freshers fayre

Kad se neko vrati u skolu dve godine posle diplomiranja (koje je zakasnilo naravno), a u stranoj zemlji, josh i onoj sa respektabilnim sistemom visokog obrazovanja sam sebi postavlja sledecha pitanja – da li cu se snachi, imam li koncentracije i snage da ovo izdrzim, da li chu skapirati o chemu profesor govori, kakvi su kolege studenti, kako da se nosim sa konkurencijom – zamisljam male Kineze koji uche ceo dan i noch – i tako dalje? Mozda ne svako, ali ja sigurno.

I pre nego sto sam saznala shta treba da chitam, bila sam u strahu da sam u zaostatku. Eto me u biblioteci, dok kolege studenti sede na travi i piju kafu napolju, garancija da ce sunce da sija je da ja sednem da uchim, ako nisu otishli grupno na Freshers Fayre. To je neka vrsta sajma raznih studentskih organizacija i udruzenja. Studentsko udruzivanje me nikada nije zanimalo, u mom prestonickom shvatanju sveta to je tako passe. Secham se da je na mom fakultetu te funkcije barem u pocetku obavljao onaj mali iz Otpora, sto je uzeo MTV nagradu. Oduvek sam sumnjala da je hteo da kontrolishe fotokopirnicu i kafic pored u podrumu Filoloskog.

Posto sam ischitala svojih par poglavlja, skapiram da bi mogla da chekiram sta se deshava u studentskoj uniji. Mladi sede na terasi, piju kafu i motaju duvan, hipici jedni. Lik pushta rege i Cypress Hill. Posto nikog ne znam, pijem kafu i chitam u Guardijanu o poseti Bill Clintona Londonu. Digresija, kad chovek napusti Srbiju i sretne ove zapadnjake, nailazi na nepodeljene simpatije prema bivshem americkom predsedniku. Objashnjavati neslaganje, vodi ka bombardovanju bosanskih Srba, a kasnije i same Srbije, ali kako objasniti svoje neslaganje sa Karadzichem/Mladichem i Miloshevichem. Previshe komplikovano za ove povrshne diskusije. E kad se ti razgovori povedu, shvatila sam da je najbolje nabaciti facu “mene u zivotu samo interesuje shopping i fitness”. Neslagati se sa Bushom i ratom u Iraku je vec opsthe mesto. End.

Moje komshije iz dorma se pojavljuju sa gomilom kesa prepunih besplatnih olovaka, bonbona, nepotrebnih flyera, alarma za licnu bezbednost, postera i slicnih gluposti. “Morash i ti da idesh, imaju josh besplatnih stvari”. To da mi ne trebaju flyeri za popuste i da nikad nechu otichi na sastanak nijednog studenstkog udruzenja nije dovoljan argument. Mislim ja sam zakasnila za ove freshmen fazone dobrih 10 godina. Inache svi ti studenski sindikalni lideri su svuda isti, nesimpaticni karijeristi. Zanima ih da kontrolishu pare, uglavnom studensku kafeteriju i bar, a onda glasaju za povechanje rente u studentskim domovima. Kod nas je jedan lik pretpostavljam sa nekog ostrva sa Kariba, ali sa americkim akcentom i “smooth” drzanjem Jay Zija i pantalonama na pola dupeta. Njegove naredbe izvrshava potpredsednik Pakistanac, koji me pita odakle sam, ali mu ja kazem da posto ima 3 devojke iz Srbije, nechemo praviti nikakva udruzenja. “Serbia, is that north of Russia?”. Mislish Sibir brate? Ne nije. E i to mi je master student. Glavna feshta je malo dalje na Univeristy of London Union. Na putu do tamo me startuje zabradjena u maramu aktivistkinja, nudi mi flyer za anti ratne demonstracije. Prichati sa ovim “promoterima” tokom Freshers’ Fayra je isto kao prichati sa Jehovinim svedocima. Ali to saznajem prekasno. Sluchajno spomenem “a ponedeljak, tad su mi predavanja”, dobijam predlog da izadjem sa predavanja i pravac na Trafalgar Square na demonstracije protiv rata u Iraku. Juche je bio 5.oktobar, pa sam se skapirala da stvarno me je danas tesko naterati da protestvujem protiv bilo chega. Mozda da sam sad u Novom Sadu, mozda bi stvarno protestvovala protiv ultra nacionalista i primitivne bagre, koja se lozi na nacizam u zemlji sa ogromnim brojem zrtava drugog svetskog rata, chisto da se zna da su oni u manjini i da treba da zagamizu nazad u svoju rupu. Ali rat u Iraku, to ostavljam ekipi koja pije frapuchino u Starbucksu da reshi.

