weddings and beheadings

Hanif Kureishi me je ispalio.

Juče je trebao da pristustvuje prikazivanju kratkog filma, snimljenog po njegovoj priči Weddings and Beheadings i da posle malo priča sa publikom o tome. Navodno ima nekakvu porodičnu situaciju ili je veče pre toga zaglavio u pabu.

Umesto toga dobili smo reditelja Amira Jamala, koji je bio srećan da odgovori na naša pitanja. Priča je dosta kratka, može se pročitati ovde. Kamerman u Bagdadu jutro pre nego što dođu da ga voze na posao – on snima scene pogubljenja. Kad to ne radi onda snima venčanja, sve u nadi da će jednog dana snimiti pravi film. Zvuči potresno. Film se sastoji iz njegovog monologa u podrumčetu od sobe, pretrpane raznom opremom. U jednom trenutku komentariše uslove „na snimanju“, pripadnici militantne grupe, njegovi poslodavci su doveli žrtvu i hteli da odrade posao. On krene da im objašnjava da nema dovoljno svetla da se ništa neće videti, na kraju snimi onako kako su oni hteli i kaže „da bilo je tamno, potpuno linčovski“.

Priča je bila u konkurenciji za nagradu BBC-ja za kratku priču, ali je posle povučena zbog sličnosti sa realnom situacijom u kojoj je Alan Johnson, novinar BBC-ja iz Gaze, bio uhvaćen od strane jedne palestinske ekstremističke grupe.

Moje pitanje reditelju je bilo zašto film nije snimljen na arapskom, to bi doprinelo autentičnosti, jer i pored akcenta, glumac ima savršen engleski. I na neki način govori ono što bi mi ili neko ko to gleda u Engleskoj (film je producirao Channel 4) hteo da čuje. Njegov odgovor je da bi onda morali da idu titlovi i verovatno bi manje ljudi htelo to da vidi. Kurieshi je pakistanskog porekla i ko je čitao „Budu iz predgrađa“ ili gledao My Beautiful Launderette zna da on savšeno opisuje drugu generaciju imigranata, koja je u procepu između tradicije sa kojom ne oseća vezu i novog društva, koji ih rasistički posmatra kao pakkis. Iako je ideja interesantna, ovo je delo Engleza, koje prikazuje jednog Iračanina, koji je prihvatljiv za zapad. A zašto to mislim?

Posle Kureishijevog filma prikazani su kratki filmovi grupno nazvani Underground Zero – naslov sam kaže o čemu se radi, reakcije na napade od 11. septembra 2001. Prvi filmić je simpatičan, snimci idiličnog američkog predgrađa, uz voiceover devojčice od 5 ili 6 godina, koja pokušava sama sebi da objasni zašto su se desili teroristički napadi. „I really don’t know why are terrorists angry with us? Maybe we did something bad to them, maybe they forgot to pay the bills and we did something to them. I know there is a war in Islam. We should apologize to the terrorists“.

Posle ovog filma išao je još jedan koji je bio vredan pažnje, intervju sa šefom obezbeđenja Morgan Stanley banke u WTC-u iz 1998., bivši vojnik koji se bio na Kipru i Rodeziji sa britanskom vojskom, a nakon toga služio u Vijetnamu. Seća se haotičnih momenata iz vijetnamskog rata, za koji i sam kaže da nikada nije trebao da se vodi. Završava sa konstatacijom da ratove vode ljudi koji nikad nisu imali pušku uperenu u njih, niti su čuli pucanj puške, sem ako klinci pucaju jedni na druge po Vašingtonu i da obzirom da Amerika ne može da se nosi sa kriminalom u sopstvenom dvorištu, ne bi trebalo da izigrava svetskog policajca. Film se završava crnom pozadinom na kojoj je napisano da čovek je poginuo u Svetskom trgovinskom centru.

