popkitchen 2.0

Ne, nisam se prebacila na MySpace. Tome josh odolevam. Postojim na Facebooku, ali nechu da se otkrivam josh uvek. Doshlo je do velikog spremanja u popkuhinji i kao rezultat ubacila sam ove lejblove, jer ionako ovaj blog nikada nije nashao svoju pravu misiju, uglavnom sam pisala o svemu sto mene zanima, sada je moguche chitati samo ono sto vas zanima. Naravno ti podnaslovi moraju da budu barem upola pretenziocni koliko i ja sama. Imam jedan folder tamo gde mi stoji muzika koji se zove ’gotiva’, sta rechi vishe. Novi linkovi. Uvek sam otvorena za sugestije. Dok sam se ovim bavila, imala sam priliku da prochitam sve shto sam do sada napisala. Osechaj kao kada chitash svoj tinejdzerski dnevnik. Ja to nemam, ali evo u poznim tinejdzerskim godinama, zvuchi grozno naravno. Sad chu ovo da okachim, pre nego shto u napadu samosvesti obrishem ceo blog.

avioni i vozovi

Sedela sam juche popodne u basti restorana Guli (pored sedishta LDP-a) i klopala njoke sa spanachem, pechurkama i sushenim paradajzom (recept kako sam ga ja rekonstruisala: ove namirnice se samo iseckaju, proprze na belom luku, doda se slatka pavlaka i prelije preko njoka, moze bilo koje testenine) dok su vojni avioni preletali nisko iznad grada. Ovo je zabavno samo u Top Gunu, uzivo je inache jako uznemirujuche, psi su se unervozili, alarmi na automobilima se upalili. Bez obzira na silne poraze koje smo doziveli neki se i dalje loze na vojsku i hteli bi da demonstriraju moch, sto podsecha na one jadne vojne parade u bivshim sovjetskim republikama. Druga stvar - ko je josh pravi vojne vezbe iznad grada, sta da se nestho desi tokom tog probnog leta, a kapiram da je ono juche bila ustvari proba.

Posle reklame sa Djanijem, koja definitivno podsecha na nesrechnog Kraljevica Marka iz reklame za Meridijan banku, secha li se neko toga – niko ne zna koja je usluga ili proizvod koji se reklamira, ali deca idu okolo i glasno izvikuju stupidne slogane - Telekom Srbija je izbacila reklamu za nove postpaid profile. Ne mogu da nadjem ni sliku ni snimak na youtubeu, ali ko josh nije video preprichachu, momak zuri na voz i onda ga propusti. Nista specijalno, sem sto je u reklami koriscena muzika grupe Veliki prezir. Do sada su kod nas korishceni svetski hitovi (verovatno bez plachanja autorskih prava) ili domacha popularna muzika tipa Vlado Georgijev. Mislim da je sjajno da neko koristi pesmu dobrog, a manje popularnog benda. Chak i ako je u pitanju 30 sekundi. Jose Gonzales je bio potpuno nepoznat pre reklame za Sony Bravia-u.

Ne znam sta bi o tome mislili sami ucesnici na domachnoj sceni, oni su generalno autisticni prema prilikama da promovishu svoj rad, pogotovu kroz reklame za korporacije, ali ja smatram da je to odlichna stvar i za sam proizvod, a ako je reklama pristojna, ne bi trebalo da steti bendu. Ako bolje razmislite na kojoj televiziju ste videli neki spot domacheg benda poslednji put? Ovaj sluchaj neche nista promeniti u tom smislu, ali dobro je znati da u agencijama rade ljudi koji razmishljaju da ne mora svaka stvar da se proda uz glasove sestara Kovach.

Nije samo Popboks taj koji „ne voli“ ove dve umetnice, u sluchajnom prelistavanju publikacije pod naslovom CKM, naisla sam na tekstic koji prati ilustracija vudu lutkice, a naslov je „Ovog meseca smo mrzeli – sestre Kovach ...obe“. Meni je ovo uzas smeshno, mada sam sigurna da mnogima nije. Najozbiljnije, sestre Kovach su solidno taletnovane, mogle bi lako da istovremeno budu pop zvezde i respektabilni autori – mozda ono prvo i jesu (pitanje: da li je i jedna od njih dve odrzala koncert za publiku, ne racunajuchi proslave 10 godina Telekoma, PR promocija tableta za kontracepciju i slichno? Mislim da ne), ovo drugo sigurno ne – Aleksandra i Kristina se zadovoljavaju pohvalama u lifestyle chasopisima, snimanjem reklama i time da pola Srbije koja ne slusha muziku, bilo kakvu (jedino se gnusha Zvezda Granda), smatra da su one ne znam ti ni ja kako progresivne, jel boze sviraju rn’b i soul, a to je sad „svetski trend“. To je zvuk nove „Cosmo Srbije“ koja se ubi kupujuchi na rasprodajama u Zari i Mangu.