Svaki moguchi i nemoguci sport navodno ima svoje udruzenje na University of London, budisticki klubovi i Christian counselling, standovi koji nude popuste i karte, ostavi mail adresu svuda (no way), salsa nights i promoteri novih networking sajtova. U nedoumici sam da li da kupim poster (Audrey Hepburn iz Dorucka kod Tifanija ili crno beli nekog filma francuskog novog talasa), ali moram sebe da podsetim da sam to prerasla i da 4 funte mogu da potroshim na grown-up way u pabu pijuchi pivo.

Najludji flajer koji su mi uvalili jeste crkva koja se zove Equippers church, na pamfletu je fotografija gitariste iz recimo benda kao sto je Blink 182. It’s like this He says jump and we say how high? So here’s to you Mrs Robinson, Jesus loves you more than you could know …. (equippersi ochigledno ne umeju da prepoznaju ironiju). Sta sam vredno dobila – olovke, flyere svih vaznijih londonskih galerija i muzeja sa korisnim informacijama, raspored ali za ceo semestar da ga okachim na zid ko djak prvak i prijavila sam se da budem publika za snimanje emisija BBCa uzivo (kad me pozovu, ja vech necu biti ovde, ali vredi pokushati), minijaturnu kesicu bombona i privezak za telefon. Sve u svemu bila je to jedna zanimljiva antropoloska ekskurzija.

look left

Ushla sam u Englesku na pariskoj zeleznickoj stanici, barem tako pishe u mom pashosu. Za mene koja nikad nije putovala vozom van granica svoje zemlje, ovo putovanje od Grenobla do Pariza, a onda posle i do Londona je pravo otkrovenje. Ne zvuchi preterano prakticno, ali kad se sve skupi zajedno i naravno da vas srecha posluzi da nadjete jeftine karte za Eurostar, taj put moze da vas koshta i koliko JATova karta u jednom pravcu. Tako sam ja barem racionalizovala ovo iskustvo. A iskustvo jeste, putovanje u stilu.

Onda novo privikavanje na dom, gomilu novih ljudi ponovo sa razlichitih strana sveta, evo i posle nedelju dana pojavi se neko u ogromnoj kuhinji koju deli nekih pedesetak ljudi, koga po prvi put vidim. Administrativne stvari, kartice – kreditna kartica, kartica za dopunu kredita na telefonu, kartica za biblioteku, kartica za fotokopiranje u biblioteci. Ono sto vazi za Srbe a to je da ne mogu da putuju a kada to rade sve ih skuplje kosta, kao i da najeftinije radnje tipa H&M ili Primark se uglavnom nalaze u najbogatijim zemljama, vazi i sad, ne mozesh da otvorish rachun u banci ako ostajesh manje od sest meseci, znachi svako podizanje para sa bankomata koshta (ok, to sam znala i kad sam krenula), neche da prihvate da uzmu depozit za sobu kao deo kirije, sto znachi da chemo da se preganjamo oko vrachanja istog (koje otezava nemanje rachuna u banci), ne mozesh da dobijesh studentsku kartu za prevoz. Nudi se studentska kartica koja obechava nekakve popuste, ali pitanje je da li chu za tri meseca ushtedeti 10 funti koje treba da dam za otvaranje kartice. Ono od chega sam najvishe zazirala je biblioteka u kojoj treba da provedem naredna dva meseca. User i password za studentski nalog za korischenje, dva on-line kursa sa razlichitim userima i passwordima koji sadrze i velika slova i brojeve. Te stvari nikad nechu zapamtiti.

Ali sam ponosna stho sam provalila kako radi slavina sa toplom i hladnom vodom. Ukljuchish obe, a onda podmetnesh ruke prvo pod hladnu a onda pod toplu slavinu i eto ti umivanja. Zanima me koliko bi majmunu Sultanu trebalo da ovo shvati.

Bacila sam pogled na web stranu Velikog brata, ajde nek me neko uputi, jel ima “alternativac” u kuchi? Glas razuma? Ko je favorit? Na prvi pogled stvarno su mnogo jadni, cak i Ena i Marko deluju ko intelektualci za ovu ekipu. A tek Daliborka sa self-help pristupom zivotu i ishrani, pa covek nesto moze i da nauchi. Manite se elitizma i zgrazavanja hochu tracheve i skandale. Ili se i dalje pricha o 48 sati sramote?

zashto se nisam popela na ajfelovu kulu?

Muka mi je redova za ceo zivot. A znam da mi ovi za vizu neche biti poslednji u zivotu. I sad treba josh da chekam u redu za Ajfelovu kulu. No way. Ioako je bilo vetrovito vreme a ja sva rovita, shmrchem i kashljem.
Ovo je poslednji post o Parizu. Letters from London stizu uskoro.

shakespeare and company

Shakespeare and company je knjizara na levoj obali Sene, jako blizu Notr Dama. Osim toga shto je jedna od najboljih knjizara u Parizu za knjige na engleskom jeziku, ova knjizara je i turisticka atrakcija svoje vrste. Tokom njenog postojanja, mnogo legendarnih pisaca je odrzalo chitanje svojih dela tamo ili su chak prespavali u sobi iznad same knjizare. Na sajtu spominju Henry Millera, Anais Nin i Allen Ginzberga. Paradox trazenja engleske knjizare u prestonici francuske kulture. Imam josh razloga.

