bloomsberry festival

Bloomsberry je kraj u kome zivim, poznat je po svojoj umetnickoj prošlosti, prvenstveno po takozvanoj Bloomsberry grupi, čiji je najpoznatiji član bila Virginia Woolfe. Danas je Bloomsberry less artistic, more touristic, jer su svuda hoteli, a na drugoj strain kampus University College Londona (UCL) i još nekoliko fakulteta.

Tokom vikenda održan je Bloomsberry Festival, koji se sastojao od raznih besplatnih manifestacija, koncerta, čitanja poezije, vođenja po kraju i aktivnosti za decu. To je neverovatno koliko se vodi računa o deci i kulturi, recimo svaki muzej ima deo za decu, koji je posebno osmišljen (kako to izgleda malo kasnije). Ne znam koliko to funkcioniše, ali trud je popriličan. Tako su danas organizovane nekakve igre za decu u obližnjem parku i ja sam krenula da to vidim, pošto su te aktivnosti za decu u muzejima često zanimljivije nego sama postavka, ali sam odustala, pošto je pisalo, No Adults Without Children Allowed. Još sam imala i aparat i htela da slikam. To se ne bi završilo dobro, verovatno bi me ubacili u nacionalnu bazu pedofila. Ljudi su neviđeno osetljivi na sve što ima veze sa decom, novine su pune ovakvih priča.

Tako da sam otišla u Dikensovu kuću u ovom kraju, koja je pretvorena u muzej. Moj prvi susret sa Dikensom je dečija verzija Olivera Tvista (tek sam kasnije saznala da je to adaptacija, kada sam na fakultetu videla veličinu prave knjige), koju mi je baka uzela. “Sir, can I have some more?” je nešto najstrašnije što jedno dete može da zamisli. Kasnije sam čitala i Olivera i Velika očekivanja studentski sa hvatanjem beleški, polagala ispit o tome.

Pored knjiga, ilustracija, predmeta iz Dikensovog života, korespodencije, portreta i fotografija pisca i njegove porodice, postoji deo izložbe koji se bavi filantropskim radom samog Dikensa. Kao što se da naslutiti iz njegovih knjiga, Dikensa su bolele društvene nepravde, koje su bile ogromne u viktorijansko vreme. On je kao dete radio u fabrici imalina, tako da je iz prve ruke video život najnižih slojeva društva. Dikens je aktivno pomagao instituciju koja se zvala Urania Cottage, što je bilo neka vrsta prihvatilišta za “posrnule žene”, vi sad pogodite ko su te. U vreme vladavine kraljice Viktorije, postojalo je preko 200 prekršaja koji su bili kažnjivi smrću. Dikens je jedan o ljudi koji su se borili za ukidanje tolikog broja smrtnih kazni.

Pored toga, Dikens je jedan od prvih javnih govornika, pisaca celebritija, on je prvi počeo da drži turneje na kojima je čitao delove iz svojih knjiga.

U muzeju postoji deo gde su deca crtala stripove po Dikensovim romanima, koje su čitali u školi.

U bašti stoji pano sa pitanjem “Koji pisac najbolje opisuje London?”. Odgovori su šaroliki od Helen Fielding, J.K. Rowling (jel ona uopšte piše o Londonu?), Nick Hornby, Peter Ackroyd, Martin Amis do samog Dikensa.

put u bath

Ekskurzija van Londona, pravac Bath. Ovo mesto ima termalni izvor koji potiče iz rimskog perioda, a navodno u 19. veku je bio veoma popularno mesto za englesku artistokratiju. U Bathu je jedno vreme živela Jane Austen, a ona je bila veoma vezana sa društvena dešavanja.

Naš vodič je Bob, dvometraš u crvenoj jakni, koji ni sam ne zna da do kraja puta je dobio nadimak Red Jacket Bob ili Red Bob. Sigurna sam da je bio hipik nekada u mladosti, sad nosi neku crvenu “etničku” kapu na sred glave. I ne voli kraljevsku porodicu. I bio je jednom u Jugoslaviji, sedamdesetih, neki lik mu je rekao “prati moja kola, ja ću da ti pokažem gde treba da ideš” i tako ga je čovek vodio nekih 20 kilometara, van svoje rute. Bob se i danas toga seća “warmth of the people”.