Sad definitivno zvuchim kao licemer – prvo zagovaram upotrebu domache muzike u reklamama, a onda mi smeta kad to rade sestre Kovach, a neki su me videli i da stojim u redu na rasprodaji u Knez Mihajlovoj. Da pojasnim – korischenje muzike koja nije pisana za reklame u istima, pogotovu dobrih bendova je super, pisanje muzike koja zvuchi kao da je deo marketinshkog plana i prodavanje iste kao otkrivanje tople vode ne toliko.

Ako mi ne verujete, prochitajte ovaj sjajan tekst. A ako vam je do „malo soula“ slushajte Amy Winehouse, ona che vas uputiti na The Supremes, Arethu Franklin, Ronnie Spector, Dusty Springfield i Billy Holliday, a onda je tesko vratiti se nazad.

letnja lektira

Dok sam išla u školu, znala sam da se probudim tačno na vreme 1.septembra, iako bi se redovno uspavala bilo koji drugi dan. Godinama posle toga, malo bi me hvatala frka pred taj datum. Ne i danas, subota je, a juče mi je bio poslednji dan na poslu. U mom slučaju škola počinje za 20 dana na nekom drugom meridijanu.

Sećam se da smo jednom u gimnaziju trebali da pričamo o tome šta smo pročitali tokom leta na prvom času kod profesora srpskog, koji se iz petnih žila trudio da bude umetnički nastojen i prijatelj sa svojim đacima, pogotovu ako su ženskog pola. Drugar je rekao da je čitao Šagrinsku kožu od Balzaka (i dan danas ne verujem da to nije planski uradio ili rekao, jer Balzak baš super ide na 35 stepeni u hladu), dok je jedna drugarica iskreno rekla da je čitala Sidney Sheldona. Čini mi se da je i mene pitao, pa sam rekla da sam čitala Očeve i oce Slobodana Selenića, za koga sam nadobudno tvrdila da je bolji pisac od Andića. Ok, možda ne bolji, ali interesantniji.

Pokušavam da se setim šta bi odgovorila danas na to pitanje. Započela sam da čitam Glamuramu Brett Easton Ellisa, ali sam morala da odustanem, jer i posle 150 strana osećala sam se kao da gledam The Fabulous Life of … na VH-1 ili neki slični reality show, koji je zanimljiv koliko trash ume da bude interesantan, ali kad saznaš koliko je Opra potrošila na portret svog psa, onda ti dođe da se samorazneseš na Times Squareu. Inače duboko sam ubeđena da su terorizam i emisije o tome kako razne idiotkinje troše pare blisko povezani.

Mačije oko od Margaret Atwood je ako kažem knjiga o ženskom prijateljstvu, mislim da ću odbiti ljude od čitanja, pošto zvuči kao nešto što bi se dopalo sredovečnim ženama, koje traže predah posle kuvanja-spremanja-dece-gnjavatora-muža-smarača, ali to bi bila greška. Više o tome kako dečija zavist i pritisak da se uklopiš u sredinu utiču na čoveka, u ovom slučaju ženu, ceo život. Jako zanimljiva dok sam je čitala, ali se mesec dana kasnije ne sećam kraja, što znači da i nije neophodno čitati. Odlučila sam da M. Atwood dam još jednu šansu, verovatno knjizi Slepi ubica, ako to ne uspe silazi sa liste zauvek.

Možda zbog nedavne posete južnom Londonu, a možda zbog neviđenog humora, gotovo sam progutala Budu iz predgrađa Hanifa Kurejšija. Sramota me je da priznam da mi je to prva knjiga od ovog pisca koju čitam. Za utehu, poklonila sam je prijateljici pre nekoliko godina, koja je takođe oduševljena. Ko može da se bavi rasom, (raznim) idelologijama, zabludana koje iz njih proizlaze i familijom na duhovit način je totalni car. Dodaj tome i gomilu pop kulturno/muzičkih referenci, savršen opis metamorfoze grada i društva od smrti hipi pokreta, nadolazećeg panka i hladnog tačerizma, koji se nazire na kraju i brate onda imaš hit. Postoji i BBCijeva mini-serija, gde glavnog junaka Karima igra Naween Andrews, poznatiji kao Sayid iz Losta. Ko ima, spreman je da podeli, može ovde da mi to javi, veoma bi bila zahvalna. Kurejšijev Crni album stoji pored kreveta čeka da dođe na red. Kao i Gun Seller Hugh Laurieja (da, da to je Dr.House).