Osim toga u skorije vreme, film Before Sunset zapochinje sa scenom u ovoj knjizari. Ovo je jedan od meni najdrazih filmova u poslednjih nekoliko godina.

U Londonu sam kranje sluchajno nabasala na Postman’s park, u kome je snimljena scena izmedju Jude Lawa i Natalie Portman u filmu Closer, dok sam se sad poprilichno namuchila dok sam nashla Shakespeare and co., posto je samo metro stanica navedena kao informacija.

luvr

Ulaz u muzej, koji izgleda kao ulaz u ogromni trzni centar.

Ako vas nishta drugo ne privuche Luvru, onda za vas je DaVinchijev kod.

Od svih antichkih figura ova mi je bila najinteresantnije, zovem je "momci zagledani u svoje pishe".


Najblize sto mozete prici Mona Lizi, jer vas tamo cheka ...


Ovo je moja omiljena slika Gericaultova "Splav meduza"

I deca vole umetnost ....

kindness of strangers

Do sada na ovom proputovanju nisam videla nikog ko ima vishe prtljaga od mene. To je ochigledno posto svoj prtljag jedva vuchem okolo, rushim stvari, na glupom kineskom koferu tochkichi slabo rade, izvrche se i udara me u cevanicu. Kad sam ulazila u voz za Pariz mislila sam da ce ljudi da krenu da se deru na mene, posto sam monster kofer vukla iza, a malog kineza shutirala napred. Svi su se smeshkali sa razumevanjem i sazaljenjem, a ja sam vikala „Excuse moi“. Na kraju mi je jedan momak pomogao da utovarim ogromni kofer medju prtljag.

Sedela sam sa porodicom koja ima bebu od recimo 10 meseci, tata francuz i mama korejka. Prichaju shapatom da nikom ne smetaju, kad mali pochne na plache oni ga utishavaju. Klinja je hteo da se igra i stalno se naginjao na moju stranu stola, a roditelji su pokushavali da ga spreche, valjda da mi ne smeta. Ali ja volim klince koji vole mene, tako da smo se sprijateljili, na kraju mi je otac porodice izneo kofer iz voza.

To shto ne znam francuski me neche sprechiti da dobro jedem. Planiram da u London odem debela i slatka od ovih bozanstvenih kolacha.

Ispred pekare se formirao red pa stadoh i ja. Vech na pocetku reda pekar te pita sta hoces, ali ja ne znam ni sta imaju i pomeram se napred, a svi pre mene i posle mene su vech naruchili. I tako stojim izgubljeno medju onim pecivom, tartovima i kolachima, prvo ne znam shta da naruchim a onda ne znam ni kako. Gospodja iza mene mi nestho kaze, a ja jedva prozborih „I don’t speak French“. Kapiram da hoce da mi pomogne, tako da sam joj pokazala sta hocu, ona im poruchi, pritom objashnjavajuchi da ne znam francuski i da sam Amerikanka, toliko sam razumela. Naruchuje i chovek iza nas, i to sve i svashta, i on i gospodja su platili, a ja i dalje chekam da mi daju moj kolach. Ona ponavlja da devojka koja ne zna francuski nije dobila ono sto je trazila. Pekarke slezu ramenima, posto nisam kod njih ni naruchila. Chovek iza nas je otishao, ali se ubrzo vracha sa kutijom koja tvrdi da nije njegova. Otvorimo i vidimo da je to moj tart sa bademom. Ja i gospodin sa maramom oko vrata se razrachunavamo i na kraju dobijem kolach za 10 centi manje.

intercultural communication

Ovo je jedna od fraza koja za koju niko ne zna shta podrazumeva, a mnogo se koristi, pogotovu u akademskom zargonu. Povrh toga sigurna sam da ce to biti jedna od tema o kojima ce se prichati na mom programu, mada ne verujem da chu promeniti mishljenje o korisnosti takvih stvari posle svega.

Do tada malo chu da ogovaram ljude koje sam upoznala na uvodnom seminaru u Grenoblu. I to sve u stilu „kako mali Perica dozivljava Pakistance“.

