weddings and beheadings

Hanif Kureishi me je ispalio.

Juče je trebao da pristustvuje prikazivanju kratkog filma, snimljenog po njegovoj priči Weddings and Beheadings i da posle malo priča sa publikom o tome. Navodno ima nekakvu porodičnu situaciju ili je veče pre toga zaglavio u pabu.

Umesto toga dobili smo reditelja Amira Jamala, koji je bio srećan da odgovori na naša pitanja. Priča je dosta kratka, može se pročitati ovde. Kamerman u Bagdadu jutro pre nego što dođu da ga voze na posao – on snima scene pogubljenja. Kad to ne radi onda snima venčanja, sve u nadi da će jednog dana snimiti pravi film. Zvuči potresno. Film se sastoji iz njegovog monologa u podrumčetu od sobe, pretrpane raznom opremom. U jednom trenutku komentariše uslove „na snimanju“, pripadnici militantne grupe, njegovi poslodavci su doveli žrtvu i hteli da odrade posao. On krene da im objašnjava da nema dovoljno svetla da se ništa neće videti, na kraju snimi onako kako su oni hteli i kaže „da bilo je tamno, potpuno linčovski“.

Priča je bila u konkurenciji za nagradu BBC-ja za kratku priču, ali je posle povučena zbog sličnosti sa realnom situacijom u kojoj je Alan Johnson, novinar BBC-ja iz Gaze, bio uhvaćen od strane jedne palestinske ekstremističke grupe.

Moje pitanje reditelju je bilo zašto film nije snimljen na arapskom, to bi doprinelo autentičnosti, jer i pored akcenta, glumac ima savršen engleski. I na neki način govori ono što bi mi ili neko ko to gleda u Engleskoj (film je producirao Channel 4) hteo da čuje. Njegov odgovor je da bi onda morali da idu titlovi i verovatno bi manje ljudi htelo to da vidi. Kurieshi je pakistanskog porekla i ko je čitao „Budu iz predgrađa“ ili gledao My Beautiful Launderette zna da on savšeno opisuje drugu generaciju imigranata, koja je u procepu između tradicije sa kojom ne oseća vezu i novog društva, koji ih rasistički posmatra kao pakkis. Iako je ideja interesantna, ovo je delo Engleza, koje prikazuje jednog Iračanina, koji je prihvatljiv za zapad. A zašto to mislim?

Posle Kureishijevog filma prikazani su kratki filmovi grupno nazvani Underground Zero – naslov sam kaže o čemu se radi, reakcije na napade od 11. septembra 2001. Prvi filmić je simpatičan, snimci idiličnog američkog predgrađa, uz voiceover devojčice od 5 ili 6 godina, koja pokušava sama sebi da objasni zašto su se desili teroristički napadi. „I really don’t know why are terrorists angry with us? Maybe we did something bad to them, maybe they forgot to pay the bills and we did something to them. I know there is a war in Islam. We should apologize to the terrorists“.

Posle ovog filma išao je još jedan koji je bio vredan pažnje, intervju sa šefom obezbeđenja Morgan Stanley banke u WTC-u iz 1998., bivši vojnik koji se bio na Kipru i Rodeziji sa britanskom vojskom, a nakon toga služio u Vijetnamu. Seća se haotičnih momenata iz vijetnamskog rata, za koji i sam kaže da nikada nije trebao da se vodi. Završava sa konstatacijom da ratove vode ljudi koji nikad nisu imali pušku uperenu u njih, niti su čuli pucanj puške, sem ako klinci pucaju jedni na druge po Vašingtonu i da obzirom da Amerika ne može da se nosi sa kriminalom u sopstvenom dvorištu, ne bi trebalo da izigrava svetskog policajca. Film se završava crnom pozadinom na kojoj je napisano da čovek je poginuo u Svetskom trgovinskom centru.

Bez želje da minimizujem taj događaj, koji je sigurno uveo svetu u novu eru rata protiv terorizma (ili rata bez kraja, što je i naslov kolekcije u kojoj je Kureishijeva priča objavljena) i opšte nesigurnosti; i neverovatnu tragediju, moram da primetim da smo svi već sada zasićeni tim slikama i razmišljanjima. Da li postoji osoba kojoj nije jasno da je ludilo započeti rat u Iraku? Sa druge strane, glasovi se jedva čuju. Iračani ne snimaju svoja razmišljanja o paklu u kojem žive, oni gledaju da prežive u sred međusobnih sukoba dveju suprostavljenih sekti, mole se da ih ne zakači neki bombaš samoubica u zemlji koja je i pre američke okupacije bila ekonomski uništena i puna kriminala. Zato posredovana istina, koja dolazi od onih koji su nemoćni da bilo šta promene i u sopstvenim zemljama, je iskrivljena, uprkos dobrim namerama.