Ali trenutno me zaokuplja Iskupljenje Ian McEwana. Ni usporenije radnje, ni više uzbudljivije knjige. Inače pročitam pet strana pred spavanje, ali kod McEwana progutam pedesetak. Film je snimljen i otvorio je Venecijanski festival.

A šta ste vi čitali ovog leta?

work hard, play hard

Pogodilo se da poslednje dane na poslu odradjujem u kancelariji, okruzena koleginicima. Iako rad kuchi u pidzami ili trenerci, uz sopstveni muzicki izbor, ima svoje neosporne prednosti, na kraju to vodi mizantropiji. Ko zna da li bi vishe volela posao da sam ga radila medju ljudima sve vreme? Ma, ne.
Slushamo B92, ujutru je voditelj ne znam mu ime, ranije su ga zvali rizla, lik je jadna verzija Mjehura, vidi se da prethodnu noc smishlja doskocice i aluzije na politicku situaciju, ali delivery je slab. Kao u onoj pesmi Sky Wiklera kada jedna od bicharki ide po pijaci i pita koliko danas koshta skill. “Brate, to ne mozesh da kupish”.
Plejlista je non-stop ista, uz poneko iznenadjenje. Evo posle 10 dana, Rihanna je polako preshla u fade out (umbrella, ella, ellla ….). Posto ja ne slusham listu singlova, a niko ne najavljuje pesme, znam da otpevam sve trenutne hitove, ali ne znam kako se zovu.
Ako nije radio ukljucen, onda se bira muzika demokratskim putem. Po prvi put sam preslushala Beautiful Jamesa Blunta, od pocetka do kraja. Kao i ceo album. Pesmu o Kosovu preskachemo. Ne uklapa se u sadasnji trenutak. Nelly Furtado, nista to ne valja sem singlova. Prosli Morrisseyev album. Amy Winehouse. Trenutno Justin Timberlake.

Izbor stampe je sarolikiji nego kod kuche. Kurir je objavio slike Chede Jovanovica sa letovanja, mislim da su mu dodali josh koji procenat samo na mishice i Speedo kupachi kostim.

Kad nemam sta da radim ili bi malo da se razvlachim, onda chitam top liste. Juche su bili reditelji na tapetu. Danas lista od 1001 knjige koje treba procitati pre nego sto umresh. To cu morati da prenesem i za sutra.

Ne znam kako sam dosla do sajta Mirjane Bobic Mojsilovic. Trebalo bi malo detaljnije da se pozabavim likom i delom MBM ili njene sestre, ne mogu da se odluchim koje. Posto su bliznakinje, one genetski dele sklonost ka opstem mestu. Davanju misljenja o svemu i svachemu, od reshavanja Kosovskog pitanja, dileme Exit ili Gucha do boljki savremenog sveta. Otudjenost, dechija pornografija i sponsorushe iz Strahinjica Bana, TV i kompjuteri zamenili knjigu i lepu rech i slichne misli koje mozes da izreknesh na svakoj slavi i porodicnoj proslavi, bez straha da ces sa nekim da se posvadjash. Posto znam sta mogu da dobijem od MBM, u sirokom krugu je zaobilazim. Ali njeno konstantno svashtarstvo, to sto je od hobija napravila posao, naterala Vuka Draskovica da recituje na TV, bezrazlozni entuzijazam – gajim izvesne simpatije prema tome. Povrh svega sajt ima slicnu strukturu kao i ovaj blog. MBM daje recepte, ima sklonost ka grckoj-meditaranskoj – libanskoj kuhinji i koliko vidim to vredi probati.

Oh, my God I can’t believe it

Pogađajte ko još pored nas jadnika ima problem sa vizom. Ni manje ni više nego Lilly Allen. Ona je nedavno šutnula paparaca u glavu u Londonu, zbog čega su joj amerikanci odbili radnu vizu, bez koje ne može da nastupa po Americi.

Dva fakta: Lilly je jedan od retkih izvođača koji sami održavaju svoju MySpace stranicu. Navodno stavljanje muzike na internet joj je pomoglo da dođe do ugovora za ploču.