Ova sharolika grupa sa gotovo svih kontinenata (svi sem Australije, ali jedna devojka je tamo studirala tako da postoji barem posredna veza) je razbila neke predrasude, a neke potvrdila. Profesori skandinavci su najbolje obucheni, najbolje prichaju engleski i imaju najvishe smisla za humor. Iako svi studenti ne prichaju francuski, Francuz koji je drzao pozdravni govor je prichao na svom maternjem jeziku, pa ti sad budi jedini koji che da se javi i da kaze da nishta ne razume. Italijani su opshirni i nemaju nikakvu strukturu, posle predavanja nemash pojma sta je ustvari bila tema, ali imash gomilu nekakvih felinijevskih pricha o tome kako je bilo odrastati u selu u kome nikada niko nije video more.

Od studenata najveche iznenadjenje su Indijke. Obrazovane, glasne i veoma ubedljive. Jednu (bivshu glumicu) sam pokushala da proguram kao predstavnika studenata, ali ona nije htela da prihvati, a druga je mala rastom, momak iz Kalifornije je uchi da pricha kao Snoop Dogg tako da ide okolo i govori shizzle my nizzle, dok svi mi umiremo od smeha. Indonezanka se drzi posta posto je Ramazan, tako da u 7.15 uveche kad zadje sunce, trchi u pekaru i kreche da jede u velikim zalogajima. Moja cimerka je bila iz Svajcarske, beskrajno je fina, na ivici totalne politicke korektnosti. Ali voli shopping i gleda serije tako da smo se nashle. U kafichu meksikanka naruchuje tekilu a dobija nesto u velikoj chasi sa vodom i shecherom. Ja trazim kapuchino i dobijam onu zasladjenu meshavinu iz kesice, koju mi posle naplate 3 evra. Ruskinja i brazilac vole Kustirichine filmove i slushaju muziku iz Undergrounda na zurkama. Svi pitaju kako je u Srbiji posle rata. Momak iz Etiopije se zali kako je sve u Evropi skupo i kako svi zive samo za sebe, posle mi kaze da on pola stipendije shalje nazad posto se to od njega ocekuje jer je otishao u stranu zemlju. Kineskinje su najelegantnije i snimaju najvishe slika.

Ovo je momak iz Bangladesha, koji je profesionalni fotograf i za dva dana je napravio preko hiljadu fotografija.

josh grenobla

Rue de Belgrade je valjda Beograd, Alex de Yugoslavie je kralj Aleksandar, ali moze li mi neko ko govori francuski rechi sta je Palanka?


U Francuskoj je trenutno svetsko prvenstvo u ragbiju svi gledaju utakmice uveche i navijaju.



Fakultet za komunikologiju u Grenoblu.


Terasa na fakultetu za studente da predahnu.


Pijaca - kasno subotnje popodne, vech su prodavci sve rasklonili.



Street art. Bilo je josh nekoliko josh zanimljivijih slika, ali su mi baterije na aparatu crke u tom trenutku i to malo pre penjanja na tvrdjavu odakle je pogled na grad i planine okolo apsolutno savrshen.

grenobl

Posle 20 sati puta autobusom i chetiri predjene granice, evo me u Francuskoj, na prvoj stanici na ovom proputovanju. Grad je sladak, okruzen Alpina, sunce sija. A ja bi samo da se bacim na krevet i operem zube. Ne daju mi da udjem u sobu pre 1 sat, blejim u hodniku hostela i koristim prednosti wirelessa.


Drugarica i ja smo se kladile koliko che mi dugo trebati u inostranstvu da postanem B92 zavisnik, barem sto se tiche vesti iz Srbije. Sedim i surfujem vech dva sata, mrtva sam umorna, mislim blogujem a da se nisam istushirala, a ne smem da odem na sajt. Kao da me neko gleda odozgo. Evo umesto toga ima vest na BBCu kako je Sarkozi najavio velika otpushtanja. Nadam se da mladi antiglobalisti neche da protestvuju ovih dana, isplanirala sam casual turisticku nedelju u Parizu.

stari/novi rituali

Chovek sam navika, vech sam pisala o tome. Pored posla i stalnog jurcanja za novcem, vechina mog vremena se vrti oko mojih ustaljenih rituala - kafa sa prijateljima, skidanje muzike sa Soulseeka, nalazenje torrenta, skidanje i gledanje serija, Last.fm, prichanje/raspravljanje o svemu navedenom, plus politika.

U to se uklapa i pisanje bloga i chitanje drugih. Nikada nisam planirala da pishem on-line dnevnik, mada sam chesto upadala u tu zamku. Smatram da moj zivot nije preterano intersantan da bi neko gubio vreme na to, ali da mogu da ponudim moje mishljenje i mozda drugachiju perspektivu na stvari koje me interesuju. Posto krechem na postdiplomske uskoro, morachu da svoja interesovanja stavim po strani i da se malo bavim svojim zivotom. Ne znam koliko chu imati vremena i u krajnoj liniji interesovanja da pishem ovaj blog, malo chu da razmislim pa chemo da vidimo.