Bath je danas turističko mesto, svuda okolo su radnje i garderoba i kafići, i radnje koje prodaju svakave gluposti za velike pare (ali kako već ovde kažu Dobrodošao u Britaniju, sad nam daj novac).

Rimske terme su uglavnom rekonstrukcija iz viktorijanskog perioda, plus iskopine pored kojih na ekranima stoje digitalne projekcije kako bi to izgledalo danas. Arheologija traži previše od nas, zar ne? Daju vam one audio vodiče, ali dobra stvar postoje komentari poznatog putopisca Billa Brysona, koji ima interesantna zapažanja, tipa “Rimska boginja ima preveliku glavu, plaši me” ili “Da li ste razmišljali da su ovde Rimljani muškarci i žene bili goli, a ovo je hram? Da li neko može da zamisli sličnu situaciju danas?”. Ovo je lazni Rimljanin-viktorijanac.

Iako je ekplicitno rečeno da se voda ne dira, jer je vrela, svi moraju da pipnu. Nije toliko vrela, topla je, ali i muljava i masna. Iznad je nekakva para ili gasovi nisam utvrdila.

Bath lezi na reci Avon, ali to nije isti Avon kao onaj u Stratfordu, u Engleskoj ima mnogo reka koje se zovu Avon, sto je na keltskom znacilo "reka".

U Bathu postoji ulica koja se zove Quiet street.

Danas je finale svetskog kupa u ragbiju, koje se odrzava u Parizu. Pitala sam nekoliko Engleza koje znam da li je ragbi popularan sport, oni kazu da ne, ali posto Engleska igra u finalu, sve ce veceras da gledaju utakmicu. Englezi, kao nacionalni tim, retko igraju u finalu bilo chega.
Nazad u Londonu u pabu koji se zove The George, prekoputa Royal Court of Justice, ekipa gleda ragbi i navija iz sveg glasa. Cak su i pevali God Save the Queen, sa rukom preko srca, a onda Swing Low, Sweet Chariot, dok se bokali piva ispijaju brzo.

eastern promises

Eastern Promises u reziji Davida Cronenberga je otvorio London Film Festival u sredu uveche. Nazalost, nisam stigla da odgledam film steshnjena izmedju Vigga Mortensena i Vincenta Cassela, nego sutradan sa normalnom publikom u 4 popodne.

Pricha o ruskoj mafiji u Londonu se savrsheno uklapa u zategnute odnose Rusije i Engleske. Kronenberg nastavlja da se bavi nasiljem na veoma neposredan nachin, ako je neko gadljiv nek preskochi film. A Rusi su prikazani ko zivotinje, bez savesti ili morala. Naomi Watts je onda Zapad koji se mesha u sve i sto treba i sto ne treba, sve u ime vishih vrednosti i uverenosti u ispravnost sopstvenog stava. I da tu je THE scena, Viggo bares-all u sauni u dvominutnoj makljazi sa dvojicom Chechena.

Ne mogu da odluchim da li je Viggov ruski naglasak prenaglasheno foliranje ili je stvarno autentichan. Nazalost, Vincent Cassel nastavlja tradiciju igranja pomalo blesavih likova u filmovima u kojima pricha na engleskom (padaju mi na pamet Elizabeth, Derailed, Ocean 12) sto je steta. Iako se samo ustvari drzi stereotipa, film udara direktno u stomak i ostavlja utisak koji te drzi dugo vreme posle gledanja.

Po zavrshetku smo izashli direktno na crveni tepih ispred bioskopa, ali nam nisu dali da tamo ostanemo trebalo je da se napravi mesta za premijeru novog filma Sijene Miller Interview u kome igra sa Steve Buschemijem. Nisam bash imala vremena i entuzijazma da chekam Sijenu, pa sam mrtva gladna zbrisala u obliznji McDonalds.

niko kao bane

Srbi na prvim stranama Guardiana - nije Kosovo, nisu ratni zlochini, nije Evropska unija, Evrovizija ili sportski uspeh, vech ludilo.