Bez želje da minimizujem taj događaj, koji je sigurno uveo svetu u novu eru rata protiv terorizma (ili rata bez kraja, što je i naslov kolekcije u kojoj je Kureishijeva priča objavljena) i opšte nesigurnosti; i neverovatnu tragediju, moram da primetim da smo svi već sada zasićeni tim slikama i razmišljanjima. Da li postoji osoba kojoj nije jasno da je ludilo započeti rat u Iraku? Sa druge strane, glasovi se jedva čuju. Iračani ne snimaju svoja razmišljanja o paklu u kojem žive, oni gledaju da prežive u sred međusobnih sukoba dveju suprostavljenih sekti, mole se da ih ne zakači neki bombaš samoubica u zemlji koja je i pre američke okupacije bila ekonomski uništena i puna kriminala. Zato posredovana istina, koja dolazi od onih koji su nemoćni da bilo šta promene i u sopstvenim zemljama, je iskrivljena, uprkos dobrim namerama.

these boots are made for walking

Ponedeljak veče, klub The Social, jako blizu i za džabe, što je još važnije. Some Velvet Evening: tribute to Lee Hazelwood.

O savršenoj kombinaciji popa i countrija i njegovom nasleđu pročitajte ovde.

robert towne

U galeriji Whitechapel, do koje sam na kraju stigla uspeshno, se prikazuje video rad/mini dokumentarac umetnice Sare Morris pod nazivom Robert Towne. U pitanju je portret ovog scenariste najpoznatijeg po svom (plodnom) radu u periodu koji neki nazivaju Novi Holivud. Towne je autor scenarija za filmove Chinatown (R. Polanski), Shampoo (H, Ashby), Last Detail (takodje Ashby) i Parallax View (A. Pakula). Nepotpisan je kao koautor scenarija za legendarne filmove kao sto su Goodfather i Bonnie and Clyde. Tokom 35 minuta ovog filma, Towne pricha o svom pristupu pisanju, prijateljstvu sa Warrenom Beattyjem i Jack Nicholsonom, nachinu na koji su se snimali filmovi sedamdesetih, ponudi da pishe scenario za filmsku verziju Velikog Getsbija koju je odbio i chinjenici da ako zelish da budesh scenarista onda si sadista, a ako zelish da budesh reditelj onda si fashista.

Vec sam spominjala knjigu Ryana Gilbija It Don’t Worry Me (portreti deset najznachajnijih reditelja iz sedamdesetih), vredi nachi i knjigu Petera Biskinda Easy Riders, Raging Bulls, po kojoj je snimljen dokumentarac istog naziva. Koliko znam knjigu je moguche nachi u Beogradu na uobichajenim mestima, a dokumentarac sam ja kupila u Eurosalonu za 99 dinara (nalazio se u onoj korpi pored kase, ako ste slicne sreche, mozda ga upecate u Tempu). Takodje, vredi nabaviti dokumentarac pokojnog Teda Demija A Decade Under Influence, na koji mi je skrenuo paznju jedan dragi prijatelj, u chijoj se kolekciji svashta vredno moze pronachi.

istochno .... od raja

Uobičajena stvar pri vožnji autobusom u Londonu je da se izgubite ili malo promašite željenu destinaciju, ako po prvi put idete u određeni kraj i ne znate gde da siđete. Ja mislim da i pored toga, to je najbolji način da se upozna ovaj (pre) veliki grad.

Juče sam krenula na jednu izložbu u Whitechappel galeriju, koja se nalazi malo istočnije od kraja gde ja živim. Mislim da sam otišla jednu stanicu predaleko, a pošto ne volim da vadim mapu na sred ulice i umesto da nađem Whitechapper High Street, ja sam krenula napred ka Whitechappel Roadu.

Prvo sam naišla na ogromnu džamiju, koja se zove East London Mosque, što je indikativno koji je to kraj, a onda pored prodavnica brze hrane duž ulice se mogu se naći improvizovane tezge, kao kod starog Merkatora kod nas, gde se prodaje povrće, voće, razna garderoba, piratski DVDijevi. Žene sa maramama preko glave, što je uobičajeno za London, ali veći procenat žena sa burkama (to je ono kad im se ne vidi ništa sem očiju), muškarci sa bradama i onim kapama na glavi, dosta mladih koji su u tom tradicionalnom fazonu, mada ima i nekih koji nose pantalone do pola dupeta, zlatne lance i trucker kačkete (to su ovi koji prodaju piratske CDove). Ja ne umem da ocenim odakle su ovi ljudi, mislim mogu da budu iz Avganistana ili Pakistana, ili iz Iraka. Recimo na Edgware Roudu, koji se nalazi blizu Hyde Parka i Oxford Streeta, postoji nešto slično tzv. Little Arabia, ali u skladu sa krajem okolo, to je malo highsteet varjanta. I prodavnice i restorani tamo deluju kao da su namenjeni za malo platežniju klijentelu. A po imenima lokala može se naslutiti da li su vlasnici iz Libana, Iraka ili Saudijske Arabije. Mogu se naći žene koje nose Hermes marame na glavi.