Iako je ćerka glumca Keith Allena, Lilly se jedno vreme izdržavala tako što je prodavala ekstazi na Ibici.

Britanske vlasti su zabrinute zbog toga što tinejdžeri sve lošije i lošije govore maternji jezik i za pojavu takozvanog “estuary English” krive Lilly Allen i njoj slične muzičare.

oda kafi

Po prirodi sam oralni tip – pričam puno i glasno, volim da jedem i pijem. I ne mogu da se odlučim šta je moje omiljeno piće pošto … sve mi se sviđa. Tjekom godina sankcija, toliko sam popila Coca Cole zajedno sa mlađim bratom, jer je to bilo najjeftinije piće tako da sam sad na dugogodišnjem rehab-u, ponekad dozvolim sebi guilty pleasure, naravno u konzervi – nema ničeg boljeg od onog pucanja konzerve, prvi hit/gutljaj plus onaj metalni okus, zubi koji trnu – to je esencija Coca-Cole. Can’t beat the feeling.

Ali ako već moram da biram, onda uvek biram kafu.

Ozbiljna pisanija su napisana o cigaretama, raznim opijatima, da ne spominjem alkohol, bez njega ne bi postojalo 50% svih umetnosti, plus cela narodna muzika. Ali niko nikad nije pisao o kafi sa ljubavlju. Sem Amy Sherman-Palladino u Gilmore Girls. Mada one tu piju najgoru vrstu, a to je ona podgrejana američka filter kafa. U pop kulturi, kafa je priručna stvar u potrazi za mnogo važnijim stvarima “one more cup of coffee, before I go to the valley bellow”.

O njoj razmišljam od sinoć kad sam kod prijatelja popila jednu šolju decaf (ne znam koju vrstu), koja ima super ukus, gotovo kao da je prava. Ali nije. Jel ubrzo mi se prispavalo pa sam morala da napustim prijatno društvo. Zaspala sam na pola četvrtog dela Harry Pottera. Samo sam se okrenula na stranu, a Voldemor je nastavio da baja, Harry da traži svoje naočare, Ron da pravi face, a Hermiona da histeriše. Jutros sam se probudila 45 minuta kasnije.

Kao rob rituala, ja ne preskačem jutarnju kafu. Negde oko 9 ujutru. Uglavnom popijem još najmanje jednu. A nisam je pila uopšte pre svoje 20-te godine. Čak sam nekoliko meseci provela praveći kafu za druge (insajderski tip - nikad ne naručujte Nes u kafićima). I onda su stigli ispiti. Hvala onome ko mi je prvu spremio, on je zaslužan što sam završila fakultet, učeći noću za većinu ispita.

Omiljena mi je dupla doza espresso kafe u specijalnom lončetu, onom iz dva dela što ima mini filter, koje sam uništila tako što sam ga ostavila na ringli predugo. Pretpostavljam da ću morati da se udam da bi dobila mašinu. Do tada pijem Nes iz moje Dharma šolje.

Mnogi smatraju da je kafa za poneti svetogrđe koje sprečava onaj refleksivni trenutak u ispijanju kafe (već vidim reklamu osobe koja pije kafu, dok je ceo svet u fast-forward motionu) i da je tipičan američki proizvod. Što sve stoji, ali meni je spasilo život više puta – posle jurcanja po gradu i gomile poslova, idem ka mestu gde treba da budem skoncentrisana sat i po vremena, a pritisak mi je pao i voila, hvala bogu sad u Beogradu ima na svakom koraku neki lanac. O tome je već pisano ovde. Moj favorit što se tiče kafe je i dalje Grinet, iako im rešenje za takeout nije baš najsrećnije, prosto nema mesta za čekanje, a gužva je svuda, sem u Bulevaru. Coffee Dream mi se ne sviđa. Speak Easy mi je iza ugla, muffini su neprevaziđeni, sve ostalo solidno dobro, kafa ništa specijalno, izgled prostora mi je potpuno fantastičan, prostrano, čak i kad je puno nemaš utisak gužve. A izgleda kao da su ga dizajnirali da bi privukli studente arhitekture od prekoputa, kao što su nekada u “Domovini” sedeli pijani profesori ETF-a ili Građevinskog. Jednom sam se zadesila tamo subotom rano ujutru, sa mojim roditeljima. Ništa se to njima nije svidelo, a ja sam oduševljeno cvrkutala. Moj otac je rekao da ti visoki plafoni, cevi koje se vide i beton i cigle možda mogu da prođu u Njujorku ili tako negde, ali ne u toj predratnoj zgradi, ali ja znam da mu je srce plakalo za “Domovinom”.