Britanski drzavljanin, srpskog porekla Branislav Kostic je pre svoje smrti zaveshtao svoje bogastvo, stecheno u farmaceutskoj industriji, Konzervativnoj partiji i Margaret Tacher u ime "borbe protiv satanistickih monstruma". Danas se zavrshilo sudjenje, pokrenuto od strane Kostichevog sina Zorana, koje je imalo cilj da dokaze da je Kostich u momentu pisanja testamenta nije bio pri chistoj svesti. Zoran Kostic je rekao da je pre ocheve smrti prekinuo sve kontakte sa njim, jer je Branislav Kostic u vishe navrata optuzivao svoju zenu da hoce da ga ubije i jednom prilikom ju je zakljuchao u sobu i nije pushtao danima. Kosticu je dijagnozirana paranoja, ali je on odbijao lechenje. Novac ce biti vrachen Kostichevoj porodici, kaze se u odluci suda.

sokrat, trolovi i cnn

Ako se neko pita sta sam mislila kad sam rekla, ko se danas u Srbiji bavi medijima i na koji nachin odrazava prevazidjene dihotomije novi mediji – loshi, stari mediji – dobri, neka prochita intervju sa Divnom Vuksanovich u Politici pod nazivom “Sokrat bi umro od tuge”. Ko ne zna Divna Vuksanovich je filozof po obrazovanju, trenutno je profesor teorije medija na FDU, koliko ja znam, doktorirala je jako mlada i sto se mene tiche to joj je najveche dostignuche. Pristustvovala sam na dva predavanja koja je ona drzala i to su bile nekakve radionice-igraonice, gde ne mozesh da uhvatish poentu ni za glavu ni za rep.

Da sumiram sta Divna kaze o medijima u njenoj poslednjoj knjizi:

- Ako je televizija komercijalna, ona ne moze da bude dobra, ja to prevodim ovako – program o rusinskoj manjini (nek mi oni izvine na uzimanju za primer, posto nishta nemam protiv njih i ovo nije negativna karakteristika) je dobar, ali ne i serijski program tipa Sopranos, Lost, House M.D.
- Medijska slika sveta potiche iz SAD – hm…. Chinjenica poznata vech 50 godina.
- Ona priznaje da postoje ljudi koji vide subverzivni potencijal popularne kulture, ali ochigledno da ona nije jedna od njih
- Novi mediji ugrozavanju kritichno misljenje. Kako ga sachuvati

Ви сте пронашли „рецепт”: пишете, како кажете, савремене бајке за децу и одрасле.
Нисам ја пронашла рецепт него су тролови пронашли рецептуру како да ме истисну из стварности и наметну се у истој. Борба између мене и тролова још се води, али на моју штету. Чега год се подухватим, шта год сматрам да је сигурно и озбиљно, они упропасте. Тако да, у ствари, немам много шансе да преживим у свету савремених бајки, јер ме ти враголасти духови систематски потискују.

Toliko o tome.

Inache Politika je definitivno postala chitljivija novina, malo se modernizovala u smislu dizajna i sadrzaja (recimo subotnji kulturni dodatak je primer za to), ali sa druge strane (ochekivano) Politika nema politiku tj. za nju moze da pishe ko god hoche : Sonja Liht, Bora Djordjevich, Ljubisha Ristic, Aleksandar Vulin i Marchelo.

Rubrika je Pogled sa strane, ok mozda je to odstupnica od uredjivacke politike, tipa vam nudimo, sami odluchite da li je dobro ili ne. Sto je sa jedne strane u redu, naravno nametanje je losha stvar, ali sa druge to je legitimizacija svakakvih likova i njihovog kretenskog pogleda na svet. Ako vech imam Kurir, zasto onda moram i ovo da chitam.