Islamic Bank of England, reklama kaze "Earn a quick halal profit",
Ispred supermarketa, grupa mladića, mladi islamisti – jedan deli nekakve pamflete, a drugi se dere, uspela sam da uhvatim „he put us here with a purpose and that is to worship him“, vidim ispred sebe jednom riđokosog mladića, sa kesama iz prodavnice, malo mi deluje uplašeno.

Na ovoj slici se u daljini vidi zgrada u obliku krastavca, to je jedna od najpoznatijih zgrada u Citiju, gde su smeštene berza i sve najveće banke, tj. celokupno bogatstvo ove zemlje. Nekih kilometar ili dva je jedan potpuno drugi svet, sa svojim pravilima i načinom života.

Trenutno je ovde aktuelna rasprava između dvojice poznatih intelektualaca po pitanju muslimana i toga da li njihova kultura, ali vera najviše predstavljaju pretnju Engleskoj i zapadnom svetu uopšte. Jedan akter je poznati pisac Martin Amis (deo trojke nove britanske knjizevnosti (ne danas, pocetkom osamdesetih) zajedno sa nama poznatijim Julianom Barnsom i Ian McEwanom, nažalost još uvek nepreveden u Srbiji, mada mi je ptičica rekla da je prevod knjige London Fields u pripremi), kome se ovo omalko u intervjuu, koji je dao prošle godine:

In the heat of that moment, Amis said to his interviewer: ''There's a definite urge – don't you have it? – to say, 'The Muslim community will have to suffer until it gets its house in order.' What sort of suffering? Not letting them travel. Deportation – further down the road. Curtailing of freedoms. Strip-searching people who look like they're from the Middle East or from Pakistan…"

To je iskoristio Terry Eagleton, poznati marxistički teoretičar književnosti da opljune po Amisu i njegovom ocu, takođe piscu, Kingsley Amisu, u uvodu za novo izdanje knjige Ideology: An Introducion.

Prethodnih nedelja novine su pune (niskih) udaraca koji su ova dvojica razmenjivali. Zanimljivo je da je Amis, kao i njegov prijatelj Christopher Hitchens (britanski novinar koji živi u Americi i objavljuje često u Vanity Fairu, trentutno je aktuelan zbog svoje knjige protiv organizovane religije) započeo svoju javnu karijeru kao osvedočeni levičar. Hitchens se deklarisao kao trockista, ali je promenio pesmu i danas podržava rat u Iraku i super je prijatelj sa Paulom Wolfovitzem (koji je nedavno napustio mesto direktora Svetske Banke, zbog skandala). Kad već spomenuh Eagletona, pored njegove knjige u biblioteci na mom fakultetu nalazi se knjiga Mihajla Markovića (filozofa, nama poznatijeg kao matori, zadrti član SPSa) o Praxisu. Još jedan primer intelektualne degeneracije.

catching the big fish

Blue Velvet se rangira poprilično visoko na mojoj listi omiljenih filmova. Uvodni deo, idilično američko, bezimeno predgrađe, sve tako sterilo i podšišano i onda Kyle MacLachlan nađe ono odsečeno uvo, znaš da je to film Davida Lyncha.

Mene je iznenadila nedavno saznanje da DL već trideset godina upražnjava transcedentalnu meditaciju, pre bi rekla da se bavi nekakvim, malo mračnijim hobijima. Ove nedelje, DL je bio u Londonu i zajedno sa Donovanom, folk zvezdom iz šezdesetih je promovisao rad svoje fondacije (!?), čiji je cilj da uvede TM tehniku u škole. Catching the Big Fish je naslov njegove poslednje knjige.

