pre bi rekla da se bavi nekakvim, malo mračnijim hobijima. Ove nedelje, DL je bio u Londonu i zajedno sa Donovanom, folk zvezdom iz šezdesetih je promovisao rad svoje fondacije (!?), čiji je cilj da uvede TM tehniku u škole. Catching the Big Fish je naslov njegove poslednje knjige.

Obzirom da su deca i obrazovanje u pitaju, moj fax je organizovao gostovanje Lyncha i Donovana. Zadatak da predstavi Lyncha je pripao mom profesoru Andrew Burnu, koji je neverovatno obrazovan, a pri tom užasno duhovit čovek. Godinama je radio kao profesor engleskog u srednjoj školi i danas se delom bavi dečijom kreativnošću u radu u različitim medijima. (Deca i mediji, tj. to da se „mediji“ i produkcija ovde uče u nekim školama zaslužuje poseban post). Osim što je pričao o Lynchu, Andrew je pustio nekoliko radova, koje su pravila deca, meni je ovaj baš zabavan, to je animacija sa lego kockama na temu jedne narodne bajke.

Lynch nije imao nikakav spreman koncept. Događaj je zamišljen da bude pitanja-odgovori sesija. Inače Lynch izgleda poprilično pitomo, ima onu blesavu frizuru i ima jak američki akcenat. Odmah na početku se videlo da su TM fanatici zauzeli pozicije, jer su pitanja postavljali ljudi koji su počinjali sa time koliko je njima TM promenila život i kako je to divno. Pitanja su bila opšteg karaktera (potpuno razočarenje za mene, očekivala sam nerdfest ljubitelja Twin Peaksa) tipa koliko vam je meditacija pomogla u svakodnevnom životu i nošenju sa problemima, kako to utiče na kreativni proces, a neki likovi su pokušali i svoj scenario da uvale, na opšte neodobravanje publike. Lynch je takođe davao potpuno tipične odgovore, na svako pitanje bi prvo rekao „That’s a very good question“, a onda bi krenuo da priča o meditaciji ko instant supi, sve je lepo, „creativity flowing, bliss and happiness entering, the ball of consciousness expanding“. Da sam zatvorila oči pomislila bi da je David Lynch gost kod Opre, umesto Doktor Fila. Pri tom je gestikulirao tako da su mu prsti non-stop treperili, valjda da nam prikaže tu penetraciju u duboko nesvesno i kreativnost koja buja u talasima. Kada je pričao o svom kreativnom procesu, stalno je spominjao ideje, kojih ima sve više kao se širi „ball of consciousness“. Da nije pričao na engleskom, pomislila bi ovo je Dragan Sakan. Jedan od retko normalnih ljudi je bio momak srednjoškolac koji ga je pitao da li je na njega uticao Kafka ili Dostojevski. Lynch je odgovorio da je u jednom momentu čak i napisao scenario za Metamorfozu, ali da je odustao od tog projekta. Jedna žena ga je pitala o ulozi pušenja u njegovim filmovima (ovde je to tabu tema, ali i razlog zašto ne perem kosu svaka dva dana). Konačno smo se odmakli od produbljivanja svesti i prešli na poroke. Lynch priznaje da voli da puši i da u današnjem društvu pušači su tretirani ko životinje (još jedan razlog više da ga Sakan pozove na Ideas Campus) i kako odlazak u recimo jazz klub nije isti kao ranije, pošto sad je moguće videti muzičare i tako se gubi da misteriozna aura. Zato i pušta da neki njegovi likovi puše u filmovima. Poslednje pitanje su postavile dve srednjoškolke, jogi letačice koje su se kikotale i pitale ga da li je razrešio pitanje besa i melanholije kroz meditaciju. Tu se Lynch malo izvukao jer je rekao da čovek ne prestaje da se nervira oko stvari, ali da ih lakše podnosi meditirajući.

Pre nego što se pojavio Donovan u beloj hippi košulji na karnerčiće pustili su mini-film o njemu sa sve Dylanom koji dolazi u Englesku i kaže „Ma ko je taj Donovan?“, a engleski novinar mu kaže „Bolji je od tebe“.

Između pesama, koje zvuče isto kao i 65-te recimo, Donovan priča svoju životnu priču „i tako sam ja bio u Indiji kod Maharišija sa Bitlsima, i kažem ja Maharišiju ovo je pesma o meditaciji, ovo je pesma o smislu“. O dear.

I sad pitanje ostaje kakve veze imaju ball of conscioussness, bliss and flowing happiness, sa sve prstima koji trepere pokušavajući da nam dočaraju sve te mogućnosti sa tim ko je ubio Lauru Palmer, inhalatorom Denisa Hoppera u Plavom Somotu i pevanjem opere u Mullholland Driveu? Nemam pojma. Možda je bolje i da ne znam.

listmania!

Richard T. Kelly je autor knjige Ten Bad Dates with DeNiro, koja predstavlja kolekciju alternativnih filmskih listi (razmislite malo gde DeNiro ima romantičnu ulogu, a koliko često bije i ne poštuje žene – lista se pravi sama od sebe). U okviru London Film Festivala, organizovano je veče u British Film Institutu pod nazivom Listmania!, na kojem ste slobodno mogli da podelite svoje (neuobičajene) liste i uživate u svojim guilty pleasures i naravno da bez blama pokažete svoje nerdovsko poznavanje filma. Zaključak bi možda bio da ne postoje guilty pleasures, da su to ustvari naši omiljeni filmovi, kada odbacimo samosvest i kritičarski stav (koliko stvarno ljudi uživa u Tarkovskom, a koliko njih ga stavljaju na svoje liste, jer je “odličan autor”). Konkurs je bio otvoren za sve i sinoć su svoje liste prezentovali deset odabranih. Među sudijama je sedeo i Ryan Gilbey, filmski kritičar i autor knjige o Novom Holivudu sedamdesetih It Don’t Worry Me, koju sam kupila bratu za rođendan i pročitala nedavno (preporučujem naravno, kupila sam je u Beogradu). Sad kad sam ga guglovala saznala sam da je priredio autobiografiju Johna Peela, posle njegove smrti u saradnji sa Peelovom porodicom.

Nisam imala olovku i papir pa ću ovako napamet. Recimo na listi Top Ten Actors Who Sing in a Film, Which is Not a Musical se pojavljuju Julie Delpy u Before Sunset, Audrey Hepburn peva Moon River u Breakfast at Tiffany’s (koju je jedna tetka iz publike uzela da peva naglas, pa je Richard morao da je moli da prestane), Scarlett Johanson u Lost in Translation. Ovo je najkontraverznija lista Top Ten Movies That Did Not Pass the 10-Minute Test: na njoj se nalaze Felinijeva Dolche Vita, Seventh Seal, An Affair to Remember (lik je rekao da mu romansa između Debore Ker i Keri Granta, nije delovala ubedljivo, neke gospođe iz publike su povikale u šoku “Ali Debora je umrla pre par dana”) i na prvom mestu Citizen Kane. Jedan Amerikanac je napravio listu filmova koji bi bili super, samo da kraj nije tako jadan. Sve je glasno objašnjavao i gestikulirao. Na listi se nalaze Four Weddings and a Funeral (“It is raining still. I haven’t noticed”), Titanic, Baci mamu iz voza i Little Shop of Horrors.

Obećavam da ću i ja napraviti svoju listu, koju ću da postujem uskoro, a do tada, ko želi da podeli svoj geekovštinu je više nego dobrodošao.