I u tekstu Meko srce svetskog policajca evo moje zenske heroine broj 2. MBM. Ja mislim da je ovo kriticko mishljenje o kome Divna pishe trolovima. I to dokazano da primeru priloga na CNNu o decaku kome je bomba raznela pola lica, a televizija prikazuje kako ce on biti prebachen u Ameriku da ga operishu najbolji lekari za to. Ovde nije stvar o tome da li je rat u Iraku losha stvar. Naravno da jeste. Da li je ovo vrhunska hipokrizija ? Zashto ja danas chitam o tome u srpskim novinama. Jel ima neko u Srbiji ko misli da je rat u Iraku opravdan, kao i americka invazija i okupacija ? Jel ima neko ko misli da je CNN vrhunac profesionalnog i nepristrasnog izveshtavanja ? (mada na CNNu ima onaj gotivac Richard Quest – to je onaj sto ima uzasno chudan nachin govora i sto vodi emisiju Business Traveller, gde putuje po super hotelima, proba raznu hranu i upoznaje se sa lokalnim stanovnishtvom, slichno je pristupu Loius Therouxa, on che da proba stvari o kojima izveshtava – da skache padobranom, da proba nekakve grozote od lokalnih specijaliteta, e da i John Stewart Daily Show, ali je ta emisija previshe vezana za americku politiku, pa moze da bude nerazumljiva). Naravno da ne. Ali MBM is preaching to the converted, i ovo ima iskljuchivo lokalnu dnevno politicku notu (ne znam da li je na to ciljala, ali tu pogadja). Prosechna osoba chita ovo i kaze ‘Eto vidish sta ovi Amerikanci rade, vidish kakvi su skotovi, neche oni nama uzeti Kosovo’, zaklopish novine i imash pismenu potvrdu da je sve u redu sa tvojom slikom sveta.

josh umetnosti, molim

Da bi se doshlo do galerije Chris Bettles, gde je izlozba fotografa Terrenca Donovana mora se prochi kroz Mayfair, jedan od najluksuznijih krajeva Londona. Tu su smesthene sve ambasade (zanimljivo je da je zgrada americke ambasade ogromna i ruzna, relativno moderna u odnosu na arhitekturu tog kraja), preskupi hoteli i radnje u Savvile Row i Bond Streetu. Reklama za Louis Vuitton.

Terrence Donovan je pored Davida Baileya (inspiracija za lik fotografa iz filma Blow Up, izmedju ostalog) najpoznatiji po fotografijama Swinging Londona iz sezdesetih – na izlozbi su fotografije Terrencea Stampa, Twiggy, Julie Christie i Sofije Lauren.

Pored toga u galeriji je i izlozba fotografija Terry O’Neilla na kojima je Frank Sinatra, ovo je najbolja i najpoznatija fotografija. Moze postati vasha, potpisana od strane fotografa za samo 5.000 funti.

drawing restraint 9

Sunchano jutro, a 13. oktobar. Mora se ichi napolje. Prvo sam htela da idem na Frieze Art Fair, najvechi sajam savremene umetnosti u Regent's parku. To je relativno blizu mene, ali kad sam saznala da je dnevna karta 18.50 funti, priblizno isto koliko sam platila kartu za koncert The Nationala, skapirala sam da nema shanse da idem.

Izlozba poznatog americkog umetnika Matthew Barney-ja Drawing Restraint je postavljena u galeriji Serpentine u Hyde Parku. Nemam slike iz same galerije, snimanje je zabranjeno, dobro je sto sam pitala.

Posle Cremaster ciklusa, Barney je snimio novi film sa svojom zenom Bjork na japanskom brodu, koji sluzi za lov na kitove. Ovaj video rad?! koshta 6 miliona dolara, traje 2 i po sata i na kraju se Barney i Bjork pretvore morska stvorenja. Film nije dobio bash najsjajnije kritike, ocenjuju ga kao „samozadovoljno i pretenciozno delo“, pa ga nisam gledala. Inache, trailer za film se prikazuje u malo alternativnijim bioskopima, ishao je pre filma Control.

Samo ime Drawing Restraint objashnjava o chemu se radi, Barney crta u stanjima fizicke onemoguchenosti – vezan je za plafon dok crta po zidu ili nekim drugim nepristupachnim povrshinama.