Obzirom da su deca i obrazovanje u pitaju, moj fax je organizovao gostovanje Lyncha i Donovana. Zadatak da predstavi Lyncha je pripao mom profesoru Andrew Burnu, koji je neverovatno obrazovan, a pri tom užasno duhovit čovek. Godinama je radio kao profesor engleskog u srednjoj školi i danas se delom bavi dečijom kreativnošću u radu u različitim medijima. (Deca i mediji, tj. to da se „mediji“ i produkcija ovde uče u nekim školama zaslužuje poseban post). Osim što je pričao o Lynchu, Andrew je pustio nekoliko radova, koje su pravila deca, meni je ovaj baš zabavan, to je animacija sa lego kockama na temu jedne narodne bajke.

Lynch nije imao nikakav spreman koncept. Događaj je zamišljen da bude pitanja-odgovori sesija. Inače Lynch izgleda poprilično pitomo, ima onu blesavu frizuru i ima jak američki akcenat. Odmah na početku se videlo da su TM fanatici zauzeli pozicije, jer su pitanja postavljali ljudi koji su počinjali sa time koliko je njima TM promenila život i kako je to divno. Pitanja su bila opšteg karaktera (potpuno razočarenje za mene, očekivala sam nerdfest ljubitelja Twin Peaksa) tipa koliko vam je meditacija pomogla u svakodnevnom životu i nošenju sa problemima, kako to utiče na kreativni proces, a neki likovi su pokušali i svoj scenario da uvale, na opšte neodobravanje publike. Lynch je takođe davao potpuno tipične odgovore, na svako pitanje bi prvo rekao „That’s a very good question“, a onda bi krenuo da priča o meditaciji ko instant supi, sve je lepo, „creativity flowing, bliss and happiness entering, the ball of consciousness expanding“. Da sam zatvorila oči pomislila bi da je David Lynch gost kod Opre, umesto Doktor Fila. Pri tom je gestikulirao tako da su mu prsti non-stop treperili, valjda da nam prikaže tu penetraciju u duboko nesvesno i kreativnost koja buja u talasima. Kada je pričao o svom kreativnom procesu, stalno je spominjao ideje, kojih ima sve više kao se širi „ball of consciousness“. Da nije pričao na engleskom, pomislila bi ovo je Dragan Sakan. Jedan od retko normalnih ljudi je bio momak srednjoškolac koji ga je pitao da li je na njega uticao Kafka ili Dostojevski. Lynch je odgovorio da je u jednom momentu čak i napisao scenario za Metamorfozu, ali da je odustao od tog projekta. Jedna žena ga je pitala o ulozi pušenja u njegovim filmovima (ovde je to tabu tema, ali i razlog zašto ne perem kosu svaka dva dana). Konačno smo se odmakli od produbljivanja svesti i prešli na poroke. Lynch priznaje da voli da puši i da u današnjem društvu pušači su tretirani ko životinje (još jedan razlog više da ga Sakan pozove na Ideas Campus) i kako odlazak u recimo jazz klub nije isti kao ranije, pošto sad je moguće videti muzičare i tako se gubi da misteriozna aura. Zato i pušta da neki njegovi likovi puše u filmovima. Poslednje pitanje su postavile dve srednjoškolke, jogi letačice koje su se kikotale i pitale ga da li je razrešio pitanje besa i melanholije kroz meditaciju. Tu se Lynch malo izvukao jer je rekao da čovek ne prestaje da se nervira oko stvari, ali da ih lakše podnosi meditirajući.

Pre nego što se pojavio Donovan u beloj hippi košulji na karnerčiće pustili su mini-film o njemu sa sve Dylanom koji dolazi u Englesku i kaže „Ma ko je taj Donovan?“, a engleski novinar mu kaže „Bolji je od tebe“.

Između pesama, koje zvuče isto kao i 65-te recimo, Donovan priča svoju životnu priču „i tako sam ja bio u Indiji kod Maharišija sa Bitlsima, i kažem ja Maharišiju ovo je pesma o meditaciji, ovo je pesma o smislu“. O dear.