Costa Coffee, koji se polako povlači u svetu pred naletom Starbucksa, je potpuno loše organizovan, ali to nikom ne smeta pošto je uvek puno. Prvo naručujete kod jednog momka koji uzima porudžbine za sendvič ili kolač, onda naručite kafu kod drugog, onda sve to ponovite liku koji radi za kasom, a možda i momku koji sprema kafu. Plus kad naručite kafu, zaposleni uvek kaže veću dozu i to na italijanskom kao posebno oružje zbunjivanja, na primer “mali kapućino”, “Mislite cappuchino massimo?”, i ti ako nisi siguran možeš da završiš sa ogromnom šoljom koja te pri tom košta 180 dinara. Svetski, nema šta?

Na kraju, Opra kaže da je kafa zdrava, a ko sam ja da se svađam sa njom.

Inače oduvek sam želela da napišem tekst za Vreme uživanja.

zločin i ....hm.... kazna?

Dok radim (još samo 13 iksića na kalendaru, čekaju da budu precrtani) ja kao i vi tražim informacije koje mi trebaju i čitam ostale blogove.

Ovde može da se pročita kakve su muke nekoga ko hoće da ide u Italiju. O tome da li ću i kakve ja imati muke, dok se budem pripremala da idem tamo u februaru na drugi semestar postdiplomskih, pisaću u dogledno vreme.

Dok sam prošlog meseca pokušavala da rešim zagonetku kako otići na seminar u Francusku, a da ti je garantno pismo iz Italije (za njih je to velika Unije, za nas dva posebna broja za zakazivanje po ceni od 21,5 dinar po minuti “Molim vas pozovite kasnije”, “Koliko kasnije?”, “Pa možete i za 5 minuta”, “To znači da treba da zovem svakih 5 minuta”, “Zovite što češće možete”), tokom jedne od samosaželjevajućih seansi doživela sam još jednu “najgore je biti pošten” epifaniju.

Read it and weep …..

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=37679

Андрија Драшковић (43) пуштен је пре два дана из затвора у Риму зато што је адвокатски тим који га заступа успео да обори тезу италијанског тужилаштва да је он члан злочиначког удружења, тврди за „Политику” његов адвокат Вељко Делибашић. Према његовим речима, италијанским правосудним органима презентован је велики број материјалних доказа који негирају тврдње да је Драшковић умешан у криминалне радње. Он је пуштен да се брани са слободе.

Da li je gosn. Drašković danima usrdno zvao ambasadu i čekao od ranog jutra u redu? Ili je samo odlepršao u željenom pravcu direktno iz zatvora gde je služio kaznu zbog toga što je sa leđa ubio čoveka u punom restoranu.
Pre par godina lik je figurirao na onim “najpoželjniji-neženja” listama i redovno je davao intervjue.

Kad neko spomene vizne olakšice dobijem osip po telu, kao i kad se spomene nastavak pregovora o statusu Kosova, ugovor o koncesiji koji Velja neće da pokaže ili neka starleta izjavi u Gloriji da samo nosi cipele od 500 evra koje drži u frižideru ili šporetu, pošto nema mesta drugde, a i ne kuva jer isključivo jede po restoranima.

this is the first day of the rest of your life

Juče sam dala otkaz. O tome razmišljam od momenta kad sam počela da radim na ovom mestu. Što je samo bio nastavak onoga što sam radila na drugom mestu. Fantazije o davanju otkaza uključuju “fuck all” pristup Kevin Spaceya u American Beauty, dramatično – emotivno finale tipa “Anyone Coming With Me?” Jerry Maguirea ili generalni pristup poslu iz Office Space. Ali u stvarnosti ono što mnogo želiš na kraju se okrene protiv tebe, a izostane dramatično-orgazmička završnica. Dobiješ samo “Jao što mi je drago što idete na postdiplomske”, a ja kažem “Pa hvala vam”. I iskreno sam zahvalna.

Da li sam mrzela svoj posao? Da, ne, da, ne. Ne znam. Imala sam mnogo vremena da racionalizujem zašto je imati posao bolje od nemati, od toga šta ja ovim dobijam, kako to može da mi znači za kasnije, kako možda dobijem bolji posao u samoj “prestižnoj” (!?) srpskoj PR agenciji. Neko ko je ambiociozan kao ja ne bi smeo da mrzi svoj posao. On mora da gleda da iskoristi svaku priliku na najpragmatičniji način. Konstruktivno razmišljanje. Da li mi je drago što je gotovo za 2 nedelje? O, da.

mrs. dalloway...