Sudechi po svemu ovome, rekli bi ste ovaj Barney mora da je jako dosadan lik, sledi trailer sa autorskim komentarom, gde se ispostavlja da je covek duhovit, mozda malo bezobrazan posto ismeva akcenat jadne Bjork. „Snimila je muziku sa film, pa sam morao da je ubacim“.

pub konachno

Friday night last orders at the pub,
Get in the car and drive to the club,
There's a massive crowd outside so we get in to the queue
It's quarter past 11 now we won't get in till quarter to.
Lilly Allen "Friday night"


Ekipa iz doma je htela da vidi gde svira jedan nash kolega, koji je Grk i svira buzuki. Da se razumemo, nemam nishta protiv sirtakija, mada nemam nishta ni pozitivno da dodam, ali nisam doshla u Englesku da bi iskusila ono vech vidjeno po kafanama shirom Halkidikija.

Hocu pivo, radnicku klasu koja viche "Oj", ulepljen tepih u pabu i ljude ispred. Posle malo nagovaranja, drugari su morali da pristanu i evo nas u Nellie Dean of Soho.








Ne znam da li su ovi momci ono sto sam trazila, ali jesu vikali "oj" i igrali bilijar, dok smo mi birali muziku iz jukeboxa (prvo Elvis Presley, a onda Arcade Fire), nisu se bunili, mada mislim da im se Elvis vishe svidja.



Poslednje piche oko 11.30, hocemo li dalje? Soho petkom uveche, a bogami i subotom izgleda kao da je stigla apokalipsa, gomila ljudi, djubre svuda okolo, sredjene cice pored beskuchnika, red light district pored West End pozorishta, gde se prikazuju (preskupi) isprazni mjuzikli. Stignemo do kluba, ulaz 3 funte, ok moze i gore. Izbacivach kaze "chisto da znate da je ovo gay friendly klub", u redu sto se mene tiche, ali nash mladi indijski prijatelj nije bash odushevljen. Lutamo okolo, dok nismo stigli do Tottenham Court Roada i kod mog prijatelja Dyonisiosa, na jagnjechi kebab, kupus i luk. Posle toga samo mozesh da spavash.

BFI open day

Jednom godisnje British Film Institute otvara svoja vrata studentima filma, filmskih studija, medija i komunikacije i slicnih disciplina kako bi se oni bolje upoznali sa radom ove nacionalne filmske institucije, koja je istovremeno i bioskop (tematski programi, najslicnije nashoj Kinoteci), sveobuhvatna arhiva britanskog filma i televizijskog programa, biblioteka posvechena ovim oblastima, organizator London Film Festivala i izdavach magazina Sight and Sound, izmedju ostalog. Pored generalnog obilaska moderno dizajnirane zgrade, specijalnih ponuda za chlanstvo i jeftinijih knjiga za studente, pushten je kultni britanski film Withnail and I. Ako ga niste gledali, film je snimljen osamdesetih, a smeshten je u 60-te, glavni junaci su dva nezaposlena glumca iz Londona, koji mrtvi gladni i naravno pijani, odluchuju da odu na odmor iz pacovske rupe od stana u unutrashnjost u kolibu, koja je takodje u raspadu, a lokalno stanovnishtvo se ne pokazuje kao prijateljsko. Jedan od likova je ujak Monty, koji se pojavljuje nenajavljeno u kolibi, koju je pozajmio svom nechaku i kreche da spopada njegovog prijatelja. Ono sto je izazvalo reakciju u sali je to sto je glumac koji tumachi ovaj lik, Uncle Vernon iz Harry Potterove muggle familije.

Posle prikazivanja filma, BFI nam je poklonio veoma neobichan poklon, umesto knjige, brochure ili sveske, dobili smo svi po litar organskog smoothie-a od najrazlichitijeg vocha. U sveopstoj londonskoj skupochi, naravno da sam bila sumnjichava da mi neko daje pice od svezeg vocha, mora da je mu je istekao rok, ali sam popila pola i nije mi nishta. Chak je i jako ukusan. Nisam mogla da ostanem na filmskom kvizu, iako me je jako zanimalo, ako ne da ucestvujem (a kako ne ucestvovati), barem da prisustvujem, ali moram da pishem prvi mini-esej o deci i medijima.

Danashnji dan je josh vazan iz pop kulturne perspektive, zbog toga sto je novi album grupe Radiohead pushten na internet, gde ga mozete nabaviti besplatno ili za cenu koju mislite da je razumna. O tome je pisano na prijateljskom blogu, sa koga kradem ovu temu. Zanimljivo je da prethodni album koji sam kupila od ovog benda, a kupila sam original disk Hail to the Thief, je bio zastichen, tako ga je bilo moguche slushati samo u playeru koji je na disku, a ne u Winampu recimo. Posle Princea koji je podelio svoj prethodni album uz primerak Mail on Sunday da bi izreklamirao svoja 21 koncerta u O2 dvorani, Radiohead su prvi istinski veliki bend koji se usudjuje na ovako nestho. U vremenu u kome prodaja diskova opada, ne rachunajuchi iTunes, a prihod se uglavnom ostvaruje na koncertima, objavljivanje pesama na internetu deluje kao sledechi logichan korak. Ali samo ako ste Radiohead. Svi indi bendovi imaju svoje myspace stranice, blogove na kojima kache svoje stvari, ali koliko njih moze da zivi od toga, tj. da se osloni na snagu interneta, bez podrske mashinerije muzicke industrije. Koliko bi nam vremena trebalo da skidamo i preslushamo svu tu novu muziku, bez ikakvog filtera, koji tradiocionalni sistem diskografskih kompanija omoguchava (nestho sto je vredno objavljivanja i nestho sto je plod tinejdz fantazije od koje nikad nishta neche biti). Takodje ovo znachi da pocetnicki ili manje poznati bend sam mora da finansira snimanje albuma, sajt i svirke. Koliko ih je stvarno u stanju da to uradi?

U mom trenutnoj zivotnoj alisa-u-zemlji-chuda fazi, svaki dan upoznajem i srechem se sa ljudima kojima je chitav koncept skidanja materijala bilo koje vrste sa interneta potpuno stran. Jer je to nelegalno, svi kazu. Znam to i ja, ali se krechem u drustvu ljudi koji nikako drugachije ne bi mogli da se prepuste svojim ukusima, sem skidanja muzike, filmova i serija. Sto ne znachi da ne treba kupovati diskove i ichi u bioskop, posto to nisam prestala, ali u ovolikoj produkciji i sa tehnologijama, koje to sve olakshavaju, tesko je odoleti. Odakle ja dolazim, ne samo geografski, nego mentalno i kulturno, to pitanje se ne postavlja, to je radio Luxemburg nashe generacije. Po tome se definishemo i ne pada nam na pamet da prestanemo.

how cool is school?

Teorijsko ili kriticko bavljenje populanom kulturom nije preterano praktichna stvar. Niti je profitablna. Pogotovu na jeziku na kom pishem. Urednici i u “ozbiljnim” novinama (da mi je znati koje su te) smatraju da pisanje o kulturi je potpuno nepotrebno, nesto sto moze da se radi iz hobija. A da ne spominjem pisanje o pop kulturi i medijima. Takodje neki koji se time i bave, u sushtini ne vole medije, ne razumeju nove tehnologije i samo odrazavaju prevazidjene dihotomije (stampani mediji – dobri, elektronski – loshi, social networking na netu ubija kreativnost i socijalnu inteligenciju).

Moji engleski profesori su naravno drugachiji. Jedan se bavi kompjuterskim igricama i njihovim moguchnostima za obrazovanje, chovek je na Facebooku i igra Second Life. Drugi je zapocheo predavanje spominjanjem Brian Enoa, a zavrshio sa Joy Division (zadatak za sledechu nedelju, pogledati film Control i napisati mini-esej u kontekstu literature koja se chita). U medjuvremenu se prichalo o Madoni, princezi Leji i Homeru Simpsonu. E sad ovo sve zvuci kao jedno veliko zezanje. Kome je prethodilo chitanje tesko razumljivih teorijskih tekstova. Ne verujem da chu se u daljem zivotu baviti akademskim prouchavanjem popularne kulture. Ali cu zauvek ostati kozument raznih pop kulturnih sadrzaja.

Kada si srechan ili imash sreche u nechemu nisi ni sam svestan toga. Ali sam juche tokom rasprave o raznim definicijama popularne kulture, shvatila koliko je ovo super (cak i ako od ovoga nema karijere). Posle ovoga slede project proposals, kreativni brifovi (koji su sve sem kreativni), nedeljni izveshtaji (TPS reports?!@#) i cirkularni mailovi. Knjige u shake i uzivaj!