I sad pitanje ostaje kakve veze imaju ball of conscioussness, bliss and flowing happiness, sa sve prstima koji trepere pokušavajući da nam dočaraju sve te mogućnosti sa tim ko je ubio Lauru Palmer, inhalatorom Denisa Hoppera u Plavom Somotu i pevanjem opere u Mullholland Driveu? Nemam pojma. Možda je bolje i da ne znam.

listmania!

Richard T. Kelly je autor knjige Ten Bad Dates with DeNiro, koja predstavlja kolekciju alternativnih filmskih listi (razmislite malo gde DeNiro ima romantičnu ulogu, a koliko često bije i ne poštuje žene – lista se pravi sama od sebe). U okviru London Film Festivala, organizovano je veče u British Film Institutu pod nazivom Listmania!, na kojem ste slobodno mogli da podelite svoje (neuobičajene) liste i uživate u svojim guilty pleasures i naravno da bez blama pokažete svoje nerdovsko poznavanje filma. Zaključak bi možda bio da ne postoje guilty pleasures, da su to ustvari naši omiljeni filmovi, kada odbacimo samosvest i kritičarski stav (koliko stvarno ljudi uživa u Tarkovskom, a koliko njih ga stavljaju na svoje liste, jer je “odličan autor”). Konkurs je bio otvoren za sve i sinoć su svoje liste prezentovali deset odabranih. Među sudijama je sedeo i Ryan Gilbey, filmski kritičar i autor knjige o Novom Holivudu sedamdesetih It Don’t Worry Me, koju sam kupila bratu za rođendan i pročitala nedavno (preporučujem naravno, kupila sam je u Beogradu). Sad kad sam ga guglovala saznala sam da je priredio autobiografiju Johna Peela, posle njegove smrti u saradnji sa Peelovom porodicom.

Nisam imala olovku i papir pa ću ovako napamet. Recimo na listi Top Ten Actors Who Sing in a Film, Which is Not a Musical se pojavljuju Julie Delpy u Before Sunset, Audrey Hepburn peva Moon River u Breakfast at Tiffany’s (koju je jedna tetka iz publike uzela da peva naglas, pa je Richard morao da je moli da prestane), Scarlett Johanson u Lost in Translation. Ovo je najkontraverznija lista Top Ten Movies That Did Not Pass the 10-Minute Test: na njoj se nalaze Felinijeva Dolche Vita, Seventh Seal, An Affair to Remember (lik je rekao da mu romansa između Debore Ker i Keri Granta, nije delovala ubedljivo, neke gospođe iz publike su povikale u šoku “Ali Debora je umrla pre par dana”) i na prvom mestu Citizen Kane. Jedan Amerikanac je napravio listu filmova koji bi bili super, samo da kraj nije tako jadan. Sve je glasno objašnjavao i gestikulirao. Na listi se nalaze Four Weddings and a Funeral (“It is raining still. I haven’t noticed”), Titanic, Baci mamu iz voza i Little Shop of Horrors.

Obećavam da ću i ja napraviti svoju listu, koju ću da postujem uskoro, a do tada, ko želi da podeli svoj geekovštinu je više nego dobrodošao.

bloomsberry festival

Bloomsberry je kraj u kome zivim, poznat je po svojoj umetnickoj prošlosti, prvenstveno po takozvanoj Bloomsberry grupi, čiji je najpoznatiji član bila Virginia Woolfe. Danas je Bloomsberry less artistic, more touristic, jer su svuda hoteli, a na drugoj strain kampus University College Londona (UCL) i još nekoliko fakulteta.

Tokom vikenda održan je Bloomsberry Festival, koji se sastojao od raznih besplatnih manifestacija, koncerta, čitanja poezije, vođenja po kraju i aktivnosti za decu. To je neverovatno koliko se vodi računa o deci i kulturi, recimo svaki muzej ima deo za decu, koji je posebno osmišljen (kako to izgleda malo kasnije). Ne znam koliko to funkcioniše, ali trud je popriličan. Tako su danas organizovane nekakve igre za decu u obližnjem parku i ja sam krenula da to vidim, pošto su te aktivnosti za decu u muzejima često zanimljivije nego sama postavka, ali sam odustala, pošto je pisalo, No Adults Without Children Allowed. Još sam imala i aparat i htela da slikam. To se ne bi završilo dobro, verovatno bi me ubacili u nacionalnu bazu pedofila. Ljudi su neviđeno osetljivi na sve što ima veze sa decom, novine su pune ovakvih priča.

Tako da sam otišla u Dikensovu kuću u ovom kraju, koja je pretvorena u muzej. Moj prvi susret sa Dikensom je dečija verzija Olivera Tvista (tek sam kasnije saznala da je to adaptacija, kada sam na fakultetu videla veličinu prave knjige), koju mi je baka uzela. “Sir, can I have some more?” je nešto najstrašnije što jedno dete može da zamisli. Kasnije sam čitala i Olivera i Velika očekivanja studentski sa hvatanjem beleški, polagala ispit o tome.

Pored knjiga, ilustracija, predmeta iz Dikensovog života, korespodencije, portreta i fotografija pisca i njegove porodice, postoji deo izložbe koji se bavi filantropskim radom samog Dikensa. Kao što se da naslutiti iz njegovih knjiga, Dikensa su bolele društvene nepravde, koje su bile ogromne u viktorijansko vreme. On je kao dete radio u fabrici imalina, tako da je iz prve ruke video život najnižih slojeva društva. Dikens je aktivno pomagao instituciju koja se zvala Urania Cottage, što je bilo neka vrsta prihvatilišta za “posrnule žene”, vi sad pogodite ko su te. U vreme vladavine kraljice Viktorije, postojalo je preko 200 prekršaja koji su bili kažnjivi smrću. Dikens je jedan o ljudi koji su se borili za ukidanje tolikog broja smrtnih kazni.

Pored toga, Dikens je jedan od prvih javnih govornika, pisaca celebritija, on je prvi počeo da drži turneje na kojima je čitao delove iz svojih knjiga.

U muzeju postoji deo gde su deca crtala stripove po Dikensovim romanima, koje su čitali u školi.

U bašti stoji pano sa pitanjem “Koji pisac najbolje opisuje London?”. Odgovori su šaroliki od Helen Fielding, J.K. Rowling (jel ona uopšte piše o Londonu?), Nick Hornby, Peter Ackroyd, Martin Amis do samog Dikensa.

put u bath

Ekskurzija van Londona, pravac Bath. Ovo mesto ima termalni izvor koji potiče iz rimskog perioda, a navodno u 19. veku je bio veoma popularno mesto za englesku artistokratiju. U Bathu je jedno vreme živela Jane Austen, a ona je bila veoma vezana sa društvena dešavanja.

Naš vodič je Bob, dvometraš u crvenoj jakni, koji ni sam ne zna da do kraja puta je dobio nadimak Red Jacket Bob ili Red Bob. Sigurna sam da je bio hipik nekada u mladosti, sad nosi neku crvenu “etničku” kapu na sred glave. I ne voli kraljevsku porodicu. I bio je jednom u Jugoslaviji, sedamdesetih, neki lik mu je rekao “prati moja kola, ja ću da ti pokažem gde treba da ideš” i tako ga je čovek vodio nekih 20 kilometara, van svoje rute. Bob se i danas toga seća “warmth of the people”.

Bath je danas turističko mesto, svuda okolo su radnje i garderoba i kafići, i radnje koje prodaju svakave gluposti za velike pare (ali kako već ovde kažu Dobrodošao u Britaniju, sad nam daj novac).

Rimske terme su uglavnom rekonstrukcija iz viktorijanskog perioda, plus iskopine pored kojih na ekranima stoje digitalne projekcije kako bi to izgledalo danas. Arheologija traži previše od nas, zar ne? Daju vam one audio vodiče, ali dobra stvar postoje komentari poznatog putopisca Billa Brysona, koji ima interesantna zapažanja, tipa “Rimska boginja ima preveliku glavu, plaši me” ili “Da li ste razmišljali da su ovde Rimljani muškarci i žene bili goli, a ovo je hram? Da li neko može da zamisli sličnu situaciju danas?”. Ovo je lazni Rimljanin-viktorijanac.

Iako je ekplicitno rečeno da se voda ne dira, jer je vrela, svi moraju da pipnu. Nije toliko vrela, topla je, ali i muljava i masna. Iznad je nekakva para ili gasovi nisam utvrdila.

Bath lezi na reci Avon, ali to nije isti Avon kao onaj u Stratfordu, u Engleskoj ima mnogo reka koje se zovu Avon, sto je na keltskom znacilo "reka".

U Bathu postoji ulica koja se zove Quiet street.

Danas je finale svetskog kupa u ragbiju, koje se odrzava u Parizu. Pitala sam nekoliko Engleza koje znam da li je ragbi popularan sport, oni kazu da ne, ali posto Engleska igra u finalu, sve ce veceras da gledaju utakmicu. Englezi, kao nacionalni tim, retko igraju u finalu bilo chega.
Nazad u Londonu u pabu koji se zove The George, prekoputa Royal Court of Justice, ekipa gleda ragbi i navija iz sveg glasa. Cak su i pevali God Save the Queen, sa rukom preko srca, a onda Swing Low, Sweet Chariot, dok se bokali piva ispijaju brzo.

eastern promises

Eastern Promises u reziji Davida Cronenberga je otvorio London Film Festival u sredu uveche. Nazalost, nisam stigla da odgledam film steshnjena izmedju Vigga Mortensena i Vincenta Cassela, nego sutradan sa normalnom publikom u 4 popodne.

Pricha o ruskoj mafiji u Londonu se savrsheno uklapa u zategnute odnose Rusije i Engleske. Kronenberg nastavlja da se bavi nasiljem na veoma neposredan nachin, ako je neko gadljiv nek preskochi film. A Rusi su prikazani ko zivotinje, bez savesti ili morala. Naomi Watts je onda Zapad koji se mesha u sve i sto treba i sto ne treba, sve u ime vishih vrednosti i uverenosti u ispravnost sopstvenog stava. I da tu je THE scena, Viggo bares-all u sauni u dvominutnoj makljazi sa dvojicom Chechena.

Ne mogu da odluchim da li je Viggov ruski naglasak prenaglasheno foliranje ili je stvarno autentichan. Nazalost, Vincent Cassel nastavlja tradiciju igranja pomalo blesavih likova u filmovima u kojima pricha na engleskom (padaju mi na pamet Elizabeth, Derailed, Ocean 12) sto je steta. Iako se samo ustvari drzi stereotipa, film udara direktno u stomak i ostavlja utisak koji te drzi dugo vreme posle gledanja.

Po zavrshetku smo izashli direktno na crveni tepih ispred bioskopa, ali nam nisu dali da tamo ostanemo trebalo je da se napravi mesta za premijeru novog filma Sijene Miller Interview u kome igra sa Steve Buschemijem. Nisam bash imala vremena i entuzijazma da chekam Sijenu, pa sam mrtva gladna zbrisala u obliznji McDonalds.

niko kao bane

Srbi na prvim stranama Guardiana - nije Kosovo, nisu ratni zlochini, nije Evropska unija, Evrovizija ili sportski uspeh, vech ludilo.



Britanski drzavljanin, srpskog porekla Branislav Kostic je pre svoje smrti zaveshtao svoje bogastvo, stecheno u farmaceutskoj industriji, Konzervativnoj partiji i Margaret Tacher u ime "borbe protiv satanistickih monstruma". Danas se zavrshilo sudjenje, pokrenuto od strane Kostichevog sina Zorana, koje je imalo cilj da dokaze da je Kostich u momentu pisanja testamenta nije bio pri chistoj svesti. Zoran Kostic je rekao da je pre ocheve smrti prekinuo sve kontakte sa njim, jer je Branislav Kostic u vishe navrata optuzivao svoju zenu da hoce da ga ubije i jednom prilikom ju je zakljuchao u sobu i nije pushtao danima. Kosticu je dijagnozirana paranoja, ali je on odbijao lechenje. Novac ce biti vrachen Kostichevoj porodici, kaze se u odluci suda.