...said she would buy the flowers herself. Popkitchen se seta po Bloomsberriju, razmislja o buducnosti, sedi u parku na Russel Squareu i chita Guardian.

Kad stigne bombarduje svoje prijatelje e-mail impresijama iz Londona. A to su manje vishe svi citaoci ovog blog pisanija.

Sad zuri u Oxford street da stane u red za Primark britanski ekvivalent Terranove po cenama, ali mnogo gotivniji.

Bye!!!

school's out forever

Ili matura u Srbiji. Nostalgija je potpuni gubitak vremena. Još uzaludnija stvar od toga je mišljenje da je nekada “u naše vreme” sve bilo bolje, pristojnije i lepše. Ma bilo je isto ovako, možda i gore … Sticajem okolnosti sam zavirila u život današnjih tinejdžera pre neki dan i bila skoro ponukana da izjavim da je možda stvarno nekada bilo bolje, ali sam se zaustavila na vreme i skapirala da je njima super, ma koliko ja danas u to ne mogu da se uživim. Činjenica da je jedna reč mog zvaničnog zanimanja profesor treba da me upozori da ni ne pokušavam. Živim u ulici gde se nalazi jedna gimnazija, tokom velikog odmora ne možete da uđete u prodavnicu ili lokalni kafić od napucanih tinejdžerki, a pred školom se zaustavljaju motori i fensi kola. U petak je bio poslednji dan škole, maturanti su organizovali nekakvo ozvučenje tako da nije moglo da se živi od turbo folk hitova (prepoznala sam i Džeja u jednoj od pesama, majku zar nisu odmakli malo, to je bio hit u mojoj osnovnoj školi) i raznih eurotrash (tbc, tbc, tbc…) ritmova. Celo dvorište je bazdelo na pivo, momci su pevali sve pesme navijačkim horskim stilom, njihove drugarice se uvijale ko da su na takmičenju za Zvezdu Granda. Nekoliko policajaca se tuda muvalo, gledali da klinci ne naprave neko sranje, pošto su dvojica rasturila neki hidrant i bili spremni da organizuju grupno kupanje i miss mokre majice u školskom dvorištu.

Posle toga otišla sam da se vidim sa jednom drugaricom kojoj je radno mesto pored osnovne škole. Slika ista, nema alkohola, ali su četrnestogodišnjaci izneli muzički stub napolje, zagrlili se i pevaju.

Jedna od najizlizanijih fora vezana za maturu je da je sama proslava “jedno od najlepših večeri u vašem životu”. Pre jedno od najsmešnijih. Lakirane frizure, odela koja vise, previše šminke, ne zna se koje više go, a manje obučen – pevaljka ili drugarice maturantkinje. Evo kako to rade u pravom getu.

Zato sam bila prisiljena da se podsetim “kako je to bilo u moje vreme”. Po cenu da zvučim ko moja baka, koju je taj događaj zatekao za vreme okupacije, poslednji dan škole se pogodio sa krajem bombardovanja tako da nije bilo glamura ili trubačkih orkestara. Pet godina mature smo slavili. Na splavu koji je kasnije postao Povetarac. Pošto sam ja dežurni drkadžija i pametnjaković smatrala sam da je potpuno besmisleno organizovati proslavu kad niko nije završio fakultet, a kamoli se udao, razveo, oćelavio, ugojio, krenuo sa prvim estetskim operacijama, otvorio firmu, bankrotirao, proneverio neke pare, uzeo da vadi slike iz novčanika svoje troje preslatke, ali pomalo debele dece … U čemu je poenta okupljanja ljudi koji su prestali da se druže, ako ne da vide gde je ko dogurao u životu. Ali naša petogodišnjica nije bila bez svojih svetlih momenata, stvarno je bilo prijatno iznenađenje videti neke ljude, manje više su se svi pojavili, đuskali su celo veče, bile su i karaoke (momenat za zaboraviti – drugarica koja inače živi u Nemačkoj izvodi “Moj Beograde” od Cece). Jedna od onih žurki na kojoj se svi opuste i potpuno izgube, prognoziram da ćemo za 10 godina stići i do “O mladosti” momenta.

Najbolja prošlost je ona koja se nikad nije dogodila. Ili se dogodila nekom drugom. U to ime tri sjajna filma sa temom mature za tematski filmski marathon.

Say Anything



Dazed and Confused

